Том I * Том II * Том III

Содержание

Содержание

Уведено грехом у вештаствени свет као демонска реалност, зло се помоћу разноврсне делатности човекове брзо расплодило, размножило и одомаћило у овом свету. Оно се тако вешто ородило са вештаством, тако интимно сродило са њим, тако уметнички помешало са њим, да их је човеку као човеку немогуће разлучити. Α са душом човековом зло се таκο присно сјединило и тајанствено изједначило, да их је самом човеку као духовно-вештаственом бићу немогуће раздвојити, немогуће потпуно раставити и одвојити¹. У свету вештаственом зло се разрасло до грандиозних сразмера, обукло у неслућене вештаствене облике, постигло такву чаролиску вештаствену реалност, каква не постоји ни у свету демонском, јер је вештаствена реалност зла могућа само у свету човечанском, пошто је једино човек духовно-вештаствено биће у сва три света. У свету човечанском зло је кроз најразноврсније грехе нашло таква фантастична остварења, ο каквима се не може сањати ни у свету чистога зла, у паклу. Заљубљен у зло, човек је постао уметнички зао, због чега је зло у свету човечанском дошло до своје нарочите уметности. У измишљању греховних сласти и у наслађивању злом човек се може такмичити са врховним духом зла. Разиграна злом до фанатичке и сладострасне заљубљености у грех, природа људска се толико опила грехом, да је зло сматрала за природну појаву свога живота.

Насупрот злу, које је у роду људском постизало своја најфантастичнија остварења, дејствовао је Промисао Божји остварујући вечно божанско добро у свету човечанском. Сатанском злу Промисао Божји противстављао је божанско добро; мржњи противстављао љубав; смрти противстављао бесмртност, да најзад самом ђаволу противстави Бога у лицу Богочовека Христа. Бесконачности човекове делатности у злу и греху противстављена је бесконачност Божје делатности у добру и безгрешности; ђаволу је противстављен Бог. И када је људско грехољубље било толико здружило ђавола са човеком, да је претила опасност да се од њих образује ђавочовек, јавио се у свету човечанском Богочовек, да спасе човека од греха, од зла, од ђавола. Превелика је била рана која је покривала човечанство, вели свети Кирил Јерусалимски, од пете до главе није на њему било ничег читавог. Ране човечанства премашале су људску медицину (την ήμετέραν ίατρείαν). Људи нису могли исправити зло, за то је био потребан Бог.²

Пратећи род људски на свима путевима и беспућима зла и греха, Промисао Божји изводио је против сваког зла божанско добро, да најзад против целокупног ђаволског зла у свету изведе целокупно божанско добро у лицу Богочовека Христа. Своју савршену пуноћу и свој потпуни израз човекољубиви Промисао Божји нашао је у појави на земљи Спаситеља света, Господа нашег Исуса Христа. Оваплоћење Сина Божјег Јединородног преставља врхунац Божјег човекољубивог промишљања ο свету и човеку. Оваплоћењем Бога Логоса, вели свети Атанасије Велики, објављено је промишљање Божје ο свима тварима (ή των πάντων έγνώσθη πρόνοια); објављено је и то да је руковалац и творац промишљања сам Логос Божји³. Оваплоћење Логоса јесте најглавније дело Божјег промишљања ο нама (κεφάλαιον δε της του Θεού κηδεμονίας)⁴. У своме промишљању ο свету Бог је употребио безбројна средства, док најзад није у пуноћи објавио своје човекољубиво промишљање у великој и неисказаној тајни оваплоћења Логоса⁵. Оваплоћење Логоса је сврха (τέλος), главни циљ Божјег промишљања ο свету (τοΰτο, κυρίως έστι το της προνοίας και των προνοουμένων, πέρας)⁶. Док на једној страни дејствује сав ђаво у огреховљењу и осмрћењу човека и света, дотле на другој страни дејствује сав Бог у спасењу човека и света од греха и смрти, у освећењу и обесмрћењу свега људског.

Промишљање Божје ο свету морало се манифестовати у давању Спаситеља свету, јер је спасење света од зла и смрти природна и логична последица Божјег човекољубивог промишљања ο свету и човеку. У спасењу човека и света од греха, од зла, од смрти, од ђавола, Божје промишљање ο свету врхуни божански савршеним човекољубљем. Пошто је у вештаственом свету зло било нарасло и израсло кроз човека до неслућених сразмера, пустошећи род људски смрћу, и претило да овај свет раствори у хаос злих и богоборачких стихија, то се сам Бог јавио као Спаситељ света од зла и смрти.

Као што је стварање света и промишљање ο свету заједничко дело свију Лица Пресвета Тројице, тако је и спасење света њихово заједничко дело⁷. Пошто је првога човека, вели блажени Теодорит, створио не сам Отац, него и Син и Свети Дух, то и у поновном стварању, то јест у спасењу, учествују и Отац и Син и Свети Дух⁸. Спасење, освећење бива од Оца кроз Сина у Духу Светоме⁹. Отац кроз Сина у Духу Светом све усавршава и обнавља (τέλειοι κάί ανακαινίζει)¹⁰. Син Духом Светим обожујући (θεοποιών) и усиновљујући људе приводи их Оцу, јер у спасењу учествује сва Света Тројица¹¹. У онима који се спасавају Бог је присутан кроз Сина у Духу Светом¹². Једна је освећујућа, просвећујућа, спасавајућа сила Свете Тројице: Отац шаље Сина, Син – Духа; Син долази у име Оца, а Дух у име Сина; Син прославља Оца, а Дух Сина¹³. Отац нам кроз Сина у Духу Светом даје и живот, и светлост, и усиновљење, и спасење¹⁴.

Све што се односи на промишљање Божје ο нама и на спасење, вели свети Григорије Ниски, обавља се Светом Тројицом (δια των Τριών μεν γίνεται). Отац ништа не твори чега се не дотиче Син, и опет Син ништа не производи без Духа; свако дејство Божанства, које се простире на твар, од Оца исходи, кроз Сина се простире и Духом се извршује (έκ Πατρός άφορμάται και δια του Υίοϋ πνόεισι, και έν τω Πνεΰματι τω άγίω τελειοΰται). Спасење је једно а не тројако, иако га обавља Света Тројица, јер се оно не расеца на три дела према броју Светих Лица. Спаситељ свију јесте Бог свесвега, ма да спасење обавља Син благодаћу Духа. У Светом Писму се помињу не три Спаситеља него један, иако се признаје и исповеда да је спасење дело Свете Тројице¹⁵. Божанство и слава Свете Тројице су тако сједињени и нераздељиви, пише свети Јован Касијан, да ми не можемо замислити ништа у једној Личности Тројице што би се могло одвојити од пуноће Божанства; отуда је и сила Тројице увек била присутна у делима Спаситеља Христа (in operibus Salvatoris semper virtus fuerit Trinitatis)¹⁶.

Иако се у Светом Писму и Светом Предању Спаситељем назива Бог уопште, то јест Пресвета Тројица¹⁷, ипак се у посебном и ужем смислу Спаситељем назива Господ наш Исус Христос, јер је Он својим оваплоћењем, животом, – страдањем, васкрсењем и вазнесењем извршио дело искупљења и спасења рода људског¹⁸.

Ако икаква појава у овом загонетном свету времена и простора заслужује да се назове тајном, онда је το на првом и изузетном месту: личност Исуса Христа, личност оваплоћеног Бога. Посматрали је ма са које стране, приступали јој ма са кога гледишта, ова је Личност историски факт, који је у исто време и неодољиво реалан и неодољиво тајанствен. Ту се најреалнија реалност такмичи са најтајанственијом тајанственошћу. Отуда је разумљива реч највидовитијег Христозналца, светог апостола Павла, реч коју он, погружен у неисказана тајанства личности Христове, изговара са бескрајним чуђењем и свештеним дивљењем: Велика је тајна побожности: Бог се јави у телу (μέγα έσπ το της ευσέβειας μύστη ριον Θεός έφανερώθη έν σαρκι)¹⁹. Шта је друго «велика тајна побожности», вели свети Кирил Александриски, ако не сам Логос Бога Оца који се нама јавио у телу, то јест Христос²⁰. Величина те тајне састоји се у томе што Логос, који је Бог, постаде човек не преставши бити Богом, него занавек остајући у ономе што беше²¹. У тој великој тајни сабране су све тајне свих светова. Васцела тајна Бога и васцела тајна човека сусреле су се и сјединиле у њој, и образовале највећу тајну под небом и над небом: Богочовека. Тајни човека приступила је тајна Бога; и тек у светлости ове, и у јединству са овом, тајна човековог бића добила је свој непролазни смисао и своју вечиту вредност. Горка, прегорка тајна човекова бића први пут је божански савршено заслађена у личности Богочовека Христа, заслађена неком новом, метафизичком сладошћу и непролазном божанском радошћу. Тек у личности Богочовека Исуса природа се људска причестила вечним блаженством и бесмртним благословом, и осетила себе савршено светом, савршено Божјом, савршено безгрешном, савршено добром, савршено мудром, савршено бесмртном, савршено боголиком. Велика и божанска, несхватљива и неизразива тајна оваплоћења Божјег, вели свети Григорије Палама, састоји се у томе што је наша природа постала όμόθεον²². Γοспод Христос је ради нас постао миомир, и објавио у Себи безгрешну природу човекову (καταδείξας εν αύτω το άπλημμελες ‘έχουσαν την άνθρωπου φύσιν)²³.

У Богочовеку Христу тек људска природа је нашла свој вечни смисао и циљ, и спасла се анархистичког релативизма и нихилистичког хуманизма. У Њему – човек је нашао и пронашао себе, нашао и пронашао свој божански оригинал, који је био унакажен и обезличен грехом, злом, смртношћу. На божански тајанствен начин у личности Господа Исуса цео Бог дат је целом човеку, да би се човек, окрњен, смањен, сужен грехом, могао употпунити, увећати, обесконачити Богом; да би се, злом и смрћу опатуљени и уништављени човек, могао Богом развити у пуног, правог човека, у човека савршена, у меру раста пуноће Христове²⁴.

Оваплоћен у човека, бесконачни Бог је показао да Бог у човеку, нераздељиво сједињен са човеком, јесте нешто сасвим природно и сасвим нормално; шта више: нешто најприродније, и најнормалније, и најбоље, и најцелисходније за људско биће. У Богочовеку Христу је најочигледније показано, да Бог није за човека нешто неприродно, механичко, наметнуто, већ најприроднија потреба његове природе, слободна и неизнуђена потреба, јер савршено и потпуно одговара бескрајној слободи духа људског у његовој тежњи за божанским савршенством.

Оваплоћењем својим Бог је на најочигледнији начин ушао у саму матицу људског живота, ушао у крвоток, у срце, у центар свега, центар свесвега. Потиснут грехом из света, из тела, из душе људске, Бог се оваплоћењем враћа у свет, у тело, у душу, постаје човек, и из човека ради за човека, усељује се у свет²⁵, и из твари промишља ο твари. Оваплоћење Бога јесте највећи потрес у свету, и у световима, јер се тиме остварило чудо над чудима. Ако је дотле стварање света из ничега било највеће чудо, нема сумње да га је оваплоћење Бога превазишло својом чудесношћу. Док су се при стварању света речи Божје облачиле у вештаство, дотле се при оваплоћењу сам Бог облачи у тело, у материју, у вештаство. Отуда је оваплоћење Бога највећи догађај у свима световима: за сваку личност, за свако биће, за сваку твар.

До оваплоћења Бога, благовести свети Златоуст, постојао је расцеп, раселина, провалија између неба и земље, али је Господ оваллоћењем својим сјединио небески свет са земаљским (τά επουράνια των επιγείων), и постао њихова заједничка глава²⁶. Оваплотивши се, Господ је Собом сјединио небо и земљу (ούρανόν και γην ήνωσε δι’ εαυτού), и духовно, невидљиво спојио са вештаственим, видљивим, и саздану природу показао као једну (τοις νοητοΐς συνϋψε τά αισθητά, και μίαν έδειξε την κτιστήν φΰσιν)²⁷. Сјединивши Собом све, Γοспод Христос се јавио као центар (κέντρον), οκο кога круже сва бића и све ствари²⁸. Оваплоћени Господ сјединио је природу анђелску и људску; Он је темељ свих темеља, основ свих основа²⁹. Оваплоћењем Бога даје се нови центар свету: Богоцентар, око кога круже сва бића и све ствари остварујући план Божји ο свету.

У оваплоћењу Логоса открила се тајна Божја која је дотле била сакривена у Богу³⁰, сакривена за сва бића: од анђела до човека, и од човека до црва³¹. У тајни Христовој тајна је Божја³². Када велики Апостол говори: «Тајну која је била сакривена од постања света и нараштаја» (Кол.1:26), он подразумева тајну Христову (το τοΰ Χριστού μυστήριον). Очигледно је да се ова тајна састоји у неизразивом и несхватљивом ипостасном сједињењу Божанства и човечанства³³. Наводећи апостолске речи (Еф.3:10–12), свети Кирил Александриски вели, да је тајна Христова – веистину божанска премудрост, и ни по чему човечанска; божанска премудрост која је сакривена у неисказаним и несхватљивим дубинама. Стога се она никаквим умом не може постићи, већ се предаје вери простој и безазленој³⁴. Само Дух Свети уводи у море превечног знања и мудрости Христове³⁵.У оваплоћењу Бога објављена је превечна тајна Божја о спасењу света³⁶, спасењу које се постиже освећењем, светошћу³⁷. Боговаплоћењем је устројен домострој спасења. У ствари, у боговаплоћењу су дати и суштина, и метод, и средство спасења човека и света од греха, зла и смрти. Ту се налазе: сав програм спасења, и сва средства, и сви путеви од човека ка Богу, од твари ка Творцу, од блудног сина ка Оцу. У Богочовеку је дат најреалније остварен божански идеал човечије личности; а у богочовечанском организму, Цркви, дат је најреалније остварен божански идеал светог, благодатног друштва.

Оваплоћење Бога је, с једне стране, дело бескрајног човекољубља Божјег³⁸, а с друге, свестрани захтев људске природе, растргане, пустошене, осмрћене грехом и злом. Разбијен и развејан грехом, човек није могао држати себе у границама човечијег, већ је многим крајевима своје душе био зашао у сатанско, у ђавоље, у паклено.Онједраговољнобиопостао радионица греха и зла: делателище бывъ всячески діаволе³⁹. Природа греха је таква, да увек иза сваког греха стоји ђаво као првобитни творац и отац зла. «Нека нико не мисли и не говори, препоручује свети Симеон Нови Богослов, да у нама нема ђавола када чинимо зло. По мери зла које човек чини, он има у себи и ђавола, било малог или великог, или – многе ђаволе»⁴⁰. Виртуозном разноврсношћу зла онеспособљен да собом спасе себе од греха, смрти и ђавола, и васпостави у себи боголику красоту душе и живот вечни, човек се по неком тајанственом закону богочежњивости отимао ка Богу кроз своје страдање, и носталгију, и очајање, и свесно и несвесно, вољно и невољно чезнуо за оваплоћењем Бога. «Пороци у души сакривени толико су зли и неизлечиви, да је немогуће искоренити их и истерати голим људским старањем и добродетељу, без пријема у помоћ силе Духа»⁴¹. Те своје пагубне немоћи човек није био потпуно свестан, пошто му је и само сазнање било помрачено и полуузето мрачном силом греха и зла. Човекољубиви Господ, једини знајући немоћ људске природе, милостиво се оваплотио, да би немоћног човека спасао од греха, смрти и ђавола: Едине ведый человеческаго существа немощь, и милостивно въ не воображся⁴²…

Али не само што човек није могао сам спасти себе од греха и смрти и задобити бесмртност и живот вечни, већ никакво биће, више од човека а ниже од Бога, није то могло учинити, јер су сва бића, на лествици постојања која се протеже од човека до Бога, саздана, и стога неспособна и немодна да спасу човека од греха и смрти и васпоставе у њему боголико здравље, красоту, бесмртност и савршенство. У својој отровној и смртоносној суштини грех је нешто што нико, осим једнога Бога, не може ни искоренити, ни уништити, ни отпустити⁴³. Стога је безгрешни и свемоћни Господ објавио преко светих Пророка у своме Откривењу: Ја сам, ja сам који бришем безакоња⁴⁴; Азъ Богь, и несть разве мене спасаяй⁴⁵.

Човек, у својој огреховљеној стварности, располагао ма и највећим савршенством, нема силе, ни моћи, ни власти, ни умења, да спасе човека од греха и смрти сјединивши га са Богом савршеним сједињењем. Што важи за човека, важи за свако створење уопште, па било оно више или ниже од човека. Спасење човека могао је извршити једино Бог Творац; у томе је и узрок оваплоћења вечног Сина Божјег, Бога Логоса. Само је Творац, Логос Божји, учи Отац православља, свети Атанасије Велики, оваплотивши се, могао бити спаситељ рода људског победивши грех и смрт. Када би Логос био створ (κτίσμα), и као такав постао човек, онда би човек и надаље остао оно што је био, не сјединивши се с Богом. Јер како би се створ могао помоћу створа сјединити са Творцем? Или, каква би помоћ била сличнима од сличних, када је и овима самима нужна таква помоћ? Када би Логос био створ, како би онда могао Он ослободити осуде Божје и отпустите грех, када је у Пророка написано да то припада Богу? Ко је Бог као Ти, који уклања грехе и пролази безакоња? (Мих.7:18). Бог је рекао: земља си, и у земљу ћеш се вратити (Быт.3:19), и људи су постали смртни. Зар је онда могуће да створ ослободи од греха (λυθήνοα την άμαρτίαν)? Напротив, од грха ослобађа само Господ, као што је рекао: Ако вас Син ослободи, заиста ћете бити слободни (Ин.8:36). И Син, ослободивши људе од робовања греху, стварно је показао да Он није створ, нити један од створова, него властити Логос и лик Очеве суштине (ε’ικών της τού Πατρός ουσίας), јер је и у почетку Отац осудио грех, и Он једини отпушта грехе. Пошто је Логосом било речено: земља си, и у земљу ћеш се вратити, то се, према томе, тим истим Логосом, и у Њему, врши ослобођење и разрешење од осуде⁴⁶.

Осим тога, када би Логос био створ, човек би, не сјединивши се са Богом, остао и надаље смртан, јер створ не би могао сјединити створове са Богом, пошто је и њему самом потребан неко који би га сјединио, нити би иједан део твари могао послужити као спасење за сву твар, пошто му је и самом потребно спасење. Да се то не би десило, Бог шаље Сина свог, и Син постаје човек, узевши на себе тварно тело⁴⁷. Када би Логос био створ, какву би помоћ могао указати створовима, пошто би и њему самоме, као створу, било потребно спасење? Али пошто је Логос, будући Творцем, сам постао Створитељ твари (των κτισμάτων), то се Он на крају векова обукао у тварно (το κτιστόν), да би, као Творац, могао обновити и поправити твар. Као што твар није саздала твари (τά κτίσματα), тако се твар (κτίσμα) никада не би могла спасти тварју (ύπό κτίσματος), када Логос не би био Творац. Вера васељенске Цркве зна да је Логос Божји – Творац и Саздатељ свесвега, и то да је Он ради нашег спасења постао човек⁴⁸.

Падом у грех људи су унели у своју природу трулеж, квареж (φθοράν); покајањем би се могли спасти греха, ал и не и трулежи, јер покајање не изводи из природнога стања, већ само обуздава грехе. Да је по среди био само грех, и да за њим није дошла квареж, покајање би било прекрасно. Али је људском природом кроз преступ овладала квареж, и људи су изгубили благодат боголикости (την του κατ’ εικόνα χάριν). Људима ниκο није могао помоћи нити им повратити благодат осим Бога Логоса, који је из ничега створио васељену у почетку⁴⁹. Њему је припадало да трулежно (το φθαρτόν) поврати у нетрулежност (εις άφθαρσίαν). Пошто је Он Очев Логос, и изнад света, природно је што је Он једини могао све да васпостави (ανακτίσαι τά όλα), за све да пострада и за све да посредује⁵⁰.

Како је требало обновити човека, сазданог по Образу Божјем, дошао је на земљу сам Образ Божји, Спаситељ наш Исус Христос. То нису могли учинити људи, јер су сами створени по образу (κατ’ εικόνα); нису могли ни Анђели, јер и они нису образи (εικόνες). Стога се и јавио Логос Божији да, као Образ Оца, васпостави човека, сазданог по образу Божјем⁵¹. Рекапитулирајући узроке Спаситељевог оваплоћења, свети Атанасије вели: Нико други сем самога Спаситеља, који је у почетку створио из ничега васељену, није могао нашој трулежној природи подарити нетрулежност; нико сем Онога, који је Лик Оца, није могао васпоставити у људима боголикост (το κατ’ εικόνα); нико сем Господа нашег Исуса Христа, који је живот по себи, није могао смртну природу нашу узвести бесмртности; најзад, нико други није могао саопштити људима знање о Оцу, нити оборити идолопоклоничку безбожност, сем Логоса који управља васељеном, сем јединог истинитог и Јединородног Сина Очевог⁵².

Син Божји, вечни Логос Божји, вели свети Иринеј, сишао је од Оца, оваплотио се, извршио домострој нашег спасења, јер је човеку који је једном за свагда био побеђен и разорен непослушношћу, било немогуће обновити себе (replasmare) и однети победу; и jep je било немогуће да он, који је потпао под власт греха, сам постигне спасење⁵³. Да се Син Божји није оваплотио и као Бог даровао нам спасење, ми га сами никада не бисмо могли степи. Да се кроз оваплоћење човек није сјединио са Богом, он никада не би могао постати учесник у нетрулежности (μετασχέΐν της αφθαρσίας). Ми се не бисмо могли усинити Богу да се Син Божји, поставши тело, није сјединио са нама, и дао нам могућности да помоћу Њега општимо са Богом. Осим тога, требало је да Он, који је узео на Себе да уништи грех и спасе човека од смрти, постане човек, што је и постао, да би грех био сатрвен човеком и човек се спасао смрти⁵⁴.

Логос je ради тога постао човек, и Син Божји – Сином човечјим, да би човек, сјединивши се са Сином Божјим и добивши усиновљење, постао Сином Божјим. Јер ми не бисмо могли другачије добити нетрулежност и бесмртност, да се нисмо сјединили са нетрулежношћу и бесмртношћу. Али како бисмо се могли сјединити са нетрулежношћу и бесмртношћу, да најпре нетрулежност и бесмртност није постала оно што смо ми (nisi incorruptela et immortalitas facta fuisset id qoud et nos), да би трулежно било прогутано нетрулежним, и смртно бесмртним, да бисмо ми добили усиновљење?⁵⁵

Трећи у дивној тројици светих богослова, свети Симеон Нови Богослов, вели да је човек кроз грехопад изгубио своје првобитно здравље и његова се природа разболела. Болест пак, угнездивши се у природу, постала је природном, непроменљивом као и природа. Ово болесно стање је природно болесно стање трулежи. За исцељење од ове основне, корените болести нужна је натприродна сила. Да би се болесна природа људска излечила, и у њој васпоставило истинско здравље које јој је било својствено по првобитном њеном устројству, потребна је натприродна и вечна сила. Која је та натприродна и вечна сила, која може да нам поврати првобитно здравље? То је Господ наш Исус Христос, Син Божји, који је, да би слично излечило сличним, благоволео узети на Себе здраву природу људску. И када се ко вером приљубљује уз Христа, тада се Христос сједињује са њим и Божанством и здравим човештвом, и помоћу таквог сједињења васпоставља у њему првобитно здравље⁵⁶. Да су људске душе, не само незнабожаца и безбожника, него и самих Јевреја који су веровали у Бога истинитога, могле колико треба омрзнути светске похоте и плотске наклоности, и на тај начин победити ђавола и његову државу смрти, онда не би било никакве потребе да благи, милосрдни и човекољубиви Бог постаје човеком⁵⁷.

У чудесну тајну боговаплоћења уткане су све благе тајне Божје, и дате човеку као одговор на његове муке у греху, очај у злу и беспомоћност у смрти. Ако је до оваплоћења Сина Божјег и могло бити сумње у промишљање Божје о палом човеку, у љубав Божју према грехољубивом свету, актом оваплоћења показана је сва бесконачност и бесмртност љубави Божје према палом роду људском. Оваплоћењем својим Бог је завршно и савршено показао и доказао да је љубав – срж његовог божанског бића, да је Он – љубав. Само је бескрајна љубав могла побудити Бога да сиђе у човека, да се обуче у блато тела људског, да се оваплоћењем сједини са човеком, узме грех света на Себе, спасе човека од смрти и оспособи га за бесмртност и живот вечни⁵⁸. Само оваплоћење Бога јесте истинско човекољубље, и стога се оно може назвати једино истинским човекољубљем, а све друго не заслужује тај назив, јер није то⁵⁹.

Узрок оваплоћења Бога је његово човекољубље, вели свети Григорије Ниски, јер је човекољубље специфична ознака Божанске природе (ίδιον γνώρισμα της θείας φύσεως ή φιλανθρωπία). Оболелој природи нашој потребан је био лекар, паломе човеку потребан је био исправитељ, лишеноме живота потребан је био оживотворитељ, отстрањеноме од удела у добру потребан је био водитељ ка добру, затвореноме у тами потребан је био долазак светлости, заробљеник је тражио откупитеља, сужањ заштитника, роб ослободиоца. То је било довољно да побуди Бога да посети људску природу: да се оваплоти⁶⁰.

У делу оваплоћења Бога огледа се пуноћа и савршенство свих благих својстава Божјих⁶¹. Примити тело и претрпети све оно што је оваплоћени Син Божји претрпео јесте далеко веће дело него створити свет и извести га из небића у биће. Оваплоћење Бога је далеко веће дело човекољубља од стварања света⁶². Син Божји који је створио свет и седи с десне стране Оца, зажелео је и решио да постане брат наш, и ради тога ја оставио Анђеле и вишње Силе, сишао к нама и оваплотио се. И оваплотивши се Он нам је пружио толика блага: разорио је смрт, ослободио нас од власти ђавола, избавио од ропства, удостојио свога братства, и других безбројних добара. Он је једино из човекољубља примио наше тело, да би нас помиловао. То је једини узрок таквог домостроја његовог⁶³.

Тајна боговаплоћења доноси нам у себи и тајну спасења, јер је циљ оваплоћења Бога: спасење човека и света од греха, зла, смрти и ђавола. Господ Христос је дошао у свет: да нађе и спасе што је изгубљено (ζητήσαι και σώσαι το άπολωλός)⁶⁴, да спасе грешнике (αμαρτωλούς σωσαι)⁶⁵, да нас крвљу својом очисти од грехова⁶⁶, да нас избави од сваког безакоња (από πάσης ανομίας)⁶⁷, да сатре смрт и ђавола⁶⁸, да нас благодаћу научи спасењу⁶⁹, да нас, помрачене грехом, просветли и уведе у вечну светлост и истину⁷⁰, да нас поново сједини са Богом и дарује нам живот вечни⁷¹. У самом богопосланом имену: Исус = Спаситељ⁷², садржи се сва суштина спасоносног подвига Христовог на земљи. Спасти људе од греха, зла, смрти и ђавола, а кроз њих и сву палу твар, циљ је Спаситељевог оваплоћења.

Богооткривено учење о спасењу као циљу оваплоћења Црква је занавек изразила у вечном Символу вере: Насъ ради человекъ и нашего ради спасенiя сшедшаго съ небесъ и воплотившагося отъ Духа Свята и Марiи Девы и вочеловечшася. Овом истином је испуњено васељенско осећање и сазнање једне, свете, саборне и апостолске Цркве, и она навире из богоносних душа Светих Отаца и Учитеља Цркве.

Погружен молитвено и трепетно у велику тајну боговаплоћења, свети Атанасије Велики говори: Ми смо узрок што је Он сишао, и ми смо својим преступом изазвали човекољубље Логоса, те је Господ дошао к нама и јавио се међу људима. Ми смо дакле повод (ύπόϋεσις) његовом оваплоћењу (της εκείνου ενσωματώσεως); ради нашег спасења (δια την ημών σωτηρίαν) Он је показао толико човекољубље, да је примио на Себе тело човечије и јавио се у њему⁷³. Шта је узрок те Бог ради нас прима човечанску природу? пита благодатни Богослов, и одговара: Несумњиво, наше спасење (το σωθήναι ημάς). Јер шта би друго могло бити?⁷⁴

Ради спасења људи Логос Божји постаде човек, вели свети Иринеј; Онај који је Син Божји – постаде син човечји, да би човек, сјединивши се с Логосом и примивши усиновљење, постао син Божји. Јер ни на који други начин ми не бисмо могли добити нетрулежност и бесмртност осим кроз сједињење са нетрулежношћу и бесмртношћу. На који би се пак начин ми могли сјединити са нетрулежношћу и бесмртношћу, да најпре нетрулежност и бесмртност није постала оно што смо ми, те да би тако трулежно могло бити апсорбовано нетрулежношћу и смртно бесмртношћу, и ми примили усиновљење?⁷⁵

Господ Христос се оваплотио да човека извуче из пучине греха⁷⁶. Сам Господ Христос, који је Бог, вели свети Златоуст,обукаосеунашетелоипостаочовекнечегадругоградинегоради спасења рода људског⁷⁷. Човека, који је пао у грех и постелено уводио у свој живот све врсте зала и живот заменио смрћу, ко је требао да поврати у првобитну благодат? ко да подигне палог, да дозове изгубљеног, да изведе на пут заблуделог? ко други ако не Господ природе? Јер једини Онај који је у почетку дао живот могао је, и требало је, да васпостави изгубљени живот. Откривење нас и учи овој истини: да је Бог створио човека у почетку, и спасао га када је пао⁷⁸.

Узрок оваплоћења (causa incarnationis) Спаситељевог био је у томе, да тело које је сагрешило спасе Собом⁷⁹. Тајна оваплоћења Бога је спасење целокупне творевине⁸⁰. О овоме блажени Августин расуђује: Један је узрок доласку Господа Христа: да спасе грешнике (peccatores salvos facere). Уклони болести, уништи ране, и онда није потребан лек⁸¹. Да човек није пропао, Син човечји не би дошао⁸². Бог Логос постаде тело да би кроз његово оваплоћење наше тело могло постићи сједињење са Богом Логосом⁸³. Господ наш Исус Христос ради тога је и дошао: да измени, преобрази, обнови, пресазда (άνακτίσοα) природу, ову душу која је услед преступа искварена страстима; да то учини соединивши је са својим Божанским Духом⁸⁴.

По неисказано премудром човекољубљу свом Бог је изабрао оваплоћење Јединородног Сина свог као средство за спасење рода људског. Он је то учинио не што спасење света није могао извршити на други начин, већ што је спасење оваплоћењем најкорисније за људе и најцелисходније. О томе свети Атанасије Велики овако богословствује: И не долазећи у свет Бог је могао само рећи реч и тако разрешити клетву. Али треба имати у виду оно што је корисно за људе, а не предавати се размишљању о томе шта је све могуће Богу. Господ промишља о ономе што је корисно за људе, па то и чини. Он је дошао да устроји наше спасење (την ημών έργάσηται σωτηρίαν). Нема сумње, Он је, по свемоћи својој, могао с неба изрећи реч, опростити грехе људима и ослободити их клетве. Али то би могло бити штетно по људе, јер би они, охрабрени опраштањем, убрзо поново пали у грех; тада би им опет требало опростити, и не би било краја таквим опраштањима, а они би се све више и више навикавали на грех и постајали све гори и гори. Грешећи непрестано, њима би непрестано било потребно опраштање, и никада се не би ослободили грехова и њихових пагубних последица⁸⁵.

О тој истој ствари свети Григорије Ниски овако расуђује: Могао је Бог, веле, учинити добро човеку, то јест спасти га, а да се не оваплоти. Он који је једним актом воље своје створио васељену и једним покретом воље непостојеће учинио постојећим, зашто није и човека вратио у првобитно станке, отргнувши га од вражје силе, неком свемоћном и божанском влашћу, ако Му сето свиђало, него иде далеким заобилазним путевима, облачи телесну природу (σώματος φΰσιν), ступа у живот путем рођења, пролази по реду све узрасте, затим подноси смрт, и на тај начин достиже циљ васкрсењем свога властитог тела, као да Он није могао, остајући на висинама своје божанске славе, спасти човека својом заповешћу, а оставити у страну овакве околишне путеве? Ако је у Христу толико моћи да Он господари и смрћу и животом, зашто онда само актом воље своје не чини оно што жели, него околишним путем извршује наше спасење: рађа се, васпитава се, и смрћу спасава човека? Он нас је могао спасти и не подвргавајући се овоме. На овакав приговор довољно је разумним људима у одговор рећи, да болесници не прописују лекарима како ће их лечити, не препиру се о начину лечења, не говоре зашто се лекар дотакао болесног места и изабрао за лечење такво и такво средство, а не неко друго; напротив, гледајући на крај доброчинства, они са захвалношћу примају добротворство… Онима који су поверовали да је Бог долазио у свет, можда је излишно и порицати овај долазак, као да није извршен премудро и на најбољи начин. Јер за оне који се упорно не противе истини није мали доказ Божјег доласка и боравка у овом свету сведочанство самих догађаја који су се десили у овом животу… У домостроју спасења, извршеном оваплоћеним Богом, узела су учешће сва савршена и блага својства Божја, зато оно нема никаквих недостатака⁸⁶.

Бог Логос се оваплотио, пише блажени Теодорит, да би обновио природу, иструлелу грехом (ίνα την ύπο της αμαρτίας διαφθαρέίσαν νεουργηση φΰσιν). Он је примио на Себе сву сагрешившу природу, да би све исцелио. Он се могао јавити и без тела, као што се у старини јављао Аврааму, Јакову и другим светитељима. Напротив, Њему је било по вољи да сама побеђена природа ступи у борбу са противником и однесе победу. Зато је Он и примио на Себе и тело и душу разумну⁸⁷. Господ Христос је ради нас постао човек и узео обличје слуге, за наша безакоња био одведен на смрт. Тако је поступио Спаситељ, који нас је, као Бог, могао спасти једним покретом воље своје. Али Он је учинио оно што је за нас важнее и што нас највише посрамљује: постао је наш салатник и једне части са нама⁸⁸.

Има глупих људи, вели блажени Августин, који говоре: зар Премудрост Божја није могла другаче ослободити људе него на тај начин што постаде човек, што се роди од жене и што поднесе сва она зла од грешника? Ми им одговарамо: свакако, могла је; али и да је другаче учинила, вашој се глупости и то не би допало⁸⁹. Господ је постао човек, пише свети Дамаскин, да би побеђено победило (‘ίνα το νικηθέν νικηση). Свемогући је могао својом свемоћном влашћу и силом истргнути човека из тиранинових руку, али би у том случају тирании имао разлога да се жали како је он победно човека, а од Бога је доживео насиље. Зато милосрдни и човекољубиви Бог, зажелевши да побеђеног покаже победителем, постаје човек, да би сличним васпоставио слично⁹⁰.

Оваплоћењем Сина Божјег није се десила никаква промена у Тројичном Божанству: није се нимало изменила ни природа ни лична својства пресветих Лица. Јер Логос постаде тело, вели свети Атанасије, не да што дода Божанству (οΰ δια προσθήκην Θεότητος), него да васкрсне тело. Божанска Тројица и пошто је Логос примио на Себе тело од свете Деве Марије, јесте Тројица (Τριάς έστιν), не допушта ни додавање ни одузимање, него је увек савршена (αλλ’ αεί τελεία εστί)⁹¹. Иако је Божанству Сина додато човечанство, вели блажени Августин, ипак није начињена четворица од трију Лица (tamen non est personarum facta quaternitas), него остаје Тројица (sed permanet Trinitas)⁹². Пети Васељенски сабор у свом петом анатематизму вели: «Оваплоћењем једнога од Свете Тројице, Бога Логоса, Света Тројица није примила никакав додатак личности или ипостаси»⁹³.

Оваплоћењем Сина Божјег нимало се није изменио његов однос према осталим Лицима Свете Тројице. Сјединивши у својој Ипостаси две природе: Божанску и човечанску, друго Лице Свете Тројице није тиме увело четврту ипостас у тролично Божанство, нити се природа Божанства, заједничка за сва три Лица, непосредно оваплотила, него се оваплотила друга Ипостас Свете Тројице, која има Божанску природу. Облагодаћеним умом својим свети Дамаскин овако о томе расуђује: Ми не велимо да се Божанство, схваћено безлично, оваплотило, већ тврдимо да се Божанство сјединило са човечанством у једној од својих Ипостаси (έν μια των αυτής υποστάσεων),… да се при оваплоћењу једнога од Лица Свете Тројице, Бога Логоса, Божанска природа у једном од својих Лица сва и потпуно сјединила са свом човечанском природом (πάσαν και τελείαν την φΰσιν της Θεότητος έν μιά αυτής υποστάσεων ένωθήναι πάση τή άνϋρωπίνη φΰσει), …и да Отац и Дух Свети нису учествовали у оваплоћењу Логоса ни на који други начин осим – божанским знамењима, благовољењем и хтењем (ει μη κατά τάς θεοσημίας, και κατ’ εΰδοκίαν και βοΰλησν)… Мисе клањамо обема природама у Христу, јер је са телом његовим сједињено Божанство. Не додајемо четврто лице Светој Тројици – ού γαρ τέταρτον παρεντίθημι πρόσωπον έν τή Τριάδι – (сачувај Боже!), него исповедамо једно Лице Бога Логоса и тела Његовог. Тројица је остала Тројицом и по оваплоћењу Логоса⁹⁴.

Нема сумње да у тајанственој мудрости свесавршене Божанске Тројице постоје нарочити разлози што се оваплотио Син а не Отац или Дух Свети. О томе богомудри отац Цркве, свети Дамаскин, овако расуђује: «Отац је Отац, а не Син; Син је Син, а не Отац; Дух Свети је Дух, а не Отац нити Син; јер је лично својство неизменљиво. Иначе, како би оно остало личним својством, ако би се мењало и преносило? Стога Син Божји постаје Сином човечијим, да би лично свойство остало неизменљиво. Јер, будући Сином Божјим, Он постаде Сином човечјим оваплотивши се од свете Деве и не напустивши лично својство⁹⁵.

У тајни боговаплоћења је и тајна времена. Време је опкољено и прожето вечношћу. Збивања у времену имају своје невидљиво корење у недогледним дубинама вечности. Оваплоћење Бога у свету временском збило се онда када је, по премудром и човекољубивом промислу Божјем, настала «пуноћа времена» (το πλήρωμα του χρόνου)⁹⁶, то јест када су људи од немоћи, очајања и ужаса не стајали већ «седели у тами и сени смртној»⁹⁷; када су грех, зло и смрт сазрели у свету и опустошили душу човека и човечанства; када су се душе људске, вијане смрћу, стапале у један очајни глас: глас вапијућег у пустињи осмрћеног живота; када је биће човеково, измучено грехом и изгризено смрћу, цело ушло у чежњу за Спаситељем од греха и смрти.

Када је сва твар постала нечиста, вели свети Симеон Нови Богослов, и сви људи пали у последњу дубину зла, тада је сишао на земљу Син Божји и Бог, да пресазда човека толико униженог, да га оживи умртвљеног, и дозове из опсене и заблуде⁹⁸. Господ се оваплотио онда, богомудро расуђује свети Григорије Ниски, када је корен зла на најразноврсније начине (πολυτρόπως) проклијао у људским слободним вољама (έν ταΐς τών ανθρώπων προαιρέσεσι), и када је зло достигло крајњу меру (το άκρότατον μέτρον), те није било ни једне врете порока на који се људи не би одважили⁹⁹.

Долазак Господа Христа у телу и јесте пуноћа времена (πλήρωμα τών καιρών), вели свети Златоуст. Када је Он преко Анђела, Пророка и Закона био све учинио, али то ништа није помогло, него се, напротив, налазила у опасности и сама чињеница: да човек није узалуд створен, узалуд уведен у биће, пошто тако погубно успева у злу; када су просто сви пропадали, пропадали већма него при потопу, тада је Он пронашао домострој спасења посредством благодати (εΰρε ταΰτην την οίκονομίαν την δια της χάριτος), те се тако показало да Он није био створио човека без плана и узалуд¹⁰⁰.

У тајни боговаплоћења људско сазнање се сусреће са свима тајнама Божјим, зато од схватања и објашњења ове пресвете тајне зависи схватање и објашњење и осталих тајни Божјих: о свету, о човеку, о животу, о смрти, о спасењу, о освећењу, о савршенству, о циљу света и човека, о смислу живота. Ко се не саблазни о тајну боговагогоћења, неће се лако саблазнити ни о остале тајне; ко се не спотакне о ову тајну, неће се брзо спотаћи ни о остале тајне¹⁰¹. У тајни боговаплоћења је тајна личности Исуса из Назарета. Схвати ли се правилно оваплоћење Бога, схватиће се правилно и дело оваплоћеног Бога. Искупитељско дело Исусово не може се правилно схватити, ако се најпре правилно не схвати и не објасни тајна личности Исусове, која се сва садржи у делу оваплоћења.

Ко иоле непристрасно приступи изучавању живота Исусовог, мора стећи убеђење: да је искупитељски подвиг Исусов дело његове тајанствене Личности. То се двоје не може ни делити, ни растављати; отуда се његов искупитељски подвиг може објаснити једино у светлости његове необичне Личности. Исус спасава зато што је Спаситељ; спасење је подвиг од Њега, кроз Њега, у Њему. Он спасава Личношћу својом, не науком која би била одвојена од Личности. Наука његова без Личности његове не спасава, јер је она само одблесак, само зрачење, само сенка Личности његове. Његова наука без његове Личности није друго до лоза без чокота; као што лоза добија животворни сок од чокота и њиме живи, тако и наука Господа Исуса добија своју животворну силу и дејство од Њега и Њиме живи, јер је она једино Њиме – дух и живот¹⁰². Без Њега она постаје и занавек остаје: теорија, апстракција, схоластика, суво учење, неостварљиво и неживотно.

Наука Господа Исуса је вечито жива и животворна једино Њиме, јер је Он сам вечито жив и животворан. У самој ствари, ученицима својим, следбеницима својим, Цркви својој Он оставља Себе, Личност своју, а у њој и кроз њу и науку своју; Он је са њима и у њима у све дане до свршетка века¹⁰³. У томе је основна разлика између Господа Исуса и свих осталих оснивача религија. Али пошто је његова наука неодвојива од Његове Личности и спасоносна само Његовом Личношћу, то се најпре мора решити проблем Личности Господа Исуса, па тек онда приступити проблему спасења које је Он извршио, јер је решењем проблема његове Личности условљено решење проблема спасења човека и света од греха, зла и смрти.

Ако има бића у коме су се стекле све свештене тајне неба и све тужне тајне земље, онда је то биће – Исус из Назарета. Све што је небеско, онострано, метафизичко, божанско, у Њему је постигло своју земаљску, овострану, физичку реалност. Кроз Њега је невидљиво постало видљивим, небеско-земаљским, божанско-човечанским, онострано-овостраним, трансцендентно-иманентним, Богочовеком. Све тајне неба и земље у Њему су тако чудесно здружене, сљубљене, сједињене, да је неосетан и природан прелаз оностраног у овострано, метафизичког у физичко, натприродног у природно, божанског у људско. Сва тајна Бога и сва тајна човека оваплотиле су се у Њему; сав Бог и сав човек оваплотили су се у Њему, и то је оно што Га је учинило јединственом и изузетном Личношћу, Личношћу која се не може поновити ни у једном свету. Као такав, Он је највеће чудо у свима световима, чудо како за људе тако и за Анђеле. А ако се и ђаволи ичему чуде, чуде се Богу у телу¹⁰⁴. Отуда је Он – «једино ново под сунцем» (το μόνον κοανόν ύπό τον ήλιον)¹⁰⁵.

На све овостране истине навикао је ум људски, на све земаљске појаве навикло је око људско и чула људска, али и за ум и за чула људска Исус је тајанственији од свега тајанственог, необичнији од свега необичног, чуднији од свега чудног. Нема личности у историји света око које је никло толико питања; нема личности око које се толико спорило и говорило; нема личности око које су толики људи падали и попадали, дизали се и подизали¹⁰⁶. Господ Исус је постао камен спотицања⁷, о који се мора спотаћи сваки који се иоле озбиљно замисли над тајном живота и смрти. Он се јавио као стена саблазни¹⁰⁷, коју не може обићи ни једна душа на своме путу ка истини вечној и бесмртној. «Шта је ово?» питали су се у чуду савременици и очевици Господа Исуса¹⁰⁸. Шта је ово? питају се људи свих времена чим се сретну са сетним Исусом из Назарета, за кога веле да се никад смејао није, али су Га често виђали где плаче. Као огроман, огроман пламени знак питања Он се протеже од земље до у врх неба, и мора га видети ко макар тренутно прогледа на свет вечних реланости. Он је најзагонетнији знак питања, на који сваки човек мора дати одговор себи или у овом или у оном свету. Тешко је, претешко уму човечијем и срцу снаћи се пред овако необичним проблемом, пред овако непоновљивим чудом, пред овако небивалом тајном. А одговорити правилно на питање: ко је и шта је Исус из Назарета? немогуће је без помоћи Божје, без откривења Божјег. То посведочава сам Исус. Његови присни ученици, који су дуго времена ишли за Њим, пратили Га и дању и ноћу, присуствовали па и учествовали у његовим доживљајима, у његовим делима, у његовим поукама, никако нису могли да силом свог човечанског сазнања схвате: ко је Он, шта је Он. И Он, тајна над тајнама, претвара се сам у питање, и пита своје ученике: А ви шта мислите, ко сам ја?¹⁰⁹ И када апостоли одговарају: Ти си Христос, Син Бога живога¹¹⁰, Господ Христос им показује да им је ту истину о Њему открио Отац Небески, а не њихова људска крв, њихов људски ум, њихово људско срце¹¹¹. Јер је Он тајна која надраста све што се човек зове.

Тако је сам Господ Исус једном за свагда показао начин, на који се може једино правилно решити проблем његове Личности, и одговорити на питање: ко је и шта је Исус Христос? Ту одговара сам Бог кроз Свето Откривење, јер «нико не зна Сина до Отац, нити Она ко зна до Син, и ако Син коме хоће открити»¹¹², и јер «нико не може Исуса назвати Господом осим Духом Светим»¹¹³; као што и обратно, по речи светог Кирила Александриског, нико не може рећи: анатема на Исуса, осим Велзевулом¹¹⁴. Тајна Сина открива се Духом Светим. Речи Откривења: «У светлости твојој видимо светлост», значе, по тумачењу светог Григорија Богослова: у Духу видимо Сина¹¹⁵.

Божанско откривење казује нам три истине о Исусу Христу, три истине које се своде на једну истину. А те су три истине ове: 1) Исус Христос је истинити Бог, 2) Исус Христос је истинити човек, и 3) Исус Христос је Богочовек.

Ако човек непристрасно проследи до краја ма коју мисао Христову, или реч, или дело, или осећање, увек ће на њиховом дну наћи Бога. Реалност свих реалности, на којој стоји Личност Исуса из Назарета, јесте Божанство. Одбаци ли се Бог из Исуса, онда је Исус најтрагичније и најбедније створење под сунцем. У том случају, Он није реално биће, већ привиђење, утвара, сабласт. Јер је Бог то што његову Личност чини изузетно реалном, изузетно трајном, изузетно вечном. Посматран у нагој историској стварности, Исус из Назарета је пројавио Себе реалним животом, реалним делима, реалним речима, који најочигледније показују да је у Њему сав Бог. Јер онакав живот, онаква дела, онакве речи, могу бити само живот Бога, дела Бога, речи Бога.

На Исуса треба применити објективни, експериментални, индуктивни метод, јер се само строгим, доследним и до краја изведеним индуктивним методом може пронаћи крајња, основна истина о Исусу, истина да је Он – истинити Бог и Господ. Без тога се никако и ни на који начин не може објаснити ни Личност Исусова, ни живот његов, ни дела његова, ни учење његово. Најдетаљнија и најнемилосрднија анализа историјске еванђелске стварности, која обухвата сав историјски живот и рад Исуса Христа, мора открити у Њему Бога истинитог, Бога непосредне историјске реалности, а не неке метафизичке удаљености и недосежне трансцендентности.

Посматран из чистих историјских чињеница Светог Откривења, Исус се у свему показује као Бог, као Бог у телу, као Бог у историји, као Бог у временском и просторном животу. Верност чињеницама Откривења, то је оно што се тражи од непристрасног истраживача при испитивању онога што се односи на Исуса историјске еванђелске стварности. Ако се изврну, унаказе, извитопере или одбаце историјске чињенице откривења, онда се губи реална подлога, на којој се једино може осетити и познати Божанство Господа Исуса. Само буквално усвајање историјских еванђелских чињеница може нам дати тачан и јасан појам о Исусу као Богу и Господу. Напуштање историјских чињеница Светог Откривења значи напуштање јединог пута који човеково осећање и сазнање одводи у тачно и правилно схватање Личности Исусове.

Пуноћом и реалношћу своје Личности и живота Исус из Назарета преставља Собом дословно испуњење и потпуно остварење свега онога што је у Старом Завету о божанском Месији претсказано, проречено, обећано, прасликовано. Са најбуквалнијом историјском тачношћу и верношћу на Њему се испунило све што је претсказано о божанском Спаситељу. Стари Завет је пророковао, прасликовао и очекивао Месију који ће својом Божанском личношћу и делатношћу спасти род људски од греха и смрти; Нови Завет је сав изграђен на чињеницама које непобитно показују и доказују да је Исус из Назарета заиста многоочекивани божански Месија, заиста Син Божји, заиста Бог и Господ. Својом божанском правдом Стари Завет је ушао у новозаветну стварност, и тако постао њен саставни део; Исусов однос у том погледу према Старом Завету изражен је речима: тако бо подобаеть намъ исполнити всяку правду¹¹⁶. Он је дошао «да испуни закон», божански закон, да га оствари на земљи, јер «докле небо и земља стоји, неће нестати ни најмањега словца или једне титле из закона док се све не изврши»¹¹⁷. Смисао је неба и земље: да се на њима, у лицу Месије – Бога, оствари божанска правда, проречена и претсказана од богонадахнутих видилаца старозаветних.

Божанске особине, које су старозаветни духоносни провидиоци приписивали Месији, зраче неодољивом историјском стварношћу из Личности и дела Исуса Назарећанина¹¹⁸. Иако натприродне по својој божанствености ове божанске особине су човечански природне по својој новозаветној остварености и стварности. Нови Завет је тиме нов што изобилује натприродним појавама и знамењима, који несумњиво посведочавају и потврђују да је Исус из Назарета заиста Бог и Господ. Сви главнији догађаји из Исусовог живота показују јасно, да је Он заиста Бог у телу. Само његово необично рођење и знамења која га окружују указују на Њега као на Богомладенца. У самој благовести коју небески Благовесник доноси светој Деви налази се сведочанство о божанском характеру Исусовом и о божанском начину његовог рођења од свете Деве: «Дух Свети доћи ће на тебе, и сила Највишега осениће те, зато и оно што ће се родити биће свето, и назваће се Син Божји»¹¹⁹.

Да се од чисте Деве имао родити само човек а не Бог, вели свети Јован Касијан, зар би била потребна оваква озбиљна опомена о Божјем доласку? Зашто интервенише само Божанство? Да се имао родити само човек од човека, и тело од тела, нема сумње довољна би била заповест или Божја жеља. Јер када су воља Божја и заповест његова биле довољне (sola sibi tantum voluntas Dei imperiumque suffecit) да створе небеса, формирају земљу, саздаду мора, Анђеле, Арханђеле, Господства, Власти и безбројно мноштво небеских војника (Пс.32:9), зашто је било недовољно за стварање једног човека оно што је било довољно за стварање света осталога? Сигурно не, зато што је рођење Бога имало да се изврши доласком самога Бога, јер Бог не би могао бити зачет човеком ако Он сам не допусти, нити бити рођен ако Он сам не уђе у утробу (quia et concipi ab homine Deus nisi se donante, et nasci nisi se illabente, non poterat). И тако силази Логос, Син; величанство Духа Светога присуствује; сила Очева осењује, да би у тајни светог зачећа учествовала цела Света Тројица (utique ut in sacramento sacrae conceptionis omnis esset cooperatio Trinitatis). Зато, вели Арханђео, и оно што ће се родити од ње биће Свето, и назваће се Син Божји. Дивно Арханђео додаје «зато», да би показао да ће ово уследити стога што му је претходило оно што је претходило, и да ће се стога родити Бог што је на њу при зачећу сишао Бог (et quia Deus supervenisset in conceptione, ideo Deus futurus esset in partu)¹²⁰.

Рађајући се од свете Деве и Духа Светог, Исус испуњује пророштво богоглагољивог пророка Исаије¹²¹, који Га је с правом назвао Емануил, што значи: с нама Бог¹²². Бескрајна божанска тајна опкољава како Исусово рођење по телу тако и његово превечно рођење од Оца по Божанству. Зато се реч пророка Исаије може применити и на једно и на друго: А род његов ко ће исказати?¹²³ Анђео Господњи, који се јавља пастирима, новорођеног Исуса назива «Христом Господом»¹²⁴. У богопосланом имену: Исус Спаситељ, које су наденули новорођенчету¹²⁵, претсказана је божанска делатност Његова: спасење људи од греха. А спасавати од греха може само Бог¹²⁶, јер Он једини има моћи и право да отпушта грехе¹²⁷. Само име Исус «нарочито показује да је Он истински и по природи (vere et natura) Господ свију»¹²⁸. Када побожни и праведни Симеон Богопримац узима у руке своје младенца Исуса, он Га, испуњен Духом Светим, назива спасење (το σωτήριον)¹²⁹, зато што је Исус заиста Бог, који је као Логос по природи од Оца, а од Деве Он исти по телу (κατά σάρκα)¹³⁰.

Исуса прате божанске тајне и красе божанске особине од самог рођења. И при крштењу на Јордану Он објављује Себе као Друго Лице Пресвете Тројице, као Сина Божјег, као Бога. Сам Бог Отац гласом с неба сведочи за Њега: Ово је Син мој љубљени, који је по мојој вољи¹³¹. Ове исте речи поновио је Бог Отац при Спаситељевом преображењу на Тавору, када је Спас беседио са светим пророцима Мојсијем и Илијом о своме искупитељском страдању за спасење рода људског¹³². Али најубедљивији доказ о томе да је Исус заиста Бог и Господ, дат нам је у Његовом чудесном и славном васкрсењу. Очигледном стварношћу свог васкрслог тела Спаситељ неодољиво утиче и на таквог скептика, какав је био апостол Тома, да овај усхићено и радосно кличе: Господ мој и Бог мој¹³³. Апостол Тома је опипао тело свога Господа, вели свети Јован Касијан, и посведочио да је Он Бог, јер се Исус не може делити од Бога¹³⁴. Како Спасово васкрсење, тако и Његово вазнесење, и слање Духа Светог на апостоле, показују и непобитно доказују да је Исус из Назарета заиста Бог и Господ.

Ови главни догађаји из живота Исусовог јасно сведоче да пред собом имамо божанско биће. Јер се они ни на који начин не могу ни извести ни испрести из људског бића. Али не сведоче само ови натприродни догађаји у границама видљиве природе својом опипљивом стварношћу и вештаственом природношћу да је Исус истински Бог и Господ, него и сам Спаситељ лично сведочи за Себе да је истинити Син Божји и Бог. Још у детињству свом Он објављује својим родитељима да је његов Отац – Бог¹³⁵. А када ступа на јавну проповед, и његова загонетна личност изазива распре у народу Он поступно, али јасно и одлучно, објављује: да је његово порекло с неба, да је Он јединородни Син Оца небеског, да је свуда присутан, да је свемоћан, и да само вера у Њега као Сина Божјег Јединородног и свудаприсутног може спасти људе и даровати им живот вечни¹³⁶.

Божанство Исуса из Назарета је основна стварност у Новом Завету; из ње ничу све друге новозаветне стварности и истине¹³⁷. Као зраци из сунца, тако божанска чудеса Исусова природно истичу из чудесне Личности његове. Не сведоче само божанска дела Исусова о Њему да је Бог, него и Божанско ученье његово сведочи о Њему да је Он – Бог и Господ. Чудо је његова Личност, чудо су његова дела, али је исто тако чудо и његово учење, чудо по својој божанско] истинитости, божанској убедљивости, божанској реалности, божанској новини: «И уплашише се сви тако да питаху један другога говорећи: шта је ово? и какво је ово учење ново, да с влашћу и духовима нечистим заповеда и слушају га?»¹³⁸ Учење Исусово је божански ново и божански чудесно као и сама божанска Личност његова. Он и живи, и дела, и учи као истинити Бог и Господ; тиме запањује, смирава и ућуткује своје противнике¹³⁹, а испуњује радошћу своје присталице¹⁴⁰.

Божанска дела Господа Исуса природни су израз његових божанских особина. Пошто је истинити Бог, Он није могао не делати као Бог. Еванђеље као једина истинска благовест речито је сведочанство о томе. Да Исус није Бог, зар би «највећи између рођених од жена» објавио Исуса за Месију, за доносиоца царства небеског, за крститеља Духом Светим и огњем, за вечног Судију?¹⁴¹ Како Исус није Бог, када у пустињи побеђује Сатану и «сва кушања», и Анђели Му после тога служе?¹⁴² Како је Исус – велика Светлост у тами и сени смртној, ако није Бог?¹⁴³ Како прости радници, рибари, на позив Исусов остављају све и одлазе за Њим, ако Он као Бог не дејствује божански у њиховим душама?¹⁴⁴ Како Он исцељује «сваку болест и сваку немоћ људи», ако није Бог?¹⁴⁵ Да није Бог, зар би Исус могао једном речју исцелити губавца од губе?¹⁴⁶ Да није Бог, зар би Он могао са велике даљине речју исцелити слугу капернаумског капетана?¹⁴⁷ Да није Бог, зар би Он могао речју исцелити десет губавих људи?¹⁴⁸ Да није Бог, зар би Он могао додиром исцелити Петрову ташту од грознице?¹⁴⁹

Ако Исус није Бог, како речју изгони нечисте духове и исцељује све болеснике, испуњујући на тај начин месијанско пророштво Исаијино: Он немоћи наше узе и болести понесе?¹⁵⁰ Много пута Исуса називају Господом, и Он се не противи томе; како онда није Бог и Господ?¹⁵¹ Како Исус иде по мору, и слушају Га ветрови и воде, ако заиста није Бог?¹⁵² Како Исус укроћује два неукротива бесомучника гергесинска; како изгони из њих безбројне ђаволе; како Га ђаволи моле, и слушају, као свога господара, ако Он није истинити Бог?¹⁵³ Како Исус отпушта грехе, када то само Бог може чинити и учинити; и како Он види мисли људске, ако није Бог?¹⁵⁴ Како Исус васкреава Јаирову кћер, и одећом својом исцељује од неисцељиве болести жену крвоточиву, ако није Бог и Господ?¹⁵⁵ Како Он васкрсава Лазара, који је већ четири дана био мртав, ако није заиста Бог?¹⁵⁶ Како Он додиром руке своје исцељује два слепца, ако није Бог?¹⁵⁷ Како Он исцељује немог бесомучника, и чини оно што се нигда није видело у Израиљу, ако није Бог?¹⁵⁸ Како Он претвара воду у вино, ако није Бог?¹⁵⁹

Да Исус није Бог, зар би могао својим ученицима дати власт над нечистим духовима, и власт да исцељују од сваке болести и сваке немоћи, ида васкрсавају мртве, што они стварно и чине?¹⁶⁰ Да није Бог, зар би могао тврдити да ће се спасти сваки који имена његова ради претрпи до краја мржњу и гоњење?¹⁶¹ Да Исус није Месија и Бог, зар би, одговарајући Претечи на питање да ли је Он Месија, указао на месијанскобожанска дела своја, о којима је пророковао богоносни пророк Исаија?¹⁶² Да Исус није Бог, зар би могао исцелити слепог од рођења; зар би могао Духом Божјим изгонити ђаволе и низводити на земљу царство небеско?¹⁶³ Да Исус није Бог и Господ, зар би могао са пет хлебова и две рибе нахранити пет хиљада људи, осим жена и деце, и још учинити да претекну дванаест пуних котарица?¹⁶⁴ Да Исус није Бог, зар би се болесници могли исцељивати од сваке болести додиром скута његове хаљине?¹⁶⁵ Да Исус није Бог, зар би могао својим речима: «устани, узми одар свој и ходи», исцелити тридесетосмогодишњег болесника у Витезди?¹⁶⁶ Да Исус није Бог, зар би могао речју исцелити бесомучну кћер Хананејкину?¹⁶⁷

Ако Исус није Бог који божанском силом својом лреображава вештаство тела и одела, како се онда пробразио на Тавору, те је лице његово заблистало као сунце а хаљине његове постале беле као светлост?¹⁶⁸ Ако Исус није Бог, каквом онда силом изгони ђавола из тела јаднога младића, који је толике муке поднео од овога?¹⁶⁹ Ако Исус није Бог, како онда даје власт Цркви и њеним служитељима, да што год свежу на земљи буде свезано на небу, и што год разреше на земљи буде разрешено на небу?¹⁷⁰ Ако Исус није Бог, како на реч његову одмах усахну смоква?¹⁷¹ Како Исус није Бог и Господ, када при његовом распећу и смрти сва твар уздише и тужи: црквена завеса се раздире на двоје, земља се тресе, каменке се распада, гробови се отварају, многа тела светих устају?¹⁷² Како Исус није свемоћни Бог, када сам из мртвих васкрсава, и после васкрсења свог јавља се ученицима својим четрдесет дана говорећи им о Царству Божјем?¹⁷³ Како Исус није Бог, када се са телом узноси на небо и седа с десне стране Бога Оца?¹⁷⁴

Делима својим божанским посведочујући силно и непобитно своје вечно Божанство, Исус Назарећанин нам и својим божанским учењем посведочује исто тако силно и исто тако непобитно: да је Он заиста истинити Бог и Господ. Јер акоОн није Бог, како онда Он може бити извор вечног блаженства, и давалац вечних истина Божјих; и како страдање ради Њега може бити блаженство за људе?¹⁷⁵ Ако Он није Бог, како онда испуњује, допуњује, усавршава божански закон старозаветни?¹⁷⁶ Ако Он није Бог који људима даје силеи моћи да постигну божанско савршенство, како може захтевати од људи да постану савршени као Бог?¹⁷⁷ Ако Он није Бог, како говори о Себи као вечном Судији који ће на дан Страшнога суда бацити у пакао све богоборце?¹⁷⁸ Ако Он није свеблаги Бог и Господ, како захтева од својих следбеника да Га већма љубе него оца, мајку, жену, децу, па чак и душу своју?¹⁷⁹ Ако Исус није Бог, како онда може говорити: «Све је мени предао Отац Мој, и нико не зна Сина до Отац, и ако коме хоће Син открити?»¹⁸⁰ Ако Исус није Месија и Бог, како су се онда испуниле на Њему месијанске речи пророка Исаије о његовој кротости и благости, о вечној правди његовој и победи њеној, о Њему као узданици народа?¹⁸¹

Да Исус није Бог, зар би називао Себе небеским сејачем, а свет њивом својом; и зар би говорио за Себе да ће се на дан Суда јавити као вечни Судија који ће све саблазни и безаконике бацити у пећ огњену?¹⁸² Да Исус није Бог, зар би допустио да Га апостоли исповедају као Христа, Сина Бога живота; и зар би Цркву своју зидао на Божанству свом као на темељу?¹⁸³ Да Исус није Бог, зар би могао захтевати од следбеника својих, да се Њега ради одрекну себе, душе своје, да би је на тај начин у Њему нашли обновљену, обесмрћену овековечену?¹⁸⁴

Како Исус није Бог, када објављује да је све могуће ономе који верује у Њега?¹⁸⁵ Како Исус није Цар и Господ неба, када богатом младићу обећава да ће, ако остави све и пође за Њим, имати благо на небу?¹⁸⁶ Како Исус није Бог, када ученицима својим, који су Њега ради оставили све, обећава да ће они на дан Страшнога суда сести на дванаест престола и судити над дванаест колена Израиљевих?¹⁸⁷ Како Исус није Бог и божански Учитељ, када од следбеника својих захтева да никога не зову учитељем, већ једино Њега, Учитеља?¹⁸⁸ Како Исус није Бог, када јасно и одлучно говори о другом славном доласку свом на облацима са силом и славом великом, када ће доћи као муња, и сунце ће помрчати, и месец светлост изгубити, и звезде попадати, и силе се небеске покренути?¹⁸⁹ Како Исус није Бог, када објављује да ће при другом доласку његовом доћи сви свети Анђели са Њим, и Он ће сести на престо славе своје, и сабраће се пред Њим сви народи, и разлучиће зле од добрих, добрима ће дати царство небеско, а зле бацити у огањ вечни?¹⁹⁰ Како Исус није Бог који спасава, када на Тајној вечери установљава свету тајну Евхаристије, јер се крв његова пролива ради отпуштања грехова?¹⁹¹

Ако Исус није Месија и Син Божји Јединородни, како онда на питање Кајафино: заклињем те живим Богом да нам кажеш јеси ли ти Христос Син Божји? одговара: јесам; и одселе ћете видети сина човечјег где седи с десне сране силе и иде на облацима небеским?¹⁹² Ако Исус није Бог, како онда по васкрсењу свом шаље ученике своје на проповед Еванђеља свој твари, обећавајући им да ће бити с њима вавек: Идите и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да све држе што сам вам заповедно; и ево ја сам с вама у све дане до свршетка света?¹⁹³ Ако Исус није истинити Бог и Господ, како је онда Он: вечни Логос Божји, и Бог, и живот по себи, и светлост по себи, светлост истинита, светлост живота?¹⁹⁴ Ако Исус није Бог, и вечна Истина, и благодат, како онда «благодат и истина постаде кроз Исуса Христа»?¹⁹⁵ «Ако је Христос само човек, како онда ово дође помоћу Њега? Откуда у Њему бејаше Божанска сила, ако је у Њему била смао човечанска природа? (Unde in eo virtus divina, si in eo sola humana conditio?)»¹⁹⁶ Ако Исус није Бог, како је Он онда Јединородни Син Божји, који је вечито у наручју свога Оца, и једини Га јавља?¹⁹⁷ Ако Исус није Бог, како је Он онда јагње Божје које узима грех света на себе?¹⁹⁸ Да Исус није Бог, зар би «највећи између рођених од жена» сведочио за Њега да је откривењем Бога Оца и силаском Духа на Исуса познао у Исусу Сина Божјега?¹⁹⁹ Да Исус није Бог, зар би називао Себе Сином Божјим Јединородним, који се оваплоћује, те вера у Њега даје живот вечни?²⁰⁰ Да Исус није божански Месија и Бог, зар би Он сам открио жени Самарјанки да је Он – Месија?²⁰¹ Да Исус није истинити Бог, зар би имао силе: да васкрсава мртве, да има живот по себи као и Бог Отац, и да онај који верује у Њега има живот вечни још овде на земљи?²⁰² Да Исус није Бог, зар би могао тврдити за Себе, да је Он – хлеб живота, који силази с неба и даје живот свету, хлеб од кога се никада не гладни?²⁰³ Да Исус није Бог у телу, зар би могао објавити да је тело његово извор вечнога живота и васкрсења, и ко једе тело његово и пије крв његову има живот вечни и сједињује се најприсније са Њим занавек?²⁰⁴ Да Исус није Бог, зар би вера у Њега испуњавала верника Духом Светим, који је Треће Лице Божанске Тројице?²⁰⁵ Да Исус није заиста Бог, зар би могао рећи за Себе: ја сам светлост света; ко иде за мном неће ходити по тами, него ће имати светлост живота?²⁰⁶

Како Исус није Бог, када његова истина спасава и ослобођава од греха?²⁰⁷ Да Исус није био безгрешни Бог и Господ, зар Га лукави непријатељи његови, који су га стално вребали, не би окривили када их је Он јавно питао: Који ме од вас кори за грех?²⁰⁸ Када Исус не би био вечни Бог, зар би тврдио за Себе: Ја сам прије него се Авраам родио?²⁰⁹ Како Исус није вечити Син Божји, једносуштан се Оцем, када тврди за Себе: Ја и Отац једно смо?²¹⁰ Да Исус није Бог, зар би могао објавити, и делима посведочити, да је за Њега смрт – сан, и још говорити: Ја сам васкрсење и живот; који верује мене ако и умре живеће; и ниједан који живи и верује мене неће умрети вавек?²¹¹ Ако Исус није Бог, како онда објављује Себе Господом?²¹² Ако Он није Бог, како онда захтева да се у Њега верује као и у Бога Оца?²¹³ Да Исус није Бог, зар би могао објавити о Себи: Ја сам пут и истина и живот?²¹⁴ Да Исус није по Божанству једно исто са Оцем, зар би могао рећи за Себе: Ко виде мене, виде Оца; Ја сам у Оцу и Отац у мени?²¹⁵ Да Исус није свемоћни Бог који даје божанске моћи и свемоћи, зар би могао рећи: Који верује у мене, дела која ја творим и он ће творити, и већа ће од ових творити?²¹⁶ Да Исус није Бог, зар би вера у Њега и љубав к Њему могле низводити Пресвету Тројицу у душу верујућег?²¹⁷ Да Исус није Јединородни Син Божји, зар би могао говорити о Себи: Изађох од Оца, и дођох на свет, и опет остављам свет, и идем к Оцу?²¹⁸ Да Исус није вечити Син Божји, зар би се могао обратити Оцу небеском овим речима: И сад прослави ти мене, Оче, у тебе самога славом коју имадох у тебе прије него свет постаде?²¹⁹

Свемоћно и свемилостиво Божанство Господа Исуса нарочито се силно пројављује у делима његових светих Апостола и следбеника. Јер Дела Апостолска су дела божанска. Нико од људи, остајући у границама људске природе и људске моћи, не би могао учинити ниједно од оних дела која су описана у Делима Апостолским и осталим Посланицама светих Апостола. Очигледна дела, очигледна пракса, сведоче о Исусу да је Он Бог који увек, по обећању²²⁰, живи и дела у својим следбеницима, и твори дела као што су његова, и већа од ових²²¹. Божанска дела светих Апостола непоречно сведоче о Исусу да је Он истинити Бог и Господ; ту нема ничег априористичког, апстрактног, непрагматичког, незаснованог на живом опиту, на личном искуству, неурамљеног у рамове овостране делатности, већ свуда и у свему дело, пракса (πράξις), божанскоапостолско дело, божанскоапостолска пракса. Чудесни Господ Исус, као носилац новозаветног откривења, сав је дело, божанско дело у границама људског живота и искуства. Сва вера у Христа као Бога, и сва дела такве вере, засновани су на стварности његовог Божанства. То је оно што одушевљава и ојачава на живот у Христу, на страдање и мучеништво ради Христа – незаменљивог Бога и Господа. Први свети мученик за Господа Исуса, архиђакон Стефан, а за њим и попут њега и сви остали свети Мученици, Исповедници, верници, налазе напресушни извор одушевљења и радости за своју мученичку и исповедничку веру у осећању и визији да је Господ Исус вечито жив као Јединородни Син Божји и седи с десне стране Бога Оца.

Ако Исус није Бог који божански дејствује кроз своје Апостоле, како они творе дела божанска, дела апостолска? Ако Он није Бог, како им по васкрсењу свом показује себе жива многим и истинитим знацима, јавља им се четрдесет дана, и говори им о царству Божјем?²²² Ако Исус није истинити Бог, како се његово обећање, да ће Апостолима послати Духа Светога, испуни на дан свете Педесетнице, и Дух Свети сиђе на њих у облику огњених језика, и освети их и посвети за велико божанско дело еванђелске проповеди?²²³ Ако Исус није Бог, како онда покајање и крштење уиме његово дарује отпуштање грехова и благодат Светога Духа Божјега?²²⁴ Ако Исус није свемоћни и свесилни Бог, како апостол Петар у име његово исцељује хромог од рођења?²²⁵ Ако Исус није Бог, како Апостоли проповедају, и проповед своју делима потврђују, да сем Исуса нема другога имена под небом данога људима којим би се они могли спасти?²²⁶ Ако Исус није Бог, како «Апостоли чинише многа чудеса и знаке», како се «рукама апостолским учинише многи знаци и чудеса међу људима», како сви болесници оздрављаху ма од које болести страдали?²²⁷

Да кроз светог апостола Петра није дејствовала божанска сила Исусова, зар би његова сенка исцељивала најразноврсније болеснике?²²⁸ Да Исус није Бог, зар би Анђео Господњи отворио ноћу тамничка врата и ослободио свете Апостоле?²²⁹ Да Исус није Бог и Господ, зар би могао просте и некњижевне људе одушевити за проповед Еванђеља и дати им силу да се неустрашиво боре за име његово и да исповеднички говоре: Већма се треба Богу покоравати него људима?²³⁰ Да Исус није Бог, зар би премлади архиђакон Стефан, пун силе и вере у Исуса, могао чинити знаке и чудеса велика међу људима? И зар би могао видети небо отворено и Исуса где стоји с десне стране Бога?²³¹ Да Исус – Бог није испуњавао христочежњиву душу светога Првомученика, зар би се он могао молити за оне што су га каменовали: Господе, не прими им ово за грех?²³²

Када Исус не би био вечити Бог и Господ, зар би се могао у онако заслепљујућој светлости јавити Савлу и обратите Себи њега који је «дисао претњом и смрћу на ученике Господње», и испунити га Духом Светим, и просветити, и охрабрити за небивалу проповед о Исусу као Сину Божјем и Богу?²³³ Када Исус не би био Бог, зар би апостол Петар могао исцелити Енеју од осмогодишње узетости речима: Енеја, исцељује те Исус Христос, устани и простри сам себи?²³⁴ Када Исус не би био свемилостиви Бог, зар би свети апостол Петар могао, обративши се молитвом Њему, васкрснути Тавиту, рекавши: Тавито, устани?²³⁵ Да свети апостол Павле није живео Христом Богом и дејствовао његовом божанском силом, зар би могао речју својом ослепити Елима врачара? И зар би могао хромог од утробе исцелити речима: Теби говорим у име Господа Исуса Христа, устани на своје ноге право?²³⁶ Када Исус не би био свечисти Бог, зар би апостол Павле могао његовим именом изгонити нечисте духове?²³⁷ Да апостол Павле није био испуњен божанском силом Исусовом, зар би се могло десити оно што је написано у светој и истинитој књизи Дела Апостолских: Бог чињаше не мала чудеса рукама Павловим, тако да су и запрегаче и убрушчиће знојаве од тела његова носили на болеснике, и онисе исцељиваху од болести, и духови зли излажаху из њих?²³⁸ Када Исус не би био Бог и Господ, зар би се могао јављати гоњеном и мученом апостолу Павлу, и крепити га на неустрашиве подвиге?²³⁹

Само као истинити Бог и Господ, Исус је могао кроз своје свете Апостоле чинити божанска дела и јављати божанско учење свог Еванђеља. Свети апостол Павле Еванђеље христово назива Еванђељем Божјим (εύαγγέλιον Θεού)²⁴⁰. «Ακο је дакле проповед о Христу Еванђеље Божје, како Христос није Бог?»²⁴¹ Исус Христос је посведочен силно за Сина Божјег Духом Светим, нарочито васкрсењем из мртвих²⁴². Како је Исус могао сам васкрснути из мртвих, ако није Бог и живот и васкрсење? Он је васкрсао из мртвих не као обичан човек, већ је Он јачи и супериорнији од смрти у колико је – живот и Бог²⁴³. Ако Христос није Бог, како онда Еванђеље његово може бити сила Божја на спасење свакоме који верује?²⁴⁴ «Јер ако смо уопште поверовали у Њега, поверовали смо као у Бога»²⁴⁵. Ако Христос није Бог, како ће се онда на дан Страшнога суда узасудити «тајне људске по Еванђељу преко Исуса Христа»?²⁴⁶

Да Христос није безгрешни Бог, зар би могао крвљу својом отпуштати грехе и даривати оправдање онима који верују у Њега као истинитог Бога²⁴⁷. Да Христос није Бог, зар би благодаћу и правдом његовом дошло на све људе оправдање живота; и зар би благодат почела царовати правдом за живот вечни кроз Исуса Христа?²⁴⁸ Да Христос није Бог, зар би могао онима који верују у Њега даровати благодат и силу: да ходе у новом животу, да живе праведно, свето, безгрешно, и да крај њихове вере буде живот вечни у Христу Исусу?²⁴⁹ Ако Христос није Бог, како закон Духа живота у Њему ослобођава од закона греха и смрти, побеђује грех и смрт, и човек живи праводом Божјом и мртав је за грех и смрт?²⁵⁰ Ако Христос није Бог, како даје Духа усиновљења и како кроз Њега постајемо наследници Божји и сунаследници његови?²⁵¹ Ако Христос није Бог, како је онда васкрсао себе из мртвих, узнео се са телом на небо, седи у телу с десне стране Бога Оца, и моли се за нас?²⁵² «Зар није очигледно (έναργώς) да је Христос – Бог, када љубећи Њега ми љубимо Бога свесвега?»²⁵³ Како Христос није Бог и Господ, када апостол Павле, који је толико пута видео васкрслог Господа, тврди да је Он «над свима Бог»?²⁵⁴ Како Христос није Бог, када Га христоносни Апостол назива Господом и Богом свих, чијим се именом спасава сваки који Га верује?²⁵⁵ Како Христос није вечно живи Бог, када ћемо сви изаћи на суд пред Њега, да Му сваки као Богу да одговор за себе?²⁵⁶

Ако Христос није Бог, како Он поседује и дели ону исту благодат коју и Бог Отац има, дели и раздељује; и како даје свезнање и свеоткривење?²⁵⁷ Да Христос није Бог, зар би крст његов био сила Божја којом се верни спасавају; зар би сам Христос био «Божја сила и Божја премудрост»; и зар би Он могао бити за људе: правда, и освећење и искупљење?²⁵⁸ Када Христос не би био Бог од Бога, како би Собом оличавао «премудрост Божију у тајности сакривену, коју одреди Бог пре света за славу нашу»; и како би се Он – распети – могао називати Господом славе?²⁵⁹ Како Христос није Бог, када примањем Њега и Духа његовог верници постају храм Божји?²⁶⁰ Очигледно је да је Христос – Бог и Господ, пошто ће по други пут сипи с неба: да суди свима, да изнесе на видело што је скривено у тами, и да објави помисли срца²⁶¹. Ако Христос није свемоћни Бог, како се именом његовим освећују, и очишћују, и оправдавају, и постају наследници царства Божјег. блудници, идолопоклоници, прељубочинци, аџувани, мужеложници, лупежи, лакомци, пијанице, кавгаџије, хајдуци?²⁶² «Ако примањем Духа Христова постадосмо храмови Божји, и нисмо своји, јер смо искупљени крвљу његовом, те не живимо себи него Ономе који нас је купио, зар није очигледно да је Христос – Бог (Θεός έναργως), кроз кога смо ми и храмови Божји, коме и као Богу служимо?»²⁶³ Ако Христос није једносуштан са Богом Оцем; како би нашло места у Светом Откривењу ово тврђење: «Ми имамо само једнога Бога Оца, од којега је све, и ми у њему, и једнога Господа Христа, кроз којега је све, и ми кроза Њ»?²⁶⁴ «Ако онај који има закон Христов, има закон Божји, како Христос није Бог (πως ού Θεός ό Χριστός)?»²⁶⁵

Када Христос не би био Бог, како би богомудри Апостол називао Цркву Христову Црквом Божјом (εκκλησία τοΰ Θεού)?²⁶⁶ «Бог је глава Христу (1Кор.11:3), јер је од Њега по природи, пошто се Логос родио од Бога Оца. Како онда Христос није Бог, када Му је Отац по природи (κατά φΰσιν) глава?»²⁶⁷ Рећи да Христос није по природи и уистини Бог (φΰσει και άληθεία Θεός), није ништа друго до рећи: анатемате Исусе²⁶⁸. Како Исус није истинити Бог, када је у свима својим дејствима једнак Богу Оцу и Богу Духу Светом?²⁶⁹ Говорећи: Бог постави у Цркви прво апостоле, друго пророке, трепе учитеље, а потом чудотворце, онда дарове исцељивања, помагања, управљања, различие језике» (1Кор.12:28). Апостол под речју Бог подразумева Господа Христа²⁷⁰. Сва се вера хришћанска заснива на васкрсењу Господа Христа, јер се тиме побеђује грех и смрт и осигурава бесмртност човечјој личности кроз васкрсење из мртвих, што сачињава божанску новину у овом свету греха и смрти, – како онда Христос није Бог?²⁷¹

Да Христос није Бог, зар би могао по суштини и по дејству бити раван Богу Оцу и Богу Духу Светом; и зар би Он могао бити остварење и испуњење свих Божјих обећања?²⁷² «Како Христос није Бог, вели свети Кирил Александриски, када је Он мирис познања Очевог? (2Кор.2:14–15). Јер се у природи човека не може пронаћи миомир Божје природе (τηντης Φείας φύσεως εΰωδίαν), него што као мирис човештва (ή της άνϋρωπότητος οσμή) јасно означава човека, тако и мирис Божанства (ή της Θεότητος) означава Бога. А када се Христос назива миомиром Оца, што Он у ствари и јесте, како онда Он није Бог, ма да је ради спасења људског Логос Бога Оца и постао човек?»²⁷³

Ако Христос није Син Божји и лик Бога (είκών τοΰ Θεού) како је ондау Њему откривено Еванђеље Божје; како се онда силом Духа његова, а кроз веру у Њега, ми преображавамо у његово обличје из славе у славу?²⁷⁴ Христос је и по томе Бог, што нам се свима ваља јавити на суду његову, да примимо сваки што је који у телу учинио, или добро или зло²⁷⁵. Како Христос није Бог, када је, примивши грех света на Себе, помирио свет са Богом и дао нам службу помирења?²⁷⁶ Хришћани су храмови Бога живога (2Кор.6:16), јер у њима обитава Дух Свети, који се назива Духом Христовим, по реченоме: Ако ко нема Духа Христова, он није његов (Рим.8:9), – како онда Христос није Бог?²⁷⁷ Ако Христос није Бог, како је свети апостол Павле био Христом узнесен до трећега неба, узнесен у рај, и тамо чуо неисказане речи?²⁷⁸ Када Христос не би био Бог и његово Еванђеље – Божје Еванђеље, зар би апостол Павле онако одлучно тврдио дато Еванђеље «није по човеку»; и зар би онако страшно и непоштедно проклињао оне који хоће да изврну Еванђеље Христово и друкчије га објаве?²⁷⁹ Ако Христос није Бог, како се онда човек вером његовом оправдава; и како живећи Христом он живи Богом?²⁸⁰ Ако је Христос само човек, како вера његова укину закон старозаветни, закон Божји?²⁸¹ Ако Христос није Син Божји и Бог, како се у Њега крштавамо као и у Бога Оца и Духа Светога; и како вером његовом постају синови Божји сви који се у Њега крштавају?²⁸² Христос, као Јединородни Син Божји, Духом својим усињује људе Богу, чини их наследницима Божјим, показује Собом Бога, даје знање о Богу, – како онда није Бог?²⁸³

Ако Христос није Јединородни Син Божји и Господ, како нас онда Бог Отац пре постања света (προ καταβολής κόσμου) изабра у Њему за светост, за посинаштво, за избављење крвљу његовом за опроштење грехова?²⁸⁴ Бог Отац подиже Христа Исуса из мртвих и посади с десне стране на небесима, над свим Поглаварствима, и Властима, и Силама, и Господствима, и над сваким именом што се може назвати, не само на овоме свету него и на ономе који иде, и све покори под ноге његове, и Њега даде за главу Цркви, над свима, која је тело његово, пуноћа онога који све испуњава у свему, – како онда Христос није Јединородни Син Божији, и Бог, и Господ?²⁸⁵ Ако Христос није Бог, како вера у Њега сједињује са Богом оне који су дотле биле безбожии (άθεοι) на свету?²⁸⁶ Како Христос није Бог и Господ када је крстом убио непријатељство између човека и Бога, помирио људе са Богом и међу собом, начинио собом новога човека, учинио вернике светима и домаћима Богу?²⁸⁷ Када Христос не би био Бог, зар би могао открити службу тајне, од постања света сакривене у Богу, и обзнанити је кроз Цркву своју не само људима на земли него и Поглаварствима и Властима на небу?²⁸⁸ Када Христос не би био Бог, зар би вера у Њега и љубав к Њему могле испунити људе сваком пуноћом Божјом?²⁸⁹

Да Христос није свемоћни Бог и Господ, зар би могао чинити свемоћним онога који у Њега верује, Њиме живи, и смело говори: Све могу у Христу Исусу који ми моћи даје?²⁹⁰ Ако Христос није видљиви лик Бога невидљивога (είκών τοΰ Θεού τοϋ αοράτου), како онда имамо избављење крвљу Његовом и отпуштење грехова; како кроз Њега би саздано све што је на небу и што је на земљи; како се све кроза Њ и за Њ сазда; како је Он пре свега и све у Њему?²⁹¹ Ако Христос није Бог, како онда у Њему живи телесно сва пуноћа Божанства (έν αύτω κατοικεί παν το πλήρωμα της Θεοτητος)?²⁹² Да Христос није Бог, зар би живот оних који верују у Њега био сакривен са Њим у Богу?²⁹³ Да Христос није Господ славе, зар би при другом доласку свом могао духом уста својих убити и искоренити Антихриста светлошћу доласка свог?²⁹⁴ Христоносни Апостол назива Исуса Христа Богом Спаситељем нашим и Господом²⁹⁵, што сигурно не би учинио да Христос није истинити Бог, јер «име Сиаситељ (το τοΰ Σωτηρος δνομα) доликује само ономе који је заиста и у правом смислу по природи Бог (κυρίως τε και αληθώς μόνω τω κατά φύσιν όντι Θεω). А Исус Христос и јесте Спаситељ и Господ наш²⁹⁶. Како Христос није Бог, када некадањи непоштедни христоборац пише о Њему: Истинита је реч и свакога примања достојна да Христос Исус дође на свет да спасе грешнике, од којих сам први ја. Али тога ради ја бих помилован да Исус Христос на мени првоме покаже све трпљење за углед онима који му хоће веровати за живот вечни²⁹⁷. Поводом ових речи великога Апостола свети Кирил Александриски вели: Ако Христос спасава грешнике, трпи грехе, очекујући покајање грешника, ако је сва наша вера заснована на Њему, и вером у Њега добијамо живот вечни, – како онда Он није Бог? Јер само Бог може спасти свет, то јест људе у свету, и трпети грешнике, и оживотворавати вером која је у Њега²⁹⁸.

Да се Бог Логос није оваплотио, јавио у телу, зар би истинољубиви Апостол могао објавити да се у томе састоји «тајна побожности», тајна вере, говорећи: Велика је тајна побожности: Бог се јави у телу, оправда се у Духу, показа се анђелима, проповеди се незнабошцима, верова се на свету, узнесе се у слави?²⁹⁹ Да Христос није Бог, зар би Он био – једини силни Цар над царевима и Господар над господарима; и зар би имао бесмртност, и живео у светлости неприступној?³⁰⁰ Када Христос не би био Бог, како би славни боговидац и тајновидац могао називати Њега великим Богом и Спаситељем нашим?³⁰¹

Христос је несумњиво Бог и Господ, јер је далеко славищи од Анђела, јер су Анђели – слуге његове, јер је престо његов вечит, јер је Он увек исти и непролазан³⁰². Апостол благовести о Исусу: Као што деца имају тело и крв, тако и Он узе удела у томе, да смрћу сатре онога који има државу смрти, то јест ђавола³⁰³. Наводећи ове речи светог Апостола свети Кирил Александриски их овако тумачи: Логос Божји узео је удела у телу и крви нашој, да би, предавши на смрт своје сопствено тело, поново га оживео, пошто је као Бог живот по природи. Јер, како би смрт била разрушена, да тело, које је запало у смрт и оживело, није било властито тело живота по природи (ίδιον δν της κατά φΰσιν ζωής), то јест Логоса Божјег?³⁰⁴ Исус је вечни првосвештеник; Исус има вечно свештенство; Исус може вавек спасти оне који кроза Њ долазе Богу; Исус свагда живи да се може молити за њих, – како онда није Бог и Господ?³⁰⁵ Да није Бог и Господ, зар би Христос крвљу својом могао постати вечно искупљење; зар би крв његова могла очистити савест нашу од мртвих дела, да служимо Богу живоме и истиноме; зар би Он сатро грех својом жртвом?³⁰⁶ Како Исус није Бог када је божански савршен и неизмешьив, јер је јуче и данас онај исти и вавек?³⁰⁷ Да Христос није Бог, зар би могао бити творац завета вечнога, завета новога?³⁰⁸

Када Христос не би био Бог, Он нас не би могао васкрсењем својим преродити за живу наду, за непропадљиво и неувенљиво наследство на небесима³⁰⁹. Он греха не учини, нити се превара нађе у устима његовим; Он грехе наше понесе на телу свом, и његовом се раном исцелисмо³¹⁰, – значи: Он је истинити Бог и Господ. Вера у Исуса као Бога и Спаситеља и познање Њега дарују човеку све божанствене силе, потребив за вечни живот, помоћу којих човек узима удела у Божјој природи³¹¹; ато показује да је Исус заиста Бог, заиста Господ.

Да Христос није Бог, зар би нам могао објавити и дати живот вечни?³¹² Крв његова очишћава нас од сваког греха³¹³. Зар би то било могуће даОн није истинити Бог и Господ? Када Христос не би био Син Божји и Бог, зар би одрицање од Њега било у исто време одрицање и од Бога Оца?³¹⁴ Ко не признаје да је Христос – Бог у телу, тај је антихристов; а ко признаје да је Он – Бог у телу, од Бога је³¹⁵. Када Христос не би био Бог, како би нам могао дати Духа Божјег, по коме и познајемо да је Он Бог?³¹⁶ Свети Воанергес објављује гласом Громова својих: Знамо да Син Божји дође, и дао нам је разум да познамо Бога истинитога, и да будемо у истиноме Сину његовом Исусу Христу. Овај је истинити Бог и живот вечни (ούτος έστιν ό αληθινός Θεός, кои ή ζωή αιώνιος)³¹⁷. Како Христос није истинити Бог и Господ, када сваки онај који чини преступе и не стоји у науци Христовој – нема Бога, а који стоји у науци Христовој – има и Оца и Сина?³¹⁸ Не признавати Христа за Бога, значи бити безбожан, јер безбожни су сви који се одричу јединога господара Бога и Господа нашега Исуса Христа³¹⁹.

Како Христос није Бог, када Он влада тајном времена и живота; када има кључеве од смрти и ада?³²⁰ Како Он није Бог, када има божанско свезнање и божанску свемоћ?³²¹ Ако Он није истинити Бог и Господ, откуда Њему поклоњење од свих светих стоврења Божјих?³²² Да Христос није вечни Бог и свемоћни Господ, Он не би рекао за Себе: Ја сам алфа и омега, почетак и свршетак, први и последњи³²³.

Свето Писмо и Старог и Новог Завета зрачи божанском силом свудаприсутног Сина Божјег, који открива Себе у Старом Завету као Јединородног Сина Божјег, само још неоваплоћеног, а у Новом открива Себе иста, али оваплоћена. У праву је свети Иринеј када вели, да је Син Божји посејан свуда по Светом Писму (inseminatus est ubique in Scripturas Filius Dei)³²⁴.

У светлости и стварности Новога Завета добијају своју потпуну потврду сва она места Старога Завета која говоре о Божанству Логоса, Сина Божјег. Ово ће бити довољно јасно ако се расмотре најглавнија месијанска места, и усвоји светоотачко тумачење тих места. Тако, у пророчком надахнућу псалмопевац назива Месију Сином Божјим. Сам Месија сведочи о Себи: Господ рече мени: ти си Син мој, ја те данас родих³²⁵. Овде се, по тумачењу светога Златоуста, реч данас односи на Спаситељево оваплоћење, на његово рођење по телу. Када је Он примио тело, онда се све слично без бојазни говори о Њему³²⁶. Сам Бог говори о Месији: Изъ чрева прежде денницы родихъ тя³²⁷. Свети Атанасије Велики овако тумачи ову месијанску реч: «Јасно је да је деницом названа Спаситељева појава утелу (κατά σάρκα), којој је претходило рођење од Бога (το έκ τού Θεού γέννημα). Отуда ове речи из псалма као да значе: из себе самог родих те пре појаве утелу (προ της κατά σάρκα επιφανείας). Стога речи: прежде денницы, значе исто што и: пре оваплоћења Логоса (προ της σαρκώσεως τού Λόγου)»³²⁸.

Сам Господ Христос објављује да се на Њега односе пророчке речи 109 псалма: Рече Господ Господу моме: седи мени с десне стране³²⁹. «Речи: седи мени с десне стране, не означавају човечанско већ Божје достојанство (το αξίωμα Θεού). Јер пошто је Божје достојанство постало човечанским достојанством (άνθρωπου αξίωμα), да би човечанско достојанство било признато за Божје достојанство, то је и речено: седи мени с десне стране»³³⁰.

У Старом Завету се Месија назива Господом, Богом (Адонај, Елохим), па чак и Јеховом, именом које се искључиво приписује само Богу. Тако се у четрдесет четвртом, месијанском псалму вели: Заволео си правду и омрзнуо безакоње, тога ради помаза те, Боже, Бог твој уљем радости³³¹. Апостол Павле сведочи да се ове речи односе на Господа Исуса³³². «Свети Дух је назвао Богом обојицу, то јест и Сина који се помазује иОца који Га помазује…. Ни Господ, ни Свети Дух, ни Апостоли не би никада изрично и одлучно назвали Богом (Deum) онога који није Бог, када Он не би стварно био Бог (nisi esset vere Deus); нити би они икога самовольно назвали Господом (Dominum) осим онога који господује над свим (nisi qui dominatur omnium), то јест Бога Оца и његовог Сина који је од Оца свог добио господство над свим створењима»³³³.

У речима осамдесет првог псалма: Бог стаде на сабору богова, и усред богова изрече суд (Пс.81:1), говори се о Оцу и Сину и о онима који су добили усиновљење, а они су Црква. Јер Црква је сабор Божји који је Бог, то јест сам Син, сабрао Собом (рег semetipsum). О Њему се опет говори: Бог над боговима, Господ говори и дозива земљу (Пс.49:1). Који Бог? Онај о коме је казано: Бог ће јавно доћи, Бог наш, и неће ћутати (Пс.49:3), то јест Син Божји, који је јавно дошао људима, и који говори: јавих се онима који ме не траже (Ис.65:1)³³⁴.Старозаветни еванђелист назива Месију Богом: Ево, објављује он, Бог наш доћи ће и спашће нас³³⁵; име ће му бити: Бог силни, Отац вечности³³⁶. Разуме се, вели свети Касијан, ове се речи односе на божанску природу Христову. И зато што се Бог родио у људском облику, његовом је божанству дато божанско име³³⁷. Саопштавајући Божје речи о цару који ће доћи да утврди вечну правду на земљи и обави спасење, свети пророк Јеремија узвикује: Ево имена којим ће се назвати: Господ (Јехова) – правда наша³³⁸.

Ако је новозаветно Откривење ичим дух и живот, онда је то – Божанством Господа Исуса. Одузети му то, значи: одузети му живот, убити му дух, умртвити га, обесмислити га, уништити га. Као што од Личности Христове, ако јој се одузме Божанство, остаје смртно тело људско, смртна природа људска, тако и од Светог Откривења, ако се одузме истина Божанства Исусова, Откривење престаје бити Откривењем, престаје бити истином, престаје бити животом. Ако би се могло рећи, да је човештво Господа Исуса у извесном смислу – тело Откривења, онда је Божанство његово – душа Откривења. Уклонити Божанство из Исуса, исто је што и обезличити Га, унаказити, убити, уништити. Без Божанства Он не може бити Бог, а то значи: не може бити ни Спаситељ, ни Искупитељ, ни Истина, ни Пут, ни Живот. На истини да је Он – Бог, Господ Исус је саградио Цркву своју³³⁹. И Црква је Црква – Божанством Господа Исуса. Без тога, она је мртви дом, пећина хајдучка, изложба привиђења. Божанством Господа Исуса у њој је све чудесно и чудотворно. Стога је све у њој: и истина, и живот, и богослужење – сазидано на Исусовом Божанству, живо њиме, вечито њиме, спасоносно њиме.То је разлог што је Црква толике борбе поднела, и подноси, бранећи ову свету божанску догму, јер је тиме бранила, и брани, душу своју, срце своје, биће своје.

Живећи истином Божанства Исусовог, Црква ју је у своме Предању херувимски видовито чувала и арханђелски неустрашиво исповедала. Сав њен живот изаткан је на пређи те истине. Том истином је све у Светом Предању и свето, и божанско, и истинито, и вечно. Ова истина је иманентна свему црквеном; она сачињава крајугаони камен на коме је изгређен сав богочовечански домострој спасења. Многобројна су сведочанства светих Отаца и учитеља Цркве, Житија Светих, богослужбених књига и Васељенских сабора о Божанству Господа нашег Исуса Христа. Осврт и загледање у неке од Отаца, бациће довољно светлости на ову богојављену истину, којом живи Свето Предање као свети близанац Светога Писма.

Непосредни ученик светих Апостола, пламени исповедник Христове вере, свети Игњатије Богоносац поручује хришћанима да буду нераздвојни од Бога Исуса Христа (Θεού ‘Ιησού Χριστού)³⁴⁰, који као Бог даје мудрост³⁴¹, јер је Он Бог наш рођен од свете Деве Марије³⁴². Дужност је хришћана да чине све што би их учинило храмовима Христовим, да би у њима могао обитавати Бог наш (Θεός ημών)³⁴³. Хришћани иду путем савршенства и подражаваоци су Бога, запајајући душу своју крвљу Божјом (έν αίματα Θεού)³⁴⁴. Постоји један лекар, који је и тело и дух, и рођен и нерођен, који је Бог у човеку (έν άνθρώπω Θεός), истинити живот у смрти – Исус Христос наш Господ³⁴⁵. Појавом Бога у људском облику (Θεού ανθρωπίνως φανερουμένου) разорено је царство зла и дат нови, вечни живот³⁴⁶.

Богомудри апологет хришћанства, свети Јустин, заснива своју одбрану Хришћанства пред Трифоном на томе што старозаветним Откривењем доказује, да је Исус Христос – Господ, Бог и Син Божји (Κύριος ών ό Χριστός, και Θεός και Θεού Υιός ύπαρχων)³⁴⁷, да је Он – Бог, Син јединог и нерођеног и неисказаног Бога (Θεόν, τού μόνου κάί άγεννήτου και άρρητου Θεού υίόν)³⁴⁸.

Велики ревнитељ апостолског Предања, свети Иринеј, сву веру заснива на Божанству Господа Христа. «Нико се други не назива Богом (Deus nominatur) нити зове Господом осим Бога и Господа свега (то јест Оца) … и његовог Сина Исуса Христа Господа нашег»³⁴⁹. Нико се од синова Адамових не назива у потпуном и апсолутном смислу Богом и Господом осим Исуса Христа, који је Бог и Господ, и Цар вечни, и Јединородни, и Логос оваплоћени³⁵⁰. Црква је од Апостола и њихових ученика примила веру у једнога Бога Оца, Сведржитеља, и у једнога Христа Исуса, Сина Божија (τον Υίόν τού Θεού), који се оваплотио ради нашег спасења³⁵¹. Никада дакле ни Господ, ни Свети Дух, ни Апостоли не би Христа одређено и одлучно назвали Богом (definitive et absolute Deum nominassent), када Он не би заиста (vere) био Бог; нити би икога произвольно назвали Господом осим Бога Оца господујућег над свим и његовог Сина, који је од свог Оца добио господство над целокупном твари³⁵².

Исус Христос је несумњиво Бог, јер је Он оваплоћени Логос Божји. Кроз самог Логоса, који је оваплоћењем постао видљив и опипљив (visibilem et palpabilem), јављао се Отац, ма да нису сви подједнако веровали, али су сви у Сину видели Оца, јер Отац је невидљиво Сина (invisibile etenim Filii Pater), а Син je видљиво Оца (visibile autem Patris Filius). И стога су сви, говорећи са Христом на земљи, називали Га Богом. Чак и демони су, видећи Сина, говорили: Знамо те ко си, светац Божји (Мк.1:24). И ђаво – кушач, видећи Га, говорио је: Ако си Син Божји (Мф.4:3; Лк.4:З)³⁵³. Да је истинити човек и истинити Бог (vere homo et vere Deus), Исус Христос je добијао сведочанства од свију: од Оца, од Светога Духа, од Анђела, од створења, од људи, од палих духова и демона, од непријатеља, и најзад од саме смрти. Али Син, управљајући свим ради Оца, дела од почетка до краја, и без Њега нико не може познати Бога. Јер Син је познање Оца (agnitio enim Patris, filius), a познање Сина је у Оцу (agnitio autem Filii in Patre) и кроз Сина откривено³⁵⁴.

Богооткривену истину о Божанству Господа Христа свети Атанасије Велики је богонадахнуто исповедао, бранно и одбранио од аријанизма, који је Господа Исуса лишавао Божанства и сводио Га на твар, на створење. Завири ли човек у ма који спис светога Атанасија, мора видети да се сва света Христологија његова заснива на истини о Божанству Исуса Христа. У овоме тренутку ми ћемо се задржати само на неким мислима светога Оца Православља. По њему, једини је Христос – истинити Бог и Бог Логос од Бога (Θεός αληθινός, Θεού Θεός Λόγος)³⁵⁵. Својим Божанством Он је уништио и помрачио и измишљотине стихотвораца, и демонску опсену, и јелинску мудрост; очигледно је, дакле, да је Он заиста Син Божји, Логос, Премудрост, и Сила Очева. Отуда и дела његова нису дела човечанска (ανθρώπινα) него надчовечанска (υπέρ άνθρωπον); и стварно, она су Божја и по својој појавности и у сравњењу са делима људским³⁵⁶. Јер ко је икада од људи образовао себи тело од једне девојке? Или: ко је икада од људи лечио онакве болести какве је лечио Господ наш? Ко је исправљао природне недостатке, и слепоме од рођења давао вид? Он је не само исцељивао ране, већ је, као изнова, рађао и васпостављао тело. Он је изгонио из људи болести, демоне и саму смрт… Шта да се каже о другим чудесима његовог Божанства? Који је човек умирао, а сунце се помрачило, и земља затресла? Ето, до данашњег дана умиру људи, и раније су умирали; је ли се икада при чијој смрти десило такво чудо? Али оставимо дела која је Он учинио у телу, и загледајмо шта је учинио Он по васкрсењу свог тела. Је ли икада постојао човек, чије би учење, једно и исто, овладало свуда од краја до краја земље, и према коме се поштовање раширило по свој земљи? Или, ако је Христос човек а не Бог Логос, као што говоре Јелини, зашто онда њихови богови не спрече да се поклоништво Христу не шири у оним земљама где се њима клањају?³⁵⁷… Чија је смрт икада изгонила демоне; и чије су се смрти икада бојали демони као Христове? Где се само спомене име Спаситељево, изгони се одатле сваки демон. Ко је у људима толико укротио душевне страсти (τά ψυχικά πάθη), да и блудници живе целомудрено, и човекоубице одбацују мачеве, и некадањи плашљивци постају храбри? И, уопште, ко је убедио варваре и разне многобожачке народе да одбаце своје безумље и размишљају о миру? Зар не вера Христова? Зар не крсни знак? Ко је други тако уверио људе у бесмртност као крет Христов и васкрсење тела Христова? Јелини су испредали сваковрсне лажи, али ипак нису могли измислити васкрсење својих идола; они чак ни помишљали нису на могућност – да тело понова постоји после смрти. Тако је и у овоме очигледно да је Христос – Син Божји. Ма куда погледали, Божанство Логоса свуда изазива дивљење³⁵⁸.

Зашто је име хришћанина скупоцено, вели свети Григорије Богослов, ако не стога што је Христос – Бог³⁵⁹. А по светом Григорију Ниском, оваплоћени Бог, Господ Христос, Дао је довољан доказ свога Божанског доласка у својим чудесима, чиме се и одликује Божја природа (δι’ ων ή θεία χαρακτηρίζεται φύσις). Божје је дело – оживотворавати људе; Божје је дело – промислом чувати сва бића; Божје је дело – давати храну и пиће оним створењима којима је пао у део живот у телу; Божје је дело – добро чинити потребитима; Божје је дело – слабошћу изнурену природу поново вратити себи здрављем; Божје је дело – подједнако владати свом твари: земљом, морем, ваздухом, надваздушним пространствима; Божје је дело – имати довољну силу за све, а пре свега бити јачи од смрти и трулежи. Када би, дакле, у повести о оваплоћеном Богу недостајало нешто од ових споменутих ствари, онда би они који не припадају нашој вери били у праву да одбаце нашу тајну; ако се пак све што се подразумева под Богом (δι’ ών νοείται Θεός) садржи у реченоме о Њему, шта онда смета вери?³⁶⁰

Много је, вели свети Кирил Јерусалимски, истинитих сведочанстава о Божанству Господа Христа. Отац сведочи с неба о Сину (Мф.3:17, 17:5); сведочи Дух Свети силазећи телесно (σωματικως) у облику голуба (Лк.3:22); сведочи архангел Гаврил доносећи благу вест Марији (Лк.1:27–38); сведочи Дева Богородица (Лк.1:27–38); сведочи блажено место јасала (Лк.2:7); сведочи Египат који је примио Владику док је још био дете по телу (Мф.2:14); сведочи Симеон који Га је узео у наручја и рекао: Сада отпушташ с миром слугу свога, Господе, по речи својој, јер видеше очи моје спасење твоје, које си уготивио пред лицем свију људи (Лк.2:29–31); сведочи за Њега и пророчица Ана, веома побожна испосница и подвижница (Лк.2:36–38); сведочи Јован Крститељ (Ин.1:15, 32:34), највећи међу пророцима, првак Новога Завета, који на неки начин сједињује у себи оба Завета, Стари и Нови; сведочи река Јордан (Мф.3:13); сведочи море Тиверијадско (Ин.6:1); сведоче слепци, сведоче хроми, сведоче васкрснути мртваци (Мф.11:5); сведоче демони говорећи: Шта је теби до нас, Исусе? Знамо те ко си, светац божји (Мк.1:24); сведоче ветрови који су престајали на његову заповест (Мф.8:26–27); сведоче пет хлебова који су умножени за нахрањење пет хиљада људи (Мф.14:16–21); сведочи свето дрво крста, које до данашњега дана гледамо у нашој средний, и које је одавде испунило скоро сву васељену помоћу оних који са вером узимаjy од њега частице; сведочи она палма у долини која је гранчицама снабдела децу када су Господа поздравила (Ин.12:13); сведочи Гетсиманија (Мф.26:36) која као да још разумним људима показује Јуду; сведочи ова света Голгота која се диже над нама (Мф.27:33); сведочи пресвети Гроб и камен који досада лежи тамо (Мф.27:60); сведочи сунце које сада сија, а које се помрачило у време Спаситељевог страдања (Лк.23:45); сведочи тама која би тада од шестога сата до деветога (Мф.28:45); сведочи светлост која сијаше од деветога сата до вечера; сведочи света Маслинска гора са које се Он узнео Оцу (Деян.1:12); сведоче кишоносни облаци који су однели Господа из очију Апостола (Деян.1:9); сведоче небеска врата која су примила Господа, о којима говори псалмопевац: возмите врата князи ваша, и возмитеся врата вечная, и внидетъ Царь славы (Пс.23:7); сведоче бивши непријатељи његови, од којих је блажени Павле један, који је за кратко време био његов напријатељ, а затим Му дуго времена служио; сведоче дванаест Апостола који су проповедали истину не само речима него и страдањима својим и смрћу својом; сведочи Петрова сенка која је силом Христовом исцељивала болесне (Деян.5:15); сведоче запрегаче и убрушчићи који су силом Христовом исцељивали тада помоћу Павла (Деян.19:12); сведоче Персијанци и Готи и сви обраћени незнабошци, умирући за онога кога нису видели телесним очима; сведоче демони које до данашњег дана изгоне верни³⁶¹.

Еванђеља показују, вели свети Иларије, да је Исус Христос истинити Син Божји, и стога – истинити Бог. Јер ако Он није истинити Син, не може бити истинити Бог (quia neque verus Filius erit, nisi verus et Deus est); нити може бити истинити Бог, ако није истинити Син³⁶². Син Божји јесте Бог; ова је истина изражена у његовом имену. Једно име не обухвата два Бога, јер једно име Бог јесте име једне недељиве природе (unius atque indifferentis naturae). Jep пошто је Отац – Бог, и Син je Бог; и оно име, које специфично припада Божанској природи, својствено је свакоме, стога су Двоје – Једно (uterque unum sunt). Јер Син, ма да постоји кроз рођење од Божанске природе, ипак чува јединство у своме имену; Отац и Син су једно и по природи и по имену. Тако Син Божји има име Бог као резултат свог рођења³⁶³. Син Божји није отпочео бити Богом из ничега, него је рођен као Бог. У своме посебном постојању Он је оно што и Бог, и ништа друго³⁶⁴.

Син Божји поседује, по своме рођењу, све што је Божје (omne quod Dei est), стога дело Сина je дело Оца, jep Га његово рођење није лишило оне природе која је његов извор и у којој Он обитава, и јер Он има у Себи ону природу којој Он дугује своје вечно постојање³⁶⁵. Отац је у Сину и Син је у Оцу; рођење Сина је једино од Оца; никаква туђа или неслична природа није поникла у Божанству и постоји као Бог. Бог од Бога, вечито постојећи, не дугује своје Божанство никоме другоме до Богу. Не могу се Отац и Син сматрати као два Бога, јер су они Двоје један Бог (quia unum uterque sunt). Не могу се ни мешати, jep они двоје нису једна личност³⁶⁶. Истина: да је Син Божји Бог од Бога, не претвара Бога у два бога. Бог од Бога, или Бог у Богу, не значи да постоје два бога, јер Бог постоји, Један од Једнога, вечито са једном Божанском природом и једним Божанским именом³⁶⁷.

Сва благодат, вели свети Касијан, сила, моћ, Божанство, и пуноћа правог Божанства и слава, увек су постојали заједно са Христом и у Христу, било на небу или на земљи или у утроби или при његовом рођењу. Ништа што је својствено Богу никада није недостајало Богу (nihil umquam Deo de Deo defuit). Jep Божанство увек беше присутно Богу (semper enim cum Deo deitas), нигде и никад одвојено од Њега (non loco umquam ab eo, non tempore separata). Jep Бог je свуда присутан у својој потпуности и у своме савршенству. У њему нема ни поделе, ни промене, ни смањивања, јер ништа не може бити додато Богу нити одузето од Њега, јер Он не подлежи ни смањивању Божанству ни прираштају Божанства. Он беше иста Личност за живота на земљи која и на небу; иста Личност у своме пониженом стању која беше и на висинама небеским; иста Личност у сићушности човештва као и у слави Божанства. Јер Христос беше све што je Бог (quia Christus totum erat quod Deus). У самом тренутку његовог зачећа као човека сиђе сва сила Божја, сва пуноћа Божанства, јер васцело савршенство Божанства дође оданде, одакле беше његово порекло. Нити је његова човечанска природа икада била без Божанства, пошто је она сам факт свога постојања примила од Божанства (qui utique hoc ipsum quod erat, a Deo acceperat)³⁶⁸. Никаква се подела или раздвајање не може учинити између Христа и Бога (пес disjunctionem aut divisionem aliquam inter Christum fieri et Deum): jep васцело Божанство беше у Христу, и васцели Христос беше у Богу (quia totus in Christo Deus, et totus in Deo Christus). Ту се не може допустити никаква подела или разлучење. Остаје само: прибећи простом, побожном и здравом исповедању, то јест обожавати, љубити и клањати се Христу као Богу³⁶⁹.

Сва изграђена и састављена од богооткривене истине о Божанству Господа Исуса, Црква је оваплоћење те истине, тело њено, пројекција њена, остварење њено у свету тродимензионе стварности. Имајући Свето Откривење за своје сазнање и осећање, Црква и осећа себе и сазнаје себе као тело Господа и Бога нашег Исуса Христа. Њено самоосећање и самосазнање садржи у себи као суштину своју – истину о Божанству Господа Исуса. Њено постојање, и у смислу узрока и у смислу трајања, потпуно зависи од Божанства Господа Христа. Ако Христос није Бог, онда Црква није божанска установа, није школа божанског живота, није радионица бесмртности, није непрекидно чудо благодати која очишћава, освећује, просвећује, усавршава, спасава. Када Христос не би био Бог, Црква не би могла непрестано чинити божанска дела у свету: отпуштати грехе, исцељивати од зла и смрти, ослобађати од ђавола, давати дарове Духа Светога. Зато што је тело Бога и Господа нашег Исуса Христа, Црква постоји, живи и дела у свету као јединствена и неразорива божанска установа. Божанство Господа Христа је суштина вере њене, љубави њене, наде њене, молитве њене, осећања њеног, сазнања њеног, мудрости њене, милосрђа њеног, христољубља њеног, човекољубља њеног, благодати њене, тајни њених, еванђелских добродетелей њених, свега што је њено. Сва чудотворна сила њена, и моћ, и свемоћ, потичу, и ничу, и извиру из Божанства Господа Исуса. У њој је све у свему – Христос Бог наш. Која истина њена, која молитва њена, која светиња њена, која света тајна њена, која добродетељ њена, које откривење њено, које богослужење њено, који обред њен, који духовни дар њен – не црпе своју животворну силу и моћ из присутног јој Божанства Господа и Спаса нашега Исуса Христа? Ако се разгрне богочовечанско тело Цркве, у њему се свуда и у свему мора наћи Божанство Господа Исуса као душа његова, као свудаприсутна и свеиспуњујућа душа његова.

Имајући, осећајући, сазнајући Божанство Господа Христа као суштину свога бића, свога сазнања, свога постојања, Црква неућутно и неустрашиво исповеда и проповеда богооткривену истину: Исус из Назарета је истинити Син Божји и Бог, раван Оцу по Божанству и по својствима и по дејствима Божанске суштине. Ову истину, од које зависи сав живот Цркве, сав смисао њен, сва савест њена, сва вечна вредност њена, Црква је као најнеопходнију неопходност и најстварнију новозаветну стварност једном за свагда уобличила и неизменљиво изразила у шест чланова васељенског, општеобавезног никеоцариградског Символа вере:

(грчки)

Και εις ενα Κΰριον Ίησοΰν Χριστόν τον Υίόν τοΰ Θεοϋ, τον μονογενή, τον έκ τοΰ Πατρός γεννηθέντα προ πάντων των αιώνων φώς έκ φωτός, Θεόν άληΐθνόν έκ Θεού αληθινού, γεννηθέντα ού ποιηθέντα, όμοούσιον τω Πατρι, δι ού τα πάντα έγένετο. Τον δν’ ημάς τους ανθρώπους, και δνά την ήμετέραν σωτηρίαν, κατελθόντα έκ των ουρανών, καί σαρκωθέντα έκ Πνεύματος Αγίου, και Μαρίας της Παρθένου, και ένανθρωπήσαντα. Σταυρωβέντα τε υπέρ ημών έπί Ποντίου Πιλάτου, καί παθόντα και ταφέντα. Και άναστάντα τή τρίτη ήμερα, κατά τας γραφάς. Και άνελθόντα εις τους ουρανούς, και καθεζόμενον έκ δεξιών τοΰ Πατρός. Και πάλιν έρχόμενον μετά δόξης κρΐναι ζώντας και νεκρούς ο της βασιλείας ούκ έσται τέλος.

(црквено-словенски)

И во единаго Господа Исуса Христа Сина Божiя, единороднаго, иже отъ Отца рожденнаго прежде всeхъ вeкъ; свeта оть свeта, Бога истинна отъ Бога истинна, рожденна не сотворенна, единосущна Отцу, имже вся быша. Насъ ради человeкъ и нашего ради спасенiя, сшедшаго съ небесъ, и воплотившагося отъ Духа Свята и Марiи Деви, и вочеловечшася. Распятаго же за ны при Понтiйсте Пилате, и страдавша и погребенна. И воскресшаго въ третiй день, по писанiемъ. И восшедшаго на небеса, и седяща отъ десную Отца. И паки грядущаго со славою судити живимъ и мертвымъ, егоже царствiю не будеть конца.

(српски)

И у једнога Господа Исуса Христа Сина Божјег, Јединородног, рођеног од Оца пре свих векова; светлост од светлости, Бога истинитог од Бога истинитога, рођеног не створеног, једносушног са Оцем, кроз кога је све постало. Који је ради нас људи и ради нашег спасења сишао с неба, и оваплотио се од Духа Светога и Марије Деве, и очовечио се. Који је распет за нас у време Понтија Пилата, и страдао и погребен. И који је васкрсао у трећи дан, као што је писано. И који се узнео на небо, и седи с десне стране Оца. И који ће опет доћи са славом да суди живима и мртвима, и његовом царству неће бити краја.

Када би Господ Исус био само истинити Бог, а не и истинити човек, Он не би могао на онако реалан начин ући у историју човечанства, нити значити за човека оно што сада значи. Човек се осећа човеком само кроз петочулно тело и душуу њему, што га и чини бићем своје врете, бићем које има нарочиту и изузетну категорију постојања. Самим тим човековом сазнању је предестинирана категорија реалности, и човек с правом сматра реалношћу оно што је реално за категорији његовог бића, онаквог какво је оноу својој психофизичкој стварности. Да је Исус Христос само Бог, а не и овек, Он се не би могао уткати у живот рода људског са онаом неодољивом и неуклонљивом стварношћу, која чини да Га људско сазнање неминовно осећа онако непосредно реалним и животним као што је реално и животно биће што се човек зове. Да није прави човек, човек са душом и телом, Господ Исус би остао трансцендентан људском животу и историjи, и с правом би сва повест о Њему била оглашена за мит и Он увршћен у митска бића. За људе, који су мање-више неповерљиви према бестелесним бићима, Господ Христос, да је само бестелесни Бог, не би могао имати праве животне реалности и вредности. Једино телесном, опипљивом, човечанском реалношћу своје Личности Господ Исус је могао створити Нови Завет, јавити се као стварни одговор на сва питања људског духа, и постати за људе незаменљива вредност и једина утеха. Да Господ Христос није човек, не би било еванђелске историје. Само из физичке, човечанске стварности Христове Личности потекла је, и непрестано истиче, историска стварност Хришћанства као једине благе вести у овом горком свету. Исус Христос – истинити човек, извор је те стварности; уклоните тај извор, пресахнуће река хришћанске вере. Да Исус Христос није био истинити човек, Он не би могао основати Хришћанство као историску стварност и силу, јер се на бајци, на привиђењу, на сабласти не би могла сазидати огромна зграда историског Хришћанства: Црква. Зар би некњижевни, прости, сиромашни рибари галилејски пошли за Господом Исусом, да Он није био стварни човек, човечански реалан у свима својим делима, мислима, речима и целокупном животу свом? И зар би они због привиђења и помоћу привиђења могли запалити свет новом вером? Еванђеља су и сувише проста, и сувише непосредна у својој историској стварности и реализму; она не доказују човечанство Исусово већ га показују, констатују, описују као најобичнију стварност. Нико у Еванђељима није посумњао да је Исус истинити човек. То је чињеница ван спора. Да није био истинити човек, зар би Исус могао бити онако мила и привлачна личност за неизбројне масе простоердачног народа, и онако мрско биће за фарисеје и књижевнике? Нису се ови дан и ноћ ломили и паштили како да окриве, ухвате и убију, не Исуса – привиђење и фантом, већ Исуса – човека стварног, очигледног, чудотворног, земаљског, обичног.

И још: да Исус није истинити човек, не би могао основати Завет у својој крви, јер је његов Завет – Нови Завет у крви³⁷⁰. У свему што је новозаветно, осећа се мирис свете, пречисте, богочовечанске крви Исусове. Нови Завет, од свог еванђелског почетка па све до апокалиптичког завршетка, показује и приказује Исуса као Сина човечијег, као човека. У Исусу је дат човек у свој својој потпуности, завршености и савршености. Нема ничег уистини људског што Му недостаје. Он је потпун, савршен и завршен човек, у коме нема никаквих недостатака. Све што је људско Њему је и присутно и познато, али људско у својој првобитној, неоскрнављеној, неогреховљеној датости и реалности. Када се непристрасно проследи и испита све што је у Новом Завету записано о Господу Исусу, мора се стећи и осећање и сазнање и убеђење: да је Он – човек, истинити, прави човек, у својој човечанској реалности реалнији од ма које људске личности у историји рода људског. У све се може посумњати, само не у неодољиву и неуклонљиву историчност личности Исусове.

Нови Завет је од почетка до краја повеет о свему ономе што се збило са Исусом из Назарета. Исус се рађа, расте, живи, дела, говори, плаче, страда, умире као истинити човек. Ничим Он не личи на привиђење, на сабласт, на утвару. У свему што је његово иод Њега осећа седа је Нови Завет – завет у његовој крви, крви човечанској, истинској, стварној. Сви догађаји и доживљаји у његовом животу, својом појавношћу и очигледном реалношћу, веома су људски, човечански, земаљски реални и очевидни. Његови суМу непријатељи оспоравали Божанство, али Му нико није оспоравао човечанство. Оно је толико ван спора, да су његови непријатељи само за једним жудели, само на једном радили: да Га убију, и на тај начин ослободе себе страшне реалности и присутности његовог тела. У коликој је мери Господ Христос истински, прави, потпуни човек, да се лако уочити, ако се, макар у главним потезима, прегледају чињенице Новога оавета, чињенице изражене у догађајима, доживљајима, делима, речима Господа Исуса и његових светих ученика.

Родослов Исуса Христа, у коме учествују људи најочигледније историске стварности, сведочи јасно да је Исус Христос заиста Син човечји, заиста човек, чија се човечанска природа пружа чак до Адама³⁷¹. Зачеће Христово од Свете Деве Марије, њена деветомесечна трудноћа, само његово рођење, па повијање у пелене, па метање у јасле, па поклоњење новорођенчету од стране пастира и мудраца, – сведоче очигледно да пред собом имамо реално људско биће³⁷². Обрезање Исуса у осми дан, ношење у храм у четрдесети дан, жеља Иродова да убије новорођенче, бекство у Египат, – зар све то не показује да је Исус био биће истински људско, биће од тела и крви?³⁷³

Зато што је био уистини потпуно људско биће, за Исуса је написано у Еванђељу: Дете растијаше, и јачаше духом (το δε παιδίον ηΰξανε, και έκραταιοΰτο πνεΰματι), и пуњаше се премудрости (πληροΰμενον σοφίας), и благодат Божија беше на њему³⁷⁴. Господ Исус настањује се у Назарету, и назива се Назарећанин не зато што је невидљив дух већ што је видљив, реалан човек, који живи у категорији времена и простора³⁷⁵. Њега као видљивог и несумњивог човека крштава на Јордану свети Јован Крститељ³⁷⁶. Зато што је човек Он пости четрдесет дана у пустињи, осећа глад, при чему Га ђаво куша сумњајући да је Син Божји, али никако не сумњајући да је истински човек³⁷⁷. Својом неодољиво привлачном човечанском личношћу Он прикупља своје прве ученике, и они полазе за Њим као за стварним људским бићем, а не за неком утваром³⁷⁸. У свој својој човечанској реалности Он проходи градове и села, исцељује од болести, изгони нечисте духове, васкрсава мртве, проповеда Еванђеље царства, и нико не посумња да је Он човек, нити ико рече да је Он привиђење, или да личи на привиђење³⁷⁹. Додиром својих истински човечанских руку Он исцељује³⁸⁰. Зар није човек, прави човек Он који нема где главе заклонити?³⁸¹

Као стварни човек Исус и једе и пије, а клеветници његови говоре за Њега: гле човека изелице и пијанице, друга цариницима и грешницима³⁸². Да Господ Исус није био истинити човек, зар би се фарисеји толико паштити «како би га погубили»?³⁸³ Сама чињеница да је Он имао сроднике по телу, показује Га као несумњиво људско биће, коме је својствено имати сроднике по телу³⁸⁴. При свој чудотворној божанствености својој Он је са таком вештаственом непосредношћу човечански реалан, да Га људи називају сином дрводељиним³⁸⁵, сином Јосифовим³⁸⁶. Он иде по мору не као утвара, већ као човек³⁸⁷. Да је био само Бог, а не и прави човек, зар би Господ Исус могао истински страдати, пошто је Божанство нестрадално; и зар би апостола Петра назвао Сатаном што Га је одвраћао од страдања спасоносног за род људски?³⁸⁸

Преображење Спаситељево на Тавору показује да се тело његово преобразило и просијало Божанством, јер је по Божанству Он увек раван и подједнак и неизменљив у слави, и светлости, и сјају³⁸⁹. Када Господ Христос не би био истински човек, зар би његов свечани улазак у Јерусалим био онако прост и човечански дирљив?³⁹⁰ Да човечанска реалност Господа Исуса није била и сувише очигледна, и сувише опипљива, зар би Јуда издао привиђење; и зар би среброљубиви архијереји јеврејски давали своје миле сребрнике за утвару?³⁹¹ Када Господ Исус не би био истинити човек, зар би на Тајној вечери открио пресвету тајну: да је његов Нови Завет – завет у крви његовој која ће се пролити за многе ради отпуштања грехова, и да је тело његово – живот свету?³⁹² Да Господ Христос није прави човек, већ само Бог, зар би тужио; зар би забринут говорио ученицима својим: жалосна је душа моја до смрти; зар би падао на лице своје молећи се да Га мимоиђе чаша смрти; зар би за време молитве зној његов био као капље крви које капаху на земљу; зар би Он са крста вапио к Богу: Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио?³⁹³

Зато што је био истинити човек, Господ Исус је суђен, пљуван, бијен, шибан, исмеван, осуђен на смрт, распет, пребијена Му колена, пробијена копљем ребра³⁹⁴. Он је умро као прави човек, и био погребен као прави мртвац³⁹⁵. Да није имао истинско тело људско, шта би Он васкрсао при васкрсењу свом, када Божанство његово нити умире, нити васкрсава?³⁹⁶ Да Господ Христос није васкрсао са телом које је имао пре распећа, зар би се по васкрсењу свом могао показивати ученицима својим у стварном човечанском телу, чију су стварност ученици проверили на најкритичкији начин, као што то сведочи пример апостола Томе?³⁹⁷ Васкрслог Спаситеља ништа тако не жалости као сумња Апостола у стварност његовог човечанског тела; и када им се јавља свима, и они мисле да виде духа, Он им с прекором говори: Зашто таква сумња улази у срца ваша? Видите руке моје и ноге моје: ја сам главом; опипајте ме и видите (ψηλαφήσατέ με καιιδετε); јер дух тела и костру нема као што видите да ја имам (ότι πνεύμα σάρκα και όστέα ουκ έχει, καθώς έμέ θεωρείτε έχοντα)³⁹⁸. По васкрсењу свом Спаситељ показа себе жива као истинитог човека многим и истинитим знацима, јављајући се Апостолима својим четрдесет дана и говорећи им о царству Божјем. А у четрдесети дан по васкрсењу узнесе се на небо као истинити човек, са обећањем светих Анђела да ће овај Исус при другом доласку свом доћи на земљу опет као истинити Син човечји³⁹⁹.

Нови Завет је у ствари историја Спаситељевог живота у телу, и последица те многозначајне историје. Ту све посредно или непосрдно сведочи да је Господ Исус био прави, истинити човек у свима моментима свога земаљског живота. Исус Назарећанин је истинити човек, то је закључак до кога се мора доћи ако се нерпристрасно испита Нови Завет. Кратка формула новозаветног учења о Господу Исусу као истинитом човеку дата је у језгровитој и силној речи светог Јована Богослова: Логос постаде тело (ό Λόγος σαρξ έγένετο)⁴⁰⁰. У овој речи врхуни новозаветни реализам. Као сваки прави човек, Господ Христос носи у човечанској души и телу свом сва човечанска осећања и стања, само без примесе греха. По телу свом Он осећа потребу за храном и пићем, за одмором и спавањем⁴⁰¹: осећа глад⁴⁰², жеђ⁴⁰³, умор⁴⁰⁴; Он тугује и плаче⁴⁰⁵, жалости се и сажаљева⁴⁰⁶, осећа и показује нарочиту љубав према извесним лицима⁴⁰⁷, осећа радост и изражава је на човечански начин⁴⁰⁸.

Целокупним својим животом и учењем Господ Христос је силно посведочен за Сина Божјег и Бога⁴⁰⁹, али је исто тако силно посведочен и за истинитог човека, човека са стварним човечанским телом и стварном човечанском душом, што је у Еванђељу изражено благовешћу: Логос постаде тело⁴¹⁰. Спасителе је нарочито волео да назива себе месијанским називом: Син човечји (ό Υιός τοΰ άνθρωπου)⁴¹¹, чиме је са изузетним нагласком посведочавао стварност своје човечанске природе. Нато указују дирљиве речи његове: Лисице имају јаме и птице небеске гнезда, а Син човечји нема где главе заклонити⁴¹². Бог у телу, Господ Исус објављује о себи да Он, као Син човечји има божанску власт: отпуштати грехе људима⁴¹³. Син човечји, реалан у својој човечанској природи као Син Божји у Божанској, господар је и од суботе⁴¹⁴.

Вечити Син Божји постао је Сином човечјим, и као такав јавио се у својству небеског сејача који по њиви овога света сеје божанске истине и дела⁴¹⁵. Син Божји, поставит Сином човечјим, учинио је људску природу својим вечним достојањем, и као Син човечји располаже Страшним судом Божјим, и господар је Анђела и небеских Сила⁴¹⁶. Господ Исус врло често објављује да ће Он као Син човечји истински, стварно пострадати, умрети и васкрснути⁴¹⁷. Други долазак свој Господ Исус назива доласком Сина човечијег⁴¹⁸. Крст је знак Сина човечијег⁴¹⁹. Блаженство људи зависи од њихове вере у Сина човечијег и од страдања ради Њега: Блажени сте, говори Спаситељ следбеницима својим, када на вас људи омрзну и кад вас раставе и осрамоте, и разгласе име ваше као зло Сина ради човечијега⁴²⁰. Бог Отац предао је сав суд Сину свом зато што је овај постао Син човечји⁴²¹, проживео људски живот у свој његовој горчини и сети, те му нико од људи неће моћи с правом рећи: немаш права да судиш нама, људима, јер ниси био човек и стога не знаш каква је то мука бити човек.

Вечни живот људи Господ Христос је учинио зависним од једења тела Сина човечијега и од пијења крви његове: Заиста, заиста вам кажем, ако не једете тела Сина човечијега (έάν μη φάγητε την σάρκα του Υίοΰ τοΰ άνθρωπου) ине пијете крви његове (και πίητε αυτού το αίμα), немате живота у себи. Који једе моје телои пије моју крв има живот вечни (έχει ζωήν αίώνιον)⁴²².

Колико је незаменљиво важна истина: Господ Исус је истинити човек, види се и по томе, што је у Еванђељу забележено да је Спаситељ осамдесет и четири пута назвао себе Сином човечјим, што ни изблиза није случај са ма којим другим називом који је себи Господ приписивао. Једном приликом говорећи Јудејцима Спаситељ изрично назива себе човеком: Ви гледате да убијете мене, човека (ζητείτε με άποκτεΐναι, άνθρωπον) који вам истину казах коју чух од Бога⁴²³. Да је човечанство Господа Исуса вечно, и на небо узнесено, да седи с десне стране Бога оца, сведочи нам први свети мученик за Христа, архиђакон Стефан, који: погледа на небо и виде славу Божију и Исуса где стоји с десне стране Бога; и рече: ево видим небеса отворена и Сина човечијега где стоји с десне стране Бога⁴²⁴.

Сва проповед светих Апостола није друго до непрекидно сведочење очевидаца о историској истинитости и стварности Исуса Христа као истинитог Бога и истинитог човека. Та историска стварност личности Христове и јесте оно што их је привукло Исусу и учинило његовим неустрашивим ученицима и исповедницима. Чудесна историска реалност Бога и човека Исуса јесте оно што они као Исусови пратиоци и сведоци ушима својим чуше, очима својим видеше, рукама својим расмотрише и опипаше⁴²⁵. Зато они, када им христоборци забрањују да спомињу име Христово, неустрашиво изјављују: Ми не можемо не говорити што видесмо и чуемо (ού δυνάμεθα γαρ ημείς ά ειδομεν και ήκοΰσαμεν, μη λαλέΐν)⁴²⁶. У њих је сва вера у Господа Христа и све учење о Господу Христу засновано на њиховом личном искуству и личном осведочењу, због чега свети апостол Петар и наглашава да је у њих све засновано на историској стварности а не на измишљотинама и бајкама: Ми вам не показасмо силу и долазак Господа нашега Исуса Христа идући за бајкама вешто измишљеним (ού γαρ σεσοφισμένοις μΰθοις έξακολουθη’σαντες), него сами бесмо очевици величанства његовог (αλλ’ έπόπται γενηθέντες της εκείνου μεγαλειότητος)⁴²⁷.

Као очевици и пратиоци Бога у телу свети Апостоли само сведоче оно што видеше и чуше; њихова је дужност и позив, сва апостолска дужност и сав апостолски позив: да сведоче што видеше и чуше за све време Исусова боравка међу њима, почевши од крштења Јованова до дана када се узнесе на небо⁴²⁸. И сам Спаситељ, када се узноси на небо, оставља имкао своју последњу жељу: да буду сведоци (μάρτυρες) његове личности, живота и рада⁴²⁹. И они су целог свој живота само то и били: сведоци Исусови, очевици и сведоци. Сва сила њихове проповеди састоји се у сведочењу историске стварности свега онога што је Исусово; у томе сведочењу они су заиста сведоци = мученици (μάρτυρες), јер суза своју очевидцу истину, опитну и реалну, мученички страдали и мученици постали⁴³⁰. Апостолство је непрекидно сведочење божанске истине Христове, сведочење до мучеништва и самим мучеништвом.

Исповедничка, мученичка неустрашивост светих Апотола у сведочењу Христове истине показала се у њиховој првој проповеди на дан свете Педесетнице: Људи Израиљци! послушајте речи ове: Исуса Назарећанина, човека од Бога потврђена међу вама силама и чудесима и знамењима које учини Бог преко њега међу вама, као што и сами знате, овога преко руку безаконика приковасте и убисте: и овога Исуса васкрсе Бог, чему смо ми сви сведоци (ου πάντες ήμεΐς έσμεν μάρτυρες)⁴³¹. Што више Апостоле гоне због њихове проповеди о Исусу, они све неустрашивије сведоче о Њему као истинитом Богу и истинитом човеку. Када их Анђео Господњи на чудесан начин ослобађа тамнице, и њих понова хватају, изводе пред сабор јеврејских старешина, и ови им прете смрћу, они смело изјављују: Већма се треба покоравати Богу него људима. Бог отаца наших подиже Исуса, кога ви убисте обесивши на дрво. Њега Бог десницом својом узвиси за поглавара и спаситеља, да да Израиљу покајање и отпуштење грехова. И ми смо његови сведоци ових речи: (ημείς έσμεν μάρτυρες των ρημάτων τούτων)⁴³²

Заснивајући сву своју проповед и рад на личном искуству о Исусу свети Апостоли не престају понављати своје тврђење и убеђење, да су они само сведоци Исусови: Ми смо сведоци свему што учини Исус (ήμεϊς μάρτυρες πάντων ών έποίησεν) у земљи Јудејској и у Јерусалиму; којега и убише обесивши на дрво. Њега Бог васкрсе трећи дан, и даде му да се покаже, не свему народу него нама сведоцима (μάρτυσι) напред избранима од Бога, који с њим једосмо и писмо по васкрсењу његовом из мртвих. И заповеди нам да проповедамо народу и да сведочимо (διαμαρτΰρασθαι) да је он одређени од Бога судија живима и мртвима⁴³³.

Апостол Павле није био међу Апостолима за живота Спаситељева на земљи, па ипак се целокупно апостолство његово састоји у сведочењу онога што је видео и чуо од васкрслог Господа, који му се безброј пута јављао учећи га своме Еванђељу. Он изјављује да је он само сведок (μάρτυς) пред свима људима онога што је видео и чуо⁴³⁴. Схватајући и вршећи службу апостолства као сведочење о Исусу апостол Павле у ствари извршује заповест Спаситељеву, заповест коју му је сам Господ дао када му се јавио на путу за Дамаск. Апостол вели да му је Господ тада рекао: Устани и стани на ноге своје, јер ти се за то јавих да те учиним слугом и сведоком овоме што си видео и што ћу ти показати (μάρτυρα ων τε είδες ων τε όφθήσομαί σοι)⁴³⁵. Другом приликом апостол Павле добија од Господа исту заповест. О томе у Делима Апостолским пише: Ону ноћ стаде Господ преда њ и рече: не бој се, Павле, јер као што си сведочио за мене у Јерусалиму, тако ти ваља сведочити (μαρτυρήσοα) и у Риму⁴³⁶. Не само свети Апостоли већ и сви прави хришћани јесу сведоци Христови, који животом својим посведочавају истинитост и стварност живота и дела Исуса Христа – истинитог Бога и истинитог човека⁴³⁷.

Када Господ Исус не би био истинити човек, како би могао умрети и крв своју пролити за спасење људи?⁴³⁸ Господ наш Исус Христос је онако исто стваран и реалан човек као и Адам; и као што кроз човека Адама уђе грех у свет, и кроз грех смрт, тако благодаћу једнога човека Исуса Христа (τοΰ ενός άνθρωπου Ίησοΰ Χριστού) изобилно се изли на многе благодат Божја и живот вечни⁴³⁹. Ако Господ Исус није истинити човек, онда је лажна смрт његова, лажно и васкрсење његово; а када је лажна смрт његова, лажно је и крштење у име његово, лажно и спасење⁴⁴⁰. Будући истинитим човеком, Господ Христос је и умро, и васкрсао, и оживео, да би овладао и мртвима и живима⁴⁴¹.

Ако Господ Исус није умро и васкрсао као истинити човек, узалуд је вера наша: још смо у гресима, и нико нас не може спасти⁴⁴². Као што кроз човека Адама би смрт, тако кроз човека (δι’ άνθρωπου) Исуса и васкрсење мртвих⁴⁴³. Први је човек од земље, земан (χοϊκός); друга је човек – Господ с неба (ό δεύτερος άνθρωπος ό Κύριος έξ ουρανού)⁴⁴⁴. Када Господ наш Исус Христос не би био савршен човек, зар би новозаветни идеал људски могао бити: достићи у човека савршена (εις άνδρα τέλειον), у меру раста пуноће Христове (εις μέτρον ηλικίας τοΰ πληρώματος τοΰ Χριστού)⁴⁴⁵. Да Господ Исус није истинити човек, зар би богомудри Павле могао писати Тимотеју: Један је Бог, и један посредник Бога и људи, човек Исус Христос (άνθρωπος Χριστός Ιησούς)?⁴⁴⁶

Тајна личности Христове је у томе што је Он – Бог у телу (Θεός έν σαρκί), у истинитом телу.⁴⁴⁷ Како људи имају тело и крв (σαρκός και αίματος), тако и Син Божји узе удела у томе (μέτεσχε τών αυτών), постаде истинити човек, да смрћу сатре онога који има државу смрти, то јест ђавола⁴⁴⁸. Пошто је истинити човек, Господ Исус је био у свачему искушан као и ми, осим греха, зато може пострадати са нашим слабостима и помоћи онима који се искушавају⁴⁴⁹. Да Господ наш Исус Христос, као начелник и завршитељ вере, није драговољно претрпео крст ради спасења света, зар би људи с радошћу трчали у борбу са грехом и смрћу и подносили најљућа страдања ради Њега?⁴⁵⁰ Нарочито истичући реалност и истинитост човечанске природе Спаситељеве, свети Син Громова сведочи, да је то нешто што Апостоли очима својим видеше, ушима својим чуше, рукама својим опипаше⁴⁵¹, и зато је Антихристов сваки који пориче да је Господ Исус у телу дошао: Сваки дух који не признаје да је Исус Христос у телу дошао (έν σαρκι έληλυθότα), није од Бога; и овај је антихристов⁴⁵².

У светлости новозаветних сведочанставао Господу Исусу каоистинитомчовеку добија своје историско, реалистичко објашњење и потврду старозаветно учење о Месији као истинитом човеку, Сину човечјем, Страдалнику. Сва пророштва, претсказања, обећања, праслике, виђења о Месији као истинитом човеку, од његовог зачећа од Деве па све до искупитељског страданьа, погреба и васкрсења његовог, испунили су се у земаљском животу Месије – Исуса Христа, истинитог Бога и истинитог човека⁴⁵³. Оваплоћењем Сина Божјег, његовим животом у телу, испунило се обећање Божје, дато пророку Мојсеју на Синају, обећање које као да сумира сав домострој Божји о спасењу света и човека: Уселићу се у њих, и живећу у њима, и бићу им Бог, и они ће бити мој народ (ένοικησω έν αΰτοις, και έμπεριπατησω, και εσομαι αυτών Θεός, και αύτοι έσονται μοι λαός)⁴⁵⁴. По тумачењу светог Кирила Александриског, ова се реч Божја испунила у оваплоћењу (ή σάρκωσης), у очовечењу (ή ένανθρώπησις) Сина Божјег, Господа нашег Исуса Христа, истинитог Бога и истинитог човека⁴⁵⁵.

Свето Откривење нам приказује и показује Господа Исуса као истинитог, потпуног, савршеног човека, али човека који се од свих осталих људи одликује тиме што је на натприродан начин рођен од Деве свете и Духа Светога и што је безгрешан. Натприродан начин Спаситељевог зачећа описан је драматично у благовести светог арханђела Гаврила светој Деви Марији, којом се благовешћу отвара Нови Завет⁴⁵⁶. Исус се зачео од Духа Светога, – то сведочи Арханђео и Еванђелисти⁴⁵⁷; а да ће се родити од свете Деве, – то сведочи сам Бог устима пророка Исаије⁴⁵⁸. Родити се од девојке није мање чудно и тајанствено од зачећа Духом Светим. И једно и друго је натприродно, надљудско; и за једно и за друго неопходно је непосредно Божје учешће и дејство. У Еванђељу се вели: нађе се да је Дева Марија зачела од Духа Светога⁴⁵⁹. «Не иди даље, саветује свети Златоуст, не тражи више од реченога, не питај: како је то Дух Свети учинио у Деви? Јер када је немогуће објаснити начин на који се врши зачеће и развиће детета при природним условима, како можемо онда објаснити када оно бива чуденим дејством Духа? Да не би узнемиравао еванђелиста и досађивао му честим запиткивањем о томе, он је себе ослободио тога, споменувши по имену Онога који је учинио то чудо. Ништа више не знам, вели, осим да је то учињено од Духа Светога. Нека се постиде они који желе да објасне узвишено рођење…. Јер нити је арханђео Гаврил нити Матеј могао нешто више рећи сем да је рођење од Духа Светога; али како и на који начин је то Дух Свети учинио, нико од њих није могао објаснити, јер није било могуће»⁴⁶⁰.

Исповедајући божанско рођење Спасово од Деве као бесемено и безболно свети Оци VI Васељенског сабора изјављује да је света Дева по телу родила Реч на начин надуман и неизрецив (υπέρ νουν και λόγον)⁴⁶¹. У Спаситељевом чудесном рођењу од свете Деве и Духа Светога «ниште се природни закони» (νόμοι φύσεως κατοιλΰονται)⁴⁶². У сфери васколиког искуства људског ова натприродна стварност, објављена у чудесном рођењу Сина Божјег од Деве свете, преставља собом чудо над чудима. Созерцавајући ову пресвету тајну, молитвени дух Цркве трепетно благовести: Чудо чудесь, Благодатная, въ тебе зрящи тварь радуется: зачала бо еси безсеменно, и родила еси неизреченно, егоже чиноначалiя Ангеловъ видети не могутъ⁴⁶³.

Друга одлика Господа Христа као човека, која Га издваја од свих људи и чини јединственим у роду људском, јесте његова савршена безгрешност. Сва историја његовог земаљског живота сведочи о томе. У Њему је нашло свој савршени живот и свој савршени израз све што је људско, све – осим греха. Свето Писмо се не стиди, вели свети Григрије Ниски, да приповеда о Господу Христу све што је својствено нашој природи, осим тежње на греху (πλην της καθ’ άμαρτίαν ορμής)⁴⁶⁴. Он је, као истинити човек, био слободан од прародитељске греховности, јер је зачет и рођен на натприродан начин: од Духа Светога и Деве свете, а не на обичан начин људског размножавања на који се преноси греховна зараза⁴⁶⁵. То показују речи светог благовесника Гаврила светој Деви: Духъ Святый найдетъ на тя, и сила Вышняго осенить тя: тем же и рождаемое свято (διό και το γεννώμενον άγιον), наречется Сынъ Божiй⁴⁶⁶. Осим тига, у његовој личности је човечанска природа била тако присно сједињена са божанском да јој је било немогуће грешити.

Спаситељев живот на земљи био је живот апсолутне светости и безгрешности. А и најљући непријатељи Спаситељеви, фарисеји, лукаве уходе туђих грехова, нису могли изобличите Спаситеља за грех ни онда када их је Он отворено и јавно пред народом питао: Који ме од вас кори за грех (τίς εξ ΰμων ελέγχει με περί αμαρτίας)?⁴⁶⁷ А на крају свога земаљског живота, на Тајној вечери, безгрешни Господ објављује својим ученицима да владар овога света, Сатана, иде к Њему кроз издајство Јудино, али не може у Њему наћи ничег свог, ничег греховног: Иде владар овога света, и у мени нема ништа (και εν έμοι ουκ έχει ουδέν)⁴⁶⁸. Као истинити човек Господ Христос је за време свог земаљског живота био «у свачему искушан као ми, осим греха (χωρίς αμαρτίας)»⁴⁶⁹.

Очевици и сведоци Спаситељевог земаљског живота и рада, свети Апостоли, сведоче: да греха у Њему нема (αμαρτία εν αΰτω ουκ έστι)⁴⁷⁰, да Он не знађаше греха⁴⁷¹, да Он греха не учини (άμαρτίαν ούκ έποίησεν), нити се превара нађе у устима његовим (ουδέ ευρέθη δόλος έν τω στόματι αυτού)⁴⁷². Слободан од прародитељске греховности, и од сваког личног греха, Господ Исус је безазлено и непорочно јагње (άμωμος και άσπιλος)⁴⁷³, савршени праведник међу неправедницима⁴⁷⁴, свет међу несветима⁴⁷⁵, архијереј свет, безазлен, чист, одвојен од грешника (κεχωρισμένος από των αμαρτωλών) својом безгрешношћу и светошћу⁴⁷⁶.

Говорећи о овим двема одликама Господа Исуса, о натприродном рођењу и безгрешности, свети Симеон Нови Богослов вели да је Бог Логос, Творац наш, како је сам знао и умео сишао на земљу и постао човек, не на начин људског зачећа, него од Духа Светога и Марије Приснодеве, као што је написано: Слово плоть бысть и вселися въ ны (Ин.1:14) Он је постао човек савршен по телу и души, не на начин људског зачећа. Син и Логос Божји и Бог узео је од Богородице Марије тело и претворио га у човека савршена с душом и телом, да би истински био син Адамов. Поставши човек, сличан нама по свему, осим греха, Он је тим самим одмах постао сродник по телу свима људима. Но Христос, будући уједно и Бог и човек, као што по Божанству јесте и остаће свет, тако и по човечанству, и душом и телом јесте и остаће свет, пресвет и пренепорочан⁴⁷⁷.

Грех није саставни део природе људског тела, јер је руком безгрешног Творца тело било саздано безгрешним и чистим. Грех је од ђавола ушао у човека кроз његову слободну вољу и пристанак, али он је туђ природи људског тела и сачињава једину неприродност у природи богозданог тела. Тело Господа Исуса било је природно и реално као и тело сваког човека уопште, само у њему није било неприродног наноса: греховности. Имајући то у виду апостол Павле пише: Посла Бог Сина свог у подобију тела греха (έν όμονώματι σαρκός αμαρτίας = въ подобiи плоти греха) и осуди грех у телу (έν τη σαρκι)⁴⁷⁸. То значи: Господ је имао стварно тело, а не привидно; оно је било налик на тело греха утолико уколико је било стварно тело, али без греха. Да је апостол рекао: у телу греха, приписао би грех безгрешном Господу, јер би оваплоћеног Бога учинио заједничарем греха. Тумачећи ове речи христоносног апостола, свети Златоуст вели: «Што је речено да Бог посла Сина у подобију тела, немој из тога изводити закључак да је тело Христово било другачије (άλλην σάρκα); али пошто је апостол рекао: греха, то је и додао реч: подобије. Јер је Христос имао не греховно тело (άμαρτωλόν σάρκα), него подобно нашем грешном, па ипак безгрешно (άναμάρτητον) и по природи исто (την αυτήν) као и наше»⁴⁷⁹.

Поводом овога свети Јован Касијан пише: «Апостол вели: Бог посла Сина свог у подобију тела греха, да бисмо ми дознали да је Он заиста примио тело, али у њему не беше греха; и да бисмо ми, уколико је тело у питању, разумели да тело беше стварност, а уколико је грех у питању – оно беше само подобије греха (et quantum ad corpus veritas intelligeretur; quantum ad peccatum, similitudo peccati). Jep, ма да je свако тело грешило, ипак Он имађаше тело без греха (ille autem sine peccato carnem habuerit), и имађаше у Себи подобије грешнога тела (similitudinem peccatricis carnis in se habuit), пошто Он беше у телу (dum in carne esset); али Он беше Слободан од истинског греха, jep Он беше без греха»⁴⁸⁰.

Објашњавајући ове значајне речи христочежњивог Апостола, блажени Теодорит пише: «Апостол није рекао: у подобију тела, већ у подобију тела греха. Јер је Син Божји примио на себе природу људску, али није примио грех људски (άμαρτίαν δε άνθρωπείαν ούκ έλαβε). Зато апостол није назвао оно што је Син Божји примио на себе подобијем тела, већ подобијем тела греха (αλλ’ ομοίωμα σαρκός αμαρτίας).

Jep Христос, имајући једну и исту природу с нама, није имао један и исти правац воље (την γαρ αυτήν έχων φΰσιν, την αυτήν ουκ εσχε ήμϊν γνώμην)»⁴⁸¹.

О истим речима светога Апостола пламени Тертулијан пише: «Ми не тврдимо да је Он примио подобије тела (similitudinem carnis), то јест облик тела место стварности (quasi imaginem corporis et non veritalem), већ да je примио подобије сагрешившег тела (sed similitudinem peccatricis carnis), jep je тело Христово не грешивше било подобно телу грешившем, подобно по природи а не по искварености (quod ipsa non peccatrix саго Christi, ejus fuit par, cujus erat peccatum; genere, поп vitio)»⁴⁸². Оваплоћени Син Божји осуди грех у телу, но не тело у греху (поп сагпе in deliquentia); осуди не дом, него житеља дома⁴⁸³.

Логос постаде тело, вели свети Кирил Александриски, али не тело греха (ού σαρξ αμαρτίας), већ подобије тела греха, и поживе међу људима на земљи као човек, и постаде у свему сличан нама (έν όμοιώματι γέγονε τω καθ’ ημάς) осим греха. Јер уједно беше и Бог и човек⁴⁸⁴. Апостол каже: «Посла Бог Сина свог у подобију тела греха», а не просто: у подобију тела, уништавајући богохулство безбожних учења, јер благодат Духа унапред зна све; вели: «у подобију тела греха», да бисмо ми дознали да је он реч подобије употребио зато што је Спаситељ наш био слободан од свакога греха (το πάσης αμαρτίας άπηλλάχθαι). Јер је Он, поставит човек, постао човек по природи, осим греха, стога у подобију тела греха осуди грех у телу. Примивши људску природу Он није примио јарам греха који је господарио над људима, него је сатро сву власт његову и показао да је могуће у људској природи избећи стреле греха⁴⁸⁵.

Целокупно учење Светог Откривења о човечанству Господа Исуса показује нам и сведочи да је Он у свему, осим греха, једносуштан са нама по својој човечанској природи, која се и у Њему, као и у свима људима, изражавала кроз истинито човечанско тело и кроз истиниту човечанску душу. На тај начин Свето Откривење живим и очигледним историским чињеницама потврђује стварност и истинитост Спаситељевог оваплоћења (ένσάρκωσις), и очовечења (ένανθρώπησις), и чини ту стварност и ту истинитост неопорецивом за нормално људско сазнање и осећање које увек дејствује кроз психофизичку структуру човековог бића. Живећи богооткривеном истином Светога Писма и Светога Предања о Господу Исусу као стварном, и истинитом, и савршеном човеку, Црква је ову спасоносну истину неустрашиво исповедала, исповеда, и вавек ће исповедати. Да би је сачувала васцелом у њеној богооткривеној истинитости и вредности, Црква јој је силом своје божанске власти дала неизменљиво вербално обличје у неизменљивом васељенском Символу вере:

(грчки)

Τον δι’ ημάς τους ανθρώπους, και δια την ήμετέραν σωτηρίαν, καθελθόντα έκ των ουρανών, και σαρκωθέντα έκ Πνεύματος Αγίου, και Μαρίας της Παρθένου, και ένανθρωπήσαντα. Σταυρωθέντα τε υπέρ ημών έπι Ποντίου Πιλάτου, και παθόντα και ταφέντα. Και άναστάντα τη» τρίτη ημέρα, κατά τάς γραφάς. Και άνελθόντα εις τους ουρανούς, και καθεζόμενον ‘εκ δεξιών του Πατρός. Και πάλιν έρχόμενον μετά δόξης κρϊναι ζώντας και νεκρούς’ ου της βασιλείας ουκ έσται τέλος.

(црквено-словенски)

Насъ ради человекъ и нашего ради спасенiя сшедшаго съ небесъ, и воплотившагося отъ Духа Свята и Марiи Девы, и вочеловечшася. Распятаго же за ны при Понтiйстеи Пилате, и страдавша и погребенна. И воскресшаго въ третiй день по писанiемъ. И восшедшаго на небеса и сeдяща одесную Отца. И паки грядущаго со славою судити живымъ и мертвымъ, егоже царствiю не будеть конца.

(српски)

Који је ради нас људи и ради нашег спасења сишао с неба, и оваплотио се од Духа Светога и Марије Деве, и постао човек. И који је распет за нас у време Понтија Пилата, и страдао и погребен. И који је васкрсао у трећи дан, као што је писано. И који се узнео на небо, и седи с десне стране Оца. И који ће опет доћи са славом да суди живима и мртвима, и његовом царству неће бити краја.

Својим самоосећањем и самосазнањем укорењени и утемељени у светом, саборном, апостолском и васељенском осећању и сазнању Цркве, свети Оци су херувимски будно чували богооткривено учење о Господу Христу као истинитом човеку, и ову истину надахнуто исповедали и проповедали, нарочито када јој је грозила опасност од јеретика, који су порицали човечанску природу у Господу Исусу. Ово ће бити очигледно ако се задржимо на главнијим сведочанствима светих Отаца по овој ствари, не залазећи у подробности.

Пламени исповедник Господа Исуса, свети Игњатије Богоносац, сву своју веру и радост у страдању за Господа заснива на стварности еванђелског Исуса. «Ако је Господ страдао привидно, као што тврде неки безбожници (άΦεοι), то јест неверници (άπιστοι), чега ради сам ја у узама, и зашто чезнем да се борим са зверовима? У том случају ја умирем узалуд»⁴⁸⁶.

Порицање истинитог човечанства у Господу Христу повлачи за собом и порицање истинитог Божанства у Њему. Ако тело Христово није тело, вели Тертулијан, и човек Христос није човек, онда ни Христос Бог – није Бог (саго, пес саго; homo, nес homo: proinde Deus Christus, пес Deus). Jep ако je тело његово привиђење (phantasma), зашто не би и Божанство његово било привиђење (phantasma)?⁴⁸⁷ Ако је лаж све оно што је речено о телу Христовом у Еванђељу, онда је разрушено целокупно дело Божје (totum Dei opus), целокупни значај и плод Хришћанства; ако се пориче смрт Христова, пориче се и истинито васкрсење Христово⁴⁸⁸. «Ако је тело Христово било привиђење, изјављује блажени Августин, Христос је обмануо; а ако је обмануо, Он није истина. Али Христос је истина: дакле, тело његово није било привиђење»⁴⁸⁹.

Господ Исус није једно изгледао а друго био (non aliud videbatur et aliud erat), вели свети Иринеј, него какав је био, такав је изгледао (sed quod erat, hoc et videbatur). Стога je Он, будући Учитељем, имао и узраст Учитеља, не презирући нити превазилазећи човека, нити пак нарушавајући у себи закон рода људског, него освећујући свако доба људског живота одговарајућим добом свога живота. Јер је Он дошао да собом спасе све, све који се кроз Њега рађају Богу: одојчад, малишане, дечаке, младиће и старце. Стога је Он прошао кроз сваки узраст; постао је одојче за одојчад, и осветио их; постао је малишан за малишане, освећујући тиме оне који су у томе узрасту, и уједно дајући им пример побожности, праведности и покорности; постао је младић за младиће, показујући им пример и освећујући их за Господа. Исто тако Он је био старац за старце, да би свима био савршени Учитељ, не само излагањем истине него и узрастом, освећујући уједно одрасле и постајући им пример⁴⁹⁰.

Господ Исус је прошао кроз сваки узраст, да би за све васпоставио општење са Богом. Стога су они, који говоре да се Он привидно јавио (putative manifestatum) и није родио у телу, нити истински (vere) постао човек, још под древном осудом, препуштајући власт греху, пошто по њиховом мишљењу смрт није побеђена…. Јер је требало да Онај, који је узео на себе да уништи грех и искупи човека од смрти, постане и сам човек, да би човек сатро грех, и човек изашао испод власти смрти. Стога је Логос Божји постао човек. А ако је Он, не поставши тело (саго), изгледао као тело (parebat quasi саго), онда дело његово није било истинито. Али што је изгледао, Он је то и био (quod autem parebat, hoc et erat): Бог који je у себи васпоставио древно устројство човека, да би убио грех, лишио смрт њене моћи и оживотворио човека; стога су и дела његова истинита⁴⁹¹.

Логос Божји постао је човек, и Син Божји постао је Син човечји, да би човек, сјединивши се са Сином Божјим и добивши усиновљење, постао Сина Божји. Јер ми не бисмо никако могли добити нетрулежност и бесмртност без сједињења нашег са нетрулежношћу и бесмртношћу. Али како бисмо се ми могли сјединити са нетрулежношћу и бесмртношћу, да најпре нетрулежност и бесмртност нису постале оно што и ми, да би трулежно било прогутано нетрулежношћу и смртно бесмртношћу, и тако ми добили усиновљење⁴⁹².

Од реалности и потпуности човечанске природе Господа Исуса зависи спасење човека. У колико је Спаситељ истински и у самој ствари (όντως άληθεία) постао човек, вели свети Атанасије Велики, извршено је спасење целога човека (δλου τοϋ άνθρωπου), то јест не само тела него и душе и тела. Тело Господње било је људско по природи (άνθρώπινον φΰσει), узето од Деве Марије, и истинито, пошто је било истоветно с нашим (έπει ταυτόν ην τω ήμετέρω), јер је Марија наша сестра, пошто смо сви од Адама⁴⁹³. По својој човечанској природи Господ Христос је једносуштан с нама (ομοούσιος έστιν ήμΐν). По телу ми смо сродници Господа Исуса; тела су наша сродна (ομογενή) са телом Господа Христа⁴⁹⁴. Христос се назива савршеним Богом и савршеним човеком (τέλειος άνθρωπος) не зато што се божанско савршенство претворило у човечанско савршенство, нити што се у Њему признају два оделита савршенства, већ по пуноћи бића, да обојица буду један исти у свему савршени Бог и човек (τέλειος κατά πάντα, Θεός και άνθρωπος ό αυτός)⁴⁹⁵. Чудесност оваплоћеног Бога састоји се у томе што је Господ постао човек, и то човек без греха⁴⁹⁶.

Веруј, саветује свети Кирил Јерусалимски, да је Јединородни Син Божји сишао на земљу ради грехова наших, примио на себе човештво подобно нашем (τήν όμοιοπαθή ταυτην ήμϊν άναλαβών ανθρωπότητα), и родио се од свете Деве и Духа Светог, и постао човек, не привидно и умишљено, већ уистини (ού δοκήσει και φαντασία της ένανθρω πήσεως γενομένης, άλλα τή αλήθεια); нити је прошао кроз Деву као кроз канал, него се истински оваплотио од ње (άλλα σαρκωθεις έξ αυτής αληθώς), и стварно (αληθώς) је јео као ми, и стварно (αληθώς) пио као ми. Јер ако је очовечење привиђење, онда је и спасење привиђење (ει γαρ φάντασμα ην ή ενανθρώπησης, φάντασμα και ή σωτηρία)⁴⁹⁷. Када се у току времена обелоданила немоћ људске природе, Господ је узео на себе оно што је тражио човек, јер пошто је човек тражио да чује од себи сличног лица (παρά όμοιοπροσώπου), то је Спаситељ узео на себе природу сличне немоћи (ανέλαβε το όμοιοπαθές ό Σωτήρ), да би могао људе лакше поучити⁴⁹⁸.

Сотериолошка је неопходност: да Исус буде истинити и потпуни човек. На томе свети Григорије Богослов заснива истину о Исусу као Спаситељу човека. Христос је примио на себе целог човека, да би спасао целог човека, јер оно што није примљено није ни исцељено, а што се сјединило са Богом, то је спасено (το γάρ άπρόσληπτον άθεράπευτον ό δε ήνωται τω Θεώ τούτο και σώζεται). Адам је васцео пао, а не само половиной свога бића, зато је Спаситељ примио целу природу Адамову, да би га целог спасао. Спаситељ се оваплотио да би уништио грех, осветивши слично сличним. Њему је било потребно тело ради нашег осуђеног тела, и душа ради наше душе, и ум ради ума који је у Адаму први пао, први био погођен. Јер оно што је примило заповест Божју, није ни сачувало заповест; и оно што је преступило заповест највише је осећало потребу за спасењем; а оно што је осећало ту потребу, то је Спаситељ и примио на себе⁴⁹⁹. Јер је Он постао све (πάντα) што je човек, осим греха (πλην της αμαρτίας)⁵⁰⁰.

Син Божји је постао потпун човек у свему осим греха, да би спасао целог човека, који је пао целом својом природом. Оваплоћени Бог је дошао да пронађе и спасе човека, изгубљеног у греху и смрти, кога он назива овцом. И он проналази изгубљену овцу, и меће на своје раме целу овцу (δλον το πρόβατον), а не само њену кожу. Да би целог човека Божјег сјединио душом и телом са Божанством, Он ништа није изоставио од људске природе што није узео на себе (ουδέν άφήκε της φύσεως ημών δ ούκ άνέλαβεν), јер је речено да је Он у свачему искушан осим греха (Евр.4:15)⁵⁰¹. Христос узима на себе потпуног човека (τέλειον τον άνθρωπον), и спасава човека, и постаје образац свима нама, да би осветио првине сваког дела и оставио слугама својим непоколебљиву ревност за предање⁵⁰².

Зато што је Господ Христос био истинит и потпун човек, Свето Писмо се не стиди да о Њему говори (ιστορεί) све што је својствено нашој природи (οσα της φύσεως ημών Ίδια άνεπαισχΰντως), то јест како Он једе, пије, спава, замара се, расте телом, напредује; другим речима, има све што карактерише људску природу, осим наклоности ка греху (πλην της καθ’ άμαρτίαν ορμής). Јер грех je неуспех, а не својство људске природе (ή γαρ αμαρτία άπότευγμα φύσεως έστιν, ούκ Ιδίωμα). Као што болеет и осакаћеност нису од почетка срасле са људском природом, него се догађају као нешто противприродно (παρά φΰσιν), тако и делатност у правцу зла (ή κατά κακίαν ενέργεια) треба да се схвати као нека осакаћеност, узетост урођеног нам добра (τις πήρωςις έμπεφυκότος ημΐν άγαϋοΰ); она није нешто по себи реално, него је ми видимо у отсуству добра (έν τή του άγαϋοϋ απουσία). Стога Онај који је природу нашу преобразио у своју божанску силу, сачувао ју је у себи читаву и здраву (άπηρον και άνοσον), јер није примио у себе осакаћеност коју грех производи у воли. Он греха не учини, нити се превара нађе у устима његовим (1Пет.2:22)⁵⁰³.

Логос Божји обукао се у истинско тело, не у привидно и утварно, вели свети Златоуст. Он је пожелео да прође кроз сва наша стања: и да се роди од жене, и да буде одојче, и да буде повијен у пелене, и да се доји млеком, и да искуси све остало, да би утврдио истину домостроја спасења и запушио уста јеретицима. Он и спава у лађи, и путује, и умара се, и подноси све људско, да би самим делом убедио све у своје очовечење. Он и предстаје суду, и распиње се на крсту, и подвргава се најсрамнијој смрти, и полаже се у гроб, да би дело домостроја постало очигледно за све. А ако Он није истински примио наше тело, онда ни распет није био, нити је умро, нити био погребен, нити васкрсао; ако пак није васкрсао онда се руши целокупно учење о домостроју спасења (πάς ό της οικονομίας λόγος άνατέτραπται)⁵⁰⁴.

Да је Спаситељ управо произишао из тела Деве (από της σαρκός της Παρθένου), Еванђелист јасно показује речима: рождшеебося въ ней; и Павле речима: рождаемаго отъ жены (Гал.4:4). Од жене, вели Апостол, затварајући уста онима који тврде да је Христос прошао кроз Марију као кроз неку трубу (δτι ώσπερ διά τίνος σωλήνος παρήλθεν ό Χριστός). Ακο је то тачно, зар је била потребна и девојачка утроба? Ако је то тачно, онда Христос нема с нама ништа заједничко; напротив, тело његово је различито од нашег, није истог састава с њим. И како онда говорити да је Он произашао из корена Јесејева? Како Га називати Палицом? Сином човечјим? Како и Марију називати мајком? Како рећи да Христос води порекло од семена Давидова? Да је узео на себе обличје слуге? Шта ћемо са речима: Логос постаде тело? Зашто је Павле писао Римљанима: отъ нихъ же Христосъ по плоти, сый надъ всеми Богъ (Рим.9:5)? Из ових речи, и из многих других места Светога Писма, види се да je Христос произашао од нас, из нашег састава, из девојачке утробе, а на који начин, то се не види (το δε πώς, ούκέτι δήλον). Дакле, не истражуј ни ти, него веруј ономе што је откривено (αλλά δέχου το άποκαλυφθέν), и не труди се да докучиш оно што је прећутано⁵⁰⁵.

Мајка свих празника јесте Божић, каже свети Златоуст, као дан рођења Христова по телу. Од њега су добили свој почетак и основ Богојављење, и свето Васкрсење, и Вазнесење, и Педесетница. Да се Христос није родио по телу, Он се не би ни крстио, а крштење и јесте Богојављење (τά Θεοφάνια); не би ни распет био, а распеће и јесте Васкрсење; не би послао ни Духа Светога, а силазак Светога Духа и јесте Педесетница. Тако су од рођења Христова, као различии потоци са једног извора (ώσπερ από τίνος πηγής), потекли сви ови празници. И овај дан би не само из тога разлога могао имати првенство, него још и стога што је догађај овога дана чудеснији од свих догађаја. Да Христос, поставит човек, умре, било је у природи ствари, јер иако није греха учинио Он је ипак био примио смртно тело. Разуме се, и ово је достојно чуђења; али да Он Бог, благоизволи постати човек и понизити себе тако да се то ни умом постићи не може, јесте ствар која највише поражава и зачуђује (τοΰτό έστι το φρικωδέστατον και εκπλήξεως γέμον)⁵⁰⁶.

Спаситељ се родио од Деве и Духа Светога, – то је еванђелски факт; али како, остало је сакривено у дубинама Божанског ћутања. Пита ли ко: на који начин? свети Златоуст изјављује: Ја пре других исповедам своје незнање; ја кажем да не знам. Не истражуј неистражљиво. Ја велим да je он примио тело од Деве, и исповедам да je то било истинито тело; а на који га је начин Он примио од ње, ја то не могу знати. Ја нисам мудрији од Пророка, нити сам паметнији од Светога Духа који је говорио кроз Пророке. Дух Свети који зна яже суть Божгя, као дух човека који зна яже въ человеце (ср. 1Кор. 2:11), није казао ништа више већ само ово: родъ же Его кто исповесть? Ја и ти, ко смо ми, да истражујемо неистражљиво и распитујемо за неисказано?⁵⁰⁷ Да се Спаситељ родио од Деве, знам, али начин на који се родио, не разумем (τον δε τρόπον ουδέ καταλαμβάνω). Рођење Сина Божјег од Деве немогуће је објаснити. То је Бог сакрио, и нико не може открити. То се прима једино вером (μόνη τη πίστει τά τοιαύτα παραδεκτά)⁵⁰⁸.

Господ је примио на себе потпуну човечанску природу (τελείαν την άνθρωπίνην φΰσιν ανέλαβε), због чега је и називан сином Давидовим, сином Авраамовим, Сином човечјим, човеком, Адамом, Јаковом и Израиљем. Јер је Он, као савршени Бог и као савршени човек, даровао људима савршено спасење (ώσπερ γαρ τέλειος ην Θεός, ούτω δη και τέλειος άνθρωπος τελείαν τοις άνθρώποις παρέσχεν την σωτηρίαν)⁵⁰⁹.

ΠΟΙΗΤΟ је цео човек био преварен, вели свети Кирил Александриски, и цео потпао под грех – пре тела био је прелашћен ум, јер најпре сагласност ума само оцртава (σκιαγραφεί) грех, а затим га већ тело уобличава својом делатношћу – то с правом Господ Христос, желећи да подигне палу природу, пружа руку свему човековом и подиже пало тело, и ум, који је саздан по лику Створитеља⁵¹⁰. Господ Христос је све што је људско поднео не ради себе већ ради нас, свуда чувајући оно што приличи људској природи, да се божански домострој спасења не би сматрао призраком (ίνα μη φαντασία ή οικονομία νομίζηται)⁵¹¹. Господ Исус се назива Сином човечјим зато што је рођен од жене по телу, ма да је као Логос – Бог⁵¹².

Васељенска вера учи, пише Викентије Лерински, да Логос Божји постаде човек на тај начин, што узе на себе нашу природу, не привидно и призрачно, него у стварности и истини (non fallaciter et adumbrate, sed vere expresseque susciperet), и изврши људска дела не као подражавајући дела другог, него као творећи своја властита…. Он није подражавао нити изигравао савршеног човека, него је показао (exhiberet) да je Он стварно и зацело прави човек (homo verus). Док je Бог Логос остао неизмешьив у својој суштини примивши природу потпуног човека (in se perfecti hominis suscipiendo naturam), Он je у ствари био тело, био стварно човек, не привидно него уистини, не подражавањем него у суштини (non simulatoria, sed vera, non imitativa, sed substantiva)⁵¹³.

Бог Логос који нас је створио у пометку, вели свети Дамаскин, ништа није изоставио од онога што је био унео у нашу природу, него је примио све (πάντα ανέλαβε), тело и душу разумну и мисаону, и њихова својства (και τα τούτων ιδιώματα), јер живо биће, лишено ма чега од овога, већ није човек. Јер је Он сав примио мене свега (όλον γαρ όλος ανέλαβε με), и сав се сјединио са васцелим, да би васцелом (δλω) човеку даровао спасење. Јер оно што не би било примљено, остало би неисцељено (το γαρ άπρόσληπτον, άθεράπευτον)⁵¹⁴.

Син Божји и Бог, богословствује свети Симеон Нови Богослов, сишао је с неба, ушао у утробу Деве и Богородице, провео у њој девет месеци и постао човек, и прошао по реду сав пут наше природе⁵¹⁵.

Сва божанска откривења о Исусу Христу сливају се у две истине. Прва је истина: Исус Христос је истинити Бог, а друга: Исус Христос је истинити човек. И ове две сливају се опет у једну свету и спасоносну истину: Исус Христос је истинити Богочовек. Не само Бог, нити само човек, већ Богочовек. Али, иако истинити Бог и истинити човек, Исус Христос је ипак једно лице, не два. Иако су у Њему две природе: божанска и човечанска, Он ни у ком смислу не преставља собом два посебна лица већ једно једино, и то – Божанско Лице, Лице Бога Логоса, који је у своју Божанску Ипостас примио човечанску природу. По суштини својој божанска природа и човечанска природа разликују се бескрајно и неизмерно. Али богочовечанско чудо Личности Христове састоји се баш у томе, што су ове две бесконачно различите природе сједињене Ипостасју Логоса у једно чудесно и недељиво јединство. И док у том чудесном ипостасном јединству разлика између божанске и човечанске природе остаје, ипак она није таква да би свака природа имала своје посебно лице, од чега би се добила два оделита лица, два Христа, од којих би један био Бог, а други човек.

Описујући Исуса Христа као истинитог Бога и истинитог човека, Свето Откривење својом неодољивом стварношћу приказује и показује да је у Њему само једно једино Лице, јер су Божанство и човечанство сједињени у једну Ипостас, у једно лице, и то у Лице Бога Логоса. Човечанска природа у Господу Исусу, иако потпуна и савршена, нема своју посебну ипостас; њу је у свој потпуности њеној примио Бог Логос у своју божанску Ипостас. «Бог Логос се оваплоти, примивши од Богородице првину нашег састава – тело (την άπαρχήν του ημετέρου φυράματος, σάρκα), оживљено душом словесном и разумном, тако да сама Ипостас Бога Логоса постаде Ипостасју тела (ώστε αυτήν χρηματίσαι τη σαρκι ύπόστασιν, την του Θεού Λόγου ύπόστασιν). И Ипостас Логоса, која је раније била проста (άπλήν), постаде сложена (σύνθετον), и то сложена из двеју савршених природа (εκ δύο τελείων (ρύσεων): Божанства и човештва. И ова Ипосас носи у себи своје изузетно и особено својство: божанско Синовство Бога Логоса, којим се и разликује од Оца и Духа Светога; такође носи и изузетна и особена својства тела, којима се Она одликује и од Мајке и од осталих људи. Оваплоћена Ипостас Бога Логоса носи у себи и она својства Божанске природе, којима је сједињена са Оцем и Духом, а и она обележја људске природе, којима је сједињена и са мајком и са нама. Још се оваплоћена Ипостас Бога Логоса разликује, како од Оца и Духа, тако од Мајке и од нас, тиме што је Она у исти мах и Бог и човек. Јер ми знамо да je то најособеније својство Ипостаси Христове (της τοΰ Χριστού υποστάσεως ίδιαίτατον Ιδίωμα)»⁵¹⁶.

Новозаветно Откривење, ако се пажљиво и молитвено проучи, речито показује да Господ Христос увек осећа и сазнаје себе као једно једино Лице, свагда, свуда, и у свему једно и једино: у животу, у делатности, у учењу, у смрти, у васкрсењу, у вазнесењу. Господ Исус увек приписује себи као једној Личности како својства и дејства своје Божанске природе, тако и својства и дејства своје човечанске природе. Он никада не осећа, не сазнаје, не претставља себе као два лица, већ увек као једно једино. У свима догађајима Спаситељевог живота: рођењу од свете Деве, крштењу на Јордану, преображењу на Тавору, страдању, смрти, васкрсењу, вазнесењу, појављује се једна и иста Личност као носилац свега што је Христово. Иза свих чудеса Спаситељевих стоји, као творац и извршитељ њихове натприродне стварности, увек једна и иста Личност оваплоћеног Бога Логоса. Само из ње и њоме она су могућа, стварна, објашњива и божанска. Исто тако, из сваке Спаситељеве мисли, и осећања, и речи, зрачи и дејствује једна и иста Личност: Личност оваплоћеног Бога Логоса. Али ово јединство Спаситељеве Личности ни у ком случају не уништава разлику која увек постоји између Божанске и човечанске природе у Њему, ни разлику између чисто човечанских својстава човечанске природе његове и чисто божанских својстава Божанске природе његове.

Када Господ и Бог наш Исус Христос наизменично назива себе час Сином човечјим, час Сином Божјим, наглашавајући у првом случају стварност и истинитост своје човечанске, а у другом стварност и истинитост своје Божанске природе, Он увек осећа, сазнаје и показује себе као једно једино Лице: Лице оваплоћеног Бога Логоса.⁵¹⁷ У разговору с Натанаилом, објављујући себе и као Сина Божјег и као Сина човечјег, Господ Исус показује себе као једну Личност која, и када пројављује своје божанско свезнање и свемоћ, ипак осепа и сазнаје себе човечански реалном и вештаственом⁵¹⁸. Спаситељ се показује као једно Лице када у разговору с Никодимом истиче да се нико не попе на небо осим који сиђе с неба, Син човечји који је на небу⁵¹⁹, приписујући Себи једном и недељивом и својства човечанске природе као што су просторна ограниченост тела људског, страдање и васкрсење телом, и својства Божанске природе као што су свудаприсутност, свеживотност, вечност⁵²⁰.

Јединство Личности чини те Господ Исус говори о себи, да ће Он, Син човечји, дати живот вечни онима који верују у Њега, јер је Он – хлеб Божји који силази с неба и даје живот свету⁵²¹. При томе Господ изјављује, да је Он, Исус из Назарета, у свој својој човечанској стварности, хлеб живота, и који долази к Њему неће огладнети, и који верује у Нэега неће никада ожеднети⁵²². Но најнепосреднији човечански реализам звучи из ових Спаситељевих речи које најочигледније сведоче о Њему као једној јединој Личности оваплоћеног Бога Логоса: Ја сам хлеб живи који сиђе с неба (έγώ είμι ό άρτος ό ζων, ό έκ τού ουρανού καταβάς); који једе од овога хлеба живеће вавек; и хлеб који ћу ја дати тело је моје (ή σαρξ μου έστιν), које ћу дати за живот света. Заиста, заиста вам кажем: ако не једете тела Сина човечијега и не пијете крви његове, нећете имати живота у себи. Који једе моје тело (ό τρώγων μου την σάρκα) и пије моју крв (και πίνων μου το αίμα) има живот вечни, и ја ћу га васкрснути у последњи дан. Јер je тело моје право јело икрв моја право пиће⁵²³.

Са не мање очигледности Господ Исус пројављује себе као једну Личност када пред Јудејцима назива себе и Сином Божијим и Сином човечијим, који као Син Божји постоји вечно и беспочетно, а као Син човечји подлежи људском страдању и смрти⁵²⁴; који као Син Божји јесте безгрешност и истина која ослобођава од греха и смрти⁵²⁵, а као Син човечји у опасности је да буде убијен⁵²⁶. Када на Тајној вечери тајанствени Спаситељ казује ученицима тајну своје једне, недељиве, неизменљиве Личности, Он им вели: Изиђох од Оца (έξήλϋον παρά τοϋ Πατρός), и дођох на свет; и опет остављам свет, и идем к Оцу⁵²⁷. Какав је по бићу и Личности дошао Спаситељ од Оца у свет, такав се и враћа Оцу, сјединивши са собом и потпуну човечаску природу у недељиво јединство своје Личности. Такав је отишао из овог света, такав и занавек остао: недељив, неизменљив, један, једини Господ наш Исус Христос⁵²⁸.

Духопросвећени Апостоли су једнодушни у осећању, и сазнању, и исповедању, да је Исус Христос једна једина Личност, недељива и неизменљива. Никада, нигде, ни у чему они не деле Господа Исуса у два бића, или у две личности, или у Исуса човека и у Исуса Бога. Један је Исус и пострадао и васкрсао; није један Исус умро, а други васкрсао. Целокупно сведочанство светих Апостола своди се баш на тврђење: да је то једна иста и истоветна личност: «Овога Исуса васкрсе Бог, чему смо ми сви сведоци» (τούτον τον Ίησοϋν ένέστησεν ό θεός, ου πάντες ήμεΐς έσμεν μάρτυρες)⁵²⁹. Друга Ипостас Пресвете Тројице, Бог Логос постаде тело⁵³⁰, остајући у свему истоветна, неизмешьива и вечна Ипостас. Зато што је Бог Логос, поставши човек, остао неизменљив у својој Божанској Ипостаси, Он је као Богочовек могао показати и пројавити вечну божанску славу своју. То значе речи христољубљеног Богослова: И ми видесмо славу његову, славу као Јединороднога од Оца⁵³¹. Бог Логос узео је обличје слуге, постао човек, понизио себе, постао послушан до смрти, и то смрти крене⁵³², али је при свему томе остао неизменљив у својој Божанској природи, неизменљив у својој Божанској Ипостаси.

Јединородни и вечни Син Божји родио се од свете Деве не престајући бити Богом; отуда је Он Богочовек. То сведоче речи богонадахнутог апостола: Посла Бог Сина свог Јединородног, који је рођен од жене (γενόμενον έκ γυναικός)⁵³³. Поводом ових апостолових речи свети Дамаскин вели: «Апостол није рекао: кроз (διά) жену, него: од жене (έκ γυναικός). Тиме је божанствени Апостол показао да управо Јединородни Син Божји и Бог јесте Онај који је од Деве постао човек, и да Рођени од Деве и јесте Син Божји и Бог. А Он се родио на телесан начин (σωματικώς) уколико је постао човек; није се уселио у напред сазданог човека, као у неког пророка, него је сам суштаствено и истински (ουσιωδώς και αληθώς) постао човек, то јест дао је да у његовој Ипостаси постоји тело, одухотворено душом словесном и разумном, и сам је постао Ипостас за тело (και αυτός γεγονώς αυτή» ύπόστασις)»⁵³⁴.

Ипостас Бога Логоса и по оваплоћењу свом остала је иста и истоветна, увек друга Ипостас Пресвете Тројице, увек пуноћа Божанства. У Исусу Христу, у тој оваплоћеној Ипостаси Бога Логоса, «обитава сва пуноћа Божанства телесно» (πάν το πλήρωμα της Θεότητος σωματικώς)⁵³⁵, што врло јасно показује да је Исус Христос савршени Бог и савршени човек, то јест Богочовек. Син Божји, који је по телу (κατά σάρκα) рођен од семена Давидова, и јесте Исус Христос Господ наш⁵³⁶, над свима Бог⁵³⁷. Сва се тајна хришћанске вере исцрпљује речју: Бог се јави у телу (Θεός έφανερώθη έν σαρκι)⁵³⁸, Бог се јави као Богочовек.

Божанско учење Светога Писма о Богочовештву Господа нашег Исуса Христа Црква је одувек неговала у своме благодатном саборном осећању и сазнању, чувала га неизменљиво и свето, и према потребама изражавала у древним символима апостолских цркава: јерусалимске, римске, антиохијске, александриске, кесаријске, кипарске, да га најзад дефинитивно и неизменљиво изрази у вечном Символу вере, никеоцариградском, у члановима 27. Уовимчлановимасе богомудро исповеда божанска истина Светог Откривења да је једна и иста Личност, један и исти Господ Исус Христос Син Божји (И во единаго Господа Исуса Христа Сына Божiя….): Бог од Бога, Светлост од Светлости, једносуштан са Оцем, који је сишао с неба, оваплотио се од Духа Светог и Деве свете, и очовечио се, и распет био, и страдао, и погребен био, и васкрсао, и узнео се на небо, и опет ће доћи да суди живима и мртвима.

Исповедајући и бранећи богообјављену истину о Богочовештву Господа Христа, изражену у Никеоцариградском Символу вере, свети Оци IV Васељенског Сабора дали су опширније објашњење ове пресвете истине у своме исповедању вере, које гласи:

(грчки)

Επόμενοι τοίνυν τοις άγίοις πατράσιν ενα καΐ τον αυτόν όμολογεΐν Υίον τον Κύριον ημών Ίησοΰν Χριστον συμφώνως άπαντες έκδιδάσκομεν, τέλειον τον αυτόν έν Θεότητι και τέλειον τον αυτόν έν άνθρωπότητι, Θεόν αληθώς και άνθρωπον αληθώς τον αυτόν, έκ ψυχής λογικής και σώματος, όμοοΰσιον τω Πατρι κατά την Θεότητα, και όμοοΰσιον τον αυτόν ήμιν κατά την ανθρωπότητα, κατά πάντα δμοιον ή μι ν χωρίς αμαρτίας·προ αιώνων μεν έκ του Πατρός γεννηθέντα κατά την θεότητα, έπ’ εσχάτων δε των ήμερων τον αυτόν δι’ ημάς και διά την ήμετέραν σωτηρίαν έκ Μαρίας τής παρθένου τής Θεοτόκου κατά την ανθρωπότητα, ενα και τον αυτόν Χριστόν, Υίόν, Κΰριον, μονογενή, έν δΰο φύσεσιν άσυγχύτως, άτρέπτως, αδιαιρέτως, άχωρίστως γνωριζόμενον ούδαμοΰ της τών φύσεων διαφοράς άνηρημένης δια την ένωσιν, σωζόμενης δε μάλλον της Ιδιότητος της έκατέρας φύσεως και εις έν πρόσωπον και μίαν ύπόστασιν συντρεχούσης, ουκ εις δΰο πρόσωπα μεριζόμενον ή διαιροΰμενον, άλλ’ ενα και τον αυτόν Υίόν και μονογενή, Θεόν Λόγσον, Κΰριον’Ιησοΰν Χριστόν’ καϋάπερ άνωθεν ο’ι προφήται περί αύτόυ και αυτός ημάς ό Κύριος Ίησοΰς Χριστός έξε– παίδευσε και το τών πατέρων ήμΐν παραδέδωκε συμβολον.⁵³⁹

(црквено-словенски)

Последующе божественнымъ Отцемъ, все единогласно поучаемъ исповедывати единаго и тогожде Сына, Господа нашего Исуса Христа, совершенна въ Божестве и совершенна въ человечестве, истинно Бога и истинно человека, тогожде изъ души и тела, единосущна Отцу по Божеству и единосущна тогожде намъ по человечеству, по всему намъ подобна кроме греха, рожденна прежде векъ отъ Отца по Божеству, въ последние же дни тогожде ради нась и ради нашего спасенiя оть Марiи Деви Богородицы по человечеству, единаго и тогожде Христа, Сына, Господа, единороднаго, во двухъ естествахъ неслитно, неизменно, нераздельно, неразлучно познаваемаго (никакоже различю двухъ естествъ потребляемому соединенiемъ, паче же сохраняемому свойству коегождо естества, во едино лице и во едину ипостась совокупляемаго), не на два лица разсeкаемаго или раздeляемаго, но единаго и тогожде Сына и единороднаго, Бога Логоса, Господа Исуса Христа, якоже древле Пророцы о Немъ, и якоже самъ Господь Исусъ Христосъ научи насъ, и якоже предаде намъ символъ Отецъ нашихъ.

(српски)

Следећи светим Оцима, сви једнодушно учимо исповедати једног и истог Сина, Господа нашег Исуса Христа, савршеног по Божанству и савршеног по човечанству, ваистину Бога и ваистину човека, (састављеног) из разумне душе и тела, једносушног са Оцем по Божанству, и једносушног с нама по човечанству, подобног нама у свему осим греха; рођеног пре векова од Оца по Божанству, а у последње дане ради нас и ради спасења нашег (рођеног) од Марије Деве Богородице по човечанству, једног и истог Христа, Сина, Господа, Јединородног, у двема природама несливено, непроменљиво, нераздељиво, неразлучно познатог (јер због сједињења – разлика двеју природа није нимало уклоњена, већ су шта више својства сваке природе сачувана, и стичу се у једно лице и у једну ипостас), не у два лица располовљеног и раздељеног, него једног и истог Сина, и Јединородног, Бога Логоса, Господа Исуса Христа, као што нам испрва Пророци објавише за Њега, и као што нас сам Господ Исус Христос научи, и као што нам предаде символ Отаца наших.

У тако званом Атанасијевом символу учење о Личности и Господа Христа је овако изражено:

(латински)

Est ergo fides recta, ut credimus et confiteamur, quia Dominus noster Jesus Christus Dei Filius Deus et homo est (dualitas in unitate). Deus est ex substantia Patris ante saecula natus, et homo est ex substantia matris in saeculo natus: perfectus Deus, perfectus homo: ex anima rationali et humana carne subsistens, aequalis Patri secundum divinitatem, minor Patre secundum humanitatem. Qui licet Deus sit et homo, non duo tamen, sed unus est Christus (unitas in dualitate). Unus autem non conversione deitatis in carnem, sed assumptione humanitatis in Deum; unus omnino non confusione substantiae, sed unitate personae.⁵⁴⁰

(црквено-словенски)

Есть же правая вeра, да вeруемъ, и исповeдуемъ, яко Господь нашъ Исусъ Христосъ, Сынъ Божiй, Богъ и человeкъ есть. Богъ оть существа Отча, прежде векъ рожденный: и человeкъ есть отъ существа материя, во времени рожденный. Совершенный Богъ, и совершенный человъкъ, отъ души словесныя, и человеческiя плоти состояй.

Равенъ Отцу по божеству, мнiй Отца по человечеству. Иже аще и Богъ есть и человeкъ, обаче не два, но единъ есть Христосъ: единъ же не премeненiемъ божества въ плоть, но воспрiятiемъ человечества въ божество: единъ всяко, не слiятемъ естествъ, но единствомъ ипостаси.

(српски)

Права је дакле вера, да верујемо и исповедамо, да је Господ наш Исус Христос Син Божји – Бог и човек (двојство у јединству). Бог је од суштине Оца пре векова рођен, и човек је од суштине мајке у времену рођен: савршени Бог, савршени човек састојећи се из душе разумне и човечанског тела, раван Оцу по Божанству, мањи од Оца по човечанству. Он иако је и Бог и човек, ипак није два него је један Христос (јединство у двојству). Један је пак не претварањем Божанства у тело него примањем човечанства у Божанство; зацело један, не сливањем суштина већ јединством ипостаси.

Као Богочовек, Господ и Бог наш Исус Христос открио је не само Бога него и човека. Његовим Богочовештвом је коначно и завршно решен и проблем Бога и проблем човека. Зато је Богочовештво Христово крајугаони камен Хришћанства. Препорођај, освећење, просвећење, спасење налази се у Богочовеку, не у човеку.Човек у својој нагој човечности је нешто што само собом не може опстати ни усавршити се до крајњих граница својих човечанских могућности; он је нешто што треба препородити, осветити, просветити, допунити, усавршити Богочовеком. Исус Христос је и Бог и човек, Богочовек; и као такав Он је – једна једина Личност. То је прва чињеница Светог Откривења, од које се мора поћи, ако се жели ући у тајну бића Божјег и бића човечјег. Ко њу обиђе, или одбаци, или унакази, не може ући у мистерију Хришћанства, нити пронићи у изузетно необичну Личност Христову. Исус Христос је Богочовек, – то је полазна тачка богооткривеног, богоданог историског Хришћанства. Од ње полазе Еванђелисти и Апостоли, Мученици и Исповедници, свети Оци и Чудотворци; од ње полазе сви они који су се благодатним подвизима еванђелским удостојили да их Дух Свети, Дух Истине води и уводи у сваку истину Божју о Исусу из Назарета.

Прекрасна душа светог Игњатија Богоносца, сва сабрана молитвом и Духом Светим, и уведена у боготкривену истину о Богочовеку Исусу, збори нам о Њему: «Постоји један Лекар, који је и тело и дух, рођен и нерођен, Бог у човеку (έν άν&ρώπω Θεός), у смрти – истинити живот, од Марије и од Бога, – Исус Христос Господ наш»⁵⁴¹. Он је Син човечји и Син Божји⁵⁴². Иако као Син Божји – невидљив, Он је ради нас постао видљив (όρατόν); неопипљив, нестрадалан, Он је ради нас постао страдалан (παθητόν), и све претрпео ради нас⁵⁴³.

Први свети апологет Хришћанства, богомудри Јустин философ, види у Исусу Христу једну личност Богочовека. По њему, Христос је Бог, Син јединог, нерођеног и неисказаног Бога⁵⁴⁴; Он je Господ, и Бог Син Божји (και Θεός Θεού Υιός)⁵⁴⁵, и као такав постао је човек ради нас (δι’ ημάς άνθρωπος γέγονεν), да би нам, поставши учесник у нашим страдањима, даровао исцељење⁵⁴⁶. Исус Христос, који је Логос Божји, јавио се ради нас и постао потпун човек, то јест човек са телом, разумом и душом⁵⁴⁷, и сва страдања која је поднео, и сва слава којом је увенчан, односе се на Њега таквог⁵⁴⁸.

За Тертулијана, човека бурне и неустрашиве вере, Исус Христос је једна Личност са двема природама. Ми видимо два природе, не помешане већ сједињене у једној Личности (non confusum, sed coniunctum in una persona), Бога и човека Исуса (Deum et hominem Jesum)⁵⁴⁹. Богооткривено правило апостолске вере, којим Црква живи, састоји се у томе, да се верује у Исуса Христа, Сина Божјег, рођеног од Деве Марије, распетог за време Понтијског Пилата, васкрслог из мртвих у трећи дан, вазнесеног на небо, седећег с десне стране Оца, који је послао Духа Светога, и који ће имати да суди живима и мртвима по васкрсењу тела⁵⁵⁰.

Господ наш Исус Христос је истинити Бог и истинити човек, расуђује свети Иринеј. Син Божји, који је Логос Божји, и од вечности постоји у Оца, оваплотио се и постао човек (incarnatus est et homo factus) и сишао до саме смрти и извршио домострој нашега спасења⁵⁵¹. Само сјединивши у себи Бога и човека, Христос је могао победити непријатеља рода људског и даровати спасење људима. Да се Бог није сјединио са човеком, човек не би могао постати причасник бесмртности, нетрулежности (ούκ ήδυνήθη μετασχεΐν της αφθαρσίας). Јер је посреднику између Бога и људи (τον μεσίτην Θεού τε και ανθρώπων) ваљало бити у блиском сродству и са Богом и са људима, да би их спријатељио и спојио, да би човека привео Богу, и људима открио Бога⁵⁵².

Обесмрћење и спасење човека је немогуће без Богочовека. Логос Божји је ради тога постао човек, вели свети Иринеј, и Син Божји – Син човечји, да би човек, сјединивши се са Сином Божјим и добивши усиновљење, постао Син Божји. Јер ми не бисмо могли ни на који начин стећи нетрулежност и бесмртност осим кроз сједињење са нетрулежношћу и бесмртношћу. Али ми се не бисмо могли сјединити са нетрулежношћу и бесмртношћу, да најпре нетрулежност и бесмртност нису постале оно што ми јесмо, да би трулежно било апсорбовано нетрулежним и смртно бесмртним⁵⁵³. Ту веру у једну Личност Богочовека Исуса Христа, Сина Божјег, који се оваплотио, родио од Деве, страдао, васкрсао, узнео на небо, који ће у слави Очевој понова доћи да васкрсне свако тело људско, да се пред Њим, Исусом Христом, Господом нашим и Богом, Спаситељем и Царем, поклони свако колено оних који су на небу и на земљи и под земљом, и да изврши праведан суд над свима бићима, дарујући праведнима живот вечни и славу вечу, а неправеднима огањ вечни, – ту веру Црква, иако расејана по свему свету, брижљиво чува као да има једну душу и једно срце, и ту веру проповеда, учи и предаје као да су у ње једна уста⁵⁵⁴.

Учени подвижник Ориген има надахнуту визију Богочовечанске личности Христове. На првом месту ми морамо истаћи, вели он, да је природа Божанства (Deitatis natura) у Христу, која Му припада као Јединородном Сину Божјем, једно (aliud), а природа човечанска (humana natura), коју је Он узео на себе у последње време ради домостроја спасења, друго (alia)⁵⁵⁵. Али при двојству природа, Господ Христос је једно лице, једно биће, Он је и Бог и човек, Богочовек (Deus homo)⁵⁵⁶. То јединство је такво да се не може Син Божји двојити од Исуса, јер су по оваплоћењу душа и тело Исусово заиста једно са Логосом Божјим (εν γάρ μάλιστα μετά την οΐκονομίαν γεγένηται προς τον Λόγον τοΰ Θεού ή ψυχή και το σώμα Ίησοΰ)⁵⁵⁷. Основна је истина апостолског учења веровати: да је Исус Христос, који дође у свет, рођен од Оца пре сваке твари; да је у последње време кроз оваплоћење постао човек иако је био Бог, и поставши човек остао је Бог као што је и био (et homo factus mansit quod erat Deus); да je примио тело као што je наше, само с том разликом што je оно било рођено од Деве и Духа Светога; да је овај Исус Христос био истински рођен, истински страдао, истински а не привидно умро; да је истински васкрсао из мртвих, и по васкрсењу свом општио са својим ученицима, и узнео се на небо⁵⁵⁸.

По учењу богомудрог Оца православља, светог Атанасија Великог, Јединородни Син Божји, једносушни са Оцем Логос оваплотио се од свете Деве Богородице и Духа Светога, примио на себе целог човека, човека који се састоји из душе и тела, и јавио се човек Христос, превечни Бог (άνθρωπος Χριστός, ό προ αιώνων Θεός). Стога се Христос назива човек, назива се и Бог; Христос је и Бог и човек, и један је Христос (Θεός και άνθρωπος έστιν ό Χριστός, κάι εις έστιν ό Χριστός)⁵⁵⁹. Душа Христова са телом увек има ипостасно јединство са Богом Логосом. Јер је Христос један из двеју противположних природа (εις γάρ έστιν ό Χριστός έκ δυο των εναντίων), савршени Бог и савршени човек⁵⁶⁰. Христос се назива савршеним Богом и савршеним човеком по пуноћи бића, то јест по пуноћи божанске и човечанске природе, да би и једно и друго било један и исти по свему савршени Бог и човек (τέλειος κατά πάντα, Θεός και άνθρωπος ό αυτός)⁵⁶¹. Двострук је по природама Христос (διπλούς ων ταΐς φΰσεσιν ο Χριστός), а један једини по Ипостаси (μοναδικός έστι την υποστασιν) која усваја себи оно што припада и једној и другој природи (Ιδιοποιείται τα της έκατέρας φύσεως). Ипостас Сина Божјег постала је ипостасју човечанске природе (τη άνφρωπίνη φΰσει γέγονεν ύπόστασις)⁵⁶².

Господ Христос има два обличја (δύο έχει μορφάς), и чува их не кварећи ниједно. Јер Син Божји и Бог, поставши човек, није уништио Божје обличје (την θεϊκήν μορφήν); нити је Он, Бог, одбацио човечанско обличје (την άνθρωπίνην μορφην). У Њему су два обличја: обличје Господа и обличје слуге; прво је по природи божанско, а друго по природи човечанско; прво је вечно, друго – временско; прво је од Оца, друго од Деве; прво је од Јединога (έκ μόνου), друго од Једине (έκ μόνης); ово је двоје у Њему једноме. Јер нити раздвајамо Бога Логоса од тела (άπό του σώματος), нити знамо два Сина, и два Христа, него вечног Сина Божјег који се у последње време родио из саме утробе Девине као потпун човек. Јер као што Отац који је родио – роди савршеног Сина (τέλειον Υίόν): тако и сам једини Син и Логос Оца, желећи да потпуно спасе пропалог човека, постаде савршен човек (τελείως έγένετο άνθρωπος). Примивши тело Он није изоставио душу, него је и душу и ум примио⁵⁶³.

Господ је постао човек по природи, а не привидно. Оваплоћење Логоса извршено је сагласно Божјој природи (κατά φΰσιν Θεού), стога Му се не може приписати грех, пошто је Божјој природи грех недоступан. У томе се и састоји чудо, што је Господ постао човек, и то човек без греха; тиме је извршено потпуно обновљење (καινότης όλη), да би се показала његова моћ. Од онога што је некада сам унео у људску природу Он је узео на себе оно што је хтео, то јест: рођење од жене, узраст и разна животна доба, умор, глад, жеђ, сан, тугу, смрт, васкрсење. Ради тога, где је трулело људско тело тамо Исус полаже своје тело; и где је душа људска била овладана смрћу тамо Христос показује да је и његова душа људска, да Он, и као човек не би био овладан смрћу, и да би као Бог разорио државу смрти: да би онде где је посејана трулеж изникла нетрулежност; и где је царовала смрт да Он бесмртни, појавивши се у обличју душе људске (έν μορφή ψυχής ανθρωπινής), покаже бесмртност, и на тај начин нас учини заједничарима своје нетрулежности и бесмртности у нади на васкрсење из мртвих…. У искупитељском подвигу свом Господ је дао тело за тело (σώμα άντι σώματος), и душу за душу (ψυχήν άντι ψυχής), и потпуно биће за целога човека (και τελείαν ΰπαρξιν υπέρ δλου άνθρωπου)⁵⁶⁴.

Свети Кирил Јерусалимски, душе изаткане од боготкривених истина Светога Предања, изражава својом христологијом саборно христоосећање и христосазнање Цркве васељенске. По њему, Христос је имао две природе: био је човек уколико је био видљив, и Бог уколико је био невидљив. Као човек Он је стварно јео као ми (јер је имао тело подобно нашем), а као Бог нахранио је пет хиљада људи са пет хлебова; као човек Он је стварно (αληθώς) умро, а као Бог васкрсао је четвородневног мртваца; као човек Он је истински (αληθώς) спавао на лађи, а као Бог ишао по води⁵⁶⁵… Треба веровати у једнога Господа Исуса Христа, Јединороднога Сина Божјега. Велимо: у једнога, да би његово Синовство било јединородно; велимо: у једнога, да ти не би претпоставио да постоји неки други; велимо: у једнога, да ти не би разноимена дејства његова разлио непобожно на многе синове⁵⁶⁶.

Многа имена има Спаситељ наш, али су јеретици у заблуди када говоре да је једно Христос, друго Исус, треће Двер, итд. Но вера нас предупређује, правилно говорећи: во единаго Господа Исуса Христа, јер иако су многа имена, али је Личност једна (έν το ύποκείμενον)⁵⁶⁷. Исус Христос је Бог који се родио од Деве. Није свето дело клањати Му се као обичном човеку (τον ψιλόν άνθρωπον προσκυνεΐν), нити је побожно дело говорити да је Он само Бог без човечанства (χωρίς τής άνθρωπότητος), тј. без човечанске природе. Јер ако je Христос – Бог, што Он у ствари и јесте, али није узео на Себе човечанску природу, онда смо ми туђи спасењу. Треба Му се, дакле, клањати као Богу, и веровати да се Он очовечио (ένηνθρώπησεν). Нема никакве користи говорити да је Он човек без Божанства (άνευ Θεότητος), тј, без Божанске природе, нити је спасоносно не признавати у Њему човечанство са Божанством, тј. човечанску са Божанском природом⁵⁶⁸.

Велики тајник Божанске Тројице, свети Григорије Богослов, ишчезава у трепетном усхићењу пред чудесном тајном Личности Богочовека Исуса. У Господу Христу ми не одвајамо човека од Божанства, вели свети Богослов, него исповедамо јединство и истоветност Лица (ένα και τον αυτόν δογματίζομεν), које није одувек било човек већ Бог и Син Јединородни, превечни, који није имао тела нити ичег телесног, али који је у последње време узео на себе човечанство, човечанску природу, ради нашега спасења; страдалан по телу, нестрадалан по Божанству; ограничен по телу, неограничен по духу; у исти мах земан и небесан, опишьив и неопипљив, обухватљив и необухватљив; да би једном и истом Личношћу, која је савршени човек и Бог, био обновљен васцели човек, пали кроз грех…. Ако ко уводи два сина, једнога од Бога а другога од Деве Марије, а не признаје да је то једно и исто Лице, нека буде лишен усиновљења које је обећано правовернима. Јер иако су Бог и човек две природе, као што су у човеку душа и тело, ипак не постоје два сина нити два бога (υίοι δε ού δΰο,οΰδέ θεοί), као што у души и телу не постоје два човека. Кратко речено: у Спаситељу су две различите природе, јер невидљиво није истоветно са видљивим, и превремено са временским, па ипак у Њему нису две личности. Јер су обе природе једно сједињењем (εν τη συγκράσει), Бог се очовечио, и човек се обожио⁵⁶⁹.

Препун молитвене мудрости свети Јефрем Сирин пише: «Једног и истог исповедам савршеним Богом и савршеним човеком, у двема природама које су ипостасно или лично сједињене и које се познају нераздељиво, несливено и неизменљиво, који се обукао у тело, одухотворено словесном и разумном душом, и постао нам сличай у свему осим греха; један и исти је …. Бог и човек, и у једном и у другом савршен, Један у две природе, и у две Један»⁵⁷⁰.

По молитвом расталасаној души светог Златоуста у свој својој богозданој красоти плови богооткривена истина о Богочовештву Господа Исуса. По њему, Господ Христос је савршени Бог и савршени човек. У Сину свом Бог је послао посредника између Бога и људи. Да би могао извршити своје посредничко дело, посредник мора бити Богочовек, тј. мора бити у најприснијем јединству и сродству и са Богом и са човеком. Посредник треба да је у присној заједници са обема странама (άμφοτέροις κοινωνεΐν) између којих има да посредује. Посреднику је својствено да поседује оно што имају обадве стране између којих посредује, да би их могао привести узајамном општењу. Ако пак он има оно што припада једној страни, а лишен је онога што припада другој, онда он већ није посредник. Према томе, ако Исус Христос нема природе Очеве (της τοΰ Πατρός φύσεως), онда није посредник већ је одвојен од Њега. Јер као што је Он узео удела у људској природи (της των ανθρώπων φύσεως) зато што је дошао људима, тако исто је Он учесник и у природи Божјој зато што је дошао од Бога. Пошто су се у Њему сјединиле две природе, то је Он имао бити близак обема природама (εγγύς των δυο φύσεων). Као што је, дакле, Он постао човек, тако је био и Бог. Да је био само човек, Он не би могао постати посредник, јер Му је ваљало беседити и са Богом. Исто тако, да је био само Бог, Он не би био посредник, јер Га не би примили они за које посредује⁵⁷¹.

Светла истина Светог Откривења о Богочовештву Господа Исуса зрачи из богомудрог учења светог Кирила Александриског. У двема природама, Божанској и човечанској, Господ Христос је један и не дели се. Као што је Логос Бога Оца савршен у Божанству (έν Θεότητι τέλειος), тако је савршен и У човечанству (έν άθνρωπότητι τέλειος), јер је примио на себе не тело неодухотворено, већ тело одухотворено душом разумном⁵⁷². Христос је у једној Личности и Бог и човек; као такав Он је посредник између Богаи људи. Доставши човек, Он није удвојио себе, јер као што Логос беше Бог пре свога доласка на земљу, тако је и поставши човек, опет један (εις πάλιν). Апостол Га назива посредником између Бога и људи, јер је Он један из двеју суштина (ώς έξ αμφοτέρων των ούσίων ένα όντα). Он је дакле посредник Бога, јер је исте суштине са Оцем (διά τής αυτής ουσίας ύπάρχειν τω Πατρί); Он је још и посредник људи, јер потпуно партиципира у људској природи (δια το και τής ανθρωπείας μετασχηκέναι φύσεως τελείως) осим греха⁵⁷³. На основу Светога Писма ми велимо да се посредник између Бога и људи састоји из наше људске природе (έκ τής καθ’ ημάς άνϋρωπότητος), која је у Њему са изузетног разлога потпуна, и из Сина Божјег по природи, тј. Јединороднога, који се јавио. Тврдимо пак да је између неједнаких и несличних природа настало јединство путем неке неисказане дружбе и заједнице. И ми знамо једнога Христа, и Господа, и Сина; и знамо да у Њему постоји и подразумева се и Бог и човек. Навикли смо пак да ово јединство сматрамо потпуно нераздељивим (αδιάσπαστος), верујући да је Он и Јединородни и Првородни: Јединородни, пошто се јавио као Логос Бога Оца, и из суштине његове, а Првородни, пошто је постао човек, и међу многом браћом. Јер као што je Бог Отац један, од кога је све, тако је и Господ Исус Христос један, кроз кога је све. Јер ми знамо да je Он по природи Бог Логос, кроз кога je све, иако jeпостаотело (σαρξ), то јест човек⁵⁷⁴.

Господ Христос је савршен Бог и савршен човек; Он је у исто време и Син Божји и Син човечји. Све људско и све божанско што је о Њему у Светом Писму речено своди се на једну Личност (εις έν πρόσωπον συνήχθαί φαμεν). Јер знамо да Он исти и спаваше на крми и с влашћу заповедаше мору и ветровима;Онистиизамарашесеодпутаи својом силом иђаше по мору као по копну; Он исти је, дакле, и Бог и човек⁵⁷⁵. Исус Христос је јуче и данас и вавек онај исти. Јер ми не делимо домострој спасења у два лица (εις πρόσωπα δυο), нити два сина место Јединороднога проповедамо и верујемо, него смо научили и друге учимо да у Христу постоје две природе⁵⁷⁶. Господ Христос није двострук (ου διπλούς), него је један и једини (εις τε και μόνος) Господ и Син, Логос Бога Оца, не без тела; јер између човечанства и Божанства постоји превелика разлика и растојање, али Логос Божји, имајући удела у телу и крви опет је један, и пре тела и после тела један, то јест један (εις) и пре оваплоћења и по оваплоћењу⁵⁷⁷. Господ наш Исус Христос беше увек Син Божји, постојећи као истинити Бог, а узевши на себе у последње време људску природу, Он је један и исти (εις και ό αυτός υπάρχει), па звали Га или Бог, или човек, или Исус⁵⁷⁸, јер ни један од ових назива не уништава други⁵⁷⁹.

Господ Исус Христос био је по своме Божанству једносуштан са Оцем (homoousios Patri), пише свети Касијан, а по телу био је једносуштан са својом Мајком (secundum carnem autem homoousios matri fuit). Не да je Он био једна личност која беше једне суштине са Оцем, а друга која беше једне суштине са Мајком, него зато што је исти Господ Исус Христос, и рођен као човек, и будући Богом, имао у себи својства и Оца и Мајке, и у чему је био човек Он је показао сличност са својом Мајком (in eo quod homo est humanae matris reddidit similitudinem), а у чему беше Бог Он je имао саму природу Бога Оца⁵⁸⁰.

Облагодаћеним умом својим синтезирајући богооткривено учење Цркве по овом питању свети Дамаскин пише: «Ми тврдимо да се при очовечењу једнога од Свете Тројице – Бога Логоса – васцела и савршена природа Божанства (πάσαν και τελείαν την φύσιν της Θεότητος) у једној од својих Ипостаси сјединила са васцелом људском природом (πάση τη άνθρωπίνη φΰσει), а не део са делом… Ми тврдимо да се сва суштина Божанства сјединила са свом природом човечанском. Бог Логос није ништа изоставио од онога што је засадио у нашој природи када нас је у почетку створио, него је примио све: тело, душу разумну и словесну, и својства њихова, јер створење које је лишено једне од ових принадлежности већ није човек. Али Он сав (όλον) примио је мене васцелога (όλον με), и сав се сјединио са свим (όλος όλω ήνώθη), да би васцеломе даровао спасење. Јер оно што не би Он примио, остало би неизлечено… Ми не проповедамо Њега ни само као Бога, лишеног нашег човечанства, нити само као човека, лишавајући Га његовог Божанства, нити као Бога и човека подвојено, већ проповедамо да Он, један и исти (ένα κάί τον αυτόν), јесте уједно и Бог и човек, савршени Бог и савршени човек, васцели Бог и васцели човек (όλον Θεόν και όλον άνθρωπον), један и исти – васцели Бог и са телом својим, и васцели човек и са надбожанским Божанством својим (μετά της ύπερθέου αΰτοΰ Θεότητος). Називајући Га савршеним Богом и савршеним човеком, ми тиме изражавамо пуноћу и отсуство ма каквог недостатка у природама; говорећи пак да је Он васцели Бог и васцели човек, ми тиме означавамо јединственост и недељивост Ипостаси (το μοναδνκόν και άτμητον της υποστάσεως)… Сав (όλος) Христос је савршени Бог, али није све (όλον) у Њему Бог, јер је Он не само Бог него и човек. Исто тако, Он је сав (όλος) савршени човек, али није све у Њему човек, јер је Он не само човек него и Бог. Реч све (όλον) означава природу, а реч сав (όλος) – означава Ипостас»⁵⁸¹.

Посматрана у нагој историској стварности богочовечанска Личност Господа Исуса, иако садржи две савршене природе: Божанску и човечанску, ипак се вазда показује, појављује и јесте једна, једина и увек иста. Приказујући стварност двеју природа у Господу Христу и очигледност њиховог ипостасног сједињења Свето Откривење се не труди да путем логичке, дискурсивне анализе покаже, или докаже,или објасни људском сазнању начин на који је то сједињење извршено. И у овом случају, као скоро увек и у свему. Откривење не доказује већ показује; показује чињенице онакве какве су оне у својој непосредној историској стварности и датости, и опомиње нас сигналским речима: ко има уши да чује, нека чује; ко има очи да види, нека види. Оно констатује чињенице, не објашњава их, јер је у њиховој стварности и очигледности њихова истинитост и оправданост. Оно просто и искрено приказује Господа Исуса онаквим какав је Он био у својој богочовечанској реалности, не додајући Му ништа нестварно, измишљено, нити Му одузимајући ишта стварно, очигледно. У верности историском реализму новозаветно Откривење је ненадмашно и неподражљиво. Оно о Господу Исусу сведочи у ствари само оно што људи непосредне историске еванђелске стварности чуше, што очима својим видеше, што расмотрише и руке њохове опипаше, што на најкритичкији и најскептичкији начин проверите⁵⁸².

Откривење сведочи: Бог се јави у телу (Θεός έφανερώθη εν σαρκι)⁵⁸³, али не објашњава тајанствени унутрашњи процес тога јављања, већ додаје: то је велика тајна побожности (μέγα έστι το της ευσέβειας μυστήριον)⁵⁸⁴. Али, да богочежњиви дух људски не би остао у потпуном незнању начина ипостасног сједињења двеју природа у Господу Исусу, божанско Откривење нам говори о њему онолико колико природа људска примити може. Тако, оно нам показује да су две природе у Спаситељу ипостасно сједињене, при чему се не претварају Једна у другу, нити губе своја својства, већ свака остаје при себи и у својим границама. То значи еванђелска истина: Логос постаде тело и усели се у нас⁵⁸⁵, тј. постаде тело остајући Богом као што је и био. Логос постаде тело не претворивши се у тело (ού τραπεις εις σάρκα), вели свети Атанасије Велики, него ради нас узе на себе живо тело и постаде човек. Јер тело у коме беше Логос није једносушно Божанству, него је истински рођено од Деве Марије; и сам се Логос није преобратио у тело и кости (μή τραπέντος είς όστέα και σάρκα), него се јавио у телу (αλλ’ εν σαρκι γενομένου)⁵⁸⁶. Логос постаде тело, не значи да се десило неко претварање Божанске суштине у тело (τροπην τίνα της θείας ουσίας ε’ις σάρκα), него да је Бог Логос узео на себе човечанску природу⁵⁸⁷. Логос Божји постаде човек узевши удела у телу и крви нашој, али при томе није претрпео ни промену (μετάστασιν), ни претварање своје природе у тело (τροπην της ‘ιδίας φύσεως είς σάρκα), јер је као Бог неизменљив⁵⁸⁸. Иако постаде тело, Бог Логос остаде оно што јесте, јер је по природи неизменљив⁵⁸⁹.

У својој богочовечанској реалности Господ Христос је видљиви лик Бога невидљивога (είκών τοϋ Θεοΰ του αοράτου)⁵⁹⁰. И као Бог Он је савршени Бог, и као човек Он је савршени човек. Зато христоносни Апостол и вели: у Њему обитава сва ггуноћа Божанства телесно (έν αύτω κατοικεί πάν το πλήρωμα της Θεότητος σωματικως)⁵⁹¹. Божанство друге Ипостаси Свете Тројице, узевши на себе тело човечје и поставши човек, ништа није изгубило од своје пуноће. Божанска и човечанска природа у Богочовеку Христу тако су тајанствено сједињене, да је Он у исто време и обличје Бога (μορφή Θεοΰ) и обличје човека, обличје слуге (μορφή δούλου)⁵⁹². Обличје Бога означава суштину Бога (τήν οΰσίαν δηλοΐ. του Θεοΰ), а обличје слуге означава суштину слуге, то јест суштину човека⁵⁹³. Сјединивши се ипостасно са Божанском природом Бога Логоса, људска природа у Њему није изгубила своје битне одлике, није престала бити људска, што показује његова смрт, васкрсење и вазнесење. Уопште, у Светоме Писму се ипостасно сједињење двеју природа у Господу Христу никад и нигде не назива ни претварањем једне у другу, ни стапањем, ни мешањем, већ примањем човечанске природе од стране Бога Логоса, узимањем обличја слуге, човека⁵⁹⁴.

Богочовечанско тело Христово, Црква, не би била верна себи, одрекла би се своје суштине, убила би себе, када о начину ипостасног сједињења двеју природа у Господу Христу не би учила што и Свето Откривење. Своје васељенско, саборно, свештено, апостолско, непроменљиво учење о томе Црква је Духом Светим саборски изразила кроз богомудре Оце IV Васељенског сабора, када је једном за свагда објавила да су две природе у Господу Исусу сједињене: несливено (άσυγχΰτως), непромељиво (άτρέπτως), нераздељиво (αδιαιρέτως), неразлучно (άχωρίστως). Другим речима, сјединивши се ипостасно, две природе се нису претопиле једна у другу, нити образовале неку нову природу, него су обе у Личности Спаситеља остале као две различите природе са различитим својствима. Оне постоје у Њему потпуно целе и потпуно различите, са свима својим специфичним својствима, али су у исто време тако сједињене да не постоје оделито, нити сачињавају два посебна лица, него су сједињене у једну Ипостас Богочовека Господа Христа. Неразлучно сједињене у једној Ипостаси Спаситеља од тренутка његовог зачећа у утроби свете Деве ове се природе нису никад ни за најкраће време разлучиле, нити ће се икад разлучити. Јединством Ипостаси оваплоћеног Бога Логоса оне су једно, али у том јединству оне не губе своје битне ознаке, које сачињавају вечиту разлику између њих, јер је Божанска природа у Господу Христу увек Божанска, а човечанска природа увек човечанска.

Хранећи богогладне душе своје божанском истином Светог Откривења о ипостасном сједињењу Божанске и човечанске природе у Личности Богочовека Исуса, свети Оци су апостолски смело исповедали ову истину и богомудро је образложавали и објашњавали. Своје осећање Христа, увек живо, будно и молитвено, они су облагодаћеним умом својим претварали у дубоке, дивне и раскошне мисли о чудесности и незаменљивости Бога и Господа нашег Исуса Христа.

Пламеном душом погружен у сунце новозаветне истине о Личности Богочовека Христа Тертулијан благовести: Логос је Бог, а Логос Господњи остаје вавек чувајући свагда своју природу. Када Логос не допушта промену, онда је појмљиво да речи Светога Писма: Логос постаде тело, треба схватити не друкче него да је Логос почео постојати у телу, јавио се и био видљив и опипљив кроз тело (manifestatur, et videtur, et contrectatur per carnem). Jep када би Логос постао тело претворивши и изменивши своју пророду (ех transfiguratione et demutatione substantiae), онда би Исус имао само једну природу, образовану из двеју (una jam erit substantia Jesus ex duabus), био би нека смеша тела и духа (mixtura quaedam), као ћилибар – из злата и сребра, и престао би бити и дух и тело, као ћилибар – злато и сребро, пошто би се из мешавине овога двога образовало нешто треће. На тај начин, Христос не би био Бог, јер би престао бити Логос пошто се претворио у тело, и не би био тело, то јест човек, пошто се претворио у Логос, него би се из једног и другог образовало нешто ново, што би било нешто треће. Али ми, сагласно Светом Писму, признајемо Њега и за Бога и за човека, и за Сина Божјег и за Сина човечјег, са једном и другом природом које имају своја специфична својства, јер Логос није ништа друго до Бог, а тело ништа друго до човек (quia neque Sermo aliud quam Deus, neque caro aliud quam homo). Ми видимо у Њему двоструку природу (duplicem statum), не помешану (поп confusum), него сједињену у једном Лицу, Бога и човека Исуса (sed coniunctum in una persona, Deum et hominem Jesum). Када би Он био нешто треће, састављено из једне и друге природе (ех utroque confusum), као ћилибар, онда не би могле постојати одређене пројаве једне и друге природе. Али пошто су обе природе дејствовале, свака саобразно својим својствима, не мешајући се, то су и дејства њихова одговарала овим својствима⁵⁹⁵.

Својим омолитвљеним умом свети Иполит је дубоко проникао у тајну Личности Спаситељеве. Божји Логос је ради нас, вели он, истински постао човек, осим греха, и на људски начин безгрешно творио оно што је својствено нашој природи. Доставши човек кроз самоунижење (δια την κένωσιν), Он није ни у ком погледу нарушио своје јединство са Оцем. Какав је био без тела (δίχα σαρκός), то јест пре оваплоћења, такав је остао и по оваплоћењу, ничим није ограничен. И кроз тело Он је божански (Φεϊκώς) творио оно што је својствено Божанству, показујући да има две природе: Божанску и човечанску, и да у обема десјтвује, сходно њиховој истинској и стварној суштини. Двојаким дејствовањем, божанским и човечанским, оваплоћени Логос је показао да је Он у исто време и безгранични Бог и ограничени човек, имајући суштину (ούσίαν) свакога од њих у потпуности, са одговарајућим природним својствима (φυσικής ιδιότητος). Отуда знамо да њихова разлика остаје увек, сходно природи свакога, и без измене. Али разлика између Божанства и човечанства није, као што неки кажу, чисто компаративна, релативна ствар (κατά σΰγκρισιν), да ми не бисмо могли са сигурношћу говорити о већем и мањем у једноме који је увек исти по себи. Јер поређења се могу чинити између објеката сличне природе, а не између објеката несличне природе. Али између Бога Творца свих твари и онога што је створено, између бескрајног и крајног, између безграничности и ограничености, не може бити никакве врсте поређења, пошто се они разликују међу собом не компаративно, релативно, него апсолутно у суштини. Па ипак, ту је у исто време остварено неко неизрециво и неоспориво сједињење двога у једну Ипостас (υποστασιν), што потпуно премаша разум свих створених бића. Јер Божанска природа je потпуно иста после оваплоћења као што је била и пре оваплоћења; она је у својој суштини бесконачна, безгранична, нестрадална, неупоредљива, неизменљива, непретворљива, самосилна, безгранично добра. Бог свих твари, по учењу Светога Писма, постаде истински, без промене, безгрешан човек, и то на начин који Он Једини зна, пошто је Он природни Неимар ствари које су изнад нашега схватања. И спасоносним оваплоћењем Он уведе У тело делатност свога Божанства, при чему ову делатност

Он није ограничио телом кроз самоунижење (κένωσις), нити је она природно истицала из тела као што је истицала из његовог Божанства (ούδ’ ώσπερ της αυτού Θεότητος ούτω και αυτής φυσιικως έκφυομένην), него ју је пројављивао кроз тело у стварима које је чинио на божански начин у своме оваплоћеном стању. Јер тело не постаде Божанством по природи помоћу промене природе, као да оно постаде суштаствено телом Божанства, него што беше пре оваплоћења оно продужи да буде по природи и делатности и после сједињења са Божанством. И творећи у телу оно што је својствено безгрешном телу, Он је доказао кенозис Божанства ради нас, и то потврдио чудесима и страдањем тела. И после свог оваплоћења Он је по природи остао бесконачни Бог, пројављујући делатност својствену и доличну себи, делатност која је суштаствено истицала из његовог Божанства, а пројављивала се кроз његово савршено свето тело у чудесним делима⁵⁹⁶.

У чудесном оваплоћењу Бога манифестовала се без икакве промене свемоћна и свестваралачка енергија целокупног Божанства (της όλης Θεότητος) помоћу његовог савршено светог тела, и у делима која је чинио на божански начин ова енергија Божанства остала је у својој суштини слободна од сваког ограничења, мада је просијавала кроз тело које је само суштаствено ограничено. Јер оно што je у његовој природи без порекла не може се ограничити природом која има порекло, ма да је ова ступила са оном у неко надумно јединство; нити би ова икада могла бити унесена у ону природу и њену природну делатност, пошто оне остају свака у границама своје сопствене и проридне неизменљивости (έκάτερον τής ιδίας εντός μένει φυσικής άτρεψίας)⁵⁹⁷.

Бог који је суштаствено вечан, постаде својом бесконачном моћи безгрешан човек; Он је оно што беше, у свему по чему се распознаје Бог; и оно што Он постаде, Он је у свему по чему се распознаје човек, и може се распознати. У оба ова вида Он никада не испада из себе (μένει άνέκπτωτος); у својој божанској делатности као и у човечанској Он чува своје суштаствено неизменљиво савршенство⁵⁹⁸.

Посматрајући Господа Христа из еванђелске стварности, а не из својих осећања, Ориген не налази довољно силе у души човековој, којом би се човек могао достојно надивити тајни оваплоћеног Бога Логоса. Посматрајући Сина Божјег у еванђелској стварности ми се губимо у најдубљем чуђењу што је таква једна природа, узвишенија од свега и свачега (eminens omnium), понизила своје величанство и постала човек, и живела међу људима⁵⁹⁹. Од свих чудесних и силних дела Спаситељевих, оно што сасвим премаша људско чуђење и стоји с оне стране моћи људског трошног, смртног разумевања или осећања (illud penitus admirationem humanae mentis excedit, nec invenit mortalis intelligentiae fragilitas quomodo sentire vel intelligerre possit), јесте то, како да онако силна моћ божанског величанства, сам Логос Очев, сама Мудрост Божја, у којој су створене све твари видљиве и невидљиве, постоји у границама онога човека који се појавио у Јудеји (intra circumscriptionem ejus hominis qui apparuit in Judaea); и још, како да Мудрост Божја уђе у утробу једне жене, и роди се као дете, и плаче као што одојчад плачу!… Пошто у Исусу видимо неке ствари тако људске, да се оне, како изгледа, ни по чему не разликују од обичне трошности смртника (ut nihil а communi mortalium fragilitate distare videantur), и неке ствари тако божанске да оне могу припадати једино првобитној и неисказаној природи Божанства, ту ограниченост људског разума не може да нађе излаз. Поражен чуђењем и дивљењем, људски разум не зна како да се снађе, чега да се држи, куда да крене. Ако помисли да је Исус – Бог, он види смртника (si Deum sentiat, mortalem videt); ако помисли да je човек, он Га посматра где устаје из гроба пошто је разорио државу смрти. Стога се Исус мора посматрати са највећим страхом и поштовањем, да би се јасно могла уочити истина: да две природе постоје у једном и истом Бићу. Објаснити ову тајну речима, премаша не само људске силе већ и схватање свих небеских Сила⁶⁰⁰.

Богочовек је рођен. Пошто је Бог потпуно примио на себе душу људску, а упоредо са њом и тело, то се Он с правом назива Син Божји, Сила Божја, Христос, и Мудрост Божја. Исто тако, Син Божји, кроз кога је све саздано, назива се Исус Христос, и Син човечији. Јер се у Светоме Писму с једне стране говори да је Син Божји умро, то јест умро човечанском природом, с друге стране назива се Сином. човечјим Онај који има да дође у слави Оца свога са светим Анђелима. И то је разлог што се у целом Светом Писму говори о Божанској природи не само у људским речима, него се човечанској природи приписују називи божанског достојанства (et hac de causa per omnem Scripturam tam divina natura humanis vocabulis appellatur, quam humana natura divinae nuncupationis insignibus decoratur)⁶⁰¹.

Отац Православља, свети Атанасије Велики, говори нам о чудесној тајни Господа Исуса из самог срца божанске истине. Сједињење тела са Божанством Логоса десило се у утроби свете Деве Марије, пише свети Атанасије, јер је Логос, сишавши с неба, из утробе подигао себи тело, тело које није постојало пре силаска Логоса или пре свете Богородице Марије⁶⁰². И ово тело постаде телом Бога Логоса, али не једносуштно са Божанством Логоса (ούχ ύμοοΰσιος της τοΰ Λόγου Θεότητος)⁶⁰³. Поставши човек Бог Логос је непроменљиво (άμεταϋέτως) био и у телу, и у души, и у себи самом (προς τε το σώμα, προς τε την ψυχήν, προς τε εαυτόν), Он који је у наручју Оца⁶⁰⁴. Тело је оваплоћењем постало своје (ιδία) Логосу по природи, и неодељиво по сједињењу (αδιαίρετος κατά ένωσαν). Логос постаде тело не да би Логос престао бити Логосом, него да би Логос био у телу (ίνα έν σαρκί η ό Λόγος). Он постаде тело, то јест да би Логос у век био Логос и имао тело, укоме је Бог Логос примио у обличју човечјем страдање и смрт, сишавши до гроба и ада, у коме телу je Он извршио и васкрсење из мртвих, пруживши доказ тела, крви и душе кроз своје властито и неодељиво тело⁶⁰⁵.

Доставши човек Логос се није претворио у људско обличје (οΰ τραπεις εις άνθρωπου μορφήν), нити се показао у сенкастом (σκιώδη) облику презревши биће људско, него, будући по природи Бог, рађа се као човек (ό ών φύσει Θεός γεννάται άνθρωπος), да би то двоје било један (εις), савршени по свему (τέλειος κατά πάντα), који је показао природно и потпуно истинито рођење⁶⁰⁶. Поставши човек и узевши тело на себе Господ ничим није умањио себе као Бога (ουδέν ήττον ην Θεός), јер облачењем тела Он није смањио себе него је обожио (έθεοποιεϊτο) тело и учинио га бесмртним⁶⁰⁷. Тако, дакле, Христос се назива савршеним Богом и савршеним човеком не што се Божанско савршенство претворило (μεταποιηθείσης) у човечанско савршенство (то је безбожно), не што се у Њему признају два савршенства подвојено (ово је туђе побожности), нити због напретка у добродетељи и усвајања праведности (небило тога!), него због пуноће бића, да ово двоје буде један и исти по свему савршени Бог и човек⁶⁰⁸.

Господ Исус има два обличја: обличје Бога и обличје човека (Флп.2:67). Поставши човек Син Божји и Бог није уништио своје Божанско обличје (την θε’ίκήν μορφήν), нити је, као Бог, одбацио људско обличје (την άνθρωπίνην μορφήν). Зато ми не двојимо Бога Логоса од тела (ούτε γάρ διαιροΰμεν τον Θεόν Λόγον άπό τοΰ σώματος), нити знамо два Сина, и два Христа, него превечног Сина Божјег који је у последње време из саме утробе Девине постао савршени човек. Јер као што Отац који је родио – роди савршеног Сина, тако овај исти и Један Син и Логос Очев постаде савршени човек⁶⁰⁹. Узевши тело на себе: Господ не постаде другим (ούκ άλλος γέγονε), него будући исти (ό αυτός ών), покри себе телом⁶¹⁰.

Логос постаде човек остајући Богом (μένων Θεός), да би, поставши човек, био верован као Бог (Θεός πιστευθή). Тако Христос, будући човеком, јесте Бог, јер будући Богом Он постаде човек, и у обличју човека спасава верне⁶¹¹. Логос, будући Богом и Творцем, дође да постане човек, да би оживотворио човека и сатро злобног врага; и роди се од жене, успоставивши у себи од првога саздања обличје човека (την άνθρωπου μορφήν) и показавши у обновљеном обличју тело без телесних жеља (δίχα σαρκικών θελημάτων) и људских помисли. Јер у Њему беше воља једнога Божанства и целокупна природа Логоса у појави људскога обличја и видљивог тела другога Адама, не у дељењу лица (ούκ έν διαιρέσει προσώπων) него у постојању Божанства и човечанства (αλλ’ έν υπάρξει Θεότητος και άνθρωπότητος)⁶¹².

Циљ је и карактеристична црта Светога Писма да нам објави две истине о Спаситељу: да је Он увек био Бог, и јесте Син, као Логос, блистање и мудрост Оца, и да је најпосле, примивши ради нас тело од Деве Богородице Марије, постао човек. Логос постаде човек (άνθρωπος γέγονε), ане уђе у човека (ούκ εις άνθρωπον ήλθε). Као Бог, Он имађаше своје властито тело (ίδιον έσχε σώμα). Пошто Он беше у телу, то се оно што је својствено телу назива његовим (αυτού), као на пример: глад, жеђ, страдање, умор, и томе слично што припада телу. Дела пак својствена самоме Логосу (τά δε αύτοΰ τοΰ Λόγου ίδια έργα), као: васкрсавање мртвих, давање вида слепома, исцељење жене крвоточиве, Логос је чинио својим властитим телом (δια τοΰ Ιδίου σώματος). И Логос је носио немоћи тела као своје (ως ιδίας), јер тело беше његово (αύτοΰ γαρ ην ή σαρξ); итело је служило делима Божанства, јер у Њему обитаваше Божанство, јер тело беше Божје (Θεού γαρ ην σώμα). Отуда, када је страдало тело, Логос није био ван њега (ούκ ην έκτος ταύτης ό Λόγος), због чега се и страдање назива његовим. И када је Логос на божански начин (θεϊκώς) творио дела Оца свога, тело не беше ван Њега (έξωθεν αυτού), него је опет Господ творио ово у самоме телу⁶¹³.

Даби тачније схватили и нестрадалност (το απαθές) природе Логосове, и немоћи које Му се због тела приписују, добро је да саслушамо блаженог апостола Петра, јер је он веродостојан сведок о Спаситељу. Он, дакле, пише у својој Посланици, говорећи: Христос пострада за нас телом – σαρκι (1Пет.4:1). Према томе, када се каже о Христу да је гладан, жедан, уморан, да не зна, да спава, плаче, иште, уклања се, рађа се, одриче се чаше и, уопште, када Му се приписује оно што је својствено телу (πάντα τα της σαρκός), треба увек понављати споменуте речи Апостолове. Тако, Христос гладује и жеђује за нас телом; вели за себе да не зна, прима ударце и умара се за нас телом; и још: уздиже се на крст, рађа се, расте телом; плаши се, скрива се телом; говори: Ако је могуће да ме мимоиђе чаша ова (Мф.26:39), подноси бијење, прима ране телом; и уопште све слично овоме прима ради нас телом. Стога је и сам Апостол рекао: Христос пострада за нас, не Божанством него телом, да би дознали да страдања нису својствена самоме Логосу по природи (αυτού τού Λόγου ίδια κατά φΰσιν), него су својствена самоме телу по природи (αύτης της σαρκός ίδια φύσει). Стога нека се нико не саблажњава оним што је људско у Господу, него, напротив, нека зна да је сам Логос по природи нестрадалан (απαθής), али се о Њему то говори због тела у које се обукао, јер је то својствено телу, а само тело је властито тело Спаситеља (τού δε Σωτήρος ίδιον αυτό το σώμα)…Када видимо Спаситеља да на божански начин (θεϊκδς) чини нешто или говори помоћу свог сопственог тела (δι’ οργάνου τού ιδίου σώματος), онда треба знати да Он то чини као Бог; и опет, када велимо да Он на човечји начин (ανθρωπίνως) говори, или страда, не треба губити из вида да је Он, узевши тело на себе, постао човек, и зато тако дела и говори. Знајући шта је својствено свакој од ових природа, видећи и разумевајући даи једно и друго чини једна Личност, ми ћемо правилно (ορθώς) веровати и никада нећемо пасти у заблуду⁶¹⁴.

Све што се човечанско (τά ανθρώπινα) говори о Спаситељу у Еванђељу не треба приписивати Божанству Логоса него његовом човештву. Јер, ма да Логос постаде тело, ипак су немоћи сопственост тела; и ма да је тело богодвижно у Логосу (εί ή σαρξ θεοφορέΐται έν τω Λόγω), ипак благодат и сила припадају Логосу. Дела Оца свог Он је чинио телом (δια της σαρκός), но ништа мање у Њему су такође биле очигледне немоћи тела. Тако, Он се и распитивао за Лазара и васрксао га; противречио је Матери, говорећи: још није дошао час мој (Ин.2:4), и одмах је претворио воду у вино; јер истинити Бог беше у телу (αληθινός γαρ Θεός ην έν τή σαρκί), и истинито тело беше у Логосу (και αληθής σαρξ ην έν τω Λόγφ). Отуда је Он делима својим објављиво себе, Сина Божјег, и Оца свог; а кроз немоћи тела Он је показивао да на себи носи истинско тело и да је оно његова сопственост⁶¹⁵.

Спаситељ није имао тело бездушно (άψυχον), неосетљиво (άναίσθητον), неразумно (άνόητον), јер, пошто је Спаситељ ради нас постао човек, тело његово није могло бити неразумно (άνόητον), то јест није могло бити без човечанског разума, нити је у самом Логосу извршено само спасење тела него и душе. Као истинити Син Божји, Он постаде и Син човечји; и као Јединородни Син Божји, Он исти постаде и Првородни међу многом браћом. Стога, није један био Син Божји пре Авраама, а неко други после Авраама; нити је један био који је васкрсао Лазара, а други који је питао за њега, него је један и исти на човечански начин (ανθρωπίνως) рекао: где сте метнули Лазара? а на божански начин (θε’ΐκώς) га васкрсао; један иисти је телесно (σωματικώς), као човек, шьунуо, а божански (θεϊκώς), као Син Божји, отворио очи слепоме од рођења; и пострадавши телом, Он је божански отворио гробове и васкрсао мртве⁶¹⁶.

Господ, будући Богом и поставши човек, као Бог васкрсавао је мртве, речју исцељивао све, претворио воду у вино (јер ова дела не беху човечанска), а као онај који је носио на себи тело, Он је жеднео, радио и пострадао (јер ово није својствено Божанству); као Бог Он је рекао: Ја сам у Оцу и Отац у мени (Ин.14:11), а као онај који тело носи на себи, корио је Јудејце: Зашто иштете да убијете мене, човека који вам истину казах коју чух од Оца? (Ин.8:40). Све је ово чињено не подвојено (ού διηρημένως) по каквоћи чињенога, не на такав начин да се у једној ствари пројављивало дејство тела без Божанства, а у другој дејство Божанства без тела; напротив, све је ово чињено заједнички, повезано (συνημμένως), и један је био Господ који је ово чудесно творио својом благодаћу⁶¹⁷.

Христос је и страдалан (παθητός), пошто је човек; и нестрадалан (απαθής), пошто је Бог. Свето Писмо најпре назива Господа човеком, па онда говори о страдању његовом, да се не би изрекла нека хула на Божанство. Отуда Закон, Пророци, Еванђелисти и Апостоли не говоре о рођењу Божанства Логосовог (γέννησιν του Λόγου Θεότητος), него исповедају Оца и проповедају Сина, а од Марије изводе порекло Христово по телу (κατά σάρκα), као Сина Давидовог и Јосифовог, који је примио обличје слуге, да би људи признавали његово човечанство (το άνθρώπινον), и да би исповедали да је Бог Логос од Бога Оца, који је за људе поднео страдања у страдалничком људском обличју, показавши у страдајућем телу нестрадалност (έν τω πάσχοντι σώματι την άηάϋειαν), у умирућем – бесмртност, у погребеном – нетрулежност, у кушаном – победу, у остарелом – обнову, јер се наш стари човек разапе са Њим (Рим.6:6). У томе и лежи благодат. Божанство пак ни на који начин не припушта Себи страдање без страдајућег тела (δίχα πάσχοντος σώματος), не показује збуњеност и тугу без душе тугујуће и збуњене, не сетује и не моли се без сетујућег и молећег се ума⁶¹⁸.

Свето Писмо проповеда да је Логос од Бога Оца на неисказан начин, и да се Он у последње време родио од Деве као човек, да би немогуће било не веровати у Њега као Бога и одрицати његово рођење по телу. Где се спомиње тело, тамо Свето Писмо разуме устројство целокупног човечјег састава без греха, и са именом човека сједињује појам о страдању. О Божанству Логоса оно исповеда неизменљивост и неизрецивост (την άτρεπτότητα και την άφραστότητα), стога се о Логосу говори као о Богу (θεολογέϊτα ό Λόγος), а излаже се родослов човека (γενεαλογειται δε άνθρωπος), да би један исти природно и истински био и у једном и у другом: Бог у вечности Божанства и стварању твари, а човек у рођењу од жене и узрастању у току година; Бог у животворним доброчинствима и силан у чудотворствима, а човек у нама својственим страдањима и у нашим немоћима. Логос је Бог у пројављивању бесмртности, нетрулежности и неизменљивости, а човек у прикованости за крст, у проливању крви, у сахрањивању тела, у силаску у ад, у васкрсењу из мртвих. Тако, Христос је подигнут из мртвих, а као Бог Он подиже мртве⁶¹⁹.

У Христовом телу које је било обрезано, ношено, које је узимало храну и пиће, умарало се, било приковано на крст, и пострадало, био је нестрадални и бестелесни Логос Божји. Тело је лежало у гробу, када је Логос, не разлучујући се од њега (μη χωρισθείς αύτοΰ), сишао да проповеда сущимъ въ темницe духовомъ (1Пет.3:19). Овим се најбоље обелодањује безумље оних који тврде да се Логос претворио у тело и кости. Када би тако било, онда гроб не би био потребан, јер би тело само собом сишло да проповеда духовима у аду. Но истина је у томе: да је сам Логос сишао да проповеда, а Јосиф је тело, обавивши га плаштаницом, метнуо у гроб. И свима је постало очигледно, да тело не беше Логос, него беше тело Логоса (σώμα ην του Λόγου). И ово исто тело кад је васкрсло опипао је апостол Тома и видео на њему язвы гвоздинныя (Ин.20:25), ране које је поднео сам Логос гледајући прикованим своје сопствено тело, и ма да је то могао спречити, није спречио, него је, шта више, бестелесни Логос усвојио као своје све што је било својствено телу (ίδιοποιείτο τα τοΰ σώματος ίδια, ώς εαυτού ό Λόγος ό ασώματος). Зато када је слуга ударио тело, Логос је, као сам подносећи то, рекао: зашто ме бијеш? (Ин.18:23). И ма да је Логос по природи неприкосновен (άψαύστως), ипак је рекао: плещи Мои вдахъ на раны, и ланите мои на заушенiя, лица же моего не отвратихъ отъ студа заплеванiй (Ис.50:6). Све што је човечанско тело Логосово пропатило, Логос је, сједињен са њим, приписивао Себи, да бисмо могли постати заједничари у Божанству Логосовом. И што је веома чудновато јесте то, да је један и исти страдао и није страдао (αυτός ην ό πάσχων και μη πάσχων); страдао, јер је страдало његово властито тело (το ίδιον αΰτοΰ έπασχε σώμα), а Он је био у страдајућем телу; и није страдао, јер је Логос, будући Богом по природи, нестрадалан (απαθής). Бестелесни Логос беше у страдалном телу, а тело имађаше у себи нестрадалног Логоса који је уништавао немоћи самога тела. Ово је учинио Логос, и тако се збило, да би Логос, узевши на себе оно што је наше, и приносећи га на жртву, уништио га, и обукавши нас потом у своје, дао Апостолу повод да каже: ово распадљиво треба да се обуче у нераспадљивост, и ово смртно да се обуче у бесмртност (1Кор.15:53)⁶²⁰.

Бог, када под обликом наше маленкости показује постојање своје у телу, не мења место, као ми који се скривамо у каком било месту. Јер како ће променити место Онај који испуњава небо и земљу?…. Христос је, дакле, од Марије Богочовек, не неки други Христос, него један и исти (εις και ό αυτός). Он је пре векова од Оца, Он је и у последње време од Деве; пре – невидљив и светим Силама небеским, а сада – видљив због сједињења са видљивим човеком, видљив не по невидљивом Божанству него по дејству Божанства кроз човечанско тело и целога човека (τή της Θεότητος ενεργεία δια του ανθρωπίνου σώματος και δλου άνθρωπου), кога је обновио присвајањем себи⁶²¹.

Господ је постао човек, и то човек без греха, чиме је извршено потпуно обновљење. Стога, где је иструлело тело људско, тамо Исус полаже и своје сопствено тело; и где је душа људска била овладана смрћу, тамо Христос показује да је и његова душа човечанска, да Он и као човек не би био овладан смрћу, и да би као Бог разорио државу смрти, те да би онде где је била посејана трулеж никла нетрулежност, да би онде где је даровала смрт пројавио бесмртност Он – бесмртни, појавивши се у обличју душе људске, да би нас на тај начин учинио заједничарима своје нераспадљивости и бесмртности, у нади на васкрсење из мртвих, да се, као што је писано, ово распадљиво обуче у нераспадљивост, и ово смртно обуче у бесмртност (1Кор.15:24)⁶²².

Оваплоћени Бог Логос није био тако спутан телом да не би, када је био у телу (έν σώματι), био и изван тела, и да би, када је покретао тело, васељена била лишена његовог дејства и промисла. Али је најчудноватије то, што је Он као Логос садржао све, а није ничим био садржан (ού συνείχετο μεν νπό τίνος). И као што је Он, боравећи у свима тварима, суштином изван свега (έκτος μεν έστι του παντός κατ’ ούσίαν), а својим силама у свему (έν πάσι δε έστι ταίς εαυτού δυνάμεσι), све уређујући, на све и у свему распростирући свој промисао, оживотворавајући и сваку твар и све твари скупа, обухватајући све и необухваћен ничим, него сав по свему (δλος κατά πάντα) боравећи у једином Оцу свом, тако је Он, и у људском телу боравећи, и сам га оживотворавајући, несумњиво оживотворавао и све остало, обитавао у свима тварима, и био изван свега (έν τοις πάσιν έγένετο, και εξω των δλων ην), давао да Га распознаду у телу по делима, и пројављивао себе дејствима на сву твар…. Поставши човек Логос Божји није био спутан телом; напротив, Он је владао њиме, те је тако Он и у телу био и налазио се у свима тварима, и био изван бића и почивао у једином Оцу. Α најчудесније је то, што је Он и као човек живео, и као Логос све оживотворавао, и као Син са Оцем боравио. Отуда,кадаГа је Дева рађала Он није патио, нити се оскрнавио боравећи у телу, него је, напротив, осветио тело; јер и обитавајући у свима тварима, Он не узима удела у свему него, напротив, Он све оживотворава и храни⁶²³.

Тајна Личности оваплоћеног Бога Логоса је огромна; разум људски није у стању да изрази красоту и славу тела Христовог (κάλλος κοα δόξαν σώματος Χριστού), него треба исповедати оно што се збило, као што Свето Писмо каже, и клањати се Богу истинитом у славу његовог човекољубља и са надом на спасење наше у Христу Исусу Господу нашем⁶²⁴.

Христос је имао две природе, вели свети Кирил Јерусалимски. Он је био човек по ономе што je било видљиво на Њему, а Бог по ономе што је било невидљиво. Као човек Он је стварно јео, као ми, јер је имао тело подобно нашем, а као Бог нахранио је са пет хлебова пет хиљада људи; као човек Он је стварно (αληθώς) умро, а као Бог васкрсао је четвородневног мртваца; као човек спавао је стварно на лађи, а као Бог ишао је по води⁶²⁵. Када Еванђеље вели: Книга родства Исуса Христа, сына Давидова, сына Авраамля (Мф.1:1), ту треба разумети рођење по телу. Јер је Он постао Син Давидов при крају векова, а Син је Божји пре свих векова, беспочетно. У првом случају, Он је узео на себе оно што није имао (όπερ ούκ είχε), а друго што има, вечито има као рођен од Оца. Он има два оца: једнога – Давида, по телу, а другога – Бога, Оца свога по Божанству (θεϊκώς). Као Син Давидов Он подлежи времену, опишьивости и родослову, али као Син Божји не подлежи ни времену, ни месту, ни родослову⁶²⁶.

Није свето дело клањати се оваплоћеном Богу Логосу као простом човеку (τον ψιλόν άνθρωπον), нити је побожно говорити да је Он само Бог без очовечења. Јер ако је Христос – Бог, као што зацело и јесте, али није узео на себе човечанску природу, онда смо туђи спасењу. Дакле, треба се клањати Њему као Богу, али и веровати да се Он очовечио. Јер нема користи говорити да je Он човек без Божанства (ανφρωπον άνευ Θεότητος), нити има спасења не признати у Њему човечанство заједно са Божанством⁶²⁷.

Херувимски будан на све што је Христово, свети Василије Велики пише монаху Урвикију: Чуо сам да има неки који се старају да изопаченим мишљењима унаказе правилно учење о оваплоћењу Господа. Они говоре да се и сам Бог претворио у тело; да Он није, кроз свету Деву Марију, узео на себе природу (φύραμα) Адамову, него се својим сопственим Божанством променио у вештаствену природу (φύσις). Ово бесмислено учење веома је лако оповргнути. Али пошто је очигледно богохулство, то мислим да је за онога који се боји Господа довољна и сама напомена. Јер ако се je Бог претворио, онда се je изменио. Али нека jeдалекоодменетаква реч и таква помисао, када je сам Бог објавио: Азъ есмь, и не изменяюся (Мал.3:6). Поред тога, каква нам је корист од оваплоћења, ако наше тело, сједињено са Божанством, није победило државу смрти? Јер Он није претварањем себе начинио своје сопствено тело (ού γαρ τραπεις οίκεΐον ύπεστησατο σώμα), које је постало када се сјединила с њим Божанска природа (παχυνθείσης αύτω της θεϊκής φύσεως). Ако се пак сва природа Јединороднога претворила, како се онда необухватљиво Божанство могло обухватити обимом малога тела? Убеђен сам да нико ко је при себи и има страха Божјега, не пати од овога безумља⁶²⁸.

Други од тројице светих Богослова сав је омолитвљеним осећањем и омолитвљеном мишљу погружен у чудесну тајну оваплоћеног Бога и Господа нашег Исуса Христа. По њему, у Господу Христу су две природе, Бог и човек, као што су душа и тело, али нису два сина нити два бога… Иако треба кратко рећи: Спаситељ је од двају елемената који су различите међу собом (άλλο μέν και άλλο τα έξ ών ό Σωτηρ), јер невидљиво није исто што и видљиво, нити вечито што и временско, па ипак Он није два лица (ούκ άλλος δε και άλλος). Сачувај Боже! Јер две су природе једно сједињењем (εν τή συγκράσει), пошто је Бог постао човек, и човек се обожио (Θεού μεν ένανθρωπήσαντος, άνθρωπου δε θεωθέντος)⁶²⁹.

У оваплоћењу Бога велика је тајна ради нас по среди. Новина се уводи у природу, и Бог постаје човеком. Онај који се својом сопственом славом и величанством носи по небу над небесима на истоку (Пс.67:4), слави се на западу наше ништавности и маленкости. И Син Божји прима на себе да постане и да се назове Син човечји, не мењајући оно што беше – ούχ δ ην μεταβολών – (јер је непроменљив – άτρεπτον γαρ), него узимајући на себе оно што не беше – αλλ’ δ ούκ ην προσλαβών – (јер је човекољубив – φιλάνθρωπος γαρ), да би се Необухватљиви могао обухватити, општећи са нама посредством тела као кроз вео, пошто је природи, подложној рођењу и кварежи, немогуће поднети његово чисто, непокривено Божанство. Тога ради меша се оно што је туђе мешању (τα άμικτα μίγνυται); и не само меша се Бог са рођењем, и Дух са телом, и Вечити са временом, и Неизмерни са мером, него и рођење са девичанством, и бешчашће са Оним који је узвишенији од сваке части, и Нестрадални са страдањем, и Бесмртни са распадљивим⁶³⁰.

Син Божји, превечни Логос, који се од Оца родио пре сваког времена и бестелесно, у последње време постао је ради нас Син човечји, родивши се од Деве Марије неисказано и непорочно (јер ништа не може бити прљаво где је Бог и чиме се спасење постиже), васцели човек и сами Бог, који је пострадао за целог човека да би му целом даровао спасење; нестрадалан Божанством (άπαϋή Θεότητι), страдалан оним што је узео на себе (παθητόν τω προσλήμματι)⁶³¹. Христос је Божанство које је понизило себе (ή κενωϋεΐσα Θεδτης) и примило тело (ή προσληφθεϊσα σαρξ); ново сједињење: Бог и човек, један из обога (εν έξ άμφοίν), и кроз једнога обојица (και δι’ ενός αμφότερα)⁶³².

Све што је у Светом Писму речено узвишено о Господу Исусу Христу односи се на његово Божанство, на ону природу која је изнад страдања и тела, и све немоћно (τα δε ταπεινότερα) – на Онога који је сложен (τω συνθέτω), и који је ради људи понизио себе и оваплотио се, очовечио се, и затим узнео се… Сада је Он човек, а био је изнад човека и несложен (άσυνθετος). Што Он беше, то и остаде (δ μεν ην, διέμεινειν); а што не беше, то узе на Себе. У почетку Он беше непроузрочен (άνοατίως); јер шта може бити узрок Бога? Али касније Он би рођен због узрока; а узрок беше у томе: да спасе људе… И земаљски човек постаде Богом, пошто се сјединио са Богом и постао са Њим једно, јер је преовладало оно што је боље, да би и ја утолико постао Богом уколико Он постаде човеком (ίνα γένωμαι τοσούτον Θεός, δσον εκείνος άνθρωπος). Он се родио, али је и пре био рођен; родио се од жене, али и од Деве; прво је људско (άνθρώπινον), друго – божанско (θείον); овде је рођен без оца (άπάτωρ), тамо – без матере (άμήτωρ). Све је ово од Божанства…. Он је крштен као човек, али је отпуштао грехе као Бог. Био је кушан као човек, али је победио као Бог. Био је гладан, али је хиљаде хранио, јер је Сам – хлеб живи и небески. Био је жедан, али је и објавио: ко је жедан нека дође к мени и пије (Ин.7:37). Он се замарао, али је Сам – одмор уморнима и обремењенима. Њега је савлађивао сан, али је Он лако ишао по мору, заповедао ветровима, спасао Петра који се давно. Називају Га Самарјанином и веле да је ђаво у Њему, но Он ипак спасава човека који је силазио из Јерусалима у Јерихон, па га ухватили разбојници (Лк.10:30), ипак Га распознају демони, Он изгони демоне, шиље у понор легион духова и види где вођ демона спаде с неба као муња (Лк.10:19). Њега каменују, али не могу да Га ухвате. Он се моли, али и прима молитве. Он плаче, али и зауставља сузе. Он пита где је метнут Лазар, јер беше човек; али и васкрсава Лазара, јер беше Бог. Њега продају, и то по ниску цену: за тридесет сребрника; али Он искупљује свет, и то високом ценом: сопственом крвљу својом. Био је мучен и рањен (Ис.53:5), али Он исцељује сваку болеет и сваку немоћ (Мф.4:23). Њега подижу и прикивају на дрво, али нас Он дрветом живота обнавља, и спасава распетог с Њим разбојника, и тамом покрива видљиви свет. Њега поје оцтом, дају Му жуч; но ко је Он? – Онај који је претворио воду у вино. Он полаже душу своју, али има власт узети је опет (Ин.10:18); и раздире се завеса, и распада се каменке, и устају мртви. Он умире, али и даје живот, и својом смрћу сатире смрт. Њега сахрањују, али Он васкрсава, Он силази у ад, али изводи из њега душе, и узноси се на небо, и доћи ће да суди живима и мртвима⁶³³.

Спаситељ наш иде из места у место, иде Он кога не може обухватити никакво место, Он, надвремени, бестелесни, безгранични, исти који беше и јесте; који беше и изнад времена (υπέρ χρόνον ην), и дође под време (ύπό χρόνον), и беше невидљив и постаде видљив (αόρατος ην, και όράται). Он беше у почетку, и беше у Бога, и беше Бог (Ин.1:1). Он понизи (έκένωσε) оно што беше, и узе на себе оно што не беше (και δ μη ην προσέλαβεν); не постаде Он два, него допусти да постане једно из двога (εν έκ των δυο). Јер обоје су Бог (Θεός γαρ αμφότερα), иОн који узе и оно што би узето (τό τε προσλαβόν,και τό προσληφθέν); две природе се стичу у једно (δύο φύσεις εις έν συνδραμοΰσαι), не два сина⁶³⁴.

Бог је објавио себе људима кроз рођење. С једне стране Онај који јесте, и вечито јесте од вечитог Бића, изнад узрока и речи, јер не беше речи узвишеније од Речи; а с друге стране Он ради нас касније постаде, да би нам Онај који нам је дао биће (τό είναι) даровао и добробиће (ευ είναι), или боље: да би нас, који смо због зла отпали од добробића, својим оваплоћењем повратио опет добробићу⁶³⁵.

Сам Логос Божји, превечни, невидљиви, несхватљиви, бестелесни, Почетак од Почетна, Светлост од Светлости, Извор живота и бесмртности, Одражај првобитне красоте, непокретни Печат, непроменљиви Лик, дефиниција Оца и Реч, долази своме сопственом лику, узима на себе тело ради тела, сједињује себе са душом разумном, очишћујући слично сличним (τω όμοίω τό όμοιν), и у свему постаје човек, изузев греха. Иако зачет од Деве којој претходно и душа и тело беху очишћени Духом Светим, ипак је Онај што произађе Бог са оним што беше узео на себе једна Личност од двеју супротности (εν έκ δυο των εναντίων), наиме: од тела и Духа, од којих тело би обожено, а Дух обожи. О новог сједињења! о чудног спајања! Онај који јесте – постаје (ό ών γίνεται), Нестворени – ствара се (ό άκτιστος κτίζεται), Необухватљиви – обухвата се (ό αχώρητος χωρεΐται) разумном душом која посредује између Божанства и вештаствености тела. Онај који обогаћује – осиромашује, осиромашује до мога тела, да бих се ја обогатио његовим Божанством. Препуни – испражуњују се (ό πλήρης κενούται), јер Он испражњује себе од своје славе на кратко време, да бих ја узео удела у његовој пуноћи. Какво богатство доброте! Каква је ово тајна о мени? Ја сам добио лик Божји, и нисам га сачувао; Он узима на себе моје тело, да би и лик спасао (ινα την εικόνα σώση) и тело обесмртио (και την σάρκα άθανατίση)⁶³⁶.

Господ би послан, али као човек, јер Он беше двоструке природе (διπλούς γαρ ην); и Он, по закону тела (νόμω σώματος), осећаше и умор, и глад, и жеђ, и беше у агонији, и плакаше; а када се израз послан употреби о Њему као Богу, онда значи да се по Божјем благовељењу то сматра као посланство, јер Он томе приписује све што се односи на Њега, изражавајући тиме своје поштовање према Вечноме Начелу и жељу да Га не сматрају за противника Богу (άντνθεος). За Њега се пише, и да би предан, али и да сам Себе предаде; да Га Отац васкрсе и узнесе на небо, али и да сам Себе васкрсе и узнесе на небо. Прво се односи на благовољење Оца, а друго на његову сопствену моћ⁶³⁷.

Благодатно мишљење светог философа Григорија Ниског о начину сједињења двеју природа у Господу Исусу преставља многозначајан и красан акорд у богочовечанској симфонији црквене истине о томе. Веле: природа људска је мала и ограничена, а Божанство је безгранично; како безграничност може бити обухваћена атомом? Али, ко каже да се бесконачност Божанства (ή απειρία της Θεότητος) може обухватити ограниченим телом (τή περιγραφή τής σαρκός) као неким сасудом? Чак се ни у нашем животу духовна природа (ή νοερά φύσις) не закључава у границе тела (εντός των τής σαρκός όρων). Напротив, величина тела ограничена je сводим сопственим деловима, а душа се покретима мисли слободно распростире по свој твари: уздиже се до небеса, понире у бездане, проходи сву васељену широм, радознало се погружава у подземне регионе, често испитује небеска чудеса, и не осећа никакву тегобу од бремена тела. Када дакле душа човекова, иако нужношћу природе сједињена са телом (κατά την της φύσεως ανάγκην συγκεκραμένη τω σώματι), ипак слободно бива свуда, каква је онда неопходност тврдити да се Божанство спутава природом тела?…. Божанство, ма да је било у човеку, није подлежало никаквом ограничена (πάσης περιγραφής έκτος είναι). Ακο пак питаш, на који се начин Божанство сједињује са човечанством, ти претходно испитај какво је сродство душе са телом. Када је непознат начин (ό τρόπος) на који се душа сједињује са телом, онда не помишљај да ћеш схватити начин на који се Божанска природа сједињује са човечанском. Али као што смо у случају сједињења душе и тела ми уверени да је душа нешто различите од тела (έτερον είναι τι παρά το σώμα), јер када се тело одвоји од душе, постаје мртво и неактивно, – и ми не знамо начин сједињења (και τον της ενώσεως ούκ έπιγινώσκομεν τρόπον); тако и при истраживању начина сједињења Божанске природе са човечанском, иако смо свесни да се узвишена Божанска природа разликује од смртне и пролазне, ипак ми нисмо способни да схватимо начин сједињења Божанства са човечанством (τον δε της άνακράσεως τρόπον του θειου προς το άνϋρώπινον συνιδέϊν ού χωροϋμεν). Да се Бог родио у природи човека (έν άνθρωπου φΰσει), мине сумњамо због чудеса која су нам саопштена, али одбијамо да истражујемо начин на који се родио, јер је то недоступно мислима (μείζον ή κατά λογισμών έφοδον)⁶³⁸.

Божанство Логоса је увек исто (άει ωσαύτως έχει): и пре оваплоћења (προ τής σαρκός), иу оваплоћењу (έν τη σαρκι), и после страдања, будући свагда по природи оно што беше (о ην) и остајући такво за навек (και εις άει διαμένουσα).

Али у страдању његове човечанске природе Божанство је извршило домострој нашега спасења (την υπέρ ημών οίκονομίαν έπλήρωσε) одвојивши на кратко време душу од тела, али не одвајајући себе ни од душе ни од тела са којима се једном за свагда сјединило, и опет сједињујући елементе који су били тако одвојени, да би васцелој људској природи дао почетак и пример васкрсења из мртвих⁶³⁹.

Син истинитога Бога је истинити Бог; Он је непроменљив, неизменљив и увек исти (άει ό αυτός), неспособан за промену на горе или на боље, јер прво противречи његовој природи, а друго је немогуће у Њему. Јер шта може бити узвишеније од Најузвишенијег (τί γαρ ύψιστου ύφηλότερον), и шта може бити бити боље од Најбољег (τί τοΰ αγαθού άγαθώτερον)? У ствари, Он је тако сједињен са сваким савршенством добра, да у Њему није могућа никаква врста промене. Ово своје својство Он није показивао само у извесним приликама, него је увек био такав (άει ωσαύτως έχων): и пре оваплоћења, и у оваплоћењу, и после оваплоћења. У целокупној својој делатности за нас Он никада ни у чему није изменио непроменљивост и неизменљивост своје природе. Оно што је по природи непролазно и неизменљиво, увек је исто (άει τοιούτον έστιν); оно се не мења са ниском природом када се налази у њој због домостроја спасења (κατ’ οίκονομίαν). Као што светлост зрака не потамни када сунце зарије свој зрак у мрак, већ зрак претвори таму у светлост, тако и истинита Светлост, сијајући у нашој тами, не би помрачена тамом, већ је собом осветли⁶⁴⁰.

У Господу Христу Божанска природа је увек једна и иста и на исти начин постоји (άει μία και ή αύτη και ωσαύτως έχουσα), а тело је по себи оно што виде разум и чуда… Тело је страдалне природе (παθητικής έστι φύσεως), а Логос – делатне (ενεργητικής); и нити је тело творац онога што постоји, нити је сила коју Божанство има страдална. Логос беше у почетку у Бога, а у искуству смрти је човек, те нити човечанска природа беше од вечности, нити Божанска природа беше смртна; и све остало што се односи на Господа Христа треба на исти начин посматрати (κατά τον αυτόν τρόπον). Лазара не васкрсава човечанска природа, нити га сахрањеног оплакује нестрадална сила (ή απαθής εξουσία), него су сузе својствене човеку, а живот – истинском Животу. Човечанска природа не храни хиљаде, нити свемоћна Сила хита смокви. Ко је тај што се замара од пута, и ко је тај што без напора држи речју сву васељену у постојању? Ко је отсјај славе (Оца)? Које то лице за време страдања трпи ударце, а које се слави од вечности? Очигледно је да ударци припадају слузи у коме беше Господ (εν ω ό Δεσπότης), а част и слава – Господу, обученом у слугу, тако да због везе и сједињења природа посебна својства сваке постају заједничка обојима (κοινά γίνεσθαι έκατέρας τα αμφότερα), те Господ прима на себе ударце слуге, а слуга се прославља славом и чашћу Господњом. То је разлог што се крст назива крстом Господа славе (1Кор.2:8), и што сваки језик исповеда да је Господ Исус Христос на славу Бога Оца⁶⁴¹.

Нити ми приписујемо своје спасење човеку, вели овај богомудри Отац Цркве, нити сматрамо да је непролазна Божанска природа страдална и смртна (εμπαθή και έπίκηρον). Али ми свакако треба да верујемо божанским речима, које објављују да Логос, који беше у почетку, беше Бог, и да после Логос постаде тело, би видљив на земљи и живљаше с људима; и ми овакве божанске речи примамо са вером. Јер када чујемо да је Он Светлост, и Сила, и Правда, и Живот, и Истина, и да све кроза Њ постаде, ми све ово и слично овоме сматрамо да је истинито и веродостојно, приписујући то телу, сједињеном са Логосом. Као што није допуштено сматрати да својства тела (τά τής σαρκός ιδιώματα) постоје у Логосу који беше у почетку, тако исто, с друге стране, ми не можемо држати да оно што је својствено Божанству (τά τής Θεοτητος ίδια) постоји у природи тела. Пошто су у еванђелском учењу о Господу измешане узвишене и богодоличне идеЈе са незнатним и човечанским, то ми сваку од ових идеја приписујемо или једној или другој од ових природа: оно што је човечанско приписујемо човечанској природи (το μέν άνθρώπινον τω άνΦρωπίνφ), а оно што је узвишено – Божанству (το δε ύψηλόν τη Θεότητι); и тврдимо да је Син, као Бог, потпуно нестрадалан и непропадљив. Све што се у Еванђељу говори о његовом страдању, то је Он обавио својом човечанском природом која је примила такво страдање. Јер, заиста, Божанство извршује (ενεργεί) спасење света помоћу тела које је узело на себе (δια του περί αυτήν σώματος), и то тако да страдање припада телу, а само дејство, извршење – Богу (του δε Θεού την ένέργειαν)… Апостол Павле свуда проповеда сједињење човечијег са Божјим, па ипак и у једном и у другом разликује оно што им је својствено (το’ίδιον), тако да, док се с једне стране човечанска немоћ изменила на боље (προς το κρεΐττον άλλοιωθείσης) у заједници са непропадљивим, дотле, с друге стране, Божанска моћ није опала својим сједињењем са нижом врстом природе (προς το ταπεινόν συνάφεια της φύσεως)… Када Апостол проповеда ону природу која превазилази и премаша сваки ум, он употребљује преузвишена имена, називајући Га: над свима Бог (Рим.9:5), велики Бог (Тит.2:13), Сила Божја, Премудрост Божја (1Кор.1:24), и томе слично. Али када има у виду васцело искуство страдања које, због наше немоћи, Господ Христос неминовно узе на себе са нашом природом, он томе сједињењу природа (το συναμφότερον) даје име које узима од нас, и назива Га човеком. Али, називајући Га човеком, он Га тиме не изједначује са осталом природом, него штити побожност која учи да је човечанска природа прослављена тиме што ју је Господ узео на себе, и да Божанска природа није оскрнављена својим снисхођењем већ даје да човечанска природа буде подложна страдањима, а она својом божанском силом врши васкрсење онога што је пострадало. И тако се искуство смрти (ή τοΰ θανάτου πείρα) односи на Онога који је био у заједници са нашом страдалном природом због сједињења човека са Њим (δια την τού άνθρωπου προς αυτόν ένωσιν), али у исто време узвишена и богодилична имена силазе на човека. Тако се Господом славе (1Кор.2:8) назива Онај који је на крсту висио, пошто се величанство које се садржи у овим именима преноси са Божанског на човечанско сједињењем његове Божанске природе са природом ниже врсте. Апостол Га због тога описује разноврсно и различито: час као Онога који сиђе с неба, час као Онога који је рођен од жене; час као Бога превечног, час као човека у последње време; тако се сматра да је Јединородни Бог нестрадалан (απαθής), а Христос – страдалан (παθητός). Тврдећи овакве противности приписује свакој природи она имена која јој припадају⁶⁴².

Као што схватамо да сила Бога Логоса прониче сву твар на небу, у ваздуху, на земљи, у мору, и верујемо да је Он свуда и у свему присутан, а не кажемо да је Он нека од оних ствари у којима се налази, тако ми не велимо да је Он, пролазећи кроз страдања тела, и сам страдалан (εμπαθή). Али као што кажемо да је Он узрок свега што постоји, да Он обухвата васељену, и да Он неисказаном силом свога величанства управља свим оним што је у покрету и држи у одређеном ставу све што је непокретно, тако кажемо да Он би рођен међу нама да нас излечи од болести греха, прилагођавајући употребу своје лекарске силе страдању, и примењујући лечење на начин који је Он сматрао за најбољи с обзиром на онај део творевине што је био оболео. Пошто је било корисно да Он излечи страдање додиром, ми велимо да га је Он тако излечио. Али пошто је Он излечио нашу болеет, не треба стога сматрати да је сам постао страдалан (εμπαθής)⁶⁴³.

Пошто људски живот има два краја: један од кога почиње, а други којим се завршава, то је било неопходно да и Лекар нашег живота обухвати обадва наша краја, не само завршетак него и почетак, да на тај начин и у једном и у другом узвиси болесног човека. Оно дакле што налазимо да се десило на завршетку, десило се и на почетку. Јер као што при завршетку Он учини по домостроју спасења (κατ’ οίκονομίαν) да се тело растави од душе, а недељиво Божанство које се једном сјединило са субјектом (τω ύποκειμένω) не разлучи се нити од тела нити од душе, него док са душом беше у рају и спремаше тамо улазак људима у лицу разбојника, Оно остаде са телом у срцу земље и разори онога што има државу смрти (због чега се и тело назива Господом – Мф.28:6 – због Божанства које се налазило унутра у Њему – δια την έγκειμένην Θεότητα), – тако исто, у почетку, ми закључујемо да сила Највишега, сјединивши се силаском Светога Духа на свету Деву са целом нашом природой (όλη τη φΰσει ημών), борави у нашој души и меша се са телом, да би спасење било савршено у свима састојцима нашим. Тако је Божанство и у почетку и на крају свога човечанског живота сачувало своју богодоличну и узвишену нестрадалност (της θεοπρεποϋς τε και υψηλής απάθειας). Тако нити почетак беше као наш почетак, нити завршетак као наш завршетак. И у једном и у другом Господ Христос је показао своју божанску силу: почетак није оскрнављен сладострашћем, завршетак није био завршетак у труљењу⁶⁴⁴.

Антиохијски славуј еванђелских истина, свети Златоуст, слаткогласно велича чудесну Личност Господа Исуса. Када Еванђелист вели: Логос постаде тело (Ин.1:14), он тиме неће да покаже да је Логос изменио своју суштину него да је узео на себе истинито тело (ου μεταβολήν ουσίας, άλλα σαρκός αληθινής άνάληψιν παραστήσαι βουλόμενος)… Логос постаде тело, не претворивши своју суштину у тело (ού μεταβαλόντα ε’ις σάρκα την οΰσίαν), него само примивши тело, тако да је суштина његова остала неприкосновена (αλλ’ άναλάβοντα οΰτήν, άνεπάφον μενοΰσης εκείνης). Ακο пак ко рекне, да се Бог, као свемогућ, могао преобратити у тело, на то ми одговарамо, да Бог све може не другачије него остајући Богом (ότι πάντα δύναται, έως αν μένη Θεός ών); а ако би он допустио себи промену, и уз то промену на горе, како би онда био Бог? Промена је апсолутно несвојствена непролазном Бићу. Ово Биће је изнад сваке промене (πάσης γαρ ανωτέρα μεταβολής ή ουσία αύτη). Нити постоји ишта боље од Њега, да би Оно могло напредовати ка томе. А да је Еванђелист употребио реч постаде (Ин.1:14) зато да ти не би сматрао оваплоћење за измишљотину (φαντασίαν), он додаје: и усели се у нас (Ин.1:14), као да вели: немој ништа неприлично подозревати у речи постаде. Ja говорим не о измени непроменљиве Природе, него о њеном усељењу у нас и борављењу (ού γαρ τροπήν εΐπον της άτρέπτου φΰσεως εκείνης, άλλα σκη’νωσιν και κατοίκησιν). Боравилац није једно исто са боравиштем, већ је нешто друго; једно се усељује у друго, иначе усељавања не би ни било, јер се ништа не усељује у само себе. Сједињењем и општењем Бог Логос и тело – једно су (τή ενώσει και τη συνάφεια εν έστιν ό Θεός Λόγος και ή σαρξ), не у смислу да се десило неко мешање или уништење природа, него да се образовало неко неисказано и неизразиво сједињење (ού συγχύσεως γενομένης, ουδέ αφανισμού των ουσιών, άλλ’ ενώσεως άρρητου τινός και άφράστου). А како се то десило не питај (το δε δπως, μη ζητεί); то се десило како Он једини зна (έγένετο γαρ ώς οίδεν αυτός)⁶⁴⁵.

Када Исуса Христа називаш Богом, вели свети Златоуст у своме писму монаху Кесарију, онда исповедаш у Њему оно што је по природи својој просто, несложено, неизменљиво, невидљиво, бесмртно, неописано, непостижно, и томе слично. Α називајући Га човеком, ти означаваш у Њему оно што је својствено немоћној природи; глад, жеђ, плач за Лазарем, страх, проливање крви, и томе слично, што је Божанству туђе. Када Га пак називаш Христом, онда уједно изражаваш и једно и друго у Њему (συνήψας έκατέρα): стога Христос може бити назват и страдалан и нестрадалан; страдалан по телу, нестрадалан по Божанству. То што се каже о Христу, може се казати о Сину, о Исусу, о Господу, пошто су сва ова имена заједничка и изражавају собом обадве природе (κοινά γαρ τοϋτα, και δεκτικά των δύο ουσιών τά ονόματα)… Само, ова заједничка имена и ваља употребљавати када исповедаш тајну домостроја спасења. У самој ствари, ако рекнеш да је у ма каквом смислу пострадао Бог, изрећи ћеш немогућност, изрећи ћеш богохулство и пашћеш у безбожност манихејаца и других сличних јереси; ако пак, с друге стране, рекнеш да је пострадао човек, онда ће бити очигледно да је у тебе храм тела – храм пуст. Без боравитеља храм се не може ни назвати храмом, пошто у том случају он већ није храм. Но можда ће неки рећи: како је Господ рекао: Сада гледате да убијете мене, човека који вам истину казах коју чух од Бога (Ин.8:40)? Ово је истинита и савршено тачна реч: од боравећег у Њему Божанства Он није престао бити човек (neque enim ex inhabitante defraudabatur Deitate) и, желећи да покаже природу, подложну страдању, Он је употребио назив: човек, пошто је Христос и Бог и човек, Бог по нестрадалности, човек по страдалности. Један је Син, један Господ, нема сумње један је и исти Он који влада у сједињеним природама једним господством, једном влашћу (idem ipse procul dubio unitarum naturam unam dominationem, unam potestatem possidens). Али ове природе нису једносушне, и свака без мешања чува своја властита својства, пошто су обе несливене… По усељењу Божанске природе у тело, ово двоје су заједно саставили једнога Сина, једно Лице (unam personam utraque haec fecerunt), које се при нераздельности у исто време распознаје као несливено, не у једној само природи него у двема савршеним природама. У противном случају, ако се допусти постојање једне природе, да ли би се могло говорити о несливености? да ли би се могло говорити о нераздељности? да ли би тада била могућа реч о самом сједињењу? Немогуће је да се једна и иста природа сама са собом сједињује, или слива, или раздељује. Какав је то пакао изригао учење, да је у Христу једна природа?⁶⁴⁶

По природи слободан и истинит Син Оца Христос је узео на себе обличје слуге (Флп.5:67). Он је знао, и то тачно знао, да ово унижење не може нимало умањити његову славу, јер она није била позајмљена, приграбљена, туђа и несвојствена Њему, него природна и истинита (φυσική και γνησία). Он је и узео на себе обличје слуге, потпуно свестан и уверен да Му то никако не може наудити (ότι ουδέν αυτόν τούτο παράβλαψαι δυνήσετα). И стварно, то Му није наудило, и Он је и у обличју слуге остао са том истом славом⁶⁴⁷. Спаситељ се са висине Божанства спустио у понижено стање људске природе, не лишавајући се своје славе него извршујући дело домостроја спасењa⁶⁴⁸. Преузвишеност његовог Божанства није притом уништила његову сличност и сродство с нама, нити је његово сродство с нама помрачило преузвишеност његовог Божанства, него се и једно и друго показало у делима⁶⁴⁹. И када Спасител. говори о себи смирено, Он то чини не због униженог бића свог, већ из снисхођења према духовној немоћи слушалаца⁶⁵⁰.

Христочежњиви љубитељ небеских истина, свети Јефрем Сирин, овако се изражава о Личности оваплоћеног Бога Логоса: «Исповедам једног и истог савршеног Бога и савршеног човека, у двема природама, које су ипостасно или лично сједињене и познају се нераздељно, несливено и непроменљиво, који се обукао у тело, одухотворено словесном и разумном душом, и постао као и ми у свему осим греха. Један и исти јесте и земаљски и небески, и времени и вечни, и почетни и беспочетни… Бог и човек, и у једном и у другом савршен, један у двема природама»⁶⁵¹.

Божанство и тело бораве нераздељиво и несливено у једној Ипостаси и у једном Лицу… Један је Бог који се јавио на свет у телу. Слава његова говорила је о Божанској природи која је од Оца, а тело његово говорило је о човечанској природи која је од Марије. Обе ове природе састале су се и сјединиле у једној Ипостаси. Једини од Оца, јединац и од Марије. Ко раздељује природе у Њему, биће одељен од царства његовог; а ко их слива, биће лишен живота његовог. Ко одриче да је Марија родила Бога, неће угледати славу његовог Божанства; а ко одриче да је Он носио безгрешно тело, неће добити спасење и живот који се дају кроз његовог тело. Сама дела његова сведоче и Божанске силе његове убеђују паметне људе да је Он истинити Бог. Α страдања његова показују да је Он истинити човек. Ако за слабије памећу ово није убедљиво, они ће у страшни дан његов искусити за то казну.

Ако Он није био тело, нашто онда Марија? А ако није Бог, кога онда Гаврил назива Господом? Ако није био тело, ко је онда лежао у јаслима? А ако није био Бог, кога су онда славили Анђели што су с неба сишли? Ако није био тело, ко је онда био повијен у пелене? А ако није Бог, коме су се онда клањали пастири? Ако није био тело, кога је онда обрезао Јосиф? А ако није био Бог, у чију је онда славу звезда ишла по небу? Ако није био тело, кога је онда Марија хранила својим млеком? А ако није био Бог, коме су онда мудраци донели дарове? Ако није био тело, кога је онда Симеон држао у наручју? А ако није био Бог, коме је онда он говорио: отпусти ме с миром? Ако није био тело, кога је онда Јосиф узео и бежао у Египат? А ако није био Бог, на коме се онда испунила реч: Из Египта дозвах Сина свог (Ос.11:1)? Ако није био тело, кога је онда Јован крстио? А ако није био Бог, коме је онда Отац говорио с неба: Ово је Син мој љубљени, који је по мојој вољи (Мф.3:17)? Ако није био тело, ко је онда гладнео и жеднео у пустињи? А ако није био Бог, коме су онда служили Анђели? Ако није био тело, ко је онда био позван на свадбу у Кани Галилејској? А ако није био Бог, ко је онда претворио воду у вино? Ако није био тело, у чије су онда руке били стављени хлебови? А ако није Бог, ко је онда у пустињи са пет хлебова и две рибе нахранио многе хиљаде људи, осим жена и деце? Ако није био тело, ко је онда спавао на лађи? А ако није Бог, ко је онда запретно ветровима и мору? Ако није био тело, с ким је онда обедовао Симон фарисеј? А ако није био Бог, ко је онда отпустио грешници грехе? Ако није био тело, ко је онда седео код студенца, уморан од пута? А ако није Бог, ко је онда дао Самарјанки воду живу и укорио је што је имала пет мужева? Ако није био тело, ко је онда носио људске хаљине? А ако није Бог, ко је онда чинио чудеса и силе? Ако није био тело, ко је онда пљунуо на земљу и начинио кал? А ако није Бог, ко је онда помоћу кала дао вид очима? Ако није био тело, ко је онда плакао на Лазаревом гробу? А ако није Бог, ко је онда заповеднички приморао четвородневног мртваца да изиђе из гроба? Ако није био тело, ко је онда седео на магарету? А ако није Бог, коме су онда излазиле у сусрет гомиле народа славећи га? Ако није био тело, кога су онда ухватили Јевреји? А ако није Бог, ко је онда заповедно земљи те су они попадали? Ако није био тело, ко је онда био бијен? А ако није Бог, ко је онда исцелио и поново учврстио на свом месту уво које је отсекао Петар? Ако није био тело, коме су онда шьували у лице? А ако није Бог, ко је онда Апостолима дунуо у лице Духа Светога? Ако није био тело, ко је онда стајао на суду пред Пилатом? Ако није био тело, с кога су онда војници скинули хаљине и разделили их? А ако није Бог, зашто се онда помрачило сунце када је био на крсту? Ако није био тело, ко је онда био распет на крсту? А ако није Бог, ко је онда потресао земљу до темеља? Ако није био тело, чије су онда руке и ноге биле приковане клинцима? А ако није Бог, од чега се онда раздрла црквена завеса, распало камење, отворили гробови? Ако није био тело, ко је онда завапио: Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио (Мф.27:46)? А ако није Бог, ко је онда рекао: Оче, опрости им (Лк.23:34)? Ако није био тело, ко је онда био распет на крсту са разбојницима? А ако није Бог, ко је онда казао разбојнику: Данас ћеш са мном бити у рају (Лк.23:43)? Ако није био тело, коме су онда давали оцат и жуч? А ако није Бог, од чијег је онда гласа задрхтао ад? Ако није био тело, чија су онда ребра била прободена копљем и из њих потекли крв и вода? А ако није Бог, ко је онда развалио врата ада, и покидао окове, и по чијем су наређењу изашли мртваци који су били затворени? Ако није био тело, кога су онда Апостоли видели у гробу? А ако није Бог, како је онда ушао кроз затворена врата? Ако није био тело, чије је онда Тома опипао ране од клинаца на рукама и рану од копља на ребрима? А ако није Бог, коме је онда Тома повикао: Господ мој и Бог мој (Ин.20:28)? Ако није био тело, ко је онда јео на мору Тиверијадском? А ако није Бог, по чијем се онда наређењу мрежа напунила рибама? Ако није био тело, кога су онда Апостоли видели где се узноси на небо? А ако није Бог, ради кога се онда отворило небо, коме су се са трепетом клањале небеске Силе, коме је говорио Отац: седи мени с десне стране (Евр.1:13), као што каже и Давид: Рече Господ Господу моме: седи мени с десне стране (Пс.109:1), и тако даље? Ако Христос није Бог и човек, онда је лажно спасенье наше, лажна и пророштва Пророка⁶⁵².

Бог који се оваплотио није се променио, нити слио, нити разделио, него је један беспочетни и вечни Син и до оваплоћења ипо оваплоћењу (αλλ’ εις έστιν άναρχος και άΐδιος Υίός, και προ σαρκώσεως, κάΐ μετά σάρκωσιν)⁶⁵³.

По светом Амвросију, тајна Господа Исуса Христа, коју Анђели не знају, не може се схватити осим откривењем (nisi ех revelatione). Jep ко би могао силом свога разума, а не вером, пратити Господа Исуса када силази са небеских висина у најниже дубине, или када се из ада диже у небеса, или када понижава себе да би могао обитавати међу нама? У свему томе Он не постаде мањи него што беше, будући увек Син у Оцу. Својом Божанском природом Он је блистање Оца, а човечанском – Он је неугледан. Боја обеју ових природа показује се и сија у Њему. Али ознаке његовог Божанства су старије у Њему него тајне тела његовог, јер Он не узе своје порекло од Деве, него Он, који је већ постојао, дође у Деву⁶⁵⁴.

У Господу Исусу Христу није један од Бога (alter ех Раtre), а други од Деве (alter ex Virgine), него је Један исти на један начин од Оца, а на други начин од Деве (sed idem aliter ex Patre, aliter ex Virgine)⁶⁵⁵. Један је Син Божји, и рођен од Оца и произишао од Деве, разликујући се по начину, али слажући се по имену у једном (distanti ordine, sed in unum concurrente nomine). И ма да je Он и Бог и човек у разлици природе (diversitate naturae), ипак je Он у исто време исти у обема природама (idem tamen non alter in utroque). У обема природама Он је један, и у обема је Он савршен (in utroque unus, et utroque perfectus)… Поставши човек, Он je несличан Оцу, али не по Божанству него по своме телу; није одвојен од Оца, али се разликује по служби; остајући сједињен са Оцем по моћи, Он је одвојен тајном страдања⁶⁵⁶.

Као Син Божји, Господ Христос је истинити Син човечји, вели свети Иларије; нити је Он мање човек зато што је рођен од Бога, нити је мање Бог зато што је човек рођен од Бога. Исти Христос је Син човечји, који је такође Син Божји, јер је сав Син човечји сав Син Божји (quia totus hominis filius totus Dei filius sit). Бог Логос постаде човек не напуштајући тајну своје сопствене природе (in sacramanto naturae suae manens, homo natus sit). Он би рођен не да би у исто време престављао два одвојена бића, него да би постало јасно да је Он, који беше Бог пре но што постаде човек, сада узео на себе човечанску природу, и јесте Бог и човек… Ми исповедамо да је Он једна и иста Личност не губитком Божанства, него узимањем на себе човечанства: у обличју Бога кроз своју Божанску природу, у обличју човека од свога зачећа Духом Светим, и на очи нађе се као човек. То је разлог што Он после свога рођења као Исус Христос, и свога страдања, смрти и погреба, такође устаде из мртвих. Ми не можемо двојити Њега од Њега самог у свима овим тајанствима, тако да Он више не буде Христос (non potest in his sacramantorum diversitatibus ita ab se dividuus esse, ne Christus sit). Jep Христос који узе обличје слуге не бејаше нико други до Онај који беше у обличју Бога: Онај који умре бејаше исти Онај који би рођен; Онај који васкрсе јесте опет као Онај који умре; Онај који је на небу као Онај који васкрсе; најзад, Онај који је на небу јесте као Онај који раније сиђе с неба. Тако човек Исус Христос, Јединородни Бог, као тело и као Логос у исто време Син човечји и Син Божји, не престајући да буде оно што је, то јест Бог, узе на себе истинску човечанску природу… Логос, поставши тело, није могао не бити тело које постаде (Verbum саго factum non роtuit non саго esse quod factum est); ипак, Он увек остаде Логос иако постаде тело. Као што Логос, поставши тело, није могао напустити природу свога Извора, тако због порекла своје природе Он није могао не остати Логос; али у исто време ми морамо веровати да Логос јесте оно тело које Он постаде, но увек са оградом, да када Он борављаше међу нама, тело беше не Логос, него беше тело Логоса, који борави у телу (non саго illa Verbum sit, sed Verbi саго sit habitantis in carne)⁶⁵⁷.

Учење блаженог Августина о Божанској Личности Господа Исуса зрачи светлошћу богооткривене истине о томе. По њему, Логос је могао постати човек остајући оно што беше (manens quod erat), зато што беше свемоћан. С обзиром на то што је Логос постао тело, није се Логос претворио у тело, него је тело приступило Логосу не губећи себе (sed саго ad Verbum, ne ipsa peperit, accessit); као што je човек душа и тело, тако je Христос – Бог и човек. Исти je Бог који и човек, и исти човек који и Бог (idem Deus qui homo, et qui Deus idem homo), не мешањем природа већ јединством Личности (non confusione naturarum sed unitate personae)⁶⁵⁸. Сам Бог остаје Бог; човек приступа Богу, и бива једна Личност (et fit una persona), тако да je Он не полубог (semideus), делом Бога бог и делом човека човек (parte Dei Deus, et parte hominis homo), него васцели Бог и васцели човек (sed totus Deus et totus homo)⁶⁵⁹. Као што се у јединству личности душа сједињује са телом да би постао човек, тако се у јединству Личности (in unitate personae) Бог сједињује са човеком да би био Христос. У оној дакле личности мешавина је душе и тела, а у овој Личности мешавина је Бога и човека⁶⁶⁰.

Исус Христос Син Божји јесте и Бог и човек: Бог, јер је Логос Божји, човек пак, јер је у јединство Личности Логосу приступила разумна душа и тело (quia in unitatem personae accessit Verbo anima rationalis et саго). Стога уколико je Бог, Он и Отац су једно (Ин.10:30), уколико је пак човек, Отац је већи од Њега (Ин.14:28). Као Логос, Он је раван Оцу, као човек – мањи је од Оца. Један је Син Божји, и Он исти је Син човечји; један је Син човечји, и Он исти је Син Божји (unus Dei filius, idemque hominis filius; unus hominis filius, idemque Dei Filius); не два сина Божија (non duo filii Dei): Бог и човек, него један Син Божји (sed unus Dei Filius). Бог без почетка човек од извесног почетка (Deus sine initio, homo а сегto initio), Господ наш Исус Христос⁶⁶¹.

Бесконачна и мила тајанственост Личности Христове, разливена по свему што је еванђелско и богочовечанско, провире из светог, саборног, апостолског осећања и сазнања Цркве кроз богомудре мисли и богоглагољиве речи светога Кирила Александриског, чијим је благодатним трудом првенствено Црква победила душегубно и христохулно учење Несторијево о Личности Господа и Бога Исуса Христа.

Као што је Логос Бога Оца савршен у Божанству (εν θεότητι τέλειος), вели свети Кирил, тако је савршен и у човечанству (έν άνθρωπότητι τέλειος) које је примио на себе, јер је примио не тело неодухотворено (ούκ άψυχον σώμα), него тело одухотворено душом разумном (έμψυχώμενον ψυχή λογική)⁶⁶². Као Бог и Господ свега, Јединородни Син Божји постаде човек, не привидно, нити претворивши се неком променом и преокретом у тело (јер је Логос Божји непроменљив и увек исти), нити почевши да постоји истовремено са телом (јер је сам творац векова, и по својој Ипостаси живот од живота Бога Оца), него се истински роди од жене и појави се човек живи и постојећи (άνθρωπος ό ζών και υπάρχων). И савечни Богу Оцу Бог Логос, узевши на себе обличје слуге, савршен је и у Божанству, савршен и у човештву, не из самог Божанства и тела састављен у једног Христа и Господа и Сина, него из савршеног Божанства и савршеног човештва чудесно сједињен у једног и истог (εις ένα και τον αυτόν παραδόξως συνδοΰμενος)⁶⁶³.

Сагласно Светоме Писму ми учимо да се Посредник измену Бога и људи састоји из нашег савршеног човечанства и из Јединородног по природи Сина Божјег. Тврдимо пак да са неким неисказаним стицањем и сусретом извршило сједињење двеју неједнаких и несличних природа. И ми познајемо Једнога Христа, и Господа, и Сина, који јесте и Бог и човек, и треба да се сматра за таквог. Ми смо навикли да ово јединство бранимо као апсолутно недељиво (αδιάσπαστος παντελώς), верујући да је један исти и Јединородни и Првородни (και Μονογενή και πρωτότοκον): Јединородни – као Логос Бога Оца, и из суштине Оца; а Првородни, пошто је постао човек и међу многом браћом⁶⁶⁴.

Божанство је једно, а човештво нешто друго, због разлога које у себи садрже; али ово двоје се у Христу стекло у јединство (εις ενότητα) на необичан и надуман начин (ξένως τε και υπέρ νουν), без сливања и промене. Начин сједињења је апсолутно несхватљив (άπερινόητος δε παντελώς ό της ενώσεως τρόπος)⁶⁶⁵. Када велимо да се Логос Божји сјединио са човечанском природом, за нас је очигледно да је начин сједињења (ό της ενώσεως τρόπος) изнад људског разума; он је апсолутно тајанствен (απόρρητος παντελώς), и никоме од створења није тачно познат, осим јединоме Богу који све зна⁶⁶⁶.

Када се каже да је тело на неисказан начин сједињено с Богом, оно што је истински неизрециво, што је изнад ума и израза (ύπερ νουν έστι κάί λόγον), јесте њихово истинско сједињење или свеза. Начин пак свега онога што се дешава међу њима нико не зна⁶⁶⁷. Не распитуј како се родио Син Божји од Деве, јер где Бог хоће, побеђује се природни поредак (όπου γαρ βούλεται Θεός, νικάται (ρύσεως τάξις): узажелео је, могао је, сишао је, спасао је. Све прати Бога. Данас се рађа Вечни (ό ων), и Вечни постаје оно што не беше (ό ών γίνεται όπερ ούκ ην), јер Он, Бог, постаје човек не престајући бити Бог. Он не постаде човек путем напуштања Божанства (κατ’ εκστασιν θεότητος), нити постаде Бог путем усавршавања од човека (ούτε κατά προκοπήν έξ άνθρωπου γεγονε Θεός), него Он, Логос, постаде тело и остаде нестрадалан по својој неизменљивој природи⁶⁶⁸. Ми верујемо да је Логос постао тело, не путем преобраћања или промене (ου κατά μετάστασιν ή τροπήν), него што се уселио у нас, и учинио својим храмом истинско тело које је присајединио себи, тело које је имало душу разумну⁶⁶⁹.

Немој делити, саветује свети Кирил, ни стављати одвојено човека и одвојено Бога Логоса; не замишљај да Емануил има две личности (διπρόσωπον)⁶⁷⁰. Један је Господ Исус Христос кроз кога је све, јер ми не говоримо да је једно Син који се пре свих веркова родио из суштине Бога Оца, а друго Онај који се у последње време родио од Деве, постао под законом, већ тврдимо да је један и исти Логос и пре и после истинског сједињења са телом. Јер Син који је по природи од Бога Оца, узевши на себе тело одухотворено и оумљено (έμψυχόν τε και εννουν σώμα), роди се по телу од свете Деве и Богородице Марије, не претворивши се у тело (ουκ εις σάρκα τραπείς). И узевши на себе тело, Он није напустио да буде Бог, јер је и при томе остао Господ свега⁶⁷¹. Нема сумње, дубок је и истински неизрецив, и нашем разуму неодстижан, начин сједињења (ό της ενώσεως τρόπος) двеју природа у Господу Исусу⁶⁷².

Господ Христос је од Бога као Бог, а од Деве као човек. Јер Логос који је на неизрецив и надуман начин засијао од Бога Оца, родио се и од жене када је узео на себе човечанску природу и спустио себе у оно што не беше. Он тиме није напустио своје Божанство, него се као Бог појавио на земљи у људском обличју, не као станујући у човеку (ούχ ώς έν άνθρωπφ κατοίκησαν), него поставит сам по природи човек (ώς κατά φΰσιν άνθρωπος γεγονώς), при чему је сачувао своју божанску славу⁶⁷³.

Не треба називати Исусом Христом ни Логоса Божјег без човечанства, нити рођени од жене храм, несједињен са Логосом. Под Христом се разуме Логос Божји који се оваплоћењем на неисказан начин (άπορρήτως) сјединио са човечанством. Христос је узвишенији од човечанства као по природи Бог и Син, а нижи од богодоличне славе као човек. Он није мањи од Оца по истоветности суштине и по једнакости у свему, а мањи је због човечанске природе (διά το άνβρώπινον). У Светом Писму се понекад говори о Њему каода је сав човек (ώς όλος ών άνθρωπος), пошто се прећуткује његово Божанство из сотериолошких разлога (οικονομικώς), а понекад опет да је сав Бог,пошто се прећуткује његово човечанство; али ни у једном ни у другом случају Њему се не наноси неправда, јер се оба назива стичу у једно јединство⁶⁷⁴.

Бестелесни постаде видљив, и Неопипљиви – опипљив (απτός ό άναφής), пошто Му тело, у које се обукао од земље, не беше туђе, него га учини својим сопственим храмом, и са њим је познат као Бог и Господ… Он нити Божанством уништи човечанство, нити човечанством изгуби Логоса после оног неисказаног сједињења, него ми исповедамо једног и истог Сина, који се из овога двога појавио на неизрецив начин као један⁶⁷⁵. Ма да је Јединородни Логос по природи Бог од Бога, Он постаде човек, али се не претвори у тело (ούκ είς σάρκα τραπεϊς), нити у неку смешу или стапање (ή φΰρμον, ή κράσιν), него је понизио себе (καθείς δε μάλλον εαυτόν εις κένωσιν), и није презрео сиромаштво људске природе. Јер је Он као Бог хтео да тело, које је било потчињено греху и смрти, објави јачим од греха и смрти, и поврати у пређашње стање, учинивши га својим. И то учинивши својим не тело без душе (άψυχον), као што неки мисле, него тело одухотворено разумном душом (έψυχωμένην δέ μάλλον ψυχή νοερά). Он није презрео пут који је служио овоме потхвату, и поднео је човечанско рођење, остајући оно што беше (μεμενηκώς όπερ ην). Јер Он би чудесно (παραδόξως) рођен по телу; и Он који је бестелесан и неопипљив постаде видљив у облику човечјем на земљи. Он исти беше уједно и Бог и човек, јер беше Бог у облику човечјем, и Господ у обличју слуге⁶⁷⁶.

Бог, који је изнад сваке твари, постаде човек и беше у ономе што је људско; Невидљиви, који је с неба и одозго, постаде видљив по телу (ορατός κατά σάρκα), у облику земаљских бића; Неопипљиви постаде опипљив; Онај који је по властитој природи својој Слободан, узе на себе обличје слуге⁶⁷⁷. Невидљив по природи, постаде видљив, јер и видљиво тело бејаше његово властито (ότι και ‘ίδιον ην αύτοΰ το όρώμενον σώμα). Он који је неопипљив, постаде опипљив због тела које је присајединио себи (δια το ενωϋεν αύτω σώμα)⁶⁷⁸. Бесплотни се оваплоћава ради тебе (о άσαρκος διά σε σαρκούται); Неопишьиви због бестелесности своје природе – постаје опипљив; Беспочетни – потчињава себе телесном почетку (ό άναρχος, ύπό αρχήν γίνεται σωματικήν); Савршени – расте (ό τέλειος αΰξει); Непроменљиви – напредује (ό άτρεπτος προκόπτει); Онај који застире небо облацима – повија се у пелене; Цар се полаже у јасле⁶⁷⁹.

Господ Исус Христос је Син Божји, Логос Бога Оца који се очовечио и оваплотио. Он је један и исти, уједно Бог и човек, и Њему једноме припада све божанско (ενός τα πάντα τά ϋεοπρεπη) и осим тога све човечанско (τα ανθρώπινα). Јер Он, постојећи увек пошто је Бог, роди се по телу од жене. Њему, једном и истом, припада и вечно биће и постојање, и рођење по телу у последње време. Он који је по природи свет као Бог, освећује се са нама пошто је постао човек, коме је и потребно освећење. Он који је по природи Господ, назива Богом свога Оца зато што је обличје слуге учинио својим⁶⁸⁰.

По нераздељивом сједињењу (καθ’ ένωσιν άδιάσπαστον) Логос је учинио својим (ίδιον) оно што је узео на себе, и с правом се сматра: да је Исус и Бог и истинити Син Божји, и један једини (ένα τε και μόνον) као Логос од Бога Оца, рођен божански (θεϊκως) пре свих векова и времена, а у последње доба Он исти рођен по телу од жене⁶⁸¹. Као ми постаде Онај који је изнад нас, и у ропским условима бејаше Онај који је Слободан по природи. Зато је и на нас проширио своје достојанство (το αξίωμα). И ми смо названи синови Божји, и приписујемо себи оно што је Очево. Јер и оно што је људско (τα ανθρώπινα) поста његово. Када дакле ми кажемо да је Он узео на себе обличје слуге (Флп.2:7), ми тиме означавамо сву тајну домостроја спасења кроз оваплоћење (δλον έστι της οικονομίας της μετά σαρκός το μυστήρνον)⁶⁸².

Логос, Бог, није се изменио иако је узео на себе тело, одухотворено разумном душом. Он није човека присајединио себи, како то говоре неки новатори у вери него је сам постао тело (σαρξ), то јест човек (άνθρωπος)⁶⁸³. Живећи у телу, у границама људских услова (τόίς της άνΟρωπότητος μέτροις), Он је сведочио о своме вечном постојању, говорећи: Заиста, заиста вам кажем, ја сам (έγώ είμν) пре него се Авраам родио (Ин.8:58); кад вам казах зематьско па не верујете, како ћете веровати ако вам кажем небеско? Нико се не попе на небо осим који сиђе с неба, Син човечји који је на небу (Ин.3:12–13). Превечни Логос, који постоји увек, сиђе с неба, и затим се Он исти појави као човек, јер је један Христос и Господ, и када постаде тело Он изговори наведене речи⁶⁸⁴.

Логос Бога Оца назива се човеком, иако је по природи Бог, јер је слично нама узео удела у крви и телу. Тако се Он јави људима на земљи, не напустивши оно што беше него узевши на себе човечанску природу у њеној потпуности⁶⁸⁵. Сјединивши се тајанствено са човечанском природом Бог ју је сачувао онаквом каква је била, али је и сам остао оно што беше. Соединивши се са њом једном, Он се сматрао као један са њом (ώς εις μετ’ αυτής), и усвојио је оно што је њено, а и пренео на њу дејство своје сопствене природе (της ιδίας φύσεως την ένέργειαν)⁶⁸⁶. Један је Онај који пре очовечења беше истинити Бог, и који у човечанској природи остаде оно што беше, и јесте, и биће. Не треба једнога Господа Исуса Христа делити на човека посебно (εις Ιδικώς άνθρωπον) и на Бога посебно (εις θεόν ίδικώς), него ми говоримо да је један и исти Исус Христос, знајући да постоји разлика између природа, и да природе остају једна са другом несливене (άσυγχΰτους)⁶⁸⁷. Иако се у Светоме Писму Господ Христос често назива човеком, назива се не у смислу да је Он посебно човек, одвојен од Логоса Бога Оца, него ми верујемо да је Он истинити Бог, и ради нашег спасења постаде Син човечји, остајући Бог, и један је Господ Исус Христос. Веома је безбожно делити Га у два сина и у два христа после нераздвојног сједињења (μετά την άδιάσπαστον ενωσιν), које превазилази сваки разум и израз⁶⁸⁸.

Необухватљиви даде себе ради нас да буде обухваћен у утроби Деве телом које узе од ње. Необухватљиви би обухваћен телом (ό αχώρητος έν σαρκϊ έχωρεϊτο); Неизменљиви узе обличје човека; Нестрадални пострада драговољно за нас и ради нас својим властитим телом (τή Ιδία σαρκί). Недељиви од Бога Оца би рођен на земљи, као што је писано, и са људима поживе. Неопипљиви би копљем прободен од безаконика. Нестрадални добровољно претрпе крст ради нас. Светлост бесмртна предаде себе смрти, и то смрти крсној.⁶⁸⁹

У Господу Исусу Христу ми не сливамо природе, изјављује свети Кирил, нити озакоњујемо мешавину (κράσιν) Творца и твари, него познајемо природу Бога Логоса и знамо суштину обличја слуге, и сваку од природа обожавамо као једнога Сина (έκατέραν δε φΰσιν ώς ενα προσκυνοΰμεν Υίόν).

Jep ce наизменице и једна и друга назива Христос… Ми исповедамо разлику природа (φύσεων μεν διάκρισιν) и јединство личности (πρόσωπον δε ένωσιν)⁶⁹⁰. Богонадахнуто Писмо каже да се Логос Божји ипостасно сјединио са телом без сливања (άσυγχύτως τε και καθ’ ύπόστασιν ένωθήναι σαρκί), јер Њему не беше туђе тело с којим се сјединио, а које беше рођено од жене, него као што је свакоме однас његово тело своје сопствено (ίδιον), на исти начин и тело Јединороднога беше његово властито (ίδιον) а не припадаше некоме другоме, јер се тако и родио по телу⁶⁹¹. Јединородни Логос Божји постаде човек, и узевши на себе тело земно, сједини га са собом ипостасно (ένώσας καθ’ ύπόστασιν έαυτω)⁶⁹². Логос Божји се сједињењем нераздвојно и неизменљиво здружио са својим властитим телом (τη ιδία σαρκί). Иако је постао човек, Он није престао бити Бог; нити се десило претварање тела (της σαρκός μεταβολήν) у природу Божанства, нити претварање Божанства у тело, јер је природа Логоса, и онда када се сјединила са телом, остала исто што је била⁶⁹³.

Очовечење Бога Логоса не значи да се божанска природа претворила у тело, него да се уселила у човека⁶⁹⁴. Ово усељење није просто, ни релативно (σχετική), него истинско и ипостасно (καθ’ ύπόστασιν)⁶⁹⁵, јер се Логос сједињује са телом ипостасно⁶⁹⁶. Ово крајње сједињење је недељиво и неразлучно, и један је Син у сваком смислу и у сваком погледу⁶⁹⁷. Под ипостасним сједињењем ми ништа друго не изражавамо, вели свети Кирил, него само то да се природа Логоса (ή του Λόγου φύσις), или Ипостас (ή ύπόστασις), штои јесте сами Логос (о έστιν αυτός ό Λόγος), истински сјединио са човечанском природом, без икакве промене и сливања (τροπής τίνοςδίχα και (τυγχΰσεως), те се тако разуме и јесте један Христос, Он исти и Бог и човек⁶⁹⁸.

У оваплоћеном Богу Логосу и Божанска и човечанска природа остају свака у своме природном својству (έν ιδιότητα τη» κατά φύσιν)⁶⁹⁹. Ја исповедам, пише свети Кирил, да између Божанске и човечанске природе постоји врло велика разлика и растојање, јер су оне различите по каквоћи свога бића (έτερα γαρ κατά γε τον τοΰ πώς είναι λόγον), и оне ни по чему не личе једна на другу. Али чим међу нас ступи тајна Христова, стање сједињења не уклања разлику, а искључује делење; сједињење не слива нити меша природе, него, пошто је Логос Божји узео удела у телу и крви, опет се разуме и каже да је Син један⁷⁰⁰. После ипостасног сједињења Логоса са телом, било да неко назове Логоса Богом, ми Га разумемо не без његовог властитог тела, – било да Га назове Христом, ми распознајемо у томе оваплоћеног Логоса. Јер је једна ипостас оваплоћеног Бога Логоса (μίαν ύπόστασιν την τοΰ Λόγου σεσαρκωμένην)⁷⁰¹.

Један је Господ Исус Христос, и једна је верау Њега; није вера наша као у двојицу, тј. посебно у Исуса Бога Логоса и посебно у Исуса човека, јер је један Син, и Бог, и Господ, Логос Бога Оца, и пошто постаде човек. Тиме што постаде човек, Он ни на који начин не престаде бити Бог; нити тиме што је Бог по природи Он одби да постане и буде човек. Као што у човечанској природи Он остаде Бог, тако ништа мање није човек (άνθρωπος ουδέν ηττόν έστιν) будући у природи и достојанству Божанства. Обоје дакле у једном истом, и један исти Бог и човек јесте Емануил⁷⁰².

Оваплотивши се, Бог Логос постаде једносуштан с нама (γεγονεν ήμϊν ομοούσιος), то јест човек, али остаде једносуштан и са самим Богом Оцем, те се замишља, и беше, и јесте Бог. Он јесте оно што беше; и имајући исту суштину са Богом Оцем на небесима Он мудро узе на себе човечанску природу; а назначен за Посредника, Он је собом (δι έαυτοΰ) спојио у одговарајуће јединство оно што је међу собом било потпуно раздвојено због разлога који су били у самим природама, како Божанској тако и човечанској (τά τοις της φύσεως λόγοις όλοτρόπως αλλήλων διηρημένα)⁷⁰³.

Ми непоколебљиво исповедамо, изјављује свети Кирил, да Логос Божји постаде тело, и произађе од жене остајући Богом, и Он исти јесте и Бог и човек уједно. У своме божанском достојанству Он се није постидео услова, оквира човечанске природе (το\ς άνθρωπότητος μέτροις), нити је због човечанске природе лишио себе божанске силе и превелике славе. Они пак који су навикнути да овакве ствари добро разликују, у обема природама виде једнога Господа Христа, и, схватајући тајну његову утанчано и тачно, говоре: О дубино богатства и премудрости и знања Божјега! како су неиспитљиви његови судови и неистражени његови путеви! Јер ко позна ум Господњи? (Рим.11:33, 1Кор.15:10)⁷⁰⁴. Ми знамо и верујемо да је Логос Бога Оца, узевши на себе тело и крв, остао исти, то јест Бог (ό αυτός δηλονότι Θεός), и сачувао своје преузвишено божанско достојанство, иако је ради нас постао тело. Он је и сада Бог не мање него што је био раније, иако је постао човек; Њему се клања и небо и земља⁷⁰⁵.

Све што се у Светом Писму говори о жеђи, о глади, о страдању Господа Христа, треба приписати Њему као човеку. Он, Бог, постаде човек, и остаде нестрадалан по својој Божанској природи, а страдалан је по својој човечанској природи, по телу⁷⁰⁶. Све што се човечанско о Њему пише, Он је поднео не ради себе него ради нас, чувајући свуда оно што доликује човечанској природи (πανταχού το πρέπον φυλάττων τη ανθρωπινή φΰσει), да се не би помислило да је оваплоћење привидно⁷⁰⁷.

У никејском Символу вере, тврди свети Кирил, блажени Оци Никејског сабора дали су «дефиницију праве и беспрекорне вере» (τον της όρβής και αδιάβλητου πίστεως δρον), и то с обзиром на Личност Господа Христа. Објашњавајући шта значе други и трећи члан никејског Символа, свети Отац вели: Јединородни Логос Очев, будући по природи Бог, роди се по телу од свете Деве, и постаде човек као ми. При томе Он не престаде бити Бог, него будући оно што беше, остаде у природи и слави Божанства. Ми не велимо да је Он постао човек на тај начин што се претворио и изменио у оно што не беше, јер је Он увек исти (άει γάρ έστιν ό αυτός), и не подноси ни сенку промене (τροπής άποσκίασμα). Ми исто тако тврдимо да није настало ни мешање, ни сливање, ни стапање његове суштине са телом; тврдимо да се Логос сјединио са телом, које је имало разумну душу, на начин коде само Он зна (μόνος οιδεν αυτός), јер је изнад нашег ума и неизрецив (υπέρ νουν τε και άπορρήτως). Дакле, и пошто узе тело на себе Он остаде Бог, и јесте један Син Бога Оца, Господ наш Исус Христос; исти пре свих векова и пре сваког времена пошто је Логос, у последње време, постаде човек ради нашег спасења⁷⁰⁸.

Исти Логос је ипре оваплоћења без тела (άσαρκος), ипо оваплоћењу у телу. Стога ми тврдимо да је Он уједно и Бог и човек, не растављајући Га на човека посебно који је сам за себе и на Бога Логоса посебно, да не би замишљали два сина, него исповедамо да је један и исти Христос, и Син, и Господ. Јер Он који је постао што и ми, ма да је остао оно што је био, није одбацио оно што је наше (τά ήμων), него је чак ради домостроја спасења допустио себи оно што је људско, у границама човечанске природе; и тиме није ништа нашкодио ни својој Божанској природи ни сдави, јер је Он и на такав начин још једнако Бог и Господ света⁷⁰⁹. Доставши човек, јединородни Логос Божји ипак остаде Бог, имајући све што и Отац, осим Очинства⁷¹⁰. Један је и исти Син и Господ и пре оваплоћења и после оваплоћења (και προ της σαρκώσεως, και μετά την σάρκωσιν)⁷¹¹. Логос Бога Оца, Бог по природи и изван тела,остао је Бог и са телом (μετά σαρκός); и Син по природи и пре оваплоћења (προ σαρκός), остао је Син и када постаде тело; и будући уистини Господ свега, остао је у тој истој слави и пошто је постао човек⁷¹².

Бестелесни Логос Бога Оца прими рођење по телу, то јест узе од свете Деве тело, које на неисказан начин присаједини себи не сливајући се с њим (άσυγχΰτως), и «Бог Господ нам се јави», као што Свето Писмо вели (Пс.117:27).Мивелимодателопостадевластито (ίδιον) тело Логоса, а не неког нарочитог и одвојеног човека, и неког другог Христа и Сина до Логоса. И као што се за тело, које припада свакоме од нас, каже да је сопствено тело свакога од нас посебно, тако и тело Христово треба схватити као сопствено његово. Јер иако је тело његово једнородно с нашим или једносушно – ομογενές ήγουν όμοοΰσιον (јер је рођено од жене), ипак га треба схватити и називати његовим сопственим телом (ίδιον αύτοΰ). Α пошто је Логос Бога Оца живот по природи, то се и тело његово показало животворно; на тај начин је и постало за нас животворни благослов⁷¹³.

Када кажемо да Логос постаде тело, ми не велимо да се десило сливање (ού συγχυσιν), ни мешање (ού φυρμόν), ни претварање (ού τροπήν), ни промена (ουκ άλλοίωσιν) Логоса, него да се Он на неисказан и тајанствен начин сјединио са телом које је имало разумну душу. Ми тврдимо, дакле, да је Логос Бога Оца, узевши на себе свето и одухотворено тело, и истински сјединивши се несливено, из саме материје произишао као човек, али ипак и тако остао истинити Бог⁷¹⁴.

Поставши тело, то јест човек, Логос није богоносни човек (ούκ άνθρωπος Φεοφόρος έστι), него Бог који је драговољно понизио себе и својим сопственим учинио тело од жене, и то не тело без душе (ούκ άψυχον), нити без ума (ουδέ άνουν), него тело одухотворено и разумно (έμψυχόν τε και νοεράν)⁷¹⁵. Начин очовечења Бога Логоса је заиста дубок и необјашњив, и за људску мисао несхватљив. Али ипак о њему треба размишљати; није, свакако, безопасно сувише се много бавити оним што није људско; а врло је здраво не мучити се оним што је изнад људског разума, нити покушавати да се разуме оно што је немогуће разумети. Дубока тајна очовечења Логоса превазилази ум људски. Ова божанска тајна није у надметљивим речима мудрости људске него у доказивању Духа⁷¹⁶.

Погружавајући се с молитвеним трепетом у тајну чудесне Личности Спаситељеве, свети Кирил се много задржава на речима апостола Павла у посланици Филибљанима, где се о Господу Христу вели: који, будући у обличју Бога (ένμορφή Θεού ύπαρχων = во образe Божiи сый), није се отимао да се упореди с Богом, него је испразнио себе (εαυτόν έκένωσε = себе умалилъ/, истощилъ = понизио себе = смањио себе), узевши обличје слуге (μορφήν δούλου λαβών = зракъ раба прiимъ), поставши као и други људи (έν όμοιώματν ανθρώπων γενόμενος = въ подобiи человeчестeмъ бывъ), и на очи нађе се као човек (και σχήματι ευρεθείς ως άνθρωπος = и образомъ обрeтеся якоже человeкъ); понизио је себе (έταπείνωσεν εαυτόν = смирилъ себе) поставши послушан до саме смрти, и то смрти крсне⁷¹⁷.

На питање: какво је то испражњење, понижење, смањење (κένωσις) Бога Логоса, свети Кирил одговара: То је узимање од стране Логоса нашег тела, узимање обличја слуге, уподобљење нама (ή προς ημάς όμοίωσις), при чему Логос ни најмање не мења своју властиту природу, јер је Он изнад сваке створене твари. Он је понизио Себе на тај начин, што се ради спасења света спустио у оквире људске природе (καθείς οικονομικώς έν τοις τής άνθρωπότητος μέτροις)⁷¹⁸. Кенозис Логоса не значи да је ишта у његовој властитој природи повређено (nihil in natura propria violatum), или измењено, или учињено нижим, јер је Он непретворљив, и непроменљив, и нестрадалан. Пошто је истински постао тело, то јест човек, Он је убогост људску учинио својом сопственом (humanitatis paupertatem propriam sibi fecit). Прво, Он je постао човек, и остао Бог; затим, примио је обличје слуге Он који је, као Син, по природи својој слободан. Тако, за Њега који је Господ славе каже се да је примио славу; за Њега који је сам живот тврди се да је оживљен, и да је над свим примио власт Он који је цар свега. Он који је раван Богу Оцу, постаде послушан до крене смрти, итд. Он је својим телом учинио својим све што припада човечанској природи, и изршио домострој спасења остајући оно што беше (manens quod erat)⁷¹⁹.

Јасно је из речи апостола Павла (Флп.2:57) да Логос Божји узе на себе обличје слуге остајући оно што беше, то јест обличје Бога (ή τοΰ Θεού μορφή); а обличје слуге означава не само видљиву страну човека, него сву природу човекову (ού το φαινόμενον μόνον τοΰ άνθρωπου, άλλα πάσαν την άνθρωπου φΰσιν). Јер као што обличје Бога означава суштину Бога (τοΰ Θεού την ούσίαν), тако обличје слуге означава не само оно што је видљиво него сву суштину човекову (πάσαν τοΰ άνθρωπου την ούσίαν)⁷²⁰. А речи: «поставит као и други људи, и на очи нађе се као човек» (Флп.2:7) Апостол је ставио не као називе природе (ούχ ώς της φύσεως ονόματα) него делатности (της ενεργείας), јер Господ Христос, имајући нашу природу, није примио нашу поквареност (την ήμετέραν ού κατεδέξατο πονηρίαν), него је слобод ан од свакога зла, као што Пророк објављује да Он «не учини безакоње, нити се превара нађе у устима његовим» (Ис.53:9), и као што житељ пустиње Јован сведочи говорећи: «Гле, јагње Божје које узима грех света» (Ин.1:29). Стога је апостол Павле по неопходности рекао да је Он постао у подобију човека (εν όμοιώματι άνθρωπου) и да се на очи нађе као човек, пошто је био Слободан од сваког злог дејства људског (της πονηράς ενεργείας τών ανθρώπων άπηλλαγμένον)⁷²¹.

Речи Апостолове, да Он постаде као и други људи и на очи нађе се као човек, треба разумети тако да Господ наш Исус Христос, имајући нашу природу, није нам у свему био једнак (ού κατά πάντα ίσος ήμίν έτΰγχανεν). Јер Он се родио од жене, али не на исти начин као ми; Он је имао тело одухотворено и разумно као ми, али Га покрети греха (τών δε της αμαρτίας κινημάτων) нису узнемиравали као нас, него je Он у телу, против кога је војевао грех, уништио тиранију греха; тога ради је и постао у подобију човека (έν όμοιώματι άνθρωπου), и на очи се нашао као човек, и понизио себе поставши послушан до саме смрти, и то смрти крсне; а ова реч: «понизио себе» значи: узео на себе понижену природу људску⁷²².

Постојећи у обличју и једнакости Бога Оца Логос његов није се отимао, као што Апостол пише, да се упореди с Богом, него је спустио себе у драговољни кенозис (εις έκούσιον κένωσνν), и јавио се нама, не напуштајући да буде оно што јесте, и остајући Бог, и онда када није презрео да узме на себе оквире човечанске природе (το της άνθρωπότητος ούκ άτιμάσας μέτρον). Све је дакле његово: и оно што је божанско и оно што је човечанско. Јер зашто би понизив себе (κεκένωκεν εαυτόν), ако се стидео људске природе и њених оквира? И ако се одвраћао од онога што је људско, ко Га је то приморао неопходношћу и силом да постане човек? Све дакле еванђелске речи, и оне што звуче човечански и оне што звуче божански, ми приписујемо једној Личности (ένι προσώπφ), јер верујемо да је један Син Исус Христос, то јест очовечени и оваплоћени Логос Божји⁷²³.

Логос испражњује себе (Λόγος κενοΰται), будући по природи неиспражњив (ακένωτος την φΰσιν υπάρχων): «испразнио је сам себе, узевши обличје слуге» (Флп.4:7)⁷²⁴. Кенозисом се назива то што је Бог Логос постао човек⁷²⁵. Имајући биће једнако по природи са Оцем, Логос је понизио себе (κεκένωκεν εαυτόν), и узевши обличје слуге, то јест поставит човек, и нашавши се на изглед као ми, спустио је Себе у кенозис (τεταπείνωκεν εαυτόν εις κένωσιν). Како дакле Онај који је у обличју Бога и раван Богу спусти себе у кенозис? Није ли очигледна тајна Христова? Бог по природи, Он постаде човек у смирености и одбачености. Поставши као ми, Он је и са телом очувао своју Божанску славу. Један је дакле Христос Бог у човечанској природи, будући и са човечанском природом оно што беше⁷²⁶.

Трудећи се да бар донекле објасни чудесну тајну сједињења двеју природа у једној Личности Господа Христа, свети Кирил се позива на пример тајанственог сједињења двеју различитих природа, духовне и вештаствене, у једној личности човековој. Човек се састоји, вели свети Кирил, из двеју несличних (έξ άνομοίων) природа, тј. из душе и тела, па ипак се обоје сматра једним човеком (εις νοείται το συναμφότερον άνθρωπος). На исти дакле начин (κατά τον ίσον οΰν τρόπον) треба расуђивати и о самом Христу. Јер један је Син, и један Господ Исус Христос, и пре оваплоћења, и када постаде човек⁷²⁷. У Господу Христу су две природе: Божанска и човечанска, сједињене међу собом несливено и непомешано. Тако нешто видимо и у устројству човека. Ми велимо да се у човеку душа није стопила са телом, него сјединила, здружила, сродила, и дејствује. Нити ико, осим сасвим безумних, назива душу смртном, или тело бесмртним,него разликујемо две природе, а распознајемо једно живо биће од обеју састављено; сваку од ових двеју природа називамо посебним именом: једну душом, другу телом, а бићу, састављеном из обеју, дајемо друго име: човек⁷²⁸.

Своје учење о Личности Господа нашег Исуса Христа, које је у исто време богооткривено учење једне, свете, саборне и апостолске Цркве, свети Кирил је најсажетије изразио у дванаест чувених анатематизама, од којих су у даном моменту за нас најважнија ова четири анатематизма:

1. Ако ко не исповеда да се Логос Бога Оца ипостасно сјединио са телом (σαρκι καθ’ ύπόστασιν ήνώσθαι) ида је један Христос са својим сопственим телом (ενα τε είναι Χριστον μετά της ιδίας σαρκός), то јест да је један исти уједно и Бог и човек, – да буде анатема! (Анатематизам други)⁷²⁹.

2. Ако ко у једном Христу дели ипостаси после сједињења, спајајући их само савезом достојанства (συνάφεια τη κατά την αξιαν), ауторитета и власти, а не пре савезом природног сједињења (συνοδον την καθ’ ενωσιν φυσικήν), – да буде анатема! (Анатематизам трећи)⁷³⁰.

3. Ако се ко дрзне да Христа назове богоносним човеком (θεοφόρον άνθρωπον), а не пре Богом истинитим, и јединим по природи Сином, пошто Логос постаде тело и узе јаког удела у нашем телу и крви, – да буде анатема! (Анатематизам пети)⁷³¹.

4. Ако ко не исповеда да је тело Господа животворно, и да је властито (ίδίαν) тело само Логоса Бога Оца, него неког другог уз Њега који је сједињен са Њим по достојанству (κατά την άξίαν),… ида је оно постало властитим телом Логоса који има моћи да све оживотворава, – да буде анатема! (Анатематизам једанаести)⁷³².

Христолошка мисао Викентија Леринског свим бићем својим извире из саборног и светог сазнања апостолске Цркве Христове. Васељенска Црква исповеда, пише он, једнога Христа Исуса, не два; један исти је истовремено и Бог и човек (ejusdemque Deum pariter atque hominem confitetur). У њему је једна Личност, али две суштине (unam quidem in eo personam, sed duas substantias); две суштине, али једна Личност; две суштине, јер Логос Божји није променљив (mutabi1е) да би се могао преобратити у тело (ut ipsum verteretur in carnem); једна Личност, да не би изгледало да Црква, признајући два сина, обожава не Тројицу него четворицу… У Богу је једна суштина, али три Личности; у Христу су две суштине, али једна Личност… Како су у Спаситељу две различите суштине, а не две различите личности? То је отуда што је суштина божанства једна, а суштина човечанства друга. Па ипак, Божанство и човечанство нису две различите личности него један и исти Христос (sed unus idemque Christus), један и исти Син Божји (unus idemque filius Dei), једна и иста Личност једног и истог Христа Сина Божјег (et unius ejusdemque Christi et filii Dei una eademque persona), као што je у човеку тело једно, а душа друго, али је један и исти човек душа и тело. У Петру и Павлу душа је једно, тело друго, па ипак не постоје два Петра, један душа, други тело; или два Павла, један душа, други тело, – него један и исти Петар, и један и исти Павле, и сваки се од њих састоји из двеју различитих природа: душе и тела. Тако, дакле, у једном и истом Христу постоје две суштине: једна Божанска, друга човечанска; једна од (ех) Бога Оца, друга од (ех) Деве Матере; једна савечна и равна са Оцем, друга временска и нижа од Оца; једна једносушна са његовим Оцем, друга једносушна са његовом Мајком (una consubstantialis Patri, altera sonsubstantialis matri), али један и исти Христос у двема суштинама (unus tamen idemque Christus in utraque substantia). Стога, не постоји један Христос – Бог, други – човек; нити један нестворен, други створен; нити један нестрадалан, други страдалан; нити један раван Оцу, други нижи од Оца; нити један од (ех) свога Оца, други од (ех) своје Мајке, него један и исти Христос, Бог и човек (sed unus idemque Christus Deus et homo), исти нестворен и створен, исти непроменљив и неподложан страдању, исти путем искуства упознат и са променом и са страдањем, исти раван Оцу и нижи од Оца, исти рођен од Оца пре векова, исти рођен од своје Мајке у времену, савршен Бог, савршен човек. У Богу – узвишено Божанство, у човеку – потпуно човечанство (plena humanitas). Потпуно човечанство, пошто има и душу и тело, и то истинско тело, наше, материнско (carnem veram, nostram, maternam); душу пак – разумну, обдарену умом и разумом (animam vero intellectu praeditam, mente ac ratione pollentem). Постоји, дакле, у Христу Логосу душа и тело, али целина је један Христос (sed hoc totum unus est Christus), један Син Божји, и један наш Спаситељ и Искупитељ: један, не путем неког штетног сливања Божанства и човечанства, него путем једног потпуног и изузетног јединства Личности (unus autem, non corruptibile nescio qua divinitatis et humanitatis confusione, sed integra et singulari quadam unitate personae). Jep сједињење није npeoбратило нити претворило једну природу у другу, него их је на такав начин здружило у једно, да док у Христу увек остаје јединственост једне и исте Личности, вечито остају и изузетна својства сваке природе (ut manente semper in Christo singularitate unius ejusdemque personae, in aeternum quoque permaneat proprietas uniuscujusque naturae). Отуда следи да нити Божанска природа икада почиње да буде тело, нити тело икада престаје да буде тело. Као објашњење овоме може послужити људска природа: јер не само у садашњем животу, него и у будућем, сваки посебни човек састојаће се из душе и тела; његово се тело никада неће претворити у душу, нити душа његова у тело; и док ће сваки индивидуални човек живети вечито, вечито ће постојати у сваком индивидуалном човеку и разлика између двеју суштина. Тако ће и у Христу свака суштина задржати за навек своје нарочито својство, али без штете по јединство Личности (ita in Christo quoque utriusque substantiae sua cuique in aeternum proprietas, salva tamen personae unitae, retinenda est)⁷³³.

Ово јединство Личности у Христу, вели Викентије, није наступило после његовог рођења од Деве, него је било извршено у само њеној утроби (sed in ipso Virginis utero compacta atque perfecta est). Jep ми морамо обратити највећу пажњу на то, да исповедамо Христа не само једног, него увек једног (semper unum). Jep би било неподношљиво богохулство исповедати да је Христос један сада, а сматрати да Он некад није био један него два; један, дакле, од његовог крштења, а два при његовом рођењу. Ово чудовишно скрнављење светиње ми можемо избећи једино ако признамо да је човек сједињен са Богом помоћу јединства Личности, и то не од вазнесења, или васкрсења, или крштења, него у самој његовој Матери, у самој њеној утроби, у самом зачећу свете Деве (in ipsa virginali conceptione)⁷³⁴. Благословена је Црква што верује да у Христу постоје две истинске и савршене суштине а једна Личност, тако да нити разлика природа дели јединство Личности, нити јединство Личности уништава разлику суштина. Благословена је Црква што схвата да је Бог постао човек, не претварањем природе него помоћу Личности (поп conversione naturae, sed personae ratione), и то не привидне и пролазне Личности него суштаствене и вечите (personae autem non simulatoriae et transeuntis, sed substantiae et permanentis)⁷³⁵.

Омолитвљена мисао светог подвижника Јована Касијана дубоко прониче у дивну тајну Личности Господа нашег Исуса Христа. Ми исповедамо, вели он, да је наш Господ и Бог Исус Христос једини Син Божји, који је одОца рођен пре свих векова, а када у времену ради нас постаде човек од Духа Светога и Приснодеве Марије, бејаше Бог при своме рођењу. И док ми исповедамо две суштине тела и Логоса, ми увек са побожним уверењем и вером признајемо да је једна и иста Личност недељиво Бог и човек; и ми говоримо, да, од тренутка када Он узе на себе тело, све што је припадало Богу би дато човеку, као што опет све што је припадало човеку би присаједињено Богу (omnia dicimus quae erant Dei transisse in hominem, ut omnia quae erant hominis in Deum venirent). И у том смислу «Логос постаде тело»: не да Он путем неког претварања или промене постаде оно што не беше, него да помоћу божанске економије Логос Очев никада не остави Оца па ипак је благоволео постати истински човек (numquam а Patre discedenst, homo proprie fieri dignaretur), и Јединородни би оваплоћен помоћу оне скривене тајне коју једино Он разуме (incarnatusque sit unigenitus secreto illo mysterio quo ipse novit). Jep наше je да верујемо, а његово – да разуме. И тако, сам Бог Логос, примајући све што припада човеку, постаде човек, и човек кога Он узе, примајући све што припада Богу, не може не бити Бог. Када говоримо да се Он оваплотио, ми не сматрамо да се десило неко смањење његове суштине, јер Бог зна како да сједини Себе без икакве штете по своју природу (sine sui corruptione misceri), па ипак да истински приопшти себе (et tamen in veritate misceri). Он зна како да прими у Себе, а да тиме не увећа себе, као што Он зна начин на који да да Себе, а да не претрпи никакав губитак…. Богочовек, Исус Христос, Син Божји, истински је ради нас рођен од Духа Светога и Приснодеве Марије. И тако у двема природама Логос и тело постадоше једно (in alterutrum unum fit Verbum et саго), тако да док свака суштина остаје природно савршена У себи, Божанска предаје своје човечанској (humanitati divina communicent) без икаквог губитка по себе, а човечанска заједничари у Божанској (et divinitati humana participent). Ту није Једна личност Бог, а друга личност човек, него иста личност кoja je Бог јесте такође и човек; и опет, човек који је такође и Бог, назива се и заиста јесте Исус Христос једини Син Божји… Бог Логос у својој потпуности постаде потпуно човек (totus Deus Verbum factus est totus homo). Jep није то Бог Отац који постаде човек, нити Дух Свети, већ Јединородни Син Очев. И тако ми морамо држати да је једна Личност тела и Логоса (ideoque una persona accipienda est carnis et Verbi), и одано и без икакве сумње веровати да један и исти Син Божји, који се никад не може делити, постојећи у двема природама у дане свога тела истински узе на себе све што припада човеку, и увек истински имађаше као своје сопствено оно што припада Богу (vere semper omnia gessisse quae sunt hominis, et vere semper possedisse quae Dei sunt)⁷³⁶.

Називали ми Господа Христа Сином Божјим или Сином човечјим, Он је у свима случајевима једна и иста Личност⁷³⁷. Ко пориче да је Исус Христос Син Божји једна Личност, тај пориче све. Јер је правило црквене тајне и православие вере такво, да онај који пориче један део божанске Тајне, не може признавати други (ut qui partem divini sacramenti negat, partem non valeat confiteri). Jep je у њој све тако повезано и сједињено међу собом, да једно не може стајати без другог, и ако човек одриче само један делић међу осталим деловима, њему ништа не користи што верује у све остале (qui unum ex omnibus denegaverit, alia ei omnia credidisse non possit)⁷³⁸. Ово је наша вера, ово наше спасење: веровати да наш Бог и Господ Исус Христос јесте један и исти пре свега и после свега (eumdem et ante omnia credere, et post omnia). Jep као што je писано: Исус Христос јуче је и данас онај исти и вавек (Евр.13:8). Јер јуче означава све прошло време, у коме је Он пре почетка био рођен од Оца; данас покрива време овога света, у коме Он би опет рођен од Деве, пострада, и васкрсе; а изразом вавек означена је сва бесконачна вечност у будућности (omnis futurae aeternitatis immensitas designatus)⁷³⁹.

Кроз благодатне речи христочежњивог исполина вере, светог Максима Исповедника, Црква је исповедила своје свето, саборно, васељенско осећање Христа и његове чудесне тајне. Као што је у човеку једна личност, вели свети Максим, а различите суштине (ταυτότης μεν έστι προσώπου, έτερότης δε ουσιών). Јер је он једна Личност, или Ипостас; Божанство је једне суштине, а човечанство друге. Као што је немогуће исповедати јединство Свете Тројице, а да се не истакне ипостасна разлика, тако је апсолутно неопходно да се и о Господу Христу, који је један од Свете Тројице, проповеда и јединство и разлика (και την ένωσιν και την διαφορών κηρΰττειν)⁷⁴⁰. Као што једносушност Свете Тројице означава једну суштину, и разноипостасност (το έτεροΰπόστατον)– три Ипостаси, тако и разлика суштине Логоса и суштине тела означава две суштине (δΰο ουσίας) али свака од њих нема своју посебну ипостас, него је једна Ипостас или Личност⁷⁴¹. Као што кажемо да је у Светој Тројици једна суштина, и не сливамо три Ипостаси, нити три Ипостаси уништавају једну суштину, тако кажемо да је и у Господу Христу, који је један од Свете Тројице, једна Ипостас, и не сливамо две природе његове, нити две природе раздељују једну Ипостас⁷⁴².

Ми мислимо и верујемо, изјављује овај свети Исповедник, да се један Христос састоји из двеју савршених природа, Божанске и човечанске, и исповедамо једну Ипостас његову (την αύτοϋ μίαν ύπόστασιν), и верујемо да су природе и после сједињења остале несливене и нераздељиве. Исповедајући две природе у једном истом, ми признајемо да је Он исти уједно и Бог и човек. Ми верујемо да у двема природама недељиво и несливено (αδιαιρέτους τε και άσυγχΰτως) постоји после сједињења Он исти, савршен у Божанству и савршен у човештву, као сав у деловима (ώς δλον έν μέρεσιν). Јер из којих се делова састоји, у тим се деловима распознаје као цео (ώς δλον) после сједињења⁷⁴³.

Спасоносно је исповедање вере: веровати да је Син и Логос Бога Оца ради људи, због људи, истински постао човек без греха; поставши човек није престао бити Бог, нити је себе као истинског човека умањио тиме што је остао оно што беше, и јесте, и увек ће бити по природи: Бог; али као Бог по суштини и природи, непроменљиво (ατρέπτως) по домостроју спасења ради нас истински постаде човек узевши на себе тело које има разумну и словесну душу. Стога, исти је и Бог по природи и истински, и исти је човек по природи и истински, пошто је Он ваистину исти и једно и друго у потпуности (ανελλιπώς). Ниједна од ових природа, које су се у тајни оваплоћења, то јест савршеног очовечења, ипостасним сједињењем спојиле, није нимало због сједињења оштетила себе, него је свака сачувала своју суштинску одлику и границе (φυλαττοΰσης τον εαυτής ουσιώδη λόγον τε και δρον), то јест природно својство (τήν φυσικήν ιδιότητα) несливено и неизменљиво после сједињења. Јер сједињење не уништава разлику двеју природа које су се стекле у једну личност, него потпуно искључује њихово раздељење и посебно постојање⁷⁴⁴.

У васељенској Цркви се чува право, истинито и спасоносно учење апостолске вере о Личности Господа Христа. По том учењу: Логос Божји, творац људи, на неисказан начин ради људи, због људи, истински узе на себе тело, које има словесну и разумну душу, и не мењајући своје Божанство (ού τροπή Θεότητος) постаде човек без греха. Ово апостолско учење учи нас, људе, да исповедамо и држимо, да ниједну природу нипошто не поричемо после Логосовог очовечења, то јест после сједињења: ни Божанску, по којој је Он увек Бог, једносуштан је са Оцем, и остаје; ни човечанску, по којој је Он исти (о αυτός) ради нас истински постао човек, и једносуштан је са нама. Он није променио оно што беше и што јесте, и вечито ће по природи бити Бог; нити је, поставши човек нераздељивим сједињењем (καθ’ ένωσιν άδιάσπαστον), изменио природу тела одухотвореног, будући један и исти и Бог и човек (εις ών και ό αυτός Θεός τε και άνθρωπος). Он је не само по називу и имену Бог и човек, него је стварно и истински Бог и човек у правом смислу (πράγματι και αλήθεια Θεός και άνθρωπος και υπάρχων κυρίως), и с правом се тако назива…. Логос Божји је постао човек, али је постао човек узимањем на себе разумног тела, које је на ипостасни начин нераздељиво сјединио са собом (καθ’ ύπόστασιν αδιάσπαστος ένωθείσης αύτω). Стога је Он исти у правом смислу и Бог и човек: Бог је увек био, а човек је постао, али је и једно и друго у пуној мери (ανελλιπώς). Ово крајње јединство Ипостаси не слива природе, да би се изгубио разлог њихове разлике; нити се истинском различитошћу природа, из којих се састоји, раздељује. Разлика се природа ни на који начин не уништава због сједињења⁷⁴⁵.

После ипостасног сједињења Божанство Христово је остало по суштини Божанством (κατ’ ούσίαν Θεότης) и ни најмање се није претворило у суштину тела; исто тако, његово човечанство је по суштини остало човечанство (μεμένηκε κατ’ ούσίαν άνθρωπότης), и није се преобратило у природу Божанства. Ако се ни Божанство Христово, ни човечанство његово нису претворили једно у друго због ипостасног сједињења, него су природе остале несливене, јасно је да и после сједињења постоји разлика између у Христу сачуваних природа, и нико је не може порећи⁷⁴⁶.

Бог Логос је ипостасно сјединио себе са телом нама једносушним, које је одухотворено душом словесном и разумном. Савршени Бог постао је савршени човек; Бог није одбачен тиме што је постао човек, то јест оно што не беше, нити је спречен да постане оно што не беше, наиме човек, тиме што је остао оно што беше и јесте, наиме Бог. Будући Богом Он постаде човек. По својој Божанској природи у суштини Он је нестворен, невидљив, бесконачан, неизменљив, непроменљив, нестрадалан, непролазан, бесмртан, творац свега; а по природи тела свог и нашег (κατά δε την τής σαρκός αυτού φύσιν και ήμετέραν) Он исти је створен (κτιστόν), страдалан, ограничен, обухватљив, смртан. Он исти једносуштан је са Богом Оцем по Божанству, и једносуштан са нама по човечанству. Стварно, а не по имену само, Он исти је уједно и Бог и човек; није двострук (δΐ7ΐλοΰν) по Ипостаси, то јест по Личности, јер је један и исти и пре оваплоћења био и после оваплоћења остао⁷⁴⁷.

Следећи светим Учитељима Цркве, побожно је исповедати: да су у Господу Христу две природе, несличне по суштини (ανόμοιους κατά την οΰσίαν), спојене у неисказано јединство; оне су и после сједињења остале несливене, али тако несливене да се никакво раздељење не уводи, него остаје непроменљива разлика (την διαφοράν άτρεπτον μένειν). Разлика и раздељење (διαφορά και διαίρεσις) нису једно исто. Разлика (διαφορά) је стање, по коме се предмети разликују један од другога; то јест, тело је по природи и суштини оно што јесте, и опет, Бог Логос је по природи и суштини оно што јесте. Раздељење (διαίρεσις) пак јесте сечење скроз и скроз (τομή διαμπάξ), то јест предмети се сасвим расецају (δι’ δλου τά υποκείμενα τέμνουσα), и сваки одвојено и за себе постоји, и раздвојени су један од другога⁷⁴⁸. Треба, дакле, исповедати крајње сједињење двеју природа у Господу Христу, но и после сједињења признавати разлику између двеју природа које су се несливено спојиле и сачувале⁷⁴⁹.

Ми исповедамо, дакле, Господа нашег Исуса Христа из двеју природа састављеног (έκ δυο μέν οΰσεων συνκείμενον): из Божанства и човештва; и распознајемо Га у двема природама (εν δΰο φΰσεσιν): у Божанској и човечанској. Јер као што ми, када говоримо да је Он од двеју природа, мислимо да је Он од Божанства и човештва, тако и када говоримо да је Он у двема природама, ми означујемо да је Он природно и у Божанству и у човештву. Наравно, после сједињења Он није одвојен (κεχωρισμένον) ни од једне природе из којих се састоји, него је у њима, од којих и јесте увек, и постоји, и распознаје се (έν αύταϊς, έξ ών και εστίν αεί, και όντα και γνωριζόμενον)⁷⁵⁰. Од двеју дакле природа (έκ δυο οΰν φύσεων), не две природе (ού δύο φύσεις), него једну сложену Ипостас (μίαν ύπόστασιν σύνΦετον) називамо Христом; она обухвата собом ове природе као своје сопствене, и садржи их као своје властите делове који се допуњују (ώς ίδια και συμπληρωτικά μέρη); и у њима као у деловима она и јесте и распознаје се (και έν αύταΐς ώς έν μέρεσι και ούσαν και γνωριζομένην)⁷⁵¹. Делови Христови (μέρη Χριστού) су његово Божанство и човечанство, од којих и у којима се састоји (έξ ών και έν αίς ύφέστηκε)⁷⁵². Христова Ипостас је једна и јединствена и пре оваплоћења и после оваплоћења⁷⁵³. Очигледно је да је ипостасно сједињење Божанства и човечанства у Господу Христу тајна неизрецива и несхватљива⁷⁵⁴.

Мед боготкривене истине о тајни Спаситељеве Личности, у капљицама разливен по Светоме Писму и Светоме Предању, свети Дамаскин је као неуморна пчела радилица сабрао у саће своје облагодаћене душе, и нуди нам га кроз своје богоглагољиве речи. Тајанствено и надумно сједињење двеју природа у једној Личности Господа Христа свети Дамаскин назива перихорисисом (περιχώρησις), што значи: кружење, прожимање, обитавање једне природе у другој, живљење једне у другој без губљења своје индивидуалности. Две природе су се у Господу Христу сјединиле међу собом без промене и измене (άτρέπτως και άναλλοιώτως), вели свети Дамаскин, те нити се Божанска природа лишила своје урођене простоте, нити човечанска претворила у природу Божанства, нити је пак из њих двеју постала једна сложена природа (μήτε έκ τών δύο μιας γεγενημένης συνθέτου φύσεως)… Ми исповедамо да се један и исти Христос састоји из двеју различитих природа: Божанства и човечанства, и постоји у двема природама (έν δυσι φύσεσιν), и јесте и назива се савршени Бог и савршени човек⁷⁵⁵.

Ми држимо да је Божанска Ипостас Бога Логоса постојала пре сваког времена и вечно, проста, несложена (άσύνΦετον), нестворена, бестелесна, невидљива, неопипљива, безгранична, имајући све што има Отац, као једносушна са Оцем, разликујући се од Очеве Ипостаси начином рођења и личним својством, будући савршена и никада од Очеве Ипостаси одвојена. У последње пак време Логос се, не напуштајући Очево наручје, на неописан начин уселио у утробу свете Деве, и без семена, на начин несхватљив и само њему познат (άπεριλίπτως, ώς οίδεν αυτός), учинио је да тело које је узео од свете Деве постоји у самој превечној Ипостаси (εν αύτη τη προαιωνίω ύποστάσει). И налазећи се у утроби свете Богородице, Бог Логос је такође био у свему и изнад свега (έν πάσι και υπέρ τα πάντα), али у њој је био дејством оваплоћења (ενεργεία σαρκώσεως). Он се, дакле, оваплоти узевши на себе првине нашег састава (άπαρχήν τοΰ ημετέρου φυράματος) – тело, оживљено мисаоном и разумном душом, тако да је сама Ипостас Бога Логоса постала Ипостасју тела (τή σαρκι ύπόστασιν), и Ипостас Логоса, која је раније била проста, постаде сложена,и то сложена из двеју савршених природа (σύνθετον δε έκ δύο τελείων φύσεων): Божанства и човештва. И ова Ипостас има у себи, с једне стране, карактеристично и особено својство божанског Синовства Бога Логоса, којим се разликује од Оца и Духа, а, с друге стране, има характеристична и особена својства тела, којима се разликује од Матере и од осталих људи. Оваплоћени Бог Логос има у себи и она својства Божанске природе (τα της θείας φύσεως Ιδιώματα), помоћу којих је сједињен са Оцем и Духом, и оне ознаке човечанске природе (τα της ανθρωπινής φύσεως γνωρίσματα), помоћу којих је сједињен са Мајком и са нама⁷⁵⁶.

Још се оваплоћени Логос разликује, како од Оца и Духа тако и од Мајке своје и од нас, тиме што је Он исти уједно и Бог и човек. Јер то ми знамо као најособеније својство Ипостаси Христове (τούτο γαρ της του Χριστού υποστάσεως ίδιαίτατον ιδίωμα γινώσκομεν). Стога ми исповедамо да је Он један Син Божји и после очовечења; Он исти је и Син човечји, један Христос, један Господ, једини Јединородни Син и Логос Божји, Исус, Господ наш. Ми не проповедамо Њега ни као Бога само, лишеног нашег човечанства, нити као човека само, лишавајући Га његовог Божанства, нити као Бога и човека подвојено, већ проповедамо да Он, један иисти (ένα και τον αυτόν), јесте уједно и Бог и човек, савршени Бог и савршени човек, васцели Бог и васцели човек (όλον Θεόν και όλον άνθρωπον), један и исти – васцели Бог и са телом његовим, и васцели човек и са надбожанским Божанством његовим (μετά της ύπερθέου αυτού Θεότητος). Називајући Га савршеним Богом и савршеним човеком, ми тиме изражавамо пуноћу и отсуство ма каквог недостатка у природама; говорећи пак да је Он васцели Бог и васцели човек, ми тиме означавамо јединственост и недељивост Ипостаси (το μοναδικόν και άτμηπον της υποστάσεως)⁷⁵⁷.

Исто тако треба знати да, иако ми говоримо да две природе Господње прожимају једна другу (περιχωρεΐν έν άλλήλαις τάς του Κυρίου φύσεις), ипак знамо да прожимање (ή περιχωρησις) долази од Божанске природе, јер она прониче и прожима све како хоће, а њу ништа не прониче и не прожима. Она своја преимућства предаје телу, остајући сама нестрадална и непричасна страдањима тела (απαθής, και τών της σαρκός παθών αμέτοχος)⁷⁵⁸. Природе, дакле, у Господу сједињене су ипостасно не сливајући се, а раздељене су недељиво с обзиром на метод и начин разлике (διήρηνται δέ αδιαιρέτως λόγω καί τρόπφ της διαφοράς). И оне се не броје према начину на који су сједињене, јер ми не говоримо да су, с обзиром на Ипостас две природе у Христу, него се оне броје сходно начину по коме су оне недељиво раздељене (ω δετρόπω αδιαιρέτως διήρηνται), јер су у Христу две природе с обзиром на метод и начин разлике. Сједињене ипостасно, и прожимајући једна другу (και την έν άλλήλαις περιχώρησιν έχουσαι) оне су сједињене несливено, при чему свака од њих чува своју властиту природну разлику (την οίκείαν εκάστη φυσικήν διαφοράν διασώζουσα)⁷⁵⁹.

Једне и иста Ипостас Логоса, поставши Ипостасју обеју природа, не допушта ни једној од њих да буде безипостасна (άνυπόστατον), нити им дозвољава да буду разноипостасне међу собом (έτεροϋποστάτους αλλήλων); нити је она понекад Ипостас једне природе, а понекад друге, него је она увек Ипостас обеју природа нераздељиво и неразлучно (αλλ’ άει αμφοτέρων αδιαιρέτως, και άχωρίστως υπάρχει ύπόστασις). Ипостас се не дели и не распарчава, тако да један део припада једној природи а други другој, него је она сва Ипостас и једне и друге природе недељиво и свецело (άλλα πάσα ταύτης και πάσα εκείνης, άμερώς και ολοσχερώς υπάρχουσα). Јер тело Бога Логоса не доби постојање као нека посебна ипостас, нити се појави нека друга ипостас поред Ипостаси Бога Логоса, него је у њој добило своју Ипостас или, боље рећи, било је примљено у Ипостас Бога Логоса. Стога тело нити је безипостасно (ανυπόστατος), нити уводи у Тројицу дугу ипостас⁷⁶⁰. Сама ипостас Бога Логоса постаде Ипостасју тела, и у том смислу: Логос постаде тело (Ин.1:14) без промене (άτρέπτως), и тело постаде Логос без измене (αμετάβλητος), и Бог постаде човек, јер Логос је Бог, и човек је Бог због ипостасног сједињења (και ό άνθρωπος Θεός, διά την καθ’ ΰπόστασιν ένωσιν)⁷⁶¹.

Оповргавајући монофизитско учење ο јединству природе у Господу Христу, свети Дамаскин излаже богооткривено, апостолско, православно учење о природи и личности, и о разлици која постоји међу њима. Оно што јеретике одводи у заблуду, вели богомудри Отац Цркве, јесте то што они уче да су природа (φύσις) и личност (ύπόστασις) једно исто (τοταϋτό). Када ми говоримо о природи човека као једној, треба знати да ми то говоримо не обраћајући пажњу на проблем душе и тела. Јер када упоредимо душу и тело међу собом, не можемо рећи да су једне природе (μιας φύσεως). Али пошто постоје многе људске личности (ύποστάσει), па ипак све имају исту врсту природе – јер се све састоје из душе и тела, све имају удела у природи душе (της φύσεως της ψυχής), и поседују суштину тела (την ούσίαν του σώματος) и општи вид (το κοινόν είδος) – то ми и говоримо да је природа свих ових многобројних и различитих личности једна (των πλείστων και διαφόρων υποστάσεων μίαν φΰσιν), док свака личност има две природе и постоји у двема природама, не име: у души и телу. Али се у случају Господа нашег Исуса Христа не може допустити неки општи вид, општа форма (κοινόν είδος). Јер никада није било, нити има, нити ће икада бити другога Христа, који би се састојао из Божанства и човечанства, и који би у Божанству и човечанству био у исти мах савршени Бог и савршени човек. Отуда је немогуће рећи да је у Господу нашем Исусу Христу једна природа (μίαν φΰσιν), начињена из Божанства и човештва, као што говоримо за посебну човечанску индивидуу да је начињена из душе и тела. Јер у овом случају ми имамо посла са индивидуом, а Христос није индивидуа (ουκ άτομον), јер не постоји општи вид, општа категорија Христосности, под коју бисмо Га могли подвести (ουδέ γαρ έχει κατηγοροΰμενον είδος Χριστότητος). Стога ми и говоримо да се у Христу десило сједињење двеју савршених природа: Божанске и човечанске, не мешањем, нити стапањем, нити растварањем, нити сарастварањем (ού κατά φυρμόν, ή σΰγχυσιν, ή σΰγκρασιν, ή ανακρασιν). Напротив, то је сједињење извршено синтезом (κατά σΰνθεσιν), то јест Ипостасју (καθ’ ύπόστασιν), и то: непроменљиво, несливено, неизменљиво, нераздељиво и неразлучно. И ми исповедамо у двема савршеним природама Једну Ипостас оваплоћеног Сина Божјег, држећи да у Њему Једна иста Ипостас припада и Божанству и човечанству, и Да су обе природе сачуване у Њему и после сједињења, али не остављамо сваку природу одвојено и посебно (Ιδία και αναμερος), него сматрамо да су оне међу собом сједињене у Једној сложеној Ипостаси (ήνωμένας άλλήλαις έν τη μια συνθέτω ύποστάσει). Јер ми држимо да je то сједињење суштаствено, то јест истинско, а не привидно; суштаствено, не у смислу да се из двеју природа образовала једна сложена природа, него да су се оне истински сјединиле у једну сложену Ипостас Сина Божјег (εις μίαν ύπόστασιν σΰνθετον τού Υίοΰ τού Θεού), и сачувале своје битне разлике (την ουσιώδη διαφοράν). Јер је створено остало створеним, и нестворено – нествореним; смртно je остало смртним, и бесмртно – бесмртним, неограничено – неограниченим, безгранично – безграничним, видљиво – видљивим и невидљиво – невидљивим⁷⁶².

Две природе, ипостасно сједињене у Господу Христу, имају своје две одговарајуће воље и своја два одговарајућа дејства. У борби против монотелита Православна Црква је својим светим, саборним, васељенским умом кроз богоносне Оце VI Васељенског сабора формулисала догму о двема вољама и двома дејствима у Господу Христу и додала исповедању вере халкидонских Отаца IV Васељенског сабора. Та одредба гласи:

(грчки)

Και δύο φυσικάς θελήσεις ήτοι θελήματα έν αύτω (Χριστώ), και δύο φυσικάς ενεργείας αδιαιρέτως, άτρέπτως, άμερίστως, άσυγχύτως, κατά την των αγίων πατέρων διδασκαλίαν ωσαύτως κερύττομεν’ και δύο μεν φυσικά θελήματα οΰχ ύπεναντία, μη γένοιτο, καθώς οί ασεβείς έφησαν αιρετικοί, άλλ’ έπόμενον το άνθρώπινον αύτοϋ θέλημα, και μη άντίπιπτον, ή αντίπαλα! ον, μάλλον μεν οΰν και πανσθενεϊ θελήματι’ έδει γάρ το της σαρκός θέλημα κινηθήναι, υποταγή ναι δε τω θελήματι τω θεΐκω.⁷⁶³

(српски)

И ми исто тако исповедамо, по учењу светих Отаца, две природне воље или хтења у Христу, и два природна дејства недељиво, неизменљиво, неразлучно, несливено; и две природне воље нису опречне, – не дао Бог! –, као што рекоше безбожни јеретици, него човечанска воља његова следује, не противи се, нити противстаје, већ се покорава његовој Божанској и свемоћној вољи; јер је требало да се воља тела креће и повињава Божанској вољи.

Богооткривена истина о двема вољама и двома дејствима у Господу Христу разрађена је богомудро од стране неустрашивог исповедника Православља, светог Максима Исповедника. По њему, воља је битно својство природе, исто тако и дејство. Двојство природа у Господу Исусу логично и природно се пројављује у двојству воља и двојству дејстава. Имајући човечанску природу, оваплоћени Логос имао је у њој и вољу (θέλημα), јер човечанска природа не може постојати без воље. Природна воља (θέλημα φυσικόν) је сила која жели оно што је по природи (δΰναμις του κατά φΰσιν όντος ορεκτική), и која битно садржи сва она својства која сачињавају природу, по којој је увек природи урођено хтети. Није једно исто имати урођено хтење, и хтети (ού ταυτόν δε το πεφυκέναι θέλειν, και θέλειν), као што није једно исто имати урођену способност говора, и говорити. Оваплоћени Логос као човек имао је урођено хтење, а сам је био покретан и управљан Божанском вољом (τω θε’ίκω θελήματι). Јер његово је – не хтети ништа супротно Богу. Као човек Спаситељ је имао човечанску, природну вољу (θέλημα φυσικόν), којом је управљала његова Божанска воља, а човечанска јој се воља његова није противила (ουκ έναντιοΰμενον)⁷⁶⁴.

Ако Господ Христос као човек није заиста имао природну човечанску вољу, онда није истински постао савршен човек, нити је уопште постао човек (οΰδ’ δλως άνθρωπος γέγονεν)⁷⁶⁵. Α ако је као човек имао природну вољу, Он је свакако у суштини хтео оно што је Он сам као Бог по природи ставио у састав људске природе када ју је створио. Јер Он није дошао да поквари природу, коју је сам као Бог и Логос створио, него је дошао да потпуно обожи природу (διόλου θεωσαι την φΰσιν), коју је сам по својој вољи, благовољењем Оца и сарадњом Духа, присајединио себи у једној и истој Ипостаси, са свима њеним природним својствима, но само без греха⁷⁶⁶. Дакле, као Бог по природи, Он је хтео оно што је по природи божанско и Очево (ήθελε τά κατά φΰσιν θεία και Πατρικά), јер је Он био једне воље са својим Родитељем; а као човек по природи, Он исти опет је хтео оно што је по природи људско (ήθελε τά κατά φΰσιν ανθρώπινα), нина који начин не противећи се вољи Очевој⁷⁶⁷.

Ми православно верујемо, изјављује свети Максим, да је оваплоћени Бог Логос у свему истовремено савршени Бог и савршени човек, и да на савршен начин и оно што је божанско и оно што је човечанско по природи има, и хоће, и чини (έχειν φυσικώς, και θέλειν, και ένεργεϊν). Он у исто време има у правом смислу и божанску и човечанску суштину, и вољу, и дејствовање⁷⁶⁸. У Ипостаси оваплоћеног Бога Логоса разлика између двеју сједињених природа остаје неокрњена и потпуна; никаква промена или сливање не дотичу се двеју природа, ни њихових суштина, ни воља, ни дејствовања, нити ичега што им припада⁷⁶⁹. Треба се, дакле, побожно држати учења и вероисповедања светих Отаца, и исповедати две природне воље (δυο φυσικά θελήματα) и два суштаствена дејствовања у једном и истом Господу Христу. Јер ако речемо да je у Њему једна воља и једно дејство, онда је Он по природи или само Бог, но не и човек, или само човек, но не и Бог, или није ни Бог ни човек⁷⁷⁰.

Господ Христос је по природи и Бог и човек. Све што је својствено и једној и другој природи Он има по природи (τά έκατέρας ίδια φύσεως κατά φΰσιν έχει): има божанску вољу и дејство, и човечанску вољу и дејство, али не једну само која би уништила два по природи дејства, или још једну осим ових двеју природних, која би учинила да постоје три дејства и три воље. Једном и истом Христу ми приписујемо по природи како једну и другу суштину, тако и једну и другу суштаствену вољу и дејство (και έκατέραν αύσιώδη Φέλησιν και ένέργειαν)⁷⁷¹.

Учење богоносних Отаца васељенске Цркве и светих Васељенских сабора је ово: исповедати Бога у свему по природи савршеног, и човека у свему по природи савршеног (изузев само грех), једног и истог и јединог Господа и Бога Исуса Христа. Не треба ни од једне природе одузимати оно што Га по природи чини савршеним, нити рећи да Он има или само божанску или само човечанску вољу и дејство. Ради нашег спасења Он нити је оштетио, нити изменио, нити уништио ишта од онога што Га чини апсолутно најсуштасвенијим Логосом (ό ύπεροΰσιος Λόγος). Он је потпуно и савршено (изузев само грех) у себи и собом сачувао по свему и у свему оно што сачињава и божанску и човечанску природу. Отуда је по природи и вољеван и делатан (όθεν και ϋελητικός φΰσει, και ενεργητικός) један и исти и једини Господ наш и Бог, по обема својим природама, из којих и у којима јесте. Он, Бог, постаде човек, и то човек разуман (νοερός), то јест вољеван по природи и делатан у истини (θελητικός φύσει κάΐ ενεργητικός κατ’ άλήθειαν), Он који је сам по природи и једини Бог. Он васцелог мене узе на себе и све што је моје, да би ми васцелом даровао спасење⁷⁷². Две природне воље, два природна дејства једнога и истога Христа Бога, сједињени су несливено и недељиво, као и две природе његове: Божанска и човечанска⁷⁷³.

Господ Христос не би спасао васцелог човека, да није узео на себе целокупну природу човечанску. Узевши на себе душу разумну и словесну са сродним јој телом, то јест потпуног човека, само без икакве мрље, и присајединивши себи ипостасно, сам натприродни Бог имао је потпуно душину природну слободну вољу (αύτεξούσιον θέλησιν). Пошто смо заповест Божју преступили не без учешћа воље (ού θελήσεως διχα), нама је неопходно било излечење воље. И када се сам Бог оваплотио, излечио је слично узимањем на себе сличног (τη προσλήψει τοΰ ομοίου τό όμοιον). Узевши на себе вољу човечанску и њено разумно и животно дејствовање (λογικήν και ζωτικήν ένέργειαν). Он ју је очистио од сваке прљавштине, и оваплоћењем даровао Божанство целокупној нашој природи. Јер када је Бог Логос при стварању снабдео нашу природу вољом и делатношћу, и то слободном вољом и радном делатношћу, јасно је да је Он узео на себе и ипостасно присајединио себи онакву природу какву је у почетку створио, то јест по природи вољевну и делатну (θελητικήν φΰσει και ένεργητικήν). Јер се не би могла назвати нашом природа, која би била без урођених јој сила (των αυτής έμφυτων δίχα δυνάμεων) које су јој битне. Није дакле наша, човечанска природа она природа која нема воље (άνεθέλητος), нити она која је без делатности (άνενέργητος), јер то би значило да је без душе (άψυχος)⁷⁷⁴.

Сагласно светим Оцима и ми исповедамо, вели свети Максим, да један и исти Христос има две различите природе, два природна дејства и две суштаствене воље (ουσιώδη θελήματα). Јер нити je човечанска нити Божанска природа у Њему била изван суштине или изван урођене воље или дејства (έμφυτου θελήματος ή ενεργείας). Пошто је то тако, онда је очигледно да Онај исти који из њих, то јест из Божанства и човечанства, у једној и истој Ипостаси постоји, јесте у правом смислу и Бог и човек, једносуштан с нама и једнодејствен (ομοούσιος ήμϊν έστι και όμοεργής), ипо човечанској природи има исту урођену вољу, али исто тако једносуштан и једнодејствен са Оцем (ομοούσιος τω Πατρι και όμοεργής), ипо Божанској природи има исту вољу⁷⁷⁵

Треба јасно разликовати вољу као битно својство природе од начина хтења, од избора. Није једно исто хтети, имати вољу, и начин хтења (ού ταύτόν το θέλειν και το πώς θέλειν), као што није једно исто гледати и начин гледања. Јер хтети, имати вољу, припада природи, као и гледати; и то је својствено свима који су исте природе и истог рода (και πάσι τοις όμοφυέσι και όμογενέσι προσόν); а начин хтења (το δε πώς θέλειν), као и начин гледања, то јест хтети шетати или не хтети шетати, и гледати десно или лево, или горе или доле, јесте начин на који се употребљава воља и вид (τρόπος έστι της τοΰ θέλειν και όράν χρήσεως), и тај начин припада једино ономе који се служи њиме, и он га раздваја од других⁷⁷⁶.

Оно што је у природи људској не учи се (άδίδακτα είναι τά φυσικά). Α ако се не учи оно што је природно, то ми нисмо учењем стекли вољу, хтење (άδίδακτον δε έχομεν το θέλειν), јер се нико никада није учењем научно хтењу (οΰδεις γάρ ποτέ θέλειν διδάσκεται): воља се дакле налази у самој природи човековој. И опет, ако је човек по природи разуман (λογικός), разумна је по природи и његова природна слободна моћ (φύσει αύτεξοΰσιον), јер слободна моћ, по учењу Отаца, и јесте воља (θέλησίς έστιν): дакле, човек је по природи вољеван (άρα φΰσει θελητικός ό άνθρωπος). И опет, ако је човек створен по лику блаженог и надсуштаственог Божанства, а Божанска природа је слободна по природи (αυτεξούσιος δε φΰσει ή θεία φΰσις), значи и човек је, будући заиста лик Божанства, слободан по природи (αυτεξούσιος τυγχάνει φύσει); а ако је слободан по природи, значи човек је и вољеван по природи (θελητικός άρα φύσει)⁷⁷⁷.

Исти Господ Христос бејаше сав Бог (δλος ην Θεός) са човештвом, и Он исти – сав човек (δλος ό αυτός άνθρωπος) са Божанством. Он исти, као човек, у себи и собом потчињаваше Богу и Оцу оно што је човечанско, дајући нам Себе као најбољи образац и пример за подражавање, да бисмо ми, гледајући у Њему свог вођа спасења, добровољно потчинили Богу све што је наше и желели оно што Он сам жели⁷⁷⁸.

Неодољива истинитост богооткривеног учења о чудесној Личности Господа Исуса, која постоји, хоће и дејствује у двема природама, ипостасно сједињеним, и у свима својствима која им јестествено припадају, избија из сваке речи светог Дамаскина, који је своје осећање и своје сазнање молитвено и благодатно сјединио са саборним и светим осећањем и сазнањем Цркве Христове, из које и у којој он и мисли и говори о Личности Богочовека Христа. Исповедајући да је сам Господ наш Исус Христос савршени Бог и савршени човек, вели свети Дамаскин, ми тврдимо да Он има све што и Отац, осим нерођености, и све што и први Адам, осим греха. Ми тврдимо такође, да Он, сагласно двема природама, има двојна природна својства која припадају двема природама (διπλά ατ των δύο φύσεων φυσικά): две природне воље, Божанску и човечанску; две природне слободе (αυτεξούσια δύο φυσικά), Божанску и човечанску, исто тако мудрост и знање, Божанско и човечанско. Једносуштан са Богом и Оцем, Он слободно хоће и дејствује као Бог (αύτεξουσίως θέλει και ενεργεί ώς θεός), а једносуштан с нама, Он исти слободно хоће и дејствује као човек (αύτεξουσίως θέλει κάί ενεργεί ώς άνθρωπος ό αυτός). Јер његова су чудеса, а његова и страдања⁷⁷⁹.

Пошто су у Христу две природе, ми тврдимо да су у Њему и две природне воље и два природна дејства. Али пошто је Ипостас двеју његових природа једна, то ми тврдимо да Један исти и хоће и дејствује природно по обема природама (φυσικώς κατ’ άμφω τάς φύσεις), из којих, у којима, и које су – Христос Бог наш. Али Он хоће и дејствује не подвојено него сједињено (ού διηρημένως, άλλ’ ήνωμένως), јер жели и дејствује у свакој од обеју природа са учешћем друге. Јер у којих је суштина иста, у њих је иста и воља и дејство; а у којих је суштина различита, у њих је различита и воља и дејство; и обратно, у којих је воља и дејство исто, у њих је и суштина иста, а у којих је различита воља и дејство, у њих је и суштина различита. Стога ми у Оцу и Сину и Светом Духу по истоветности дејства и воље распознајемо истоветност природе. А у божанском домостроју оваплоћеног Сина Божјег, ми по разлици дејстава и воља распознајемо и разлику природа. Знајући пак разлику природа, ми исповедамо да су воље и дејства такође различити. Јер као што број природа једног и истог Христа, – када се о Њему побожно размишља и говори –, не раздељује једног Христа, него показује да се чак и у сједињењу очувала разлика између природа, тако и број воља и дејстава, који суштаствено припадају његовим природама, – jep je Он ради нашег спасења и желео и дејствовао по обема природама –, не уводи деобу, него само показује да се разлика између њих сачувала и у сједињењу. Јер воље и дејства ми називамо природнима, а не ипостаснима (φυσικά γαρ, και οϋχ υποστατικά). Будемо ли их сматрали за ипостасне, мораћемо рећи да три Ипостаси Свете Тројице имају различите воље и различита дејства (έτεροθελεϊς και έτεροενεργείς)⁷⁸⁰.

Треба знати да хтење и начин хтења није једна иста ствар (οΰ ταύτόν έστι). Јер хтење је својствено природи, и принадлежи свима људима, али начин хтења не зависи од природе већ од нашег слободног избора, од нашег суда (της ημετέρας γνώμης). Сви људи не пројављују своју вољу ни своја дејства на исти начин. Јер начин хтења или дејствовања јесте начин употребе воље и дејствовања, а то припада само ономе који се користи тим способностима, и то је оно што га одваја од осталих⁷⁸¹.

Уопште хтети назива се вољом (το μεν άπλως θελεΐν, θέλησις), или способношћу хтења (ή θελητικη δΰναμις), која је способност – разумно стремљење и природ на воља (λογική ούσα δρεξις και θέλημα φυσικόν); али хтети на известан одређени начин, или оно што подлежи хтењу, претпоставља предмет хтења и зависи од слободног избора (θέλημα γνωμικόν). Способност хтети урођена је природи; тако на пример, Божанској природи урођена је способност хтети, и то тако и човечанској. Α онај који се користи својом вољом, то јест ипостас, као на пример Петар, јесте онај који хоће. Пошто је, дакле, Христос један, и Ипостас његова једна, то је један и исти који хоће и на божански и на човечански начин (εις και ο αυτός έστιν ό θέλων θεϊκως τε και ανθρωπίνως). А пошто Он има две природе, способне хтења, јер су разумне (а све што је разумно, способно је хтети и слободно се опредељивати = πάν Υάρ λογικόν θελητικόν τε και άυτεξούσιον), то ми кажемо да су у Њему две воље или два природна хтења. Он исти способан је хтети по обема својим природама (θελητικός γαρ έστιν ό αυτός κατ’ άμφω τάς αύτοΰ φύσεις), јер је Он примио ону способност хтења која нам по природи припада. И пошто један и исти Христос хоће сагласно и једној и другој природи (ό θέλων καθ’ έκατέραν), то можемо рећи да је у Њему и предмет хтења један исти (το αυτό θελητόν λέξομεν έπ’ αύτοΰ): не као да је Он хтео само оно што је хтео као по природи Бог (јер Божанству није својствено хтети јести, пити и томе слично), него је хтео и оно што припада човечанској природи, и то не противречећи слободи избора (ούκ έν έναντιότητι γνώμης), већ чинећи то по својству природа (έν ίδιότητι των φύσεων). Јер ово je Он онда по природи хтео (φυσικώς ήθελεν), када je и Божанска воља његова то хтела, и допуштала телу да страда и чини оно што му је својствено⁷⁸².

Способност хтења припада по природи свима људима подједнако. Пошто сваки човек има по природи способност хтења, то и Господ, не само као Бог, већ и као човек има по природи способност хтења. Јер као што је узео на себе нашу природу, Он je узео у њој и нашу вољу (το ήμέτερον θέλημα). У том смислу Оци су и говорили да је Он у себи самом упечатио нашу вољу. Ако воља не припада природи, онда мора припадати или ипостаси (ύποστατικόν έσται), или бити противприродна (παρά φύσιν). Но ако би воља припадала ипостаси, онда би Син имао вољу различиту од Очеве (έτερόβουλος), јер ипостасно својство карактерише само једну ипостас. Ако би пак воља била противприродна, онда би она означавала испадање из природе (έκπτωσις της φύσεως έσται το θέλημα), јер оно што је противприродно, разорно је за оно што је природно⁷⁸³.

Ми тврдимо, вели свети Дамаскин, да у Господу нашем Исусу Христу постоје и два дејства (δύο τάς ενεργείας). Као Бог и једносуштан са Оцем Он је имао подједнако са Њим божанско дејство, а пошто је постао човек и једностуштан са нама, Он је имао и дејство, својствено људској природи. Али треба знати да се међу собом разликују: дејство (ενέργεια), способност дејствовања (ένεργητικόν), производ дејства (ενέργημα), и онај који дејствује (ό ενεργών). Дејствовање је делатно и суштаствено кретање природе; способност дејствовања је природа из које произлази дејство; произвол дејства је резултат дејствовања, а онај који дејствује јесте онај који употребљава дејство, то јест личност, ипостас⁷⁸⁴.

У Исповедању вере које новонаречени епископ изговара при својој хиротонији, потчињавајући себе потпуно и безусловно васељенском осећању и сазнању једне, свете, саборне и апостолске Цркве Христове, и предајући себе свецело и бесповратно служењу Божанској Истини Цркве Божје, он произноси и ове многозначајне речи о Личности незаменљивог Бога и Господа Исуса:

(грчки)

…Πιστεύω τον ένα της αυτής ύπερουσίου, και ζωαρχικής Τριάδος, τον μονογενή Λόγον, κατελθόντα έκ τών ουρανών δι’ ημάς τους ανθρώπους, και δια την ημών σωτηρίαν, σαρκωθήναι έκ Πνεύματος Αγίου, και Μαρίας τής Παρθένου ένανθρωπήσαι, τουτέστι τέλειον άνθρωπον γενέσθαι, μένοντα Θεόν, και μηδέν μεταβαλόντα τής θείας ουσίας, δια την προς την σάρκα κοινωνίαν, ή άλλοιώσαντα· άλλ’ άνευ τροπής προσειλληφότα τον ανθρωπον, έν αύτώ το πάθος και τον σταυρόν ύπομειναι, παντός πάθους, κατά την θείαν φύσιν, ελεύθερον και άναστήναι τη τρίτη ήμερα εκ τών νεκρών και είς τους ουρανούς άνεληλυθότα, έκ δεξιών καθίσαι τού Θεού και Πατρός… νΕτι δε του ένανθρωτήσαντος Λόγου μίαν ύπόστασιν ομολογώ» και ένα πιστεύω τον αυτόν, και κηρύττω Χριστόν, έν δυσι μετά την ένανθρώπησιν ταΐς θελήσεσι, και φύσεσι, τον έν οις, και έξ ών πέφυκε σώζοντα» ακολούθως δε και δύο θελήματα πρεσβεύω, της έκαστης φύσεως το ‘ίδιον θέλημα, και τήν ιδίαν σώζουσης ένέργειαν.

(црквено-словенски)

…Верую, яко единъ отъ таяжде пресущественныя и живоначальныя Троицы единородное Слово, снизшедъ съ небесъ насъ ради человекъ и нашего ради спасенiя, воплотися отъ Духа Свята и Марiн Девы вочеловечися, сиречь совершенный человекъ быстъ, пребывая Богъ, и ничтоже переменивъ отъ божескаго существа приобщенiемъ къ плоти, или во иное превративъ: но безъ приложенiя воспрiявъ человека, въ немъ страданiе и смерть претепъ, отъ всякаго страданiя по божескому естеству свободный, и воскресе въ третiй день изъ мертвыхъ: и возшедъ на небеса, возседе одесную Бога и Отца… Еще же воплотившагося Слова едину ипостась исповедую: и вeрую и проповедую, яко единъ и тойжде есть Христосъ въ двухъ по воплощенiи естествахъ, сохраняя, въ нихже и изъ нихже бе. Последовательне же и две воли чту, коемуждо естеству сохраняющу собственную волю и свободное (=свое) действiе.

(српски)

…Верујем, да се један од исте надсуштаствене и животворне Тројице, Јединородна Реч, сишавши с неба, нас ради људи и нашег спасења ради оваплоти од Духа Светога и Марије Деве очовечи, то јест постаде савршени човек, остајући Бог, и нимало не изменивши божанску суштину заједницом са телом, нити претворивши, него без промене примивши човека, у њему страдање и смрт претрпе, слободан од сваког страдања по Божанској природи; и васкрсе у трећи дан из мртвих; и узишавши на небо, седе с десне стране Бога и Оца… Још исповедам једну ипостас оваплоћене Речи; и верујем и проповедам,да је један и исти Христос у двема по оваплоћењу природама, чувајући их, у којима и од којих беше. Доследно поштујем и две воље; свака природа чува своју властиту вољу и властито дејство.

Молитвена мисао Цркве, пуна свештеног усхићења, узбуђења и дивљења, кружи око пресвете тајне Личности Спаситељеве тихо, опрезно, на серафимски трепетним осећањима. Њој – молитвеној и христочежњивој, саборној, светој и апостолској Цркви, открива се тајна Христова више него ма коме, ма где и ма кад⁷⁸⁵. Тајни чудесне Личности Спаситељеве, бесконачној са сваке стране, Црква приступа са бесконачним молитвама, и њену бескрајну, но у свему неодољиву реалност, ограђује раскликтаним усхићењем, и свештеним узбуђењем, и непрекидним усклицима, и смиреном мудрошћу. Шта је за њу рођење Бога у телу? Тајна сакривена, Анђелима неказана, јер беспочетни Логос прима почетак (Слово бо безначальное начало пpieмb), рађа се као човек од Деве⁷⁸⁶. Све је ту надумно: драговољно се ствара Нестворени (зиждется Несозданный волею), Онај који јесте – постаје (Сый бываетъ); будући сав Бог, ако се и оваплотио, није се претворио, остао је неизменљив⁷⁸⁷. Спаситељ се силом Божанства сјединио са човеком, сједињењем несливеним, у подобију тела⁷⁸⁸. Оваплоћење Бога је «чудо, всякш разумъ ужасающее и обдержающее»⁷⁸⁹; и задивљена душа призива небо и земљу и преисподњу на тај призор: Слыши, небо, и внуши, земле, да подвижатся основашя, да прiимутъ трепетъ преисподняя: яко Богъ же и Творецъ въ плотское одeяся зданiе, и иже державною рукою создавши тварь, утробы зрится зданiе. О глубина богатства, и премудрости, и разума Божiя! яко неиспытаны судьбы его, и неизслeдовани путie его⁷⁹⁰. Неизменљиви Лик Очев, Обличје вечности његове, прима обличје слуге, од безбрачие Мајке произашавши не претрпе промену: јер што беше – остаде, будући истинитим Богом; и што не беше – прими на себе, поставши човек из човекољубља⁷⁹¹.

На Божић постаје видљив телом (όράτια σαρκι) Онај који је по природи невидљив (ό φύσει αόρατος)⁷⁹². Велико и необично чудо зби се данас: Дева рађа, и материца се не квари; Логос се оваплоћава, и од Оца се не одваја⁷⁹³. Тајна оваплоћења Божјег «не терпитъ испытатя» (οΰ φέρει το μυστήριον έρευναν)⁷⁹⁴. Данас се збива необична тајна: природа се обнавља, и Бог постаје човек; што беше – остаде (δπερ ην, μεμένηκε), и што не беше – прими на Себе, не претрпевши ни стапање ни деобу (οΰ φυρμόν ύπομείνας, ουδέ διαίρεσαν)⁷⁹⁵. Захваћена молитвеним дивљењем пред тајном оваплоћења Божјег, православна се душа узбуђено пита: Како ћу изразити велику тајну? Бесплотни се оваплоћује (ό άσαρκος σαρκοΰται), Логос се увећава (ό Λόγος παχΰνεται = слово одебелeваетъ), Невидљиви постаје видљив (ό αόρατος όράται), Неопипљиви постаје опипљив и Беспочетни – почиње (ό άναρχος άρχεται)⁷⁹⁶. Логос, Бог, и сав постаде земан, васцелом Божанству уединивши човечанство у Ипостаси својој⁷⁹⁷. Чудо оваплоћења, иако реалније од сваке реалности, по свему превазилази границе свега природнога, и иде с њим у раскорак: јер где Бог хоће, тамо се побеђује природни поредак (идеже бо Богъ хощетъ, побеждается естества чинъ), якоже пишетъ: Христосъ родися, прежде падшш возставити образъ⁷⁹⁸.

Оваплоћењем се Бог Логос обукао из свете Богородице у васцелог човека: Во всего Адама облечеся изъ тебе, Богородице, все плотоносно происшедшее Слово (όλος σαρκοφόρος προελθών ό Λόγος)⁷⁹⁹. Невидљиви, поставши видљив оваплоћењем, поживе с људима⁸⁰⁰. Једини невидљиви Бог, оваплотивши се, постаде видљив⁸⁰¹, и на тај начин би објављена вечита тајна (еже отъ века таинства явленiе) Божја о свету и човеку⁸⁰². На свете Благовести се пева: Данас се открива вечна тајна: Син Божји постаје Сином човечјим да, узевши оно што је горе, подари ми боље⁸⁰³. Неописани Бог и Господ оваплоћењем описује себе, слика себе: Будући неописан својом Божанском природом, пева се оваплоћеном Спаситељу у Недељу Православља, Ти си, Господе, оваплотивши се у последње време, изволео описати Себе, јер си примањем на Себе тела, примио и сва својства његова⁸⁰⁴. Невидљиви Бог, оваплотивши се, учинио је себе видљивим; неописани Господ, оваплотивши се, описао је себе телом: Неописанное Слово Отчее, изъ тебе, Богородице, описася воплощенiемъ…⁸⁰⁵

Оваплоћењем својим Бог Логос није умањио Себе, нити осиромашио: Савечни Логос пребеспочетнога Оца (ό συνάίδιος Λόγος τοΰ προανάρχου Πατρός), не разлучивши се од онога што је горе, сиђе доле из милосрђа, и примивши Адамову убогост, узе туђе обличје⁸⁰⁶. Јединородни Син и Логос Божји, будући бесмртан, изволео је оваплотити се од свете Богородице, и не изменивши себе постао је човек (άτρέπτως ένανθρωπήσας)⁸⁰⁷.

О чудесном начину сједињења двеју природа у Личности Господа Христа нарочито говоре догматици разних гласова у Октоиху. Тако се у догматику трећег гласа вели: Како да се не дивимо богочовечанском породу твом (τον θεανδρικόν σου τόκον), Свечесна? Без оца си родила Сина телом, који се пре векова родио од Оца без матере, и ни на који начин Он није претрпео промену, или стапање, или раздељење (μηδαμώς ύπομείναντα τροπήν, ή φυρμόν, ή διαίρεσιν), него је сачувао у потпуности својства и једне и друге суштине (άλλ έκατέρας ουσίας την Ιδιότητα, σώαν φυλάξαντα). У догматику шестог гласа каже се: Син Јединородни који је пре сваког времена засијао из Оца, Он исти из тебе произађе, Чиста, оваплоти се на неисказан начин, будући по природи Бог и поставши нас ради по природи човек; Он се не раздељује у два лица (ουκ εις δυάδα προσώπων τεμνόμενος), него се распознаје у двема природама несливено (αλλ’ έν δυάδι φύσεων, άσυγχΰτως γνωριζόμενος). А у догматику шестога гласа пева се: Небески цар се из човекољубља појави на земљи и поживе с људима; јер примивши тело од Деве чисте, и произашавши од Ње са оним што је примио, један је Син, двострук природой, но не Ипостасју (εις έστιν Υιός, διπλούς την φΰσιν, άλλ’ ού την ύπόστασιν). Стога истински проповедајући савршеног Бога и савршеног човека, ми исповедамо Христа Бога нашег. – Једну Ипостас у двема природама Богородица је родила Бога оваплоћеног⁸⁰⁸. Иако је Емануил један личношћу, ипак је двострук природом, јер суу Њему две воље идва дејства⁸⁰⁹.

Личност Господа Исуса је бесконачна тајна и с обзиром на своју вечну Божанску прошлост и с обзиром на своју вечну богочовечанску будућност. Непристрасна мисао о Христу увек се извија у молитву, неосетно прелази у њу, и побожним дивљењем прати Спаситеља на свима његовим тајанственим путевима. Трепетна мисао Цркве о Господу Христу, вођена Светим Духом, извија се у молитвену песму Оној која је оваплоћеног Бога родила: Тајна, која је била од вечности сакривена и Анђелима непозната, кроз тебе се, Богородице, људима на земљи појави: Бог у несливеном сједињењу оваплоћен (έν άσυγχΰτω ενώσει σαρκοΰμενος)9. Ма како човек посматрао натприродно рођење Господа Христа од Духа Светога и Деве свете, и његову чудесну Личност у двема различитим природамa, несливено, нераздељиво, неразлучно и неизменљиво сједињеним, мора увидети да су то две неуклонљиво историске чињенице, које при свој својој несумњивој реалности остају: надумне, надчовечанске, несхватљиве, неизразиве. Молитвена мисао Цркве, погружавајући се у бесконачну тајанственост ових чињеница, непрестано понавља и тврди да су оне: паче ума, паче слова, паче естества, паче смысла и слышанiя. Оваплоћење Бога је «недомысленно и непостижимо таинство⁸¹⁰. Оно је не само ново чудо, него – увек ново, и увек најновије; увек свеже, и увек најсвежије: Чудо всехъ чудесъ новейшее (Φαΰμα, των απάντων θαυμάτων κοανότερον)⁸¹¹. Стога то чудо – језик не може изразити; надокучив је начин рођења (ακατάληπτος εστίν ό τρόπος τής κυήσεως), јер где Бог хоће, тамо се побеђује природни поредак⁸¹².

Ипостасно сједињење Божанске и човечанске природе у Господу Исусу Христу извор је нарочитих последица које карактеришу Личност Богочовека Исуса као јединствену и беспримерну по важности и значају за све што се назива Бог и човек. Сам начин ипостасног сједињења је чудесан, натприродан, надуман, зато су и последице сједињења чудесне, натприродне, надумне. Последице су условљене и нормиране Ипостасју, која је носилац, и начело, и веза, и сила сједињења двеју природа у Господу Христу. Као што је ипостасно сједињење Божанске и човечанске природе у Личности Богочовека извршено на тајанствен начин: неразлучно, недељиво, несливено, неизменљиво, тако су и последице овог ипостасног сједињења, уколико извиру из Божанске и човечанске природе Христове, у међусобном односу сједињене: неразлучно, недељиво, несливено, неизменљиво. У томе се и састоји чудесност и божанственост, које собом престављају ове последице.

Сва дела Господа Христа – дела су једне Ипостаси; сва осећања Господа Христа – осећања су једне Ипостаси; све мисли Господа Христа – мисли су једне Ипостаси; све биће Господа Христа – биће је једне Ипостаси; сав живот Господа Христа – живот је једне Ипостаси; сав подвиг искупљења и спасења Господа Христа – подвиг је једне Ипостаси. Али при свему том ипостасном јединству Божанска природа Христова остаје у својим границама, а човечанска опет у својим. Ипостас је та која својства једне природе чини својствима друге, не штетећи ни себе као вечиту и неизменљиву Ипостас Божанску, нити пак и једну од двеју природа које Она сједињује.

Природа, карактер и границе последица које произлазе из ипостасног сједињења у Господу Христу двеју природа, њихових двеју воља и двају дејстава, зависе како од природе и карактера Логосове Ипостаси, тако и од природе и карактера природа које су сједињене. Реалношћу својом последице ипостасног сједињења ни најмање не нарушавају разлику која постоји између Божанске и човечанске природе, између Божанске и човечанске воље, између Божанског и човечанског дејствовања, нити пак ова разлика онемогућује ипостасно сједињење двеју природа, воља, и дејстава, које је увек недељиво, неразлучно, несливено, неизменљиво. И у последицама ипостасног сједињења остаје у потпуности оно што Божанску природу, Божанску вољу, Божанско дејство, одликује као Божанске, и што човечанску природу, човечанску вољу, човечанско дејство, одликује као човечанске.

Последице ипостасног сједињења двеју природа у Господу Христу ове су: 1) усвајање, размена, општење својстава (ίδνοποίησις, άντίδοσις, κοινοποίησις των Ιδιωμάτων); 2) апсолутна безгрешност, односно апсолутна светост Господа Исуса; 3) обожење човечанске природе у Господу Христу; 4) нераздељиво поклоњење Исусу Христу по Божанству и човечанству, и 5) Мајка Господа и Бога Исуса Христа јесте – Богородица и Приснодева.

1. Општење својстава Божанске и човечанске природе у Господу Христу обавља се јединством Личности, јединством Ипостаси Христове. Пошто једна и иста Ипостас Бога Логоса у Господу Христу јесте потпуно, и нераздељиво, и савршено, Ипостас како Божанске природе његове тако и човечанске природе његове, то се преко јединства Ипостаси својства једне природе преносе на другу: божанска на човечанску и човечанска на божанску, опште међу собом и размењује се. Због јединства Ипостаси, која је носилац обеју природа, Господу Христу се као Богу приписују имена, својства и дејства која Му припадају по човечанству; и обратно, Њему као човеку приписују се имена, својства и дејства која Му припадају по Божанству.То је разлог што се у Светом Писму његовој Божанској природи често приписују својства човечанске природе, као што се, с друге стране, његовој човечанској природи понекад приписују својства Божанске природе. Тако се у Светом Писму Господ Христос назива: Господом славе распетим⁸¹³; за Њега се вели: Господ Бог стече Цркву крвљу својом⁸¹⁴; Њега, Начелника живота убише⁸¹⁵; други човек је Господ с неба⁸¹⁶; ми се помирисмо с Богом смрћу Сина његова⁸¹⁷; Бог Сина свог не поштеде, него Га предаде на смрт за све нас⁸¹⁸; иако бејаше Син Божји, али од онога што пострада научи се послушању, и савршивши се, постаде свима узрок спасења вечнога⁸¹⁹. Исто тако се у Светом Писму Господу Исусу као Сину човечјем и човеку често приписују својства која припадају његовој Божанској природи, на пример: свудаприсутност (Нико не узиђе на небо осим који сиђе с неба, Син човечји који је на небу)⁸²⁰, власт отпуштати грехе⁸²¹; вечно Синовство божанско⁸²²; суд над светом на Страшном суду⁸²³; божанска слава⁸²⁴; божанска свемоћ⁸²⁵; божанско поклоњење⁸²⁶.

Богооткривена истина Светога Писма о тајанственом општењу својстава двеју природа у Господу Христу јединством Ипостаси разливена је по благодатним мислима светих Отаца и Учитеља Цркве, чије христочежњиве душе, окриљене и узнесене вером, живе на безоблачним висинама божанских истина. Пошто су последние ипостасног сједињења двеју природа у Господу Исусу у органској вези с начином њиховог сједињења, то је о овоме било доста речи и у претходној глави, али важност проблема нагони нас да се још позабавимо овом истином, онако како је схваћена и објашњена омолитвљеном душом богомудрих философа – светих Отаца.

Свети Иполит вели: Творац свих твари оваплоти се од пресвете Приснодеве Марије; Он исти бејаше савршени Бог, и Он исти бејаше савршени човек. По своме Божанству Он је чинио божанска дела својим пресветим телом, таква дела наиме, која нису припадала телу по природи; а по своме човечанству Он је подносио човечанске ствари, такве ствари наиме, које нису припадале Божанству по природи. Он ништа божанско не чињаше без тела (γυμνόν σώματος); нити Он исти учини ишта човечанско без учешћа Божанства (άμοιρον δράσας Θεότητος).Τ3κο је Он сачувао за себе нов и доличан метод (καινοπρεπη τρόπον), којим Он чињаше и једно и друго, док оно што је природно и Божанству и човечанству остаде неизменљиво (το κατ’ άμφω φυσικώς άναλλοίωτον)⁸²⁷.

Логос Божји, Мудрост и Истина, вели Ориген, иако је узео на себе тело, с правом се назива Сином Божјим, Силом Божјом, Христом, Мудрошћу Божјом, или стога што је тело било потпуно у Сину Божјем, или стога што је тело примило Сина Божјег потпуно у себе. И опет, Син Божји, кроз кога је саздана сва твар, назива се Исусом Христом и Сином човечјим. Јер се такође вели да је Син Божји умро, што се односи на ону природу која себи може допустити смрт (pro ea scilicet natura quae mortem utique recipere poterat); и назива се Сином човечјим Он, за кога је објављено да ће понова доћи у слави Бога Оца са светим Анђелима. То је разлог што се кроз цело Свето Писмо не само о Божанској природи говори у човечанским речима (divina natura humanis vocabulis appelatur), него се и човечанска природа украшује називима божанског достојанства (humana natura divinae nuncupationis insignibus decoratur). На ово се, заиста, много стварније, него на ишта друго, може применити оно тврђење: И биће двоје једно тело; и нису више двоје него једно тело (Быт.2:24; Мк.10:8)⁸²⁸.

Сунчани светилник православие истине, свети Атанасије Велики, општење двеју природа у Господу Христу назива усвајањем (ίδιοποίησις) својстава једне природе од стране друге помоћу јединства Ипостаси. Пошто је Христос двострук по природама а један по Ипостаси, Он усваја себи оно што припада и једној и другој природи (Ιδιοποιείται τά της έκατέρας φύσεως). Када Апостол вели за христоубице, да не би Господа славе распели да су Га познали (1Кор.2:8), Он тиме не каже да је Божанство страдало (ού την θεότητα πεπονθέναι φησιν), које је Господ славе, него човечанска природа коју је Господ био узео на себе. Исто тако, када се говори да је сам Син и Бог страдао, говори се с тога што је у Господу Христу једна Ипостас Божанства, која је постала и Ипостасју човечанске природе. Он је страдао по човечанској природи својој, а сишао је с неба, и налази се на небу (Ин.3:13), по Божанској Ипостаси својој; Он је Син човечји по природи коју је касније примио, пошто је с неба сишао. И опет: Он исти је Господ због јединства Ипостаси, и човек по човечанству које се сјединило са њом; а по Божанству Он је с неба⁸²⁹.

Оваплоћењем својим Логос се није претворио у тело. Да се претворио у тело, гроб би био непотребан, јер би тело само собом сишло да проповеда духовима у аду. Али пошто је Логос сишао да проповеда, Јосиф је тело, омотавши га плаштаницом, сахранио на Голготи. Тако је свима показано да тело не беше Логос, него беше тело Логоса. И ово тело, када је васкрсло из мртвих, опипао је апостол Тома, и видео на њему язвы гвоздиныя (Ин.20:25), које је поднео сам Логос (ους ύπέμεννεν αυτός ό Λόγος); видећи прикованим своје властито тело, иако је могао то да спречи, Он није спречио, него је бестелесни Логос усвојио себи, учинио својим оно што је својствено телу (ιδιοποιεΐτο τά τού σώματος ίδια). И стога, када је слуга ударио тело, Логос је, као сам подносећи то, рекао: зашто ме бијеш? (Ин.18:23). И мада је Логос по природи неприкосновен, ипак је изрекао: Леђа своја подметах онима који ме бијаху и образе своје онима који ме удараху; не заклоних лица свога од руга и запљувања (Ис.50:6). Јер оно што je човечанско тело Логосово трпело, то је, сједињени са њим Логос, приписивао себи (ταύτα, συνών αύτω ό Λόγος, εις εαυτόν άνέφερεν), да бисмо ми могли узети удела у Божанству Логоса. А чудесно је то, што је Један и исти страдао и није страдао (αυτός ην ό πάσχων και μη πάσχων): страдао је, јер је страдало његово властито тело, а Он је био у страдалном телу; и није страдао, јер је Логос, по природи Бог, нестрадалан (απαθής). Сам бестелесни Логос био је у страдалном телу (έν τω παθητω σώματι), али је и тело имало у себи нестрадалног Логоса (το δε σώμα εΐχεν έν έαυτω τον άπα#ή Λόγον), који је уништавао немоћи самога тела⁸³⁰.

Исповедајући Христа као Бога и као човека, ми Га тиме не раздељујемо, него сагласно Светом Писму верујемо, да се страданье и смрт односе на тело Логосово, а да je сам Логос непроменљив и неизменљив. Стога, Он исти и страда и не страда (αυτός έστνν ό παθών και μη παθών); Божанском природом је нестрадалан, непроменљив и неизменљив, а телом страда (τή δε σαρκι παθών)⁸³¹. Божанство никако не прима страдање без страдајућег тела (ούδαμοΰ δε Θεότης πάθος προσίεται δίχα πάσχοντος σώματος); не показује страх и жалост без страхујуће и жалеће душе; не тугује и не моли се без тугујућег и молећег се ума⁸³². Свето Писмо нигде не говори о крви Божјој без тела, или да је Бог пострадао и васкрсао кроз тело (Θεόν δια σαρκός παθόντα και άναστάντα). Такве дрске мисли својствене су аријанцима, пошто они Сина Божјег не признају за истинитог Бога. А Свето Писмо проповеда о Богу који је постао човек, о крви, страдању и васкрсењу тела Божјег (αίμα, και πάθος, και άνάστασιν σώματος Θεού), и то васкрсењу из мртвих⁸³³. Страдање, смрт и васкрсење десили су се у телу и души Бога.⁸³⁴ На крсту је умрло тело Логосово, а Бог Логос је непромењиво био у телу, и у души, и у себи самом⁸³⁵.

Логос, будући Богом и поставши човек, као Бог је васкрсавао мртве, исцељивао све речју, претворио воду у вино (јер ово нису била дела човечанска), а као Онај који на себи носи тело, Он је бивао жедан, замарао се, и страдао (јер ово није било својствено Божанству). Као Бог, Он је рекао: Ја сам у Оцу и Отац у мени (Ин.14:11), а као Онај који носи тело на себи, Он је изобличавао Јудејце: гледате да убијете мене, човека који вам истину казах коју чух од Оца (Ин.8:40). Ово се збивало не подвојено (ού διηρημένως) по каквоћи чињенога, као да се оно што припада телу обнаруживало без Божанства, а што припада Божанству обнаруживало без тела, него се све то збивало сједињено (συνημμένως δε πάντα έγίνετο),и један је био Господ који је то на чудесан начин творио својом благодаћу. Он је пљунуо као човек, али је пљувачка била божанска, јер је њоме даровао вид слепоме од рођења. И када је хтео да покаже да је Бог, изражавајући то човечанским језиком, Он је рекао: Ја и Отац једно смо (Ин.10:30). Он је исцељивао самом вољом својом. Пруживши своју човечанску руку, Он је подигао Петрову ташту, огнемъ жегому (Мф.8:15), и васкрсао из мртвих већ умрлу кћер зборничког старешине. А јеретици по свом сопственом незнању предали су се безумљу; и једни од њих, гледајући оно што је телесно у Спаситељу (τα σωματικά του Σωτήρος), одрицали су речено у Еванђељу: У почетку беше Логос (Ин.1:1), а други, посматрајући оно што је Божанско (τα της Θεότητος), порицали су оне речи Еванђеља: Логос постаде тело (Ин.1:14). Но муж верни и апостолски, знајући човекољубље Господа, када види знамење Божанства, диви се Господу у телу (θαυμάζει τον έν τω σώματι Κΰριον); посматрајући пак оно што је својствено телу, веома се диви томе, примећујући у томе деловање Божанства (της Θεότητος ένέργειαν). Таква је вера црквена⁸³⁶.

Пошто је Бог Логос постао човек, ми видимо славу његову, славу као Јединороднога од Оца, пуног благодати и истине (Ин.1:14). Јер оно што је претрпео телом, то је узвеличао као Бог. Телом (σαρκι) је осећао глад, а на божански начин (θεϊκώς) је хранио гладне. И ако се ко саблажњава његовим телесним дејствима, нека се увери оним дејствима у којима Он дејствује као Бог. Он као човек (ανθρωπίνως) пита где лежи Лазар, а васкрсава га као Бог (θεϊκώς). Стога нека се нико не потсмева називајући Га дететом, указујући на његово узрастање са годинама, на то што је Он јео, пио, страдао, да не би, порекавши оно што је својствено телу (τά ίδια του σώματος), потпуно порекао и Његов долазак ради нас. И као што је Он постао човек не по обичном природном поретку, тако је, узевши на себе тело, доликовало Њему да покаже оно што је својствено телу, да не би преовладала манихејска измишљотина. И опет, дејствујући телесно, требало је да Он не скрива оно што је својствено Божанству (τά της Θεότητος), да Самосатски не би имао разлога називати Га човеком, и то човеком другим (άλλον) мимо Бога Логоса⁸³⁷.

Када апостол Петар вели: Тврдо дакле нека зна сав дом Израиљев да је и Господом и Христом Бог учинио овога Исуса кога ви распесте (Деян.2:36), не говори он о његовом Божанству, да је Бог Њега учинио Господом и Христом, него о његовом човечанству, које је сва Црква (πάσα ή Εκκλησία), која у Њему господује и царује по његовом распећу, и која се помазује на царство небеско, да би даровала са Њим, који је понизио себе за њу и примио њу, узевши на себе обличје слуге. Јер је Логос и Син Божји увек био Господ и Бог; и није после распећа учињен Господом и Христом, него је његово Божанство учинило Господом и Христом његово човечанство (την ανθρωπότητα αυτού έποίησεν ή Θεότης αυτού Κυριον και Χριστόν). И када Спаситељ вели: Оче, ако је могуће, нека ме мимоиђе чаша ова (Мф.26:39), али не моја воља него твоја да буде (Лк.22:42); и: дух је срчан, али је тело слабо (Мф.26:41), Он тиме показује две воље: човечанску, која је својствена телу, и Божанску, која је својствена Богу. Човечанска се воља, по слабости тела, моли да је мимоиђе страдање, а Божанска је готова на њега…. Као човек Он се одриче страдања, али као Бог, по Божанској суштини нестрадалан, Он је са готовошћу примио страдање и смрт. Смрт ниje могла да задржи Њега, јер је у подобију човека био Бог, којиje по својој вољи умро, и васкрснут својом властитом силом као Бог, о чему је и Давид говорио: да воскреснетъ Богъ, и расточатся врази Его (Пс.67:2); и затим: востани Господи Боже мой повеленiемъ, имже заповедалъ еси. И сонмъ людей обыдеть Тя: и о томъ на высоту обратися. Господь судить людемъ (Пс.7:7–10). А Апостол говори: пострада по слабости, али је жив по сили Божјој (2Кор. 13:4). Сила Божја јесте Син, који је пострадао по слабости (παθών έξ ασθενείας), то јест од сједињења са телом (εκ της σαρκικής συμπλοκής), и који се као човек молио да Га мимоиђе страдање, али остао жив по својој Божанској сили⁸³⁸.

Оваплоћени Логос не назива се Христом без тела, јер ово име прати страдање и смрт, као што апостол Павле вели: Христос је имао пострадати, као први из васкрсења мртвих (Деян.26:23); пасха наша закла се, Христос (1Кор.5:7); човек Христос Исус који себе даде у откуп за све (1Тим. 2:56). Апостолововелинезатошто Христос није Бог, него што је Он и човек. Стога је и речено: Опомињи се Исуса Христа који уста из мртвих, од семена Давидова по телу (2Тим. 2:8). Због тога Свето Писмо зближава и једно и друго име указујући на његово постојање; невидљиво, Он се схвата и уистини јесте Бог, а видљиво – Он је опипљив и уистини јесте човек; Он је тоне раздељењем лица или имена (ούκ έν διαιρέσει πρωσώπων ή ονομάτων), него природним рођењем и нераскидљивим сједињењем (άλλα φυσική γεννήσει και άλΰτω ενώσει), да би, када се у Њему истински исповеда страдање, Он исти био истински исповедан и страдалним и нестрадалним. Како би дакле Логос, који је Бог, постао Христос, пре него што је постао човек? Јер ако је име Христово сопствено (ίδιον) име Божанства, одвојено од тела, онда се оно може давати и Оцу и Светоме Духу; онда ће и страдање бити заједничко (κοινόν), као што неки заблудели говоре. Или ћете, можда, рећи да је сам нестрадални и бестелесни Бог Логос и пре оваплоћења и очовечења био доступан страдању и смрти? И како би Син, једносуштан са Оцем и нераздељив с Њим по Божанској природи, непроменљив и неизменљив, могао бити назван страдалним (παθητός) да није постао човек, узевши на себе из Деве целокупно обличје човечјег састава, да би био и човек у страдању, и непроменљив као Бог? Ради тога је ибило помазање. Као Бог, Он није имао нужду у помазању, нити је опет помазање извршено без Бога, него је Бог и извршио помазање и примио помазање у телу. Очигледно је, дакле, да Логос није без човечанског тела постао Христом, нити се једним делом својим појавио у телу или у подобију душе, него је, остајући оно што беше, узео на себе обличје слуге, нелишено постојања, које се очевидно пројавило у страдању, у васкрсењу и у целокупном домостроју спасења, као што је писано и објављено⁸³⁹.

У Господу Исусу Христу ми не двојимо човека од Божанства, пише свети Григорије Богослов Кледонију, него исповедамо да је Један и исти раније не човек већ Бог и Син једини превечни, који није имао тела нити ичег телесног, али који је у последње дане постао човек ради нашег спасења; страдалан по телу, нестрадалан по Божанству (παβητόν σαρκι, απαθή Θεότητι); ограничен по телу, безграничан по духу; у исто време земан и небесан, видљив и невидљив, обухватљив и необухватљив; да би једном и истом Личношћу, која је потпун човек и потпун Бог, био обновљен сав човек, пали под грех… Ако неко тврди да је тело Спаситељево сишло с неба, а није од земље и од нас, – да буде анатема. Јер речи Светога Писма: други je човек Господ с неба; и: какав je небески, таки су небески (1Кор. 15:47:48); и: нико се не попе на небо осим који сиђе с неба, Син човечји који је на небу (Ин.3:13), ове речи и њима сличне треба разумети да су оне речене због сједињења са небеским; онако исто као што се и речено, да је све постало кроз Христа (1Кор. 8:6; Ин.1:3), и да се Христос усељује у срца наша (Еф.3:17), односи не на видљиву природу у оваплоћеном Богу, него на невидљиву, духовну, јер су сједињени како природе тако и имена, и прелазе једно у друго по закону најприснијег сједињења (και περιχωρουσων εις άλλήλας τω λόγω της συμφϋίας)⁸⁴⁰.

Облагодаћена мисао светог Кирила Александриског сва је у срцу богооткривене истине о општењу својстава двеју природа у Личности Господа Христа. По њему, тело Господа Исуса није сишло с неба него је од Деве. Ми имамо многобројне доказе у Светом Писму да тело и Логос нису растављени него обоје спојени у једно, и да се на неки начин мешају својства њихових природа (άλλήλοις άνακιρνάς τά τών φύσεων Ιδιώματα). Тако Спаситељ вели Никодиму: Нико се не попе на небо осим који сиђе с неба, Син Божји (Ин.З:13). Јудејцима пак који су Спаситеља исмевали што рече да је његово сопствено тело животворно, Он каза: Зар вас ово саблажњава? А кад видите Сина човечјега да одлази горе где је пре био? (Ин.6:62). Тело Господа Христа је животворно због сједињења са живим и с неба дошавшим Логосом (καθ’ ένωσιν, την προς τον ζώντά τε και οΰρανόθεν Λόγον)⁸⁴¹.

Властити и једносуштни Логос Очев, и када је постао човек, сачувао је у својој природи својства Божанства (των της Θεότητος ιδιωμάτων). Треба дакле знати, да је Он своме сопственом телу подарио славу божанске делатности (χαριζόμενον μεν τη Ιδία σαρκι της θεοπρεποΰς ενεργείας την δόξαν), алии учинио својим оно што је својствено телу (οΐκειοΰμενον δε αΰ τά σαρκός) и обукао у то своју властиту природу сједињењем које је настало при оваплоћењу⁸⁴². Треба Богу Логосу, и када је са телом, приписивати божанска преимућства, као Богу који се по природи сјединио са телом и допустио да добра његове сопствене природе постану заједничка његовом властитом телу (τά της ιδίας φΰσεως αγαθά κοινοποϊειν είωθότι τφ ΐδίω σώματι)⁸⁴³. Оно што је својствено човечанској природи постаде своје Логосу (γέγονε ίδια του Λόγου), и обратно: оно што је својствено Логосу постаде своје човечанској природи (ίδια δε πάλιν της άνθρωπότητος). Јер се тако разуме један Христос, и Син, и Господ⁸⁴⁴. Због ипостасног сједињења двеју природа при оваплоћењу Бога Логоса вели се у Еванђељу да је Син човечји сишао снеба (Ин.3:13), јер оваплоћени Логос приписује своме телу сјај своје сопствене славе и божанског величанства⁸⁴⁵.

Ми исповедамо да је Господ Христос, као Бог, нестрадалан по Божанској природи, а страдалан по човечанској, по телу. Када духоносни Апостол вели: Он би распет по слабости, али је жив по сили Божјој (2Кор. 13:4), он тиме каже да је Господ пострадао као човек, ма да је по своме Божанству Он изнад сваког страдања апосолутно. Пошто је тако, Он је допустио да тело пати и, претрпевши да умре као човек, Он је оживео себе као Бог, сам оживотворивши свој храм… Он је допустио телу да се креће по својим сопственим законима (συγκεχώρηκε τη σαρκν και δια των οΐκέων ΐέναι νόμων); и каже се да је његово оно што припада телу, јер је тело његово властито⁸⁴⁶. Господ Христос је препустио тело законима његове сопствене природе (παρεχώρει μεν το σώμα τόϊς της ιδίας φύσεως νόμοις) ионо је окусило смрт, и то онда када је сједињени са њим Логос нашао за корисно; али је оно понова оживљено божанском силом Логоса који је био сједињен с њим ипостасно⁸⁴⁷. Због ипостасног сједињења двеју природа, у Светоме Писму се врло често оно што је својствено човечанској природи приписује самом Богу Логосу⁸⁴⁸.

У Делима Апостолским вели се, да Господ Бог стече Цркву крвљу својом (Деян.20:28). То не значи да је Господ Христос пострадао Божанском природом, него да Он страдања свога тела приписује Себи (τα της σαρκός αύτοϋ πάτφη εις αυτόν αναφέρεται), јер то тело није тело неког другог човека, већ је тело самог Логоса. Ако се дакле крвљу Божјом назива крв, јасно је да је онај што је узео тело на себе био Бог⁸⁴⁹. Све еванђелске изреке о Господу Христу, како оне човечанске, тако и оне богодоличне, ми приписујемо једном Лицу (ένι προσώπφ προσάπτομεν), јер верујемо да је Исус Христос, који је очовечени и оваплоћени Логос Божји, један Син. Ако се стога о Њему говори нешто човечанско, то ми преносимо на његово човечанство, јер је његово и оно што је човечанско; ако се пак говори о Њему као Богу, опет ћемо једном Христу и Сину приписати изреке изнад човечанске природе, јер верујемо да је Он очовечени Бог. Они пак који Га раздељују у два лица, свакако измишљају два сина. Јер као што међу нама људима није допуштено да се један човек дели у два лица, како се састоји из душе и тела, већ је један и исти човек, тако ваља мислити и о Емануилу. Јер пошто је оваплоћени и очовечени Логос Божји – један Син и Господ, несумњиво је једно и његово лице; и ми Њему приписујемо и оно што је човечанско због домостроја оваплоћења и оно што је божанско због његовог неисказаног рођења од Бога Оца⁸⁵⁰. Све, дакле, припада једноме Христу: и оно што је божанско и оно што је човечанско⁸⁵¹. Према томе, један и једини Христос Исус чинио је и божанска знамења својим сопственим телом (δι’ οργάνου τοΰ Ιδίου σώματος)⁸⁵². Тело бејаше своје сопствено Логосу који је сишао с неба и постао Син човечји. Један је дакле Христос и Син. Тако, оно што је својствено Логосу, постаде својствено телу; а оно што је својствено телу, постаде својствено Логосу, осим греха само (ίδια μεν της σαρκός τα τοΰ Λόγου γέγονεν, ίδια δε τοΰ Λόγου τα της σαρκός, δίχα μόνης αμαρτίας)⁸⁵³. Иако је Логос постао тело, ипак Он као Бог дејствује властитим телом, пошто и оно има силе због Њега⁸⁵⁴.

Ако Бог Логос није узео на себе васцелу човечанску природу: тело, душу и ум, како је онда могао рећи: Сада је душа моја жалосна. И шта да кажем? Оче, сачувај ме од овога часа; али за то дођох на час овај (Ин.12:27). Оче, прослави Сина свог (Ин.17:1). Жалосна је душа моја до смрти (Мф.26:38). Оче, у руке твоје предајем дух свој (Лк.23:46). – Јасно је из ових речи, да је Јединородни постао човек, узевши на себе не тело без душе и без ума (άψυχόν τε και άνουν), него тело одухотворено душом и разумом, тело које је у потпуности имало све што треба. И као што Он усваја себи све што је својствено његовом телу (ώσπερ οΐκειοΰται πάντα τά τοΰ Ιδίου σώματος), тако исто усваја себи и оно што је својствено души (ούτω και τά της ψυχής). Јер је било потребно да Он буде сличан нама у свему оном што припада души и телу. А и ми се састојимо из разумне душе и тела. И као што је Он због домостроја спасења допуштао понекад своме сопственом телу да претрпи оно што је својствено телу, тако је допуштао и својој души да претрпи оно што је њој својствено. Иако по природи Бог, и изнад целокупне твари, Он је у свему очувао меру кенозиса (το τής κενώσεως μέτρον τετήρηκε πανταχού)⁸⁵⁵.

Христос није само човек, нити бестелесни Логос, него сјединивши се са нашом човечанском природом, иако по себи нестрадалан, Он својим телом претрпљује оно што је човечанско (πάθοι σαρκι τη Ιδία τά ανθρώπινα)⁸⁵⁶. Страдање је добровольно поднео Син Божји, који у себи садржи необухватљивог Оца, и кога опет Отац садржи. Садржан Оцем, у наручју Оца, Он се на необјашњив начин садржао и у своме сопственом телу (έχωρεΐτο άρρήτως και έν τη Ιδία σαρκί). Исти Син Божји оживео је трећег дана, запленивши ад, и јавио нам се својим властитим телом, да би и нас ослободио смрти и трулежности. Дакле, страдање је Божје (Θεού τοίνυν το πάθος), и васкрсење је Божје (Θεού και ή άνάστασις), и вазнесење је Божје, и васцело је уподобљење према нама, без греха, Божје (Θεού και ή κατά πάντα προς ημάς όμοίωσις, χωρίς αμαρτίας). Све је у Њему било не привидно него истински (οΰ δοκήσει, αλλά άληθεία)⁸⁵⁷.

Пошто је Јединородни Син Божји, који је по природи од Оца, постао ради нашег спасења од Деве, то ми са сигурношћу тврдимо да је свето тело, које је Он узео од блажене Деве његово сопствено (ίδιον αυτού). Стога и сасвим правилно говоримо да је Он из спасилачких разлога усвојио страдања тела, али и сачувао у свему томе нестрадалност своје природе. Јер је Он Бог од Бога. Када се дакле каже да телом страда (σαρκι παθέίν), не замишља се да Он у својој властитој природи, уколико је Бог, страда, него да усваја себи страдање (ΐδιοποιοΰμενος δε μάλλον το πάθος), јер је његовим постало тело које је присајединио себи⁸⁵⁸.

Христос је пострадао својим телом а не Божанском природом, и то на начин апсолутно неизрецив (απόρρητος παντελώς), да се не може никаквим умом схватити. Расуђивајући правилно и сагласно са истином, ми сматрамо да Логос није био туђ страдању о коме је реч, и не велимо да је Он по телесном рођењу, које је претходило страдању, био неки други, нити држимо да је оно што је својствено њему учињено у његовој преузвишеној природи Божанској. Треба тако разумети, да је Он својим телом страдао, иако је Божанством нестрадалан. На који пак начин, никаквим се примером не може објаснити, јер све заостаје иза истине, иза саме стварности каква је она по себи. То превазилази сваки разум (πέρα λόγου)⁸⁵⁹.

Учећи овако богомудро о општењу својстава двеју природа у Личности Господа Исуса, свети Кирил је крепко и снажно изразио ово православно учење, бранећи га од јеретика, у дванаестом анатематизму, који гласи: Ако ко не исповеда, да је Логос Божји страдао телом (παθόντα σαρκι), и распет био телом (έσταυρωμένον σαρκι), и смрт окусио телом (θανάτου γευσάμενον σαρκι), и постао првородни из мртвих (πρωτότοκον έκ νεκρών), jep je живот, и животворац, и Бог, – да буде анатема⁸⁶⁰.

Бог Логос, сјединивши се са човеком, вели свети Јован Касијан, не допушта никакву деобу у себи на човека и Бога. Нити Он икоме допушта да држи да је једна личност Сина човечјег, а друга личност Сина Божјег. Напротив, у целом Светом Писму Он спаја и, тако рећи, инкорпорира у Божанство Господње човечанство (Dominicum hominem connectit Deo atque concorporat), тако да нико не може двојити човека од Бога у времену, нити Бога од човека у његовом страдању. Јер ако Га посматрате у времену, ви ћете наћи да је Син човечји увек са Сином Божјим. Ако обратите пажњу на његово страдање, ви ћете наћи да је Син Божји увек са Сином човечјим, и да је Христос – Син човечји и Син Божји тако један и недељив, да се, по речима Светога Писма, човек не може двојити у времену од Бога, нити Бог од човека у његовом страдању (пес homo separari а Deo tempore, пес ab homine Deus omnino valeat passione). Отуда долази оно што Спаситељ вели за себе: Нико се не попе на небо осим који сиђе с неба, Син човечји који је на небу (Ин.3:13)… Спајајући тако Сина Божјег и човечјег, и сједињујући тако Бога и човека да ту не може бити никакве деобе ни у времену ни у страдању, јасно је показано да је Господ Исус Христос једна и иста Личност, и као Бог кроз сву вечност, и као човек кроз подношење свога страдања. И ма да није допуштено рећи да је човек беспочетан (ininitiabilis), или да je Бог страдалан (passibilis), ипак у једној Личности Господа Исуса Христа ми можемо говорите и о човеку као вечитом, и о Богу као умрлом (in uno tamen Domino Jesu Christo et homo ante perpetuus, et Deus mortuus praedicatur). Jep Христос означава целу Личност, и име његово преставља обе природе, јер су и човек и Бог рођени; и када се ово име употребљава, узима се цела личност и ништа се не изоставља. То не значи да је пре рођења од Деве иста вечност припадала у прошлости човеку као што је припадала Богу, него зато што се Бог сјединио са човеком још у утроби Деве следи да, када употребљавамо име Христово, не може се говорити о једном без другог⁸⁶¹.

Због сједињења Бога Логоса и човека, извршеног оваплоћењем, називи: Бог и Христос – тако прелазе један у други, да за све што је учинио Бог, можемо рећи: учинио је Христос; и што год је поднео Христос, ми можемо рећи: поднео је Бог⁸⁶². И тако, следујући свештеној речи Светога Писма, ми можемо без бојазни и без двоумљења говорити да Син човечји сиђе с неба и да Господ славе би распет, јер због тајне оваплоћења Син Божји постаде Сином човечјим и Господ славе би распет у Сину човечјем (quia secundum suscepti corporis sacramentum, et Filius Dei factus est Filius hominis, et in Filio hominis crucifixus est Dominus majestatis)⁸⁶³.

Последица јединства Личности у Господу Христу је то, вели Викентије Лерински, да се својства Божја приписују човеку, а својства тела приписују Богу (quia Dei sunt propria tribuuntur homini, et quae carnis propria adscribuntur Deo). Стога je под божанским руководством и написано, с једне стране, да Син човечји сиђе с неба (Ин.3:13), а с друге – да Господ славе би распет на земљи (1Кор. 2:8). Отуда долази и то да је, пошто тело Господње беше начињено, беше створено, речено – да је сам Логос Божји био створен, сама свезнајућа Мудрост Божја била створена⁸⁶⁴… Нека је благословена Црква, вели овај мудри Учитељ, што проповеда да је ово јединство Личности тако реално и делатно, да она због њега, у чудесно]’ и неисказаној тајни, приписује божанска својства човеку и човечанска Богу (ut propter eam miro ineffabilique mysterio et divina homini et Deo ascribat humana). Због њега, с једне стране, она не пориче да је човек, као Бог, сишао с неба, а с друге, она верује да је Бог, као човек, био створен, страдао и распет био на земљи. Због њега, најзад, она исповеда човека за Сина Божјег, и Бога за Сина Деве⁸⁶⁵.

Свети Лав Велики, у својој посланици светом Флавијану цариградском, написаној против Несторијеве и Јевтихијеве јереси, усвојеној и одобреној на IV Васељенском сабору у Халкидону, богомудро пише: «Један и исти Господ наш Исус Христос јесте и истинити Бог и истинити човек. И у овом јединству нема никаквог преобраћања, него су се униженост човека и величина Божанства сјединили међусобно; и као што се Бог не мења кроз милосрђе, тако се и човек не уништава од величине славе Божије… И Божанска и човечанска природа чувају своја својства неповређенима (sine defectu), и као што обличје Бога не уништава (non adimit) обличје слуге, тако и обличје слуге не умањује (non minuit) обличје Бога… И једна и друга природа у међусобном општењу дејствује сагласно законима својим: Логос чини оно што је Логосово (Verbo scilicet operante quod Verbi est), а тело врши он што je својствено телу (et carne exsequente quod carnis est). Једна природа блиста чудесима, друга подлежи увредама. И као што Логос није отступио од равне са Оцем славе, тако и тело није оставило природу нашега рода»⁸⁶⁶.

Свети Софроније, патријарх јерусалимски, у својој посланици [читаној на] VI Васељенском сабору, вели: «Христос је један и два (εν και δυο). Он је један с обзиром на Ипостас и Личност; Он је два с обзиром на природе и њихова одговарајућа својства. Ова Му својства не сметају да стално остане један, па ипак Он не престаје да буде два с обзиром на природе. Ми такође признајемо у тим двема природама једног и истог Христа и Сина јединог; Он врши φυσικώς дела сваке природе, сходно унутрашњој каквоћи сваке природе или својствима која су јој природна… Будући један и исти, Христос је чинио, као Бог – дела Божанска, и као човек – дела човечанска. Остајући дакле један и исти, Он је говорио и делао и на божански и на човечански начин; није један чинио чудеса, а неко други творио дела човечанска, него је један и исти Христос и Син, који је чинио и оно што је божанско и оно што је човечанско, ипак различито (κατ’ άλλο και άλλο)… Као вечити Бог, Он је чинио чудеса, а уколико је постао човек, Он је чинио дела нижа и човечанска. Заиста, у Христу, као што свака природа чува стално своја властита својства, исто тако свака природа чини у заједници са другом оно што јој је својствено: Логос чини уз учешће тела оно што је својствено Логосу, а тело чини уз учешће Логоса оно што је својствено телу, и то све у једној јединој Ипостаси и без икакве под еле… Он је дао и сачувао својој човечанској природи, када је Он то хтео, силу да дела (ένεργεΐν) и да подноси оно што је њој својствено, да не би његово оваплоћење сматрали за привидно. Зацело, Он није насупрот и против своје воље примао страдања, када је допуштао да Га она нападају физички и на човечански начин, и када је Он делао и кретао се по човечанским побудама… Он је дакле страдао, делао и дејствовао на човечански начин, уколико је Он то хтео и уколико је сматрао за потребно, ради оних који су посматрали његова дела… Он је узео на себе тело страдално, смртно, пролазно, подложно свима природним својствима и догађањима која не сачињавају грех, и Он је допустио овоме телу да страда и дела по својој сопственој природи до његовог васкрсења из мртвих. Тада је Он ваистину разорио оно што је у нама било страдално, смртно и пролазно, и ослободио нас»⁸⁶⁷.

Говорећи о последицама ипостасног сједињења двеју природа у Господу Христу, свети Максим Исповедник заснива своје учење на богооткривеној истини о томе. Ми тврдимо, вели он, да су и чудеса и страдања – Христова, јер је један Христос који чини и оно што је божанско и оно што је човечанско (ώς ενός δντος του Χριστού τού τά θεια και τα ανθρώπινα ενεργούντος): оно што је божанско чини телом, јер кроз тело, које не оскудева у природној енергији, Он пројављује силу чудеса; а оно што је човечанско чини на божански начин, јер је без природне принуде, по својој власти и слободној вољи, примио искуство човечанских страдања. Његов је и крст и смрт и гроб и васкрсење и вазнесење на небо, откуда је сишао без тела, али није променио место, јер се нина који начин на може обухватити⁸⁶⁸.

Име Христа не означава природу него сложену Ипостас (συνθέτου υποστάσεως). То јест, сав Христос јесте и Господ и Бог, и свемоћан, имајући у себи и тело које је ради нас и ради спасења нашег недељиво и несливено носио, тело страдално и не свемоћно, створено, видљиво, ограничено; тело не свемоћно по природи, него које кроз Христа има свемоћну вољу (έν τω Χριστώ παντοδΰναμον θέλημα εχουσαν). Јер Христос није Ипостасју смртан и бесмртан, нити опет немоћан и свемоћан, видљив и невидљив, створен и нестворен, него једно је по природи (το μεν φΰσει), а друго по Ипостаси (τό δε ύποστάσει). Један је Христос, и има и једно и друго по природи (φυσικώς). Јер речи: Не како ја хоћу, него како ти Оче (Мф.26:39), не показују ништа друго него то да је Он имао истинско тело које се боји смрти. Јер телу је својствено бојати се смрти, тужити и борити се. Дакле, Он није оставио тело без његове сопствене делатности, да би, показавши његову слабост, посведочио и природу његову. Сада пак не скрива делатност тела, да би ти дознао да Он није био само човек. Јер као што je у свему показивао оно што је људско (τά ανθρώπινα), тако је увек чинио оно што је својствено Божанству (τά της Θεότητος). Стога Он размењује и меша и речи и дела. Због тога и претсказује као Бог оно што ће се збити, и, опет, противи се као човек⁸⁶⁹.

Христос је по природи и Бог и човек, и има по природи оно што је својствено и Божанској и човечанској природи: божанску вољу и дејство, и човечанску вољу и дејство. Као што и једну и другу суштину, тако и једну и другу суштаствену вољу и дејство ми приписујемо једном и истом Христу по природи (τω αύτω και μόνω Χριστώ κατά φύσιν προσνεμομεν). Иако разлику његових делова знамо, ми саобразно приписујемо његовом Божанству оно што је божанско, и његовом човечанству оно што је човечанско; с друге пак стране, због ипостасног сједињења, оно што је својствено и једној и другој природи, ми наизменично приписујемо и једној и другој (τά έκατέρας Ίδια φύσεως κατά άντίδοσιν τη έτερα προσάπτομεν)… Целом, истом, једном и једином Христу по природи приписујемо све што је својствено природама из којих се састоји, осим само греха; стога ми исповедамо да је по природи Он исти и страдалан и нестрадалан, и нестворен и створен, и ограничен и безграничан, и земаљски и небески, и видљив и духован, и обухватљив и необухватљив⁸⁷⁰. Господа Исуса Христа, који је по природи Бог и истинити човек, ми друкчије не распознајемо него по својствима која су урођена природама (έμφυτων Ιδιωμάτων) и која Га карактеришу и као Бога и као човека, и којима се и кроз које се обележава Онај који беше и постаде: чинећи својевољно као Бог чудеса која су изнад људске моћи, и Он исти страдајући добровољно ради нас као човек⁸⁷¹.

Својства двеју природа у Господу Христу опште међу собом путем размене (τω της άντιδόσεως τρόπω). Очигледно је да ова разлика није дело једне природе него обеју, које су неједнаке: својства, која по природи припадају свакој од двеју природа, путем општења (κατ’ έπιλλαγήν) постају због неисказаног сједињења њихова међусобна својства, при чему не бива ни сливање ни мењање природа. Ово општење својстава обухвата и две воље у Господу Христу. Следећи и у овоме, као у свему, светим Оцима, ми говоримо да је сам Бог свега, неизменљиво поставши човек, не само Он исти као Бог хтео оно што одговара његовом Божанству, него је Он исти и као човек хтео оно што припада његовом човечанству⁸⁷². Апостол вели: Гле, све ново постаде у Христу (2Кор. 2:17), и тиме означава не једно дејство, већ нов и тајанствен начин пројављивања двају природних дејстава у Христу, што одговара несхватљивом начину узајамног прожимања двеју природа у Христу (τω άπορρήτω τρόπω της εις άλλήλας των Χριστού φύσεων περιχωρήσεως προσφόρως), и показује да је његов по човеку живот – нов и чудесан, и у природи бића непознат, као што је недокучљив начин општења својстава због тајанственог сједињења двеју природа⁸⁷³.

Облагодаћени дух светог Јована Дамаскина сабира као нека свештена жижа разнобојне зраке богооткривене истине Светог Откривења о општењу својстава у Господу Христу и расипа их богомудро кроз своје учење. По њему: Логос усваја себи човечанска својства, јер све што припада његовом светом телу његово је; и Он даје телу да учествује у његовим својствима путем општења, путем размене (κατά τον άντιδόσεως τρόπον), због узајамног прожимања и ипостасног сједињења природа (δια την είς άλληλα των μερών περιχώρησιν, και την καΦ’ ύπόστασιν ενωσιν), и зато што је био Један и исти Онај који је дејствовао и обављао и оно што је својствено Богу и оно што је својствено човеку и у једном и у другом облику бића при узајамном општењу обеју природа (μετά της βατέρου κοινωνίας). Стога се и вели да Господ славе би распет (1Кор. 2:8), ма да његова Божанска природа није страдала, али исто тако се исповеда да је Син човечји био на небу пре страдања, као што сам Господ рече (Ин.3:13). Јер један и исти Господ славе по природи и истински постаде Сином човечјим, то јест човеком, и ми знамо да Њему припадају и чудеса и страдања, ма да је Он исти чинио чудеса једном природом, а срадања трпео другом природом. Јер ми знамо да као што je у Њему једна Ипостас, тако се и суштаствена разлика природа сачувала⁸⁷⁴. Због јединства Ипостаси оваплоћеног Логоса човечанска својства постају Божја (θεού) а божанска – човечја (άνθρωπου), и то путем размене (τώ τρόπω της άντιδόσεως), међусобног несливеног перихорисиса и крајњег ипостасног сједињења⁸⁷⁵.

Признајући у Господу нашем Исусу Христу две природе, а једну Ипостас састављену из обеју природа, ми их, када имамо у виду његове природе, називамо Божанство и човечанство, а када посматрамо сложену из двеју природа Ипостас (την έκ τών φύσεων συντεθεΐσαν ύπόστασιν), ми Га понекад називамо именима која се односе на његову двоструку природу, као: Христос, Богочовек, оваплоћени Бог; а понекад именима која се односе на једну од његових природа, као: Бог, Син Божји, и: човек, Син човечји. Јер један и исти је подједнако и Син Божји и Син човечји: Син Божји је вечито од Оца без узрока (άει άναιτίως έκ Πατρός), ау последње време постаде Сином човечјим из човекољубља⁸⁷⁶.

Када говоримо о Христовом Божанству, ми не приписујемо његовом Божанству својства човечанска. Јер ми не велимо да је Божанство страдално или саздано; нити пак његовом телу, или човечанству, приписујемо својства Божанства, јер ми не говоримо да је његово тело, то јест човечанство, несаздано. Али када је реч о његовој Ипостаси, давали јој ми име које укључује обе природе или име које се односи на једну од њих, ипак јој приписујемо својства обеју природа (αμφοτέρων τών φύσεων τά ιδιώματα αύτη έπιτίθεμεν). Јер Христос (име које означава и једну и другу природу) назива се и Богом и човеком, и сазданим и несазданим, и страдалним нестрадалним⁸⁷⁷. А када се Он назива Сином Божјим и Богом, с обзиром на једну од његових природа, и тада прима својства сапостојеће природе, то јест тела (δέχεται τά της συνυφεστηκυίας φύσεως ιδιώματα, ήτοι της σαρκός), ио Њему се говори као о Богу који страда и о распетом Господу славе, не уколико је Он Бог него уколико је Он исти и човек. Исто тако, када се Христос назива човеком и Сином човечјим, Он прима својства и одлике Божанске природе, и назива се превечним Младенцем, беспочетним човеком (άνθρωπος άναρχος), не уколико је Он младенац и човек, него уколико је Он, превечни Бог, постао у последње време младенац. Такав је начин размене, начин општења својстава (οΰτός έστιν ό τρόπος της άντιδόσεως), када свака од обеју природа даје другој у размену своја својства због истоветности Ипостаси и узајамног прожимања природа (έκατέρας φύσεως άντιδιδοΰσης τη έτερα τα ίδια δια την της υποστάσεως ταυτότητα, και την εις άλληλα αυτών περιχώρησιν). Према томе, ми можемо говорити о Христу: Сей Богъ нашъ на земли явися, и съ человеки поживе (Вар.3:36:38); и: овај човек је несаздан, нестрадалан и безграничан⁸⁷⁸.

Што важи за општење природа у Господу Христу, важи и за општење његових воља и дејстава. Као што признајемо и исповедамо, вели свети Дамаскин, да су у Господу Христу сједињене две природе и да прожимају једна другу, а не одричемо њихову разлику, него их заједно рачунамо и сматрамо за нераздељиве, тако признајемо у Њему и сједињење воља и дејстава, али правимо разлику међу њима и бројимо их не уводећи поделу. Јер као што je у Христу тело обожено не претрпевши никакву промену у својој природи, тако су и воља и дејство обожени не прелазећи своје границе (των οίκείων ούκ εξίστανται δρων). Јер је један који је уједно и Бог и човек, и који хоће и дејствује и на један и на други начин, то јест на начин својствен и Богу и човеку⁸⁷⁹.

Божанству Христовом је својствено Божанско и свемоћно дејство, а човечанству његовом – дејство као што је наше. Приликом васкрсења Јаирове кћери (Лк.8:54), резултат Спаситељевог човечанског дејства било је то што је девојчицу узео за руку и подигао је, а Божанског – што ју је повратио у живот. Ова су дејства различита, ма да су она у богочовечанском дејствовању нераздељива једно од другог (εί και αλλήλων αχώριστοι ύπάρχουσιν εν τη θεανδρική ενεργεία)… А приликом васкрсења Лазара човечанска природа Христова не васкрсава Лазара, нити пак Божанска пролива сузе, јер су сузе својствене човечанској природи, а живот – Ипостасном животу. Па ипак, и једно и друго је заједничко обема природама због истоветности Ипостаси (κοινώς αμφοτέρων εκατερα, δια το ταύτόν της υποστάσεως). Јер Христос је један, и Једна је његова Личност, или Ипостас, али ипак Он има две природе: Божанску и човечанску. И слава, која природно истиче из Божанства, због истоветности Ипостаси постаде заједничка и једној и другој природи, као што опет и оно што проистиче из тела постаде заједничко обема природама. Јер је један и исти Онај који је и једно и друго, то јест и Бог и човек, и Њему припадају и божанска и човечанска својства. Божанска знамења чинило је Божанство, али не без тела (ού δίχα της σαρκός), а оно што је својствено телу, чинило је тело, али не без Божанства (ού χωρίς της Θεότητος). Јер иса страдајућим телом било је сједињено Божанство, остајући нестрадално, али чинећи страдања спасоноснима; и са дејствујућим Божанством Логоса био је сједињен свети ум, који је разумео и знао шта је извршено. Божанство, иако предаје телу своја преимућства, само не учествује у страдањима тела (αΰτη δε των της σαρκός παθών διαμένει αμέτοχος). Јер његово тело није страдало помоћу Божанства (δια της Θεότητος) на начин на који је његово Божанство дејствовало помоћу тела (δια της σαρκός). Јер је тело његово послужило као оруђе Божанства (όργανον της Θεότητος)⁸⁸⁰.

Христос, дакле, дејстувје сагласно обема својим природама и свака његова природа дејствује у заједници са другом (ενεργεί έκατέρα φΰσις έν αύτω μετά της θατέρου κοινωνίας): Логос ауторитетом и силом Божанства чини оно што је својствено Логосу, то јест све што је славно и царско; тело пак чини све што је својствено телу, и то сагласно вољи Логоса с ким је сједињено и чија је сопственост постало… Оно што је својствено човеку Христос није чинио на један чисто човечански начин (ούκ ανθρωπίνως γαρ έπραττε τα ανθρώπινα), јер је био не само човек него и Бог, због чега су и страдања његова животворна и спасоносна; нити је оно што је својствено Богу чинио на чисто божански начин (ουδέ θεϊκώς ένήργε τα θεία), јер је био не само Бог него и човек, због чега је божанска чудеса чинио додиром, речју, и томе слично⁸⁸¹.

Тајанствени однос двеју воља у Господу Христу свети Дамаскин овако објашњава: Спаситељ је φυσικώς имао, и као Бог и као човек, способност хтења. Али је његова човечанска воља следовала и повињавала се његовој божанској вољи, не руководећи се својом сопственом наклоношћу, него желећи оно што је желела његова божанска воља (άλλα ταύτα θέλων, ά το θείον αύτοϋ ήθελε θέλημα). Са допуштењем божанске воље трпела је човечанска воља његова оно што јој је својствено по природи. Јер када се човечанска воља његова одрицала смрти и божанска воља његова била сагласна са тим и допуштала, природно је што се тада Господ молио да Га мимоиђе смрт, и био у борењу и страху; и када је његова божанска воља хтела да његова човечанска воља изабере смрт, тада је за њу страдање постало добровољно (έκοΰσιον αύτη το πάθος έγένετο), јер је Он добровољно предао себе на смрт не само као Бог него и као човек. Тиме је он и нама даровао неустрашивост пред лицем смрти. Тако, пред своје спасоносно страдање Он вели: Оче, ако је могуће, нека ме мимоиђе чаша ова (Мф.26:39). Очигледно је да је Он имао пити чашу као човек, а не као Бог. Он је дакле као човек желео да Га мимоиђе чаша; и то су биле речи природне бојазни. Али не моја воља да буде (Лк.22:42), то јест не моја уколико сам ја друге суштине у сравњењу с Тобом, него твоја, то јест моја и твоја уколико сам ја једносуштан с Тобом. Ово су речи храброга срца. Јер душа Господа, пошто je Он по своме благовољењу истински постао човек, искусивши с почетка природну немоћ, према осећању природног сажаљења за тело с ким се имала растати, окрепљена затим божанском вољом, храбро се решава на смрт. Пошто је Он исти био сав (δλος) Бог са својим човечанством, и сав (όλος) човек са својим Божанством, то је Он сам као човек у себи и собом потчинио човека Богу и Оцу и постао послушан Оцу, дајући нам тако у себи најбољи образац и пример⁸⁸².

Душа Господа Христа, покретана својом слободном волом (αύτεξουσίως κινούμενη), пројављивала је хтење, али је по својој слободној вољи хтела оно што је његова божанска воља хтела да она хоће. Јер се тело није кретало на миг Логоса, као што су Мојсеј и сви свети били покретани мигом Божјим, него је Он један и исти, будући и Богом и човеком, хтео и по божанској ипо човечанској вољи (κατά τε την θείαν και την άνθρωπίνην ήθελε θέλησιν), због чега су се две воље у Господу Христу разликовале једна од друге не расположением, већ пре природном силом (ού γνώμη, φυσική δε μάλλον δυνάμει). Јер је његова воља била беспочетна, свестваралачка, праћена силом, и бестрасна; а човечанска воља његова почела је у времену, и сама претрпела природне и невине патње (και αυτή τα φυσικά και αδιάβλητα πάθη ΰπέμενε), и по природи није била свемоћна, али пошто је истински и по природи постала вољом Бога Логоса, то је и сама постала свемоћна (πανατοδΰναμος)⁸⁸³.

Ми не велимо, пише свети Дамаскин, да су у Господу Христу дејства раздељена (διηρημένας) и да природе дејствују одвојено једна од друге (διηρημένως), него тврдимо да свака од њих заједно са другом и уз учешће друге врши оно што јој је својствено. Јер нити je оно што је својствено човеку Господ Христос чинио на чисто човечански начин (ούτε γαρ τα ανθρώπινα ανθρωπίνως ένήργησεν), пошто није био само човек; нити је пак оно што је својствено Богу чинио само као Бог (οΰτε τα θεία κατά Θεόν μόνον), јер Он не беше само Бог, него уједно и Бог и човек. Јер што важи за сједињење и разлику природа у Господу Христу, важи и за сједињење и разлику његових природних воља и дејстава. Треба дакле знати, да у случају Господа нашег Исуса Христа ми понекад говоримо о двема природама, а понекад о једном Лицу, но и једно и друго своди се на један појам (εις μίαν αναφέρεται έννοιαν), јер две природе су један Христос, и један Христос је две природе. Отуда је свеједно рећи: Христос дејствује сагласно и једној и другој од својих природа, или: свака природа у Христу дејствује у заједници са другом (ενεργεί έκατέρα φύσις έν τω Χριστφ μετά της θατέρου κοινωνίας). Божанска природа, дакле, учествује у делању тела, јер је благовољењем божанске воље допуштено телу да страда и чини оно што му је својствено, и јер је делање тела потпуно спасоносно, а ово је својствено не човечанском него божанском дејству. С друге стране, тело учествује у делању Логосова Божанства, јер су божанска дејства обављана телом као оруђем (δια τε το ώς δι’ οργάνου τοΰ σώματος τάς θείας έκτελεΐσθαι ενεργείας), и јер је један Онај који уједно дејствује и као Бог и као човек… Богочовечанско дејствовање (ή θεανδρική ενέργεια) дакле значи да је, пошто је Бог постао човек, и човечанско дејствовање његово било божанско (ή ανθρωπινή αυτού ενέργεια θεία ην), то јест обожено (τεθεωμένη), и не без удела у његовом божанском дејствовању (ουκ άμοιρος της θείας αύτοϋ ενεργείας); и његово божанско дејствовање није било без удела у његовом човечаснком дејствовању, него се свако од њих расматрало у вези са другим (αλλ’ έκατέρα συν τη έτερα θεωρούμενη)… Када говоримо о једном богочовечанском дејству Христовом, ми разумемо два дејства двеју његових природа: божанско дејство које припада његовом Божанству, и човечанско дејство које припада његовом човечанству⁸⁸⁴.

Сам Логос Божји све је претрпео телом (σαρκι), док је његова божанска и једина нестрадална природа остала неетрадалном. Јер када је страдао један Христос, који је састављен од Божанства и човечанства и који постоји у Божанству и човечанству, тада је у Њему страдало само оно што је по својој природи подложно страдању, а оно што је било нестрадално, – није страдало. Божанство, пошто је нестрадално, није страдало са телом. Треба још знати: ми говоримо да је Бог пострадао телом (Θεόν σαρκι παθόντα φαμέν), али нипошто не говоримо да је Божанство пострадало телом (Θεότητα δε σαρκι παθοΰσαν), или да је Бог пострадао кроз тело (Θεόν δια σαρκός παθόντα).. Ма да је Христос умро као човек, и његова се света душа одвојила од пречистог тела његовог, ипак је његово Божанство остало неразлучно са обојима (η Θεότης αχώριστος αμφοτέρων διέμεινε), то јест и са душом и са телом. И тако се једна Ипостас није разделила на две ипостаси, јер су и тело и душа од самога почетка имали постојање у Ипостаси Логоса. Иако су се у време смрти душа и тело разлучили једно од другог, ипак је свако од њих остало, имајући једну Ипостас Логоса (την μίαν τοΰ Λόγου ύπόστασιν έχοντα). Тако је једна Ипостас Логоса била Ипостасју и Логоса, и душе, и тела, јер никада ни душа ни тело нису имали посебну ипостас, мимо Ипостас Логоса. А Ипостас је Логоса увек једна, никада две. Према томе, Ипостас Христа је увек једна. Јер, иако се душа разлучила од тела по месту (τοπικώς), ипак je била ипостасно сједињена с њим помоћу Логоса (ΰποστατικως δια του Λόγου ήνωτο)⁸⁸⁵.

Тајна ипостасног сједињења двеју природа у Господу Исусу одразила се својом недокучљивом загонетношћу и на човечанско знање Господа нашег Исуса Христа. Ипостасним јединством са Логосом оно се усавршило до крајњих граница, али је ипак остало у категорији човечјега. Иако се, због обожења човечанске природе у Христу, обожило и само човечанско знање, оно се није претворило у божанско свезнање, пошто је свезнање својство божанске природе, него се у ипостасном јединству са Логосом обогатило божанским свезнањем не преступајући границе човечанске природе. Разуме се,у најунутрашњијој битности својој, однос човечанског знања према божанском свезнању у једној Личности Богочовека Христа толико је тајанствен, загонетан и суптилан, да га никакав ум људски не може докучити и описати. Ми ћемо се у овом проблему предати воћству богомудрих Отаца, и низ њихове благодатномолитвене мисли спустити се, уколико је то могуће, у богочовечанске дубине ове тајне.

Спаситељева питања: где лежи Лазар (Ин.11:34); ко говоре људи да сам ја (Мф.16:13); колико хлебова имате (Мк.6:38); шта хоћете да вам учиним? (Мф.20:32) – саблажњавала су христоборне аријанце, и они су на основу њих тврдили да је Господ Христос поставио ова питања зато што није знао. Свети Атанасије Велики одбацује то њихово тврђење као богохулно, и вели: зашто они мисле да Спаситељ не зна? Јер ко пита, не значи да неминовно и не зна оно о чему пита; напротив,иономе који зна слободно је питати о стварима које зна. Тако, када је Спаситељ питао: колико хлебова имате? еванђелист Јован је знао да је Он питао не из незнања, него је, напротив, знао колико хлебова имају, јер Еванђелист вели: а ово говораше кушајући Филипа, јер сам знађаше шта ће чинити (Ин.6:6). Ако је пак знао што је чинио, није дакле питао из незнања него знајући. Слично овоме треба разумети и друге Спаситељеве речи, јер када је питао: где лежи Лазар? и: ко говоре људи да сам ја? питао је не из незнања, него је знао оно о чему је питао, знајући шта ће учинити. Тако се овим софизам јеретика одмах обара. Ако пак и даље буду упорни у истраживању због чега је Христос питао, онда нека чују да у Божанству нема незнања (έν τή Θεότητι ούκ έστιν άγνοια), ателу је својствено незнање (της δε σαρκός ΐδιόν έστι το άγνοεΐν). Да је ово тачно види се из тога, што је Господ, који је питао: где лежи Лазар? још док је био далеко, рекао: Лазар умре (Ин.11:14), и казао где је умро. И Онај за кога јеретици веле да не зна, унапред зна помисли ученика, зна шта се налази у свачијем срцу, шта у човеку. И, што је важније, Он једини зна Оца и говори: Ја сам у Оцу и Отац у мени (Ин.14:10). Није ли, дакле, очигледно за свакога, да је незнање својствено телу (της σαρκός έστι το άγνοεΐν), а сам Логос, уколико је Логос, зна све пре но што се збуде (τά πάντα και πριν γενέσεως γινώσκει). Јер и када је постао човек, Он није престао бити Бог; нити избегава оно што је човечје зато што је Бог. Напротив, будући Богом, Логос је примио на себе тело; и будући у телу, Он је обожио тело (έΟεοποίει την σάρκα). И као што је питао у телу, тако је у њему и васкрсао мртвога, и показао свима да Оживитељ мртвих утолико пре зна тајне свију. Тако је поступио пресветли Логос Божји који је све ради нас претрпео, да би на тај начин, поневши на себи и наше незнање (την άγνοιαν ημών), даровао нама познање јединог истинског Оца његовог и Њега самог, посталог ради насна спасење света⁸⁸⁶.

На основу Спаситељевих речи: А о дану томе и о часу нико не зна, ни Анђели, ни Син (Мк.13:32), јеретици приписују Спаситељу незнање, и сматрају да у њима имају моћан разлог за своју јерес. Али, и у овом случају они богоборствују. Јер Господа неба и земље, којим све постаде, они оцењују с обзиром на дан и час, и свезнајућег Логоса они окривљују за незнање суднога дана; и веле да Син који зна Оца – не зна час и дан Суда. Може ли ико рећи ишта бесмисленије од овога? или, какво се безумље може сравнити са њиховим? Логосом је постало све, и године, и времена, и ноћ, и дан, и сва твар; и они говоре да Створитељ незна своју творевину! Сама свеза речи у споменутом месту Светога Писма показује даСин Божји зна час и дан. Рекавши: ни Син, – Он описује ученицима оно, што претходи томе дану, говорећи: биће то и то, и тогда кончина (Мф.24:14). А Онај који говори о ономе што претходи томе дану, несумњиво зна и дан који ће се јавити после претсказанога. Када пак Он не би знао час, не би могао указати на оно што претходи томе часу, не знајући када ће наступити тај час. Говорећи пак тако о ономе што претходи томе дану и часу, Господ је тачно знао (οίδεν ακριβώς), и не може не знати када ће наступити тај час и дан⁸⁸⁷.

Спаситељ је рекао да о дану томе и часу не зна ни Син, не због чега друго, него због тела као човек. То није недостатак Логоса, већ је човечанској природи својствено и не знати (της ανθρωπινής φύσεως ης έστιν Ίδιον και το άγνοεϊν). И ово се може потпуно разумети, ако човек са добром савешћу испита време, када је и коме је Спаситељ рекао ово. Он дакле није ово рекао онда кад Њиме би створено небо, нити када се Оцем уређиваше све, нити пре но што постаде човек, него онда када ЛОГОС постаде тело (Ин.1:14). Стога се и све што Логос, пошто је постао човек, говори на човечански начин, с правом приписује његовом човечанству (τη ανθρωπότητα δίκαιον άνατιθέναι). Јер је Логосу својствено знати створене ствари и бића, и знати њихов почетак и крај, пошто су они његово дело. И Логос зна колико је твари саздао и докле ће оне постојати. Знајући почетак и крај сваке твари, Он несумњиво зна заједнички и општи крај свега. Говорећи о Еванђељу о себи по човечанској природи својој: Оче, дође час, прославни Сина свога (Ин.17:1), јасно је да Он као Логос зна и час свеопштег краја, а као човек не зна (ως δε άνθρωπος, αγνοεί), јер је човеку својствено не знати, нарочито не знати ово. Али и ово незнање Спаситељ је из човекољубља учинио својим, јер, пошто је постао човек, Он се не стиди да због незнајућег тела (δια την σάρκα την αγνοούσαν) рекне за себе: не знам, да би тиме показао да Он, знајући као Бог, не зна по телу (εΐδώς ώς Θεός, άγνοε\ σαρκικώς), као човек. Он није рекао: не зна ни Син Божји, да се не би Божанство показало незнајуће, него просто вели: не зна ни Син, да би се незнање односило на Сина човечијег⁸⁸⁸.

Сведочанство, да је Спаситељ изговорио речи: не зна ни Син по човечанској природи (ανθρωπίνως), – показује уједно да Он по Божанској природи (θεϊκώς) зна све. Јер за истога Сина, за кога вели да не зна онај дан, говори да зна Оца: Нико не зна Оца до Син (Мф.11:27). Сваки ће се, осим аријанаца, сложити, да Онај који зна Оца, утолико пре зна све што се тиче твари, а са тиме и њен крај. А ако су онај дан и час већ одређени Оцем, јасно је да су одређени кроз Сина (δια τοϋ Υιοϋ ώρισται), и Син зна оно што је одређено кроз Њега. Јер нема ништа што није кроз Сина постало и било одређено. Према томе Син, Творац свега, зна какве су, у коликом броју и са каквим трајањем, по благовољењу Оца, твари добиле постојање, и у чему ће и када ће бити њихова промена. Још нешто: ако све што припада оцу припада и Сину, као што је то сам Син рекао (Ин.16:15), а Оцу припада знати дан судњи, очигледно је да и Син зна, имајући ово знање од Оца као своје сопствено (ίδιον). И још: ако је Син у Оцу, и Отац у Сину, а Отац зна дан и час, јасно је да и Син, будупи у Оцу, зна оно што је у Оцу, зна и дан судњи и час⁸⁸⁹.

Ми христољубци и христоносци знамо, изјављује свети Атанасије, да је Логос рекао: не знам, – не приписујући незнање себи као Логосу, јер је Он знао, него је то рекао показујући своје човечанство, јер је људима својствено не знати и јер је обукао себе у незнајуће тело (και δτι σάρκα αγνοούσαν ενεδυσατο), боравећи у коме рекао је по телу не знам. И рекавши тада: не зна ни Син, – Господ је одмах додао: Стражите дакле, јер не знате у који ће час доћи Господ ваш (Мф.24:42); и још: у који час не мислите доћи ће Син човечји (Мф.24:44). Ради вас, и поставши сличай вама, ја сам рекао: ни Син. А када не би знао по Божанству, Он би требао рећи: стражите, јер не знам; и: у који час не очекујем. Али Господ није то рекао; него рекавши: јер не знате; и: у који час не мислите, – Он је показао да је људима својствено не знати, ради којих и Он, имајући тело слично с њима и поставши човек, рече: не зна ни Син, јер не зна по телу, ма да као Логос зна (ούκ οΐδε γάρ σαρκι, καίπερ ώς Λόγος γινώσκων)⁸⁹⁰.

Као што Спаситељ, поставши човек, са људима гладује и жеђује и страда, тако са људима, као човек, и не зна; а по Божанству, будући Логосом и Премудрошћу у Оцу, Он зна и нема ничег што Он не зна. Тако и о Лазару опет по човечанској природи својој пита Онај који је дошао да га васкрсне и који зна откуда да дозове Лазареву душу; а знати где је била душа, важније је него знати где лежи тело. Он пита по своме човечанству (ανθρωπίνως), да би га васкрсао по своме Божанству (ϋεϊκώς). Тако и ученике пита дошавши у пределе Кесарије, ма да је и пре Петрова одговора знао шта мисле о Њему. Јер ако je Отац открио Петру оно о чему je Господ питао, јасно је да је то откривење било кроз Сина, јер је Спаситељ рекао: нико не зна Сина до Отац, нити Оца ко зна до Син, и ако коме хоће Син открити (Мф.10:27). Ако се пак знање о Оцу и Сину открива кроз Сина, онда нема сумње да је Господ који пита, сам раније открио Петру од Оца, а касније питао по човечанској природи, да би тиме показао да је, питајући по телу (σαρκικώς), знао по Божанству (θεϊκώς) шта ће Петар рећи. Дакле, Син зна, знајући све и знајући свога Оца, а од овога знања ништа не може бити веће ни савршеније⁸⁹¹.

Својим развраћеним разумом (διεφθαρμένη διάνοια) аријанци су, пише свети Атанасије, рђаво тумачили речи еванђелиста Луке: Исус напредоваше у мудрости (προέκοπτε σοφία) и у расту и у милости код Бога и код људи (Лк.2:52). Овде се напредовање не односи на Логоса, јер какво би напредовање имао Онај који је раван Богу? и на који би начин могао расти Син када је увек у Оцу? и како би Он, који је Премудрост Божја, напредовао у премудрости?… Људи, као створења, могу напредовати у добродетељи, јер је људима својствено напредовати; Син пак Божји, пошто није имао у чему да напредује будући савршен у Оцу, понизио је себе ради нас, да бисмо ми његовим смирењем могли већма узрастати; а наша се узрастање састоји не у чему другом до у удаљењу од чулнога и у приближењу самоме Логосу, јер и његово понижење није ништа друго до примање нашег тела. Дакле, није напредовао Логос као Логос, пошто је Он савршен од савршенога Оца и ни у чему се не нуждава, него је и овде реч о напредовању по човечанској природи, јер је напредовање такође својствено људима⁸⁹².

Говорећи са великом обазривошћу, Еванђелист је са напредовањем везао и узраст (Лк.2:52). А Логос и Бог се не мере узрастом, но узрасти припадају телима; према томе, и напредак припада телу (του σώματος έστιν ή προκοπή). Јер је са напредовањем тела напредовало у њему и пројављивање Божанства (ή φανέρωσις της Θεότητος) за оне који виде. И уколико се више откривало Божанство, утолико се више код свих људи множила милост према Њему као човеку… Пошто је тело узрастало постелено и Логос пројављивао себе у њему, најпре Петар, а затим сви, исповедају да је Он ваистину Син Божји, иако Јудејци, и стари и нови, драговољно затварају очи и не желе да виде да: напредовати у мудрости, не значи да сама Премудрост напредује, него да човечанска природа у њој напредује (το άνθρώπινον μάλλον έν αύτη προκόπτειν)⁸⁹³.

Пошто Логос постаде тело (Ин.1:14), то се с правом може говорити да је Он напредовао телом (σάρκα προέκοπτεν), jep се изван Логоса није дешавало никакво напредовање, о коме ми говоримо. У Логосу је било тело које је напредовало и назива се телом Логоса. И то опет стога, да би човечанско напредовање, због сапостојећег Логоса, остало непоколебљиво. Тако, дакле, то није напредовање Логоса, нити је Премудрост била тело, него је тело постало телом Премудрости (της Σοφίας σώμα γέγονεν ή σαρξ). Стога, није Премудрост, уколико је она Премудрост, сама по себи напредовала, него је човечанство напредовало у Премудрости (το άνϋρώπινον έν τη Σοφία προέκοπτεν), узвишујући се постелено над људском природом, обожујући се, постајући и јављајући се свима као оруђе Премудрости за делатност Божанства и његово светљење. Због тога Еванђелист није рекао: напредоваше Логос, већ: Исус напредоваше, а овим је именом Господ назван пошто постаде човек. Тако, дакле, напредовање припада човечанској природи. А због напредовања тела вели се да је и Господ напредовао стога што је тело било његова сопственост⁸⁹⁴.

Оповргавајући аријанско погрешно тумачење Спаситељевих речи о томе како нико не зна о последнем дану и часу, ни сам Син, до Отац (Мк.13:32), свети Григорије Богослов вели: како ишта што припада постојећим тварима може не знати Премудрост, Творац векова, Завршитељ и Обновитељ Крај свега створенога, који онако исто зна шта је у Богу као што дух човечји зна шта је у човеку: (1Кор. 2:11). Јер шта је савршеније од таквог знања? И како Син, који тачно зна шта ће се десити пред последњи час и на самом завршетку, не би знао сам завршетак? Јер знање о једном повлачи за собом знање о другом. Свакоме је врло јасно да Син, као Бог, зна то, а као човек приписује себи незнање. На овакву нас мисао наводи и то што је реч Син стављена сама, без објашњења чији је Он Син, да бисмо ми ово незнање схватили у побожном смислу и приписали га човечанству, а не Божанству (τω άνθρωπίνω, μη τω θείω)⁸⁹⁵.

У Еванђељу се вели: Исус напредоваше у узрасту, у мудрости и у благодати (Лк.2:52), не у том смислу да је Он у томе добијао неки прираштај (јер шта је могло постати савршеније у Ономе који је од почетка савршен?), него у том смислу да се ово постелено (κατά μικρόν) откривало и обнаруживало у Њему⁸⁹⁶.

У своме писму светом Амфилохију, епископу иконијском, свети Василије Велики објашњава еванђелске речи које се односе на незнање Господа Исуса Христа о последњем дану и часу (Мк.13:32). Он вели: у Светом Писму се Господ Христос назива Божја Сила и Божја Премудрост (1Кор. 1:24). Нема сумње, знање је само један део мудрости (μέρος δε δηλονότι της σοφίας ή γνώσις); а ако Господу Христу недостаје ма који део, онда Он није потпуно Обличје Бога; и како би се могло разумети, да Отац не покаже онај дан и онај час, то јест најмањи делић векова, Ономе кроз кога је створио векове? Како би могао Творац васељене не имати знање о најмањем делићу онога што је Њиме створено? Како може Онај који казује какви ће сепри крају света јавити знаци на небу и на земљи, не знати сам крај? Када Он каже: Тада још није крај (Мф.24:6), Он то јасно тврди, са знањем а не у сумњи. Спаситељ је рекао да не зна онај дан и час, пошто је постао човек, у својству човека (από τού ανθρωπίνου μέρους). Он је још рекао: Све што има Отац моје је (Ин.16:15), а једна од ствари коју Отц има јесте знање о оном дану и о оном часу⁸⁹⁷.

У Господу Христу, због потпуног сједињења Божанске и човечанске природе, узајамно се измењују имена (άντιμεΦίστανταιτά ονόματα), тако да се оно што је човечанско назива божанским, и божанско човечанским. Због тога апостол Павле и вели да је Гопод славе распет (1Кор. 2:8), и назива се именом Исуса Онај коме се клања свако колено оних који су на небу и на земљи и под земљом (Флп.2:10)⁸⁹⁸.

Када се у Еванђељу каже, вели свети Кирил Александриски, да Исус напредоваше у расту и у мудрости и у благодати (Лк.2:52), не треба мислити да се напредовање односи на Бога Логоса. Треба се сетити шта божанствени Павле пише: Христос је Божја Сила, и Божја Премудрост (1Кор. 1:24).

Иако је Он Премудрост Родитеља и као Бог свесавршен, каже се за Њега да је напредовао у мудрости, јер је кроз крајње сједињење мудро узео на себе својства човечанске природе. Ми не заводимо ни деобу Ипостаси после сједињења, нити говоримо да природа божанства подлежи узрасту и напредовању, него је Логос, поставши тело, из разлога сотериолошких учинио својим оно што је својствено телу (κατ’ οίκείωσιν οικονομική ν εαυτού πεποιηται τα ίδια της σαρκός)⁸⁹⁹.

Из разлога домостроја спасења речено је у Еванђељу: Исус напредоваше у расту и у мудрости и у благодати (Лк.2:52). Јер је Логос Божји допустио да његово човечанство напредује по обичајима своје сопствене природе (δια των τής ιδίας φύσεως έθών), и као да је хтео да постелено објављује своје Божанство, и да упоредо са узрастањем тела распростире и оно што припада његовом Божанству (τη τοΰ σώματος ηλικία συμπαρεκτείνειν τα έαυτοΰ), да не би оно изгледало као нешто туђе и својом необичношћу смутило неке. Дакле, телесно узрастање и напредовање у благодати и мудрости доликује човечанској природи, а сам Логос Божји свесавршен је по својој природи, те Му не треба ни напредовање, ни мудрост, ни благодат; шта више, Он сам додељује створењима и мудрост и благодат и свако добро⁹⁰⁰.

У Еванђељу је за Господа Христа речено: А дете растијаше и јачаше у духу, и пуњаше се премудрости, и благодат Божја беше на њему (Лк.2:40); и још: Исус напредоваше у расту и у премудрости и у милости код Бога и код људи (Лк.2:52). Говорећи да је Господ наш Исус Христос – један, вели свети Кирил, и приписујући Њему истоме и оно што је човечанско и оно што је божанско, ми тврдимо да условима кенозиса (τοις μεν τής κενώσεως μετροΐς) заиста доликује да приме телесно узрастање и постепено јачање свију телесних делова. То исто важи и за пуњење премудрошћу, јер се сразмерно узрастању тела пројављивала иса њим сједињена премудрост. А природи Логоса доликује опет: вечито имати савршену Премудрост, и бити Премудрост. Његово је дакле све људско што му у стању кенозиса припада; но његово је исто тако све што је божанско и што му као Богу припада… Када чујеш речи: «А дете растијаше, и јачаше у духу, и пуњаше се премудрости», схвати то као заштиту тајне домостроја спасења, извршеног оваплоћењем. А да Бог беше у телу, блажени Еванђелист потврђује говорећи: «Благодат Божја беше на њему». Не каже се да је имао благодат Божју, позајмљену од неког другог Бога, него да дете имађаше благодат која доликује Богу. Јер Логос и беше, и јесте, Бог и када се у телу јавио, то јест постао човек као и ми. Нема ничег невероватног у томе што се за Њега каже да има благодати, то јест да напредује у благодати код Бога и људи, јер је сам Отац примио домострој спасења кроз оваплоћење, као што је сам Син, због корисности и складности тајне спасења, присвојио себи оно што је својствено телу (οίκειοΰμενον τά σαρκικά)⁹⁰¹.

Мудри Еванђелист, пошто је рекао да је Логос посао тело, показује да је Он због домостроја спасења (οικονομικώς) допустио своме сопственом телу да се креће по законима своје властите природе (δια τών της ιδίας φΰσεως ίέναι νόμων). Људској пак природи је својствено да напредује у расту и мудрости и благодати…. Због домостроја спасења Он је допустио законима човечанске природе да владају Њиме (ήφίει δη ούν οίκονομικως τοις της άνθρωπότητος μέτροις έφ’ έαυτω το κρατέΐν)… Логос Божји, као Бог, свесавршен је и нема потребу ни за чим, па ни за узрастањем; а пошто је постао човек, Он је учинио својим оно што је наше (τα ημών), и ми знамо да је Он, као Бог, изнад нас⁹⁰². Напредовати у мудрости није својствено Богу премудроме, и самодовољноме, и вечито савршеноме, који не прима ни прираштај нити смањење, него је то својствено људском духу, који упоредо са узрастом напредује, захтева поуке, оспособљује се за уметност и науку, и поступно долази до знања и човечанских и божанских ствари⁹⁰³.

Спаситељ је рекао: А о дану томе и о часу нико не зна, ни Анђели небески, ни Син до Отац (Мк.13:32). Али, вели свети Кирил, Логос Божји је Премудрост Божја, и Он унапред зна све што ће се десити у будућности. Дакле, незнање није својствено Богу Логосу него човечанској природи, која је у оно време само то знала што јој је откривало Божанство које је обитавало у њој (δσα ή ένοικούσα Θεότης απεκάλυψε). Господ наш Исус Христос, иако је и Бог и човек, ипак је један и исти због истинског сједињења, и не може се делити на два дела, те је његово и знати и не знати. Он је дакле као Премудрост Очева на божански начин знао, али пошто се подвргао под меру незнајуће човечанске природе (το της αγνοούσης άνθρωπότητος ΰπέδυ μέτρον), Он из разлога спасења присваја себи између осталога и то – да ништа не зна, али ипак са Оцем зна све⁹⁰⁴.

Треба знати, вели свети Дамаскин, да је Господ Христос примио на себе незнајућу и ропску природу (την μεν αγνοούσαν και δούλην άνέλαβεν φύσιν), јер се човечанска природа у односу према Богу који ју је створио јавља као ропска и нема знање о будућности. Ако се дакле, као што учи свети Григорије Богослов, раздвоји видљиво од онога што се познаје умом, онда тело треба назвати ропским и незнајућим, али због истоветности Ипостаси и нераздвојног сједињења душа Господа се обогатила знањем будућности и осталим божанским знамењима… Човечанска природа по суштини својој не поседује знање будућности, али душа Господа због свог сједињења са самим Богом Логосом и истоветности Ипостаси обогатила се осталим божанским знамењима, и знањем будућности⁹⁰⁵.

О Исусу Христу говори се у Еванђељу да је напредовао у премудрости и у расту и у благодати (Лк.2:52). Напредујући у расту, Он је, по мери узрастања, обелодањивао премудрост која је у Њему. Осим тога, ово се говори о Њему и стога, што је Он напредовање људи у премудрости и благодати и испуњење Очевог благовољења, то јест богопознање и спасење људи, учинио својим сопственим напредовањем (οικεία προκοπήν ποιούμενος), у свему усвајајући себи оно што је наше (καν οΐκειοΰμενος πανταχού το ήμέτερον)… Јер ако је тело Исуса Христа од пометка свога постојања било истински сједињено са Богом Логосом или, боље рећи, ако је у Њему постегало и имало са Њим ипостасну истоветност, како се онда у потпуности није обогатило сваком премудрошћу и благодаћу? Не тако да је тело само узимало удела у благодати, нити да је само по благодати општило са оним што припада Логосу, него, боље рећи, због ипостасног сједињења, пошто и оно што је човечанско и оно што је божанско припада једноме Христу, јер Он исти бејаше уједно и Бог и човек, и излива на свет: и благодат, и премудрост, и пуноћу свих блага⁹⁰⁶.

2. Природна последица ипостасног сједињења двеју природа у Господу Христу јесте његова савршена светост, односно безгрешност. Свесавршена светост Бога Логоса, услед ипостасног сједињења, пренела се и на човечанску природу оваплоћеног Господа, али при томе човечанска природа није изгубила оно што је чини човечанском, него је остала у својим границама, у категорији човечјега. Пошто је Ипостас Бога Логоса постала Ипостасју тела, то греху није било, нити је могло бити места у Господу Христу. Господ Исус је по свему и у свему био савршено свет и безгрешан. Он не само није имао ни трунке греха, већ није могао да греши, јер је увек и у свему био једна и иста Ипостас Бога Логоса. О томе нам сведочи сав живот Господа Христа у телу на земљи. Сав Нови Завет живи том истином. Прва благовест којом свети архистратиг Гаврил отвара Нови Завет јесте: да ће оно што ће се родити од Духа Светога бити свето (άγιον)⁹⁰⁷, свето у божанском смислу, потпуно слободно од наследног греха, а затим и од личног.

Пошто је проживео савршено свет и безгрешан живот, Господ Исус је и могао смело да пита своје лукаве непријатеље, који су Га стално вребали да би Га ухватили у ма каквом греху: који ме од вас кори за грех (τίς έξ υμών ελέγχει με περί αμαρτίας)?⁹⁰⁸ А на Тајној вечери, када благи Спаситељ открива основне тајне свога домостроја спасења, Он изјављује да у Њему нема ничег греховног, ничег што би могло бити и назвати се грешним, злим, ђавољим. Јер то значе његове свете речи: Иде владар овога света, и у мени нема ништа (έν έμοί ούκ έχε ουδέν)⁹⁰⁹. Владар овога света, ђаво, ма колико и ма како трагао за грехом и злом у Господу Христу,ипакодсвега тога не може у Њему наћи ништа.

Очевици и пратиоци оваплоћеног Господа, на основу свог дугог личног, провереног искуства, сведоче непоколебљиво и јасно, да је Господ Христос апсолутно свет и безгрешан. Тако, христољубљени Јован, коме је нежни Спаситељ најпотпуније открио тајну своје чудесне Личности, изјављује за Господа Исуса: Греха у Њему нема (αμαρτία έν αύτω ουκ έστι)⁹¹⁰. Апостол огњене вере, свети Петар, вели за свог незаменљивог Учитеља: Он греха не учини (άμαρτίαν οΰκ έποίησεν), нити се превара нађе у устима његовим⁹¹¹. По богооткривеном сведочанству, Господ Исус је у свачему искушан као ми, осим греха (πεπειρασμένον κατά πάντα καθ’ ομοιότητα, χωρίς αμαρτίας)⁹¹².

Због ипостасног сједињења двеју природа у Господу Христу, Он је не само слободан од греха и наклоности ка греху, већ и од сваког унутрашњег искушења. Као потпуни човек Господ Исус је имао потпуну човечанску природу, са свима њеним својствима и особинама, то јест са свим оним што је чини неизменљиво човечанском. Све што је природно припада човечанској природи, Господ Христос је имао. Грех није саставни део, природни део људске природе, зато га Господ Христос није имао као саставни део своје човечанске природе. Грех је по суштини својој туђ људској природи, и не сачињава њен природни састојак, зато Господ, мада је и узео у потпуности човечанску природу, није са њом узео и грех. Господ Исус Христос, савршени Бог и савршени човек, не може да греши. Такав је закон, неизменљив закон његове Божанске Личности. Рећи за Њега: Он може да греши, значи: лишити Га Божанске Ипостаси и природе.

Верни богооткривеној истини о апсолутној светости и безгрешности Господа нашег Исуса Христа, Оци V Васељенског сабора осудили су у своме дванаестом анатематизму Тодора Мопсуетског што је тврдио, да Господ Исус није био слободан од унутрашњих искушења и борбе страсти (ύπό παθών ψυχής και των της σαρκός επιθυμιών ένοχλοΰμενον)⁹¹³.

Наводећи из Светога Писма већ поменута места која сведоче о безгрешности Господа Христа, Ориген вели да сва она показују да у Њему није било осећања греха (omnia nullum in eo peccati sensum indicant exstitisse), нити je осећај греха икада ушао у Њега (nunquam in eum iniquitatis sensus intrasset). Христос je имао разумну душу, а природа душа je способна и за добро и за зло; како онда објаснити случај са Христовом душом? Нема сумње да је природа његове душе била иста као и у других, иначе се она не би могла називати душом када не би заиста била таква. Али пошто се моћ избора између добра и зла налази код свију, душа Христова је изабрала љубав према правди, и огромношћу своје љубави приљубила јој се непроменљиво и нераздвојно, тако да је чврстина циља, и огромност привржености, и неугасива ватра љубави, уништила сваки осећај за измену и промену (omnem sensum conversionis atque immutationis abscinderet), и оно што je раније зависило од воље, силом дугог обичаја преобратило се у природу (et quod in arbitrio erat positum, longi usus affectu jam versum sit in naturam). И тако ми морамо веровати да je у Христу постојала човечанска и размуна душа, не претпостављајући да је имала осећај или могућност за грех (et nullum sensum vel possibilitatem eam putandum est habuisse peccati)… Душа Христова која је увек у Логосу, увек у Премудрости, увек у Богу, јесте Бог у свему што чини, што осећа, што схвата (omne quod agit, quod sentit, quod intelligit, Deus est), и стога се не може назвати ни превртљивом, ни променљивом, пошто је имала непроменљивост од свога сједињења са Богом Логосом (quae inconvertibilitatem ex Verbi Dei unitate indesinenter ignita possedit)⁹¹⁴.

Бог Логос, Творац првога човека, вели свети Атанасије, дошао је да би постао човек ради оживотворења човека и обарања злобног непријатеља; и родио се од жене, васпоставивши у себи од првога састава обличје човека, и у обновљеном обличју показао тело без телесних жеља (δίχα σαρκικών θελημάτων); јер је у Њему воља јединога Божанства и цела природа Логоса у појави човечјег обличја и видљивог тела другога Адама, не у раздељењу лица него у постојању Божанства и човечанства (άλλ’ έν υπάρξει Θεότητος και άνθρωπότητος)⁹¹⁵.

Човечанска природа у Господа Христа у свему је као и наша, осим греха; она има сва човечанска телесна и душевна својства, уколико ова немају карактер греха и уколико не претпостављају грех. Те и такве особине у Господу Христу свети Оци називају τα πάθη (невоље, патње, страдања). Свети Дамаскин пише: Ми исповедамо да је Господ Христос узео на себе све природне и невине патње човекове (πάντα τα φυσικά και αδιάβλητα πάθη του άνθρωπου άνέλαβεν). Јер je Он узео на себе целог човека и све што је својствено човеку, осим греха, јер грех није природан (ου φυσική), нити га је Творац посејао у нама, него касније посејан од ђавола у нашој слободној вољи ниче са нашим пристанком, и не влада над нама насилно. Природне пак и невине патње су оне које не зависе од нас (τά ουκ έφ’ ήμϊν), него су ушле у људски живот због осуде за преступ; то су: глад, жеђ, умор, труд, сузе, трулежност, избегавање смрти, страх, претсмртне муке, и томе слично што по природи припада свакоме човеку (άτινα πάσι τοις άνθρώποις φυσικώς ένυπάρχουσι)⁹¹⁶. Христос је, дакле, све узео на себе, да би све осветио. Био je кушан, и победио je, да би нам спремио победу и дао силу природи да победи противника, са циљем да природа, која је негда била побеђена, победи некадашњег победиоца истим оружјем којим ју је он био победио. Ђаво је напао Христа споља (έξωθεν προσέβαλεν), не кроз помисли, као и Адама, јер је и њега био напао не кроз помисли него кроз змију. Али Господ је одбио напад и развејао га као дим, да би патње које су Га напале и биле побеђене, постале и за нас лако савладљиве, те да би на тај начин нови Адам спасао старог. Разуме се, наше природне патње биле су у Христу и сагласно природи и изнад природе (κατά φΰσιν και υπέρ φΰσιν). Јер су се оне на природан начин појављивале у Њему (κατά φΰσιν μεν γάρ έκινεΐτο εν αύτφ) када је Он допуштао телу да подноси оно што му је својствено; и биле су изнад природе стога што оно што му је природно (τά φυσικά) није предухитравало у Господу његову вољу (δτι οΰ προηγεϊτο έν τω Κυρίω της θελήσεως τά φυσικά). У самој ствари, у Њему се не примећује ништа изнуђено него је све драговољно (πάντα έκοΰσια). Јер је Он по сопственој вољи и гладан био, и жеднео, и страховао, и умро⁹¹⁷.

Господ Христос је имао осећање страха, и то страха приррдног, невиног и неподложног греху⁹¹⁸. Но ипак је тај страх био стваран. О томе свети Атанасије Велики пише: Један и исти Господ Христос је по свему савршени Бог и савршени човек. Стога је и рекао: Сада је душа моја жалосна (Ин.12:27). Реч сада значи: када је усхтео (ότι ήθέλησεν), али је тиме ипак показао оно што је било стварно (το όν). Јер Он није говорио о ономе чега није било у Њему као да је било, нити као да је била реч о привидним стварима; јер се све ово дешавало по природи и стварно (φΰσει γάρ και άληθεία τά πάντα έγένεto)⁹¹⁹. Бојати се, није било својствено природи Логоса, као Логоса, него је Логос био у телу, подложном страху⁹²⁰. Када је Спаситељ плакао и страховао, плакао је и страховао не Логос, као Логос, него је то било својствено телу; а када је молио да Га мимоиђе чаша, није се плашило Божанство, него је и та немоћ била својствена човечанству. Речи: Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио? (Мк.15:34; Мф.27:46), Еванђелисти опет приписују Њему, ма да Логос нимало није страдао пошто је нестрадалан. Господ је постао човек, и ово се дешава с Њим и Он изговара ове речи као човек, да би, олакшавши и ова страдања тела, учинио тело слободним од њих. Отуда, не може ни бити остављен од Оца Господа, који увек постоји у Оцу, како пре но што је изрекао ове речи, тако и после пошто их је изрекао.⁹²¹ Када Спаситељ говори: Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио? Он то говори од нашега лица (έκ προσώπου ημετέρου λέγει), јер је узео на себе обличје слуге (Флп.2:7); и као што вели Исаија: Сей грехи наш носитъ, и о насъ болезнуетъ (Ис.53:4). Отуда, Он тугује не за себе него за нас; није Он остављен Богом, него смо остављени ми, и ради нас остављених Он је дошао у свет⁹²².

Спаситељеве речи: Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио? не значе да је Он сам остављен Оцем, или својим Божанством, него Он у себи изображава, преставља оно што је наше (έν έαυτω δε τυποΐ το ήμέτερον). Јер мисмо раније били остављени и презрени, а сада смо примљени и спасени страдањима Нестрадалнога. Слично томе, Он усваја нашу неразумност и нашу грешност (την άφροσΰνην ήμων, και το πλημελές οίκειοΰμενος), као што се види из двадесет и првог псалма, јер се он очигледно односи на Христа⁹²³.

Речи: Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио? (Мф.27:46) Спаситељ је изрекао као онај који је присвојио наше лице (το ήμέτερον οίκειοΰμενος πρόσωπον). Јер Отац не би могао бити назван његовим Богом да Христос није ставио себе у исти ред с нама; нити је Христос икада био оставлен својим Божанством, него смо били ми остављени и презрени. Стога се Он и молио као онај који је присвојио наше лице⁹²⁴.

3. Природна последица ипостасног сједињења двеју природа у Господу Христу јесте: обожење (ή θέωσις) човечанске природе Његове. Ипостасно сједињена са Богом Логосом, човечанска природа у Господу Христу сва се узвисила, сва усавршила, сва обожила до крајњих граница, али при томе није изгубила свој карактер, своју ограниченост, своју човечност. Она се сва обожила: и тело, и душа, и ум, и вол>а, али при свему томе није престала бити човечанска, него је остала у својим границама. Излажући свој божански догмат, свети Оци VI Васељенског сабора објављују: «Као што се пресвето и непорочно тело Христово није уништило обожењем, него је остало у својим сопственим границама (έν τω ίδίω αυτής δρω) и са оним што је оно само по себи, тако се са обожењем није уништила ни човечанска воља његова, него је остала потпуна»⁹²⁵.

Богодано је учење Светог Предања: тело се обожило у Господу Христу, јер је постало тело Бога Логоса. Господ наш, вели свети Атанасије Велики, поставши ради нас човек и узевши на себе тело, ништа мање није био Бог, јер облачењем на себе тела Он није умањио себе него је шта више обожио тело (έθεοποιεΐτο τούτο) и учинио га бесмртним⁹²⁶. Када Апостол каже о Господу Христу: Зато и Бог њега узвиси, и дарова му име које је веће од свакога имена (Флп.2:9); он ово говори о телу његовом. Јер се Највиши не може узвисити, него се узвишује тело Највишега (αλλ’ ή σαρξ αύτοΰ συν αυτω εθεολογηφη). Није речено: Логос постаде Бог, него: Бог беше Логос (Ин. 1:1), то јест: Логос је увек био Бог, и овaj сами Бог постао je тело, да би тело његово постало Бог Логос (ίνα ή σαρξ αύτοΰ γένηται Θεός Λόγος); као што је Тома, опипавши тело његово, узвикнуо: Господ мој и Бог мој (Ин.20:26), називајући и једно и друго Богом (το συναμφότερον θεολόγων)⁹²⁷. Свето Писмо вели да Отац васкрсе Сина свог из мртвих (Гал.1:1), и с правом то вели, јер је Он својим Логосом и Сином васкрсао тело Сина свог. И ми не говоримо да је тело по природи Син Божји, него да је оно тело Сина Божјег (το σώμα τοΰ Υιού του Θεού). Отуда, када је васкрснуто тело, сматра се да је Син васкрснут из мртвих⁹²⁸.

Сам Бог Логос, вели свети Григорије Богослов, постаде човек у свему осим греха. Он је једна Личност од двеју супротних природа: тела и Духа; од њих тело би обожено, а Дух га обожи (ων, το μεν έθέωσε, το δε έθεώθη)⁹²⁹. Тело Спаситељево је обожењем постало Бог (τή θεώσει Θεός)⁹³⁰.

Треба знати, пише свети Дамаскин, о телу Господа се говори да је оно обожено, да је постало једно са Богом и Бог (όμόθεος, και Θεός) не претварањем, ни преображењем, или променом, или стапањем природе. Једна од природа је обожила (έθέωσε), као што вели свети Григорије Богослов, а друга је обожена (έθεώθη) и, усуђујем се рећи, постала једно са Богом (όμόθεος); и Онај који је помазао постаде човек, и оно што је помазано постаде Бог (και Θεόν το χριόμενον). И то се десило не претварањем природе, него домостројитељским сједињењем, то јест ипостасним сједињењем, у коме се тело неразлучно сјединило са Богом Логосом, и међусобним прожимањем природа. Јер као што исповедамо да се Бог очовечио без претварања и промене, тако замишљамо да је извршено и обожење тела. Јер као што Логос, зато што постаде тело, није прекорачио границе свога Божанства (των δρων της οικείας Θεότητος), нити напустио преимућства која му као Богу припадају, тако ни тело, будући обожено, није се променило у својој природи или у својим природним својствима (ούτε μην ή σαρξ θεωΟεϊσα της οικείας έτράπη φύσεως, ή των αυτής φυσικών ιδιωμάτων). Јер и после сједињења, и природе су остале несливене, и њихова својства неповређена. Тело пак Господа, због врло присног, то јест ипостасног сједињења са Логосом, обогатило се божанским силама (τάς θειας ενεργείας έπλούτισει), не изгубивши ништа од својих природних својстава. Јер тело није чинило божанска дела својом сопственом силом, него силом сједињеног са њим Логоса, пошто је Логос пројављиво своју силу кроз тело⁹³¹.

Једно исто тело било је и смртно по себи и животворно због ипостасног сједињења са Логосом. Исто тако говоримо и о обожењу воље, јер се њена природна активност није изменила, него је она, сједињена са божанском и свемоћном водом Логосовом, и постала вољом очовеченог Логоса (και γεγονότος Θεοϋ ένανθρωπησαντος Φέλημα). Отуда, када је Господ зажелео да се сакрије (Мк.7:24), није могао то учинити по човечанској вољи својој, јер је Бог Логос благоволео показати да се у Њему стварно налази немоћ човечанске воље. Али Он је по својој вољи очистио губавог (Мф.8:3), због сједињења човечанске воље са божанском⁹³².

4. Пошто су у Господу Христу две природе ипостасно сједињене нераздељиво, то се као последица таквог сједињења јавља нераздељиво поклоњење Исусу Христу и као Богу и као човеку. Оваплотивши се, Бог Логос је примио човечанску природу у јединство своје Божанске Ипостаси на сву вечност, и она је постала човечанском природом Бога Логоса, стога јој и дугујемо поклоњење. Како пре оваплоћења, тако и по оваплоћењу, Бог Логос је нераздељиво један и исти, отуда Му и поклоњење припада као увек једном и истом Богу и Господу. Такво поклоњење себи, и као Богу и као човеку, Спаситељ захтева, говорећи: Дасви поштују Сина као што Оца поштују. Ко не поштује Сина, не поштује Оца који га је послао⁹³³. Када богоносни Апостол надахнуто говори о спасоносном оваплоћењу и очовечењу Бога Логоса, и његоВОЈ крсној смрти, он објављује као природно и логично – једно и недељиво поклоњење Исусу Христу и као Богу и као човеку, говорећи: Да се у име Исусово поклони свако колено оних који су на небу и на земљи и под земљом⁹³⁴. Њему као Богу и као човеку покорено је све у сва три света⁹³⁵, и Њему се као таквом клањају сви Анђели Божји⁹³⁶. Ипостасно сједињен занавек са телом, Господ Исус се узнео са њим на небо, и Он је као такав достојан да Му се клања: свако створење што је на небу, и на земљи, и под земљом⁹³⁷.

Ова божанска истина Светога Писма о нераздељивом поклоњењу Господа Христа, посведочена је силно Светим Предањем кроз свештене речи светих Отаца Цркве. Тако свети Атанасије пише: Сазданом телу Господњем треба одавати потребно поклоњење, јер је постало тело несазданог Логоса, и поклоњење се приноси Ономе чије је тело постало. Телу се, дакле, приноси дужно (όφειλομένως) поклоњење, поклоњење које приличи Божанству, јер је Логос – Бог, а тело је његово властито тело. У Еванђељу се вели: Жене мироносице, приступивши васкрслом Исусу,ухватишесезаноге његове и поклонише му се (Мф.28:9), што значи: ухватише се за ноге, поклонише се Богу (πόδας έκράτησαν, Θεόν προσκύνησαν); ноге су за додир имале кости и месо, али су биле Божије, и жене су се поклониле Богу⁹³⁸.

Клањајући се телу Господњем, ми се не клањамо твари (οΰ κτίσμα προσκυνοϋμεν), изјављује свети Отац Православља, него се ми клањамо Господу твари, Богу Логосу који се оваплотио. Јер иако je само тело по себи део тварй, ипак je постало телом Бога (Θεοΰ γέγονε σώμα). И ми се клањамо таквоме телу, не као телу по себи (καθ’ εαυτό), одвајајући га од Логоса; нити ми, желећи да се клањамо Логосу, удаљујемо Њега од тела, него знајући да: Логос постаде тело (Ин.1:14), ми Га и у телу постојећег признајемо за Бога. Стога, ко је толико безуман да би могао рећи Господу: отступи од тела, да бих ти се поклонио?… Тело није нанело срамоту Логосу, него се напротив, само прославило Логосом. Нити је Син Божји, будући у обличју Бога, умањио своје Божанство тиме што је узео на себе обличје слуге. Напротив, Он је постао ослободитељ сваког тела и сваке твари⁹³⁹.

Они који неће да се клањају Логосу који је постао тело, показују се неблагодарни према његовом очовечењу; они који растављају Логос од тела, не признају да је извршено избављење од греха и разорење смрти. Где ће ови безбожници наћи одвојено и засебно оно тело које је Господ узео на себе, да би смели рећи: не клањамо се ми Господу са телом, него издвајамо тело и служимо само Господу. Блажени Стефан је видео Господа на небесима где стоји с десне стране Бога (Деян.7:55). Анђели су објавили ученицима: Овај Исус који се од вас узе на небо тако ће доћи као што видесте да иде на небо (Деян.1:11). Па и сам Господ, обраћајући се Оцу, рекао је: Оче, хоћу да и они које си ми дао увек буду са мном (Ин.17:24). И уопште, тело је неодељиво од Логоса (αδιαίρετος έστιν ή σαρξ από του Λόγου), стога је потребно да јеретици одбаце заблуду и поклоне се Оцу у име Господа нашега Исуса Христа, а оне који сене клањају и не служе Логосу који се јавио у телу, треба одбацити и не сматрати за хришћане него за незнабошце и Јудејце⁹⁴⁰. Клањајући се Господу у телу (τον Κΰριον έν σαρκν προσκυνοΰντες), ми се клањамо не твари него Творцу који се обукао у саздано тело⁹⁴¹. Ко дакле не поштује храм, не поштује Господа у храму; ко раздваја Логоса од тела (ό διανρων τον Λόγον από τού σώματος), одбацује благодат која нам је дата у њему⁹⁴².

Богомудри отац Цркве, свети Кирил Александриски, сав je надахнут божанском истином Светог Откривења о једном поклоњењу Господу Исусу као Богу и човеку. Он изјављује: ми смо навикнути да једним поклоњењем поштујемо Емануила, не растављајући од Логоса тело које је са Њим ипостасно сједињено⁹⁴³. Ми исповедамо да је Логос Очев Бог по природи, да је добровољно понизио себе, узео тело, али задржао своје божанско достојанство. Њему се треба клањати и када је са телом, као што Му се клањамо пре но што је примио на себе тело, јер Он бејаше и јесте по природи Бог и пре кенозиса и када претрпе кенозис, поставши сличан нама⁹⁴⁴. Бог по природи, Логос постаде тело; а Њему се одаје поклоњење као једном и једином истинитом Сину Божјем, заједно са његовим властитим телом⁹⁴⁵, јер тело беше сопствено Логосово, и Он са њим сматра се један (και εις νοείται μετ’ αυτής)⁹⁴⁶.

Идући побожним и непорочним путем светих Отаца, и дивно научени од апостолских и еванђелских списа, ми једним поклоњењем (μια προσκυνήσει) поштујемо једног Господа Исуса Христа⁹⁴⁷. Наводећи речи апостола Павла о Исусу Христу, како је био у обличју Бога, узео на себе обличје слуге, пострадао креном смрћу, и како је Бог стога учинио да се у име Исусово поклони свако колено оних који су на небу и на земљи и под земљом (Флп.2:5–10), свети Кирил додаје: због Онога који носи, поштујем оно што носи (то јест, због Логоса који је узео на себе тело, поштујем и тело); због Онога који је прикривен, клањам се ономе што се види; Бог је неодељив од онога што се види (тј. од тела); због Онога који се не одељује, не раздељујем поштовање; раздвајам природе, али сједињујем поклоњење⁹⁴⁸.

Изражавајући васељенско учење Цркве о једном поклоњењу Господу Исусу Христу као Богу и човеку, свети Кирил је а са њим и трећи Васељенски сабор, у осмом анатематизму против Несторија, осудио сваку заблуду у том погледу. У њему се вели: Ако се ко дрзне говорити, да се човечанској природи, коју је узео на себе Бог Логос, треба клањати једним поклоњењем, а Богу Логосу другим, прослављати њу као једно а Њега као друго, а не радије поштује Емануила једним поклоњењем (και οΰχϊ δη μάλλον μια προσκυνήσει τιμό; τον Εμμανουήλ) и узноси Му једно славословље, пошто је Логос постао тело, – да буде анатема⁹⁴⁹.

Синтезирајући богооткривено учење Цркве о овој ствари, свети Дамаскин пише: Христос је један, савршени Бог и савршени човек. Њему са Оцем и Духом ми се клањамо једним поклоњењем (μια προσκυνήσει), ито Њему заједно са пречистим телом његовим (μετά της άχραντου σαρκός αυτού). Ми не говоримо да је тело његово недостојно поклоњења, јер Му се поклоњење одаје у једној Ипостаси Логоса, која је постала и Ипостасју тела. Ми тиме не служимо твари, јер се клањамо телу Господа не као простом телу, него као сједињеном са Божанством, и зато што се две природе своде на једно Лице и на једну Ипостас Бога Логоса. Ми се клањамо обема природама у Господу Христу, зато што је са телом његовим сједињено Божанство⁹⁵⁰. Дакле, тело Спаситељево, по самој природи својој, као створено, није достојно поклоњења, али пошто се сјединило са Богом Логосом, ми му се ради Њега иу Њему клањамо⁹⁵¹.

5. Као последица ипостасног сједињења двеју природа у Господу нашем Исусу Христу јесте то, што је Мајка његова постала, и јесте, Богородица. Догматско учење Цркве о светој Деви Богородици изложићемо посебно.

Својом тајанственом Богочовечанском Личношћу Господ Христос је од самог почетка збунио многе, а саблазнио неке који су хтели да Га схвате на чисто човечански начин и објасне ограниченим разумом људским. Због тога су око Личности Спаситељеве ницале многе заблуде које су се поступно формирале у јереси⁹⁵². Најраније јереси појавиле су се међу хришћанима из јудејства, који су на хришћанство гледали као на реформисано јудејство и хтели да по сваку цену задрже у хришћанству Закон и обрезање, или су под утицајем јудејства и гностицизма погрешно схватали Личност Господа Христа и хришћанство.

Међу најраније претставнике јудеогностичке јереси спада Керинт и његове присталице, керинтовци. Керинт је био савременик светога Јована Богослова. Родом из Јудеје Керинт се учио у Александриjи. Његово учење је мешавина јудејства и гностицизма. Под утицајем јудејства он је тврдио да су обрезање и обредни закон неопходни за спасење. А под утицајем гностицизма учио је о Богу и о Господу Христу ово: постоје врховни Бог; свет је створен од демиурга који је много ниже биће од Бога и не зна Бога који је изнад свега; Исус није рођен од Деве; био је син Јосифа и Марије, рођен као и остали људи, само је превазилазио људе праведношћу, мудрошћу и разумношћу (justitia, prudentia et sapientia); после крштења на Исуса је сишао од врховног Бога Христос у облику голуба, и Исус је онда постао способан да објави непознатог Оца и да чини чудеса; напослетку Христос остави Исуса, и Исус пострада и васкрсе, а Христос остаде нестрадалан (impassibilem), пошто je био духовно биће⁹⁵³.

Међу најраније јереси спада и докетизам (δοκητισμός, од δοκεΐν = мислити, изгледати, чинити се). Налазећи се под утицајем гностичког дуализма, по коме је тело – зло, саздано од силе мрака и зла, докетизам је учио да Христос није имао стварно, вештаствено тело, већ привидно, утварно. Његово једење, пијење, рођење и смрт нису друго до илузије. – Блажени Јероним пише: «Крв Христова још беше у Јудеји када се рекло да је тело његово – привидно (phantasma Domini corpus asserebatur)»⁹⁵⁴.

Евионити су били јеретици апостолског доба. Хришћанство су примали као реформисано јудејство. По њиховом учењу: постоји један једини Бог, творац и господар света. Христос је само обичан човек (ψιλός άνθρωπος), рођен из брака Јосифа и Марије; тачним испуњавањем Мојсејевог закона Исус је постао Христом. То може постати сваки, који тачно испуњава Закон. Чувење Закона и свих обреда и обичаја неопходно је за спасење.

Гностицизам се као целина не може свести на једну личност. Он преставља синкретички, философскорелигиозни покрет. Исто се тако као целина не може свести на један философски или религијски систем. Он је резултат мешања и комбиновања идеја из разних религија: вавилонске, египатске, халдејске, персијске; и философија: платонизма и неоплатонизма. У својим главним цртама он се развио пре хришћанске ере. Својим еклектичким карактером гностицизам је и у хришћанству нашао потстрека и материјала за себе. Он је и на Личност Господа Христа и на хришћанство применио свој еклектички принцип, и узео из њега оно што подилази под његово мерило истине. Гностицизам је тежња да се хришћанство претвори у религиозну философију на рачун Богочовечанске Личности Спаситељеве. По учењу гностицизма главно је и циљ је: стећи узвишено знање (γνώσις), које замењује просту веру (πίστις)⁹⁵⁵.

У ствари, у гностичким системима није било места за Христа – Бога и Богочовека. Они су тврдили да се очишћавање људске природе обавља личним напорима сваког појединца у самодисциплини и стицањем тајне науке, зато није потребна ни Црква, ни благодат, ни свете тајне.

Многобројни гностички системи могу се, у главноме, поделити у две групе: сиријски гностицизам и александријски гностицизам. Сиријски гностици су позајмљивали идеје и мистерије из сиријске, халдејске и персијске религије, а александријски – из религије старога Египта. Ради што потпуније илустрације, ми ћемо укратко изложити системе тројице главних преставника гностицизма: Сатурнина, преставника сиријског гностицизма, и Василида и Валенстина, преставника александријског гностицизма.

а) Сатурнин је оснивач сиријског гностицизма; делао завладе Адријана. Учио је: постоји највише биће, Πατήρ άγνωστος = Отац непознати; он је створио мноштво духовних бића. На најнижем ступњу духовног света, близу границе којадели царство светлости од хаоса материје, било је седам анђела; они су узели део вештаствене масе и претворили га усвет, који су поделили међу собом, при чему им је Бог Јевреја био поглавица. Светли лик, који је на кратко време биоспуштен међу њих из удаљеног извора светлости, па опетузет од њих, побудио их је на нове жеље и намере. Поштонису били у стању да ухвате и задрже Светли лик, они су сепостарали да по том Лику створе човека. Но пошто је њихово саздање било способно само да као црв пузи по земљи, тосе Отац сажалио, и послао му искру свога божанског живота,која је учинила да човек иде усправно и да буде жив. Оваискра живота враћа се Извору живота када човек умре, доксе тело раставља у своје првобитне састојке.

Насупрот оваквом човеку, изабраном роду, Сатана – господар материје, са којим су анђели непрекидно водили борбу, створио је нечастиви род људи, те је од ових био нападан и клеветан изабрани род за време живота у овом свету. Да би своје изабранике избавио од непријатеља, Отац је послао на земљу Бона (Нус), тј. Христа, обученог у привидно тело. Он има да уништи Сатану и његово царство.

б) Василид, родом из Алексадрије, био је први египатски гностик; делао је у првој четврти другога века. Учио је: постоји Први Узрок, врховни Бог, по имену Авраксас. Од нерођеног Оца рођен је Нус (Νους), од Нуса – Логос, од Логоса – Мисао, од ње – Мудрост и Сила, од њих – Анђели и Арханђели, који сачињавају прво небо. Од ових се еманирала друга серија, од друге – трећа, и тако редом све до триста шездесет и пет серија духова. Свака серија имала је по седам духова, и свака је имала своје небо. Духови-Анђели најближег, последњег неба створили су свет и његове житеље, и то по обрасцу који им је показао Еон-Софија. Међу тим Анђелима главни Анђео био је Бог Јевреја; он је био њихов поглавар. Они су поделили свет међу собом. Због тежње јеврејског Анђела Бога, да свој народ истакне над осталим народима, остали Анђели су потстакли незнабожачке народе против Јевреја. И тада, да би спасао свет од пропасти, врховни Бог интервенише и шаље свој првородни Нус на најсветијег човека – Исуса, у тренутку када се овај крсти. Он се јавио у људском облику, да би оне који верују у њега ослободио од Анђела овога света.

Тело Христово било је привидно; он га је предао Симону Киринејцу, који је место Исуса и пострадао на крсту, док је сам Исус под видом Симона стајао крај крста и потсмевао се мучитељима. Због тога гностик не треба да признаје распеће; зато су се гностици одрицали своје вере за време гоњења, и потсмевали се мучеништву као глупости, пошто је личност, за коју су мученици страдали, била нико други до распети Симон.

в) Валентин је јеврејског порекла, родом из Египта. Био је, изгледа, васпитан као хришћанин, или је бар у раној младости исповедао хришћанство. Спада међу најистакнутије гностике; делао је у другој половини другога века. Учио је: постоји вечно, несхватљиво, апсолутно Биће, савршени Еон, Праначело, Прапочетак. То се биће зове Βυθός = Бездан. Витос је решио да пројави себе. Од њега и Еније (Έννοια = Мисао; ова Мисао витосове душе називала се још: Χάρις = Милост, Σιγή = Ћутање) произашли су парови, дуаде (=дијаде) Еона, и то пар за паром. Први пар сачињавали су Нус и Алитија (Νους = Ум; ‘Αλήθεια = Истина); у њему: Нус је мушко, он је први принцип, обличје Витоса, а Алитија је женско. Од ове дуаде еманирао се Логос и Зои (Λόγος = Реч, Разум; Ζωή = Живот); од ове треће дуаде: Човек и Црква («Ανθρωπος = Човек; ‘Εκκλησία = Црква). На тај начин је од четири дуада образована Огдоада – први степен бића. Од Логоса и Живота произашло је пет нових парова Еона – декада; а затим од Човека и Цркве – шест пари Еона, тј. једна додекада; тако сви Еони укупно сачињавају број тридесет.

Потпуно познање витоса имао је само првородни Нус. Други Еони су му завидели, и жудели за познањем Првог узрока. Софија, последњи и најудаљенији од тридесет Еона, жудна познања, изашла је из Плироме, да би се приближила Првоузроку. Из те жудње Софијине родило се ново биће, недонешено, несавршено, неуболичено, по имену Ахамот. Ахамот је пренео клицу живота у материју, која је вечно постојала са Витосом у пределу мрака, и тако створио Демиурга. Са своје стране, Демиург одмах створи видљиви универз, укључујући човечанство, и постаде њиховим богом. У тако створеном универзу постоје три врете бића: духовна, која су највиша и сродна са Плиромом; анимална или физичка, која сачињавају средњи ступањ; и материјална, која су најнижа и немају сродства са Плиромом. Сагласно овим трима врстама бића одговарају три типа људи: ψυχή υλική (душа вештаствена), ψυχή θεία (душа божанска), σπέρμα πνευματικόν (семе духовно). Први тип осуђен је на пропаст, последњи – на спасење, а средњи – или на једно или на друго, зависи од воље.

У овај систем увучено је хришћанско учење о спасењу Христом и Духом Светим. Друго и треће Лице Свете Тројице везани су на неки начин са Еонима: Нусом и Алитијом; а следећа дуада Еона: Логос и Живот, као да престављају активност њихове божанске егзистенције, тј. егзистенције Христа и Духа Светог. Тело Исусово створио је нарочито Демиург као средство којим се имало обавити спасење. Ово тело било је стављено у свету Деву, и прошло је кроз њу «као вода кроз трубу», не позајмљујући од ње ништа. У току тридесет година Исус је живео као образац аскетске праведности, док у тренутку крштења није сишао на њега Еон Христос, који излази из Логоса, и то сишао у облику голуба, и остао на њему до распећа. Али када је требало да Спаситељ пострада, Христос се вратио у Плирому, а само материјално тело – Исус страдао је и умро.

Есхатологија Валентиновог система: људи у којима је било «духовно семе» биће примљени у Плирому; они у који ма je било анимално семе, и који су сами себи стекли спасење, биће примљени у средњи регион, где ће владати Демиург; они пак у којима је било материјално семе, биће уништени. На крају свега, Ахамот ће бити примљен у Плирому да са Христом образује нову дуаду.

Маркион⁹⁵⁶, монархијанизам⁹⁵⁷, Савелије⁹⁵⁸, Павле Самосатски⁹⁵⁹, аријанизам⁹⁶⁰, полуаријанизам⁹⁶¹, Маркел⁹⁶², Фотин⁹⁶³, Аеције и Евномије⁹⁶⁴, својим учењем о Личности Господа Исуса Христа унаказили су Божански Лик његов, пресаздали Га по своме лику и облику, и пружили свету многобројне лажне христосе, који са историским Исусом Христом, истинитим Богом и истинитим човеком, имају врло мало или нимало заједничког.

Аполинарије (t 390), епископ лаодикијски (од 360 или 362) велики аскет, веома образован, даровит,био је најпре поборник όμοοΰσιοςa и противник аријанаца. У борби са аријанцима он је покушао да спасе јединство Личности Христове на рачун његове човечанске природе. Једини Бог може нас спасти; не може спасти свет човек који је подложан општој људској искварености и трулежи. Требало је да се Бог роди, страда, умре за нас; али, то је могло бити само тако, мислио је Аполинарије, ако би Божанство и човечанство сачињавали у Христу једно, формирали само једну природу, која би у исти мах чинила и дела човечанска и дела божанска.

То јединство у Христу Аполинарије схвата на следећи начин: два савршена бића (δΰο τέλεια) не могу никада постати једно; ако се савршени Бог сједини са савршеним човеком, онда се добијају два сина, један по природи Син Божји, а други – по усиновљењу; добијају се две личности (δυο πρόσωπα): Бог и човек кога је узео.

Аполинарије сматра да је Христос савршен божанским савршенством (θεία τελειότητι), а не човечанским. Најпре је држао да је у историском Христу Логос заузео место душе (ψυχή), тј. да је Логос примио само σαρξ. Тога се држао док је имао дихотомистички поглед на биће човеково, а то је: да се човек састоји из душе (ψυχή) и тела (σαρξ). Када је доцније постао трихотомист и сматрао да се човек састоји из тела, душе, и духа или ума (σώμα, ψυχή, πνεύμα или νους), почео је учити да је Христос осим σάρξa имао и душу телесну (ψυχή σαρκική), али не и човечански дух (πνεύμα), човечански ум (νους). «Христос је с правом назван небеским човеком, пошто је Бога имао за дух (πνεύμα), то ће рећи: за ум (νους), са душом (ψυχή) и телом».

Христос је природан човек (тј. тело и душа), вођен и управљан Логосом. Σαρξ Христов не живи и не креће се сам од себе: σαρξ и Управитељ саркса сачињавају једно лице (εν πρόσωπον); оруђе и Покретач сачињавају једно дејство (τήν ένέργειαν); а када је једно дејство, једна је и суштина (μία και ή ουσία); једна дакле суштина постала је суштином Логоса и оруђа (τού Λόγου και τού οργάνου).

Последице оваквог учења су:

1) Оваплоћење Логоса није ενανθρώπησης (очовечење) већ σάρκωσις (узимање тела); Исус Христос је Θεός σαρκοθεις; његово човечанство није једносушно са нашим, већ је слично њему.

2) σαρξ Христов је обожен; и то је оно што нас спасава. Нас оживотворава саркс Христов због сједињености његове са Божанством; Божанство је што оживотворава; саркс је обожен, јер је сједињен са Богом; он нас спасава, ми се спасавамо хранећи се њиме.

3) У Христу је једна природа. Ми исповедамо не две природе једнога сина, од којих је једна достојна поклоњења а друга није, већ исповедамо једну природу (μίαν φΰσιν) Бога Логоса, која је постала саркс (σεσαρκωμένην) и којој се клањамо са сарксом његовим једним поклоњењем (μία προσκυνήσει). Нити исповедамо два сина. У Христу нису ни две личности, ни две природе, већ једна природа и једна суштина. Саркс није нешто додато Божанству, него је сједињен и срастао (σύμφυτος) са њим. Али то не значи да се једна од ових природа претвара у другу,илидасеоне стапају у неку нову природу; напротив, ми велимо да је Господ по природи (φύσει) Бог и по природи (φύσει) човек. Али Логос, који је пре оваплоћења потпуна природа, оваплоћењем се сједињује са сарксом, који не сачињава природу по себи, јер не живи собом, и не може се одвојити од Логоса који га оживљава. Божанска άσαρκος природа Логосова постаде σεσαρκωμένη; најпре бејаше проста, затим постаде сложена (σύνθετος, σύγκρατος); једна природа Бога Логоса оваплоћена (μία φύσις του Θεού Λόγου σεσαρκωμένη).

Из јединства природе у Исусу Христу Аполинарије изводи јединство воље и дејства; из монофизитства – монотелитство. Ми исповедамо, вели он, једнога Христа, и услед тог јединства ми одајемо божанско поклоњење, поштујемо у њему једну једину природу, једну једину вољу и једно једино дејство. Активност, сила воље налази се у Логосу: Он је покретач (το κινούν), саркс је оруђе и покретан; и тако, и од покретача и од покретаног резултира једно биће, а не два.

Учење Аполинарија и аполинариста осуђено је на неколико сабора, између осталог и на римским саборима: 376, 377 и 382 године, и на II Васељенском сабору 381 год.

Несторије, патријарх цариградски (од априла 428–431 год.), објашњавајући јединство личности у Господу Христу, пао је у јерес која се по њему назива несторијанство.

По његовом учењу, јединство личности у Господу Христу јесте резултат сједињења двеју природа, а не личност самог Логоса пре оваплоћења. Природа не може постојати без своје одговарајуће личности. И Логос и човек уносе сваки своју личност у то јединство двеју природа. У том јединству природе остају оно што су, али се личности сједињују тако да из себе формирају «личност сједињења», која није ни личност Логоса ни личност човека, већ личност комбинована, сложена из обеју личности. Природе остају у својим личностима и У својим природама, и у личности сједињења. Логос се служи личношћу човечанске природе, и човечанска природа се служи личношћу Логоса. Личност једне природе служи се личношћу друге природе. Божанство се служи личношћу човечанства, а човечанство – личношћу Божанства. Јединство личности у Исусу Христу бива узимањем и давањем. Личност Логоса узима у себе личност човека, и у накнаду за то даје себе овој личности. На тај се начин ове две личности прожимају и јесу једна у другој. Ово лично јединство не долази од стапања божанске личности са човечанском. И личност Логоса и личност човека продужују да постоје на неки начин као личности подређене Христовој личности, чији су оне састојци. Личност Божанства у Христу је човечанство; и личност човечанства је Божанство; она је једно у природи, а друго у сједињењу. Оваплоћење је узајамно употребљавање двеју личности узимањем и давањем, а Свето Писмо га назива Сином, Христом, Господом, час због личности Божанства, а час због личности човечанства.

Тако схваћено јединство личности у Исусу Христу показује, да његова личност, која је резултат оваплоћења, није била потпуно истоветна са личношћу Логоса пре оваплоћења. Зато Несторије не допушта да се Логосу или Богу приписују дела и страдања човечанства. Јасно је, вели он, да Син Давидов не беше Бог Логос. Није умро оваплоћени Бог, већ је васкрсло оно у чему је био оваплоћен. Прочитај цео Нови Завет, и тамо нећеш нигде наћи да се смрт приписује Богу, већ Христу, или Сину, или Господу.

Из истог разлога Несторије не допушта да је Дева Марија – Богородица (Θεοτόκος) у дословном смислу те речи. Мајка треба да буде исте суштине које и син. Марија је створење; дакле, она не може бити мајком Божјом. Једино Отац је апсолутно Θεοτόκος. Марија није родила Божанство (την Θεότητα) него је родила човека, оруђе Божанства (Θεότητος όργανον). Пошто је међу вернима био у употреби израз Θεοτόκος, то је Несторије пристајао на њ, али само под условом да се Марија назива и човекородицом (άνϋρωποτόκος). Пошто је Марија створење, то створење није могло родити Творца, него је родило човека, оруђе Божанства.

Несторије врло радо употребљава назив Χριστοτόκος (Христородица), и предлаже га место Θεοτόκος. Такође предлаже и назив Θεοδόχος (Богопримица), што значи да је Бог прошао кроз Деву, али се није родио од Деве.

Јевтихије, архимандрит цариградског манастира; човек ограничена ума и упоран; огорчени противник Несторија; пао у јерес, која је по њему названа јевтихијевство. Он је учио: тело Господа и Бога нашег Исуса Христа није једносушно с нама; тело човека није тело Бога; у Христу су две природе пре сједињења, а једна природа после сједињења; Божанска је природа у Христу прогутала човечанску, апсорбовала је.

На разбојничком сабору у Ефесу (449 год.) многи су бранили Јевтихија, али га IV Васељенски сабор у Халкидону (451 год.) осуди за јерес.

Монофизитство је име за јерес, које се даје свима противницима IV Васељенског сабора. По учењу монофизитства, у Христу су после оваплоћења две природе сједињене у једну. Ако би остале две, онда би у Христу морала бити два лица. Једна трупа монофизита држала је да тело Христово није било подложно немоћима људске природе: и кад је жеднео, и гладнео, и плакао, и замарао се, – све је Он то чинио зато што је хтео, а не по неопходности природе (ούκ ανάγκη φύσεως). Друга екстремна група монофизита тврдила је да се тело Христово, од тренутка свога сједињења са Логосом, има сматрати не само за нетрулежно (άφθαρτον) него и за нестворено (άκτιστον).

Монотелитство је природна последица монофизитства: монофизитство се у своме историскодиалектичком процесу извило у монотелитство. Монотелитство учи: у Христу не постоје две природне воље нити два природна дејства, него Једна воља (εν θέλημα) и богочовечанско дејство (Φεανδρική ενέργεια); човечанство Господа Христа нема способности за сопствену делатност; оно је инертна суштина, по којој се шири и дејствује божански активитет, готово онако као што тело прима од душе свој живот и свој покрет; динамички принцип је један, и, према томе, једно је дејство и рад овога принципа; човечанска природа је само оруђе, орган (το όργανον), послушан инструмент у рукама Логоса.

Адопционизам шпански је јерес која води порекло од толедског архиепископа Елипанда. Појавила се око 782 године. Елипанд је учио: у Христу постоје два синовства, два сина Божија, један – природни син, вечни Логос, а други – посињен син, човек. Уз Елипанда је стао епископ ургелски Феликс. За њим је синовство – својство природе, а не личности; а пошто у Христу постоје две природе, стога постоје и два синовства. Својом Божанском природом, и као Логос, Христос је природни син Божји: Он је то по природи (natuга), у истини (veritate), у правом смислу (proprietate), по роду (genere), по рођењу и по суштини (nativitate atque substantia); али својом човечанском природом, Он је син Божји не по природи (non natura), већ по благодати (sed gratia), по избору (electione), по вољи (voluntate), по допадању (placito), по предодређењу (praedestinatione), по усвојењу (assumptione), и томе слично; једном речју, Он је само син посињени, пошто човечанство није било рођено него усвојено Богом.

Године 792 састао се у Ратисбону сабор епископа Немачке, Италије, Француске, и осудио адопционизам. Године пак 794 састао се сабор у Франкфурту на Мајни, на коме су узели учешћа многи епископи, свештеници и учени монаси, осудили адопционистичку јерес и анатемисали Елипанда и Феликса.

Место оригиналне, еванђелске, историске, непоновљиве, чудесне Личности Богочовека Христа, налазимо лажне христосе у заблудним, хуманистичким учењима, социнијана⁹⁶⁵, арминијана⁹⁶⁶, Сведенборга⁹⁶⁷, Канта⁹⁶⁸, Шелинга⁹⁶⁹, Хегела⁹⁷⁰ и осталих рационалиста, чија се мисао о Господу Христу креће или под утицајем, или по принципима ових унаказитеља божанске Личности Спаситељеве.

У природи новозаветног домостроја спасења и погледа на свет природно је и логично по вишој, богочовечанској логици, да Она, која је родила Бога и Господа нашега Исуса Христа, постане и остане, буде и јесте – Приснодева и Богородица. То је неминовна последица ипостасног сједињења двеју природа у Господу Христу, које је извршено у оваплоћењу његовом од Духа Светога и Марије Деве. Бог Логос је постао човек, зато је света Дева, којом је Он постао човек, ваистину Богородица. Пошто је Исус Христос Јединородни Син Божји, истинити Бог и Господ, то је света Дева која је родила Бога у телу – истинита Богородица. «Јер ако је Господ наш Исус Христос – Бог, вели свети Кирил Александриски, како не би света Дева, која Га је родила, била Богородица?»⁹⁷¹

Света Дева јесте и назива се Богородицом не у том смислу да је Господа Христа родила по Божанству његовом, или дала биће и постојање његовом Божанству, јер је његово Божанство вечно и беспочетно, него у том смислу, да Га је родила по човечанству, јер рођени од ње, у самом зачећу и рођењу од ње био је, као што и увек јесте, истинити Бог. Као истинити Бог Он је у тренутку зачећа од Духа Светог и Марије Деве примио човечанску природу у јединство своје Божанске Ипостаси, и тело је постало тело Бога Логоса, али је иу оваплоћењу ипо оваплоћењу Он неизменљиво остао исто Божанско Лице, друго Лице Пресвете Тројице – Бог Логос, због чега је и света Дева, родивши Га, постала Богородицом, и занавек то остала.

«Свету Деву називамо у правом смислу (κυρίως) истинитом Богородицом, вели свети Дамаскин, јер као што је истинити Бог Онај који се родио од ње, тако је истинита Богородица она која је родила истинитог Бога од ње оваплоћеног (αληθής Θεοτόκος ή τον άληθινόν Θεόν έξ αυτής σεσαρκωμένον γεννήσασα). Јер ми говоримо да je она родила Бога, не сматрајући притом да је Божанство Логоса добило од ње почетак своме бићу (αρχήν του είναι), него држећи да је сам Бог Логос, који је пре векова ван сваког времена рођен од Оца, и беспочетно и вечно постоји са Оцем и Духом, у последње дане ради нашег спасења обитавао у њеној утроби, и неизменљиво се оваплотио од ње и родио. Јер света Дева ниje родила простог човека (ούχ άνθρωπον ψιλόν) већ истинитог Бога (άλλα Θεον άληΦινόν), и не просто Бога већ Бога оваплоћеног (ου γυμνόν, άλλα σεσαρκωμένον), који није с неба донео тело и прошао кроз њу као кроз канал, него је примио од ње једносушно тело с нашим (όμοοΰσιον ήμΐν σάρκα) и узео га у своју Ипостас»⁹⁷².

Божанска истина о светој Деви Богородици сложена је из две истине: једна је, да је света Дева – Приснодева (Άειπαρβένος = Увекдева); а друга је, да је света Дева – Богородица (Θεοτόκος). Обе ове истине истичу из једног божанског извора: Светог Откривења. И једна и друга су божанска стварност у границама човечанског света.

а) Приснодевство пресвете Богородице претсказала је старозаветна пророчка визија, а потврдила новозаветна богочовечанска стварност. Својом богонадахнутом речју старозаветни еванђелист је претсказао велику новозаветну истину о рођењу Бога од Деве: Ето, девојка ће зачети, и родити Сина, и наденуће му име Емануил, што значи: с нама Бог⁹⁷³. Боговидац Мојсеј, коме је Бог открио многе новозаветне истине, видео је на брду Хориву у тајанственој појави несагориве купине праслику личности свете Деве Богородице, која, рађајући и родивши као Дева оваплоћенога Бога Логоса, остаје увек Дева, не престаје бити Девом⁹⁷⁴. У чудесној визији Господ открива светом пророку Језекиљу ненарушиву благовесну истину о Пресветој Богомајци: њено пречисто девичанство пре оваплоћења и по оваплоћењу Бога Логоса. И то је открива у символичкој визији светих врата, кроз која пролази само Господ Бог наш, и она остају за увек затворена⁹⁷⁵.

Нови Завет нам показује да је Пресвета Дева Марија родила Спаситеља као девојка, без учешћа мужа. О томе нам сведочи сам разговор који се водио између светог благовесника Архистратига Гаврила и Пресвете Деве Марије. Он јој објављује, да ће родити Спаситеља света; а она га у чуђењу пита: како ће то бити кад ја не знам за мужа? На то јој небески благовесник одговара: Дух Свети доћи ће на тебе и сила Највишега осениће те, зато и оно што ће се родити биће Свето, и назваће се Син Божји⁹⁷⁶. Потврду о таквом безмужном зачећу Спаситеља од свете Деве добија праведни Јосиф, који је хтео да је отпусти због њене трудноће; њему се Анђео јавља и објављује да је оно што се у светој Деви зачело од Духа Светога⁹⁷⁷. По откривењу Божјем, свети еванђелист Матеј сведочи: Кад је Марија била испрошена за Јосифа, а још док се нису били састали, нађе се да је она трудна од Духа Светога⁹⁷⁸.

Натприродност Спаситељевог рођења показала се нарочито у томе што је света Дева и по рођењу остала Девом. Нама је дата чињеница, али није објашњен начин на који је она постала. Нешто нам је откривено, али много штошта није. Ми не знамо, вели свети Златоуст, како Необухватљивог обухвата утроба Деве (πως ό άπειρος έν μήτρα εστί); како Сведржитељ борави у утроби Деве (πως ό πάντα συνεχών κυοφορέΐται ύπό γυναικός); како Дева рађа, и остаје Девом (πώς τίκτει ή Παρθένος, και μένει Παρθένος). У свему овоме, саветује свети Златоуст, не тражи поредак природни и законе брачне; све је ту натприродно (υπέρ φΰσιν τά γινόμενα)⁹⁷⁹. Јосифова пак праведност пред Богом⁹⁸⁰, пројавила се у његовој побожној покорности Анђеловој благовести⁹⁸¹, и још у томе што је он и по рођењу Спаситељевом остао богобојажљиви покровитељ Пресвете Деве и Мајке, не нарушавајући њено девичанство, него је, по речима светога Златоуста, постао служитељ оваплоћења⁹⁸².

Натприродно зачеће, необично рођење Господа Исуса и сви чудесни догађаји око тога нису могли не изазвати и у светој Деви и у праведном Јосифу трепетно страхопоштовање према великој и светој тајни боговаплоћења. «Девичанство Маријино је у толико скупоценије и пријатније, вели блажени Августин, што га је она посветила Богу још пре но што се зачео од ње Христос. То показују њене речи Анђелу: како ће то бити кад ја не знам за мужа? Заиста, она ово не би рекла да раније није дала Богу обет да ће остати Девом (nisi Deo virginem se ante vovisset). Али пошто то није било у складу са обичајима Израиљаца, она се и обручила мужу праведном, који не би не само нарушио оно што је она већ посветила Богу, него би је и чувао од других»⁹⁸³.

Речи еванђелиста Матеја: и не знађаше за њу док (έως ου) не роди сина свог првенца⁹⁸⁴, не значе да је праведни Јосиф познао њу по рођењу Спаситеља. Овде је Еванђелист употребио реч док, вели свети Златоуст, да би тиме дао на знање да је Дева пре рођења Спасовог била апсолутно неприкосновена (ανέπαφος ην ή Παρθένος). У Светом Писму се ова реч често употребљава, не означавајући одређено време (μή έπι διορισμένων τνθέναι χρόνων). Тако се вели за Hoja: и испусти гаврана, који се не врати док не пресахну вода на земљи (Быт.8:7), ма да се он ни после није вратио. Такође се у Светом Писму говори о Богу: отъ века до века Ты еси (Пс.89:2), али се тиме не стављају границе Божјем постојању (ούχ όρους τιθεϊσα ενταύθα)⁹⁸⁵. Тако је иовде Еванђелист употребио реч док, да би посведочио оно што је било пре рођења. А шта је било после рођења, препуштено је нама да сами судимо. Из реченога је очигледна последица то, да такав праведник, какав је био Јосиф, није зажелео да позна Деву после тога, пошто је она на тако чудесан начин постала мајка, и удостојила се да роди на нечувен начин и да произведе необичан плод⁹⁸⁶. Дакле, Дева и по рођењу остаје Приснрдевом (μένει τοίνυν και μετά τόκον παρθένος ή Άειπαρβένος), и до смрти своје није познала мужа⁹⁸⁷. Дева зачиње, Дева рађа, Дева је бременита, Дева је плодна, Дева – непрекидно (concipiens virgo, pariens virgo, virgo gravida, virgo feta, virgo perpetum)⁹⁸⁸.

Реч првенац (ό πρωτότοκος), коју Еванђелист употребљава⁹⁸⁹, означава онога који се родио први, па макар и не имао ни браћу ни сестре. Она значи и првенца и јединца. Треба знати, вели свети Дамаскин, да је првенац онај који је рођен први, макар био и јединац (μονογενής). Јер реч првенац означава онога који се родио први, и ни најмање (ού πάντως) не указује на рођење других⁹⁹⁰.

У Еванђељима се говори о браћи и сестрама Исуса Христа⁹⁹¹, па се помињу и имена његове браће: Јаков, Јосија, Симон, Јуда⁹⁹². При објашњењу овога треба имати у виду да у Светом Писму реч брат (αδελφός) означава често блиске сроднике, а не само рођену браћу. Тако се Авраам и Лот називају браћом⁹⁹³, ма да је Лот био син Авраамовог брата Арана⁹⁹⁴; браћом се називају Јаков и Лаван, иако је Јаков био син сестре Лаванове Ревеке, жене Исаакове⁹⁹⁵. У таком смислу треба разумети и називање браћом Исусовом његових блиских сродника. По мишљењу неких светих Отаца, ова браћа и сестре Исусове били су деца Јосифова из првог брака⁹⁹⁶; а по мишљењу других, они су били деца Марије Клеопове, сестре Пресвете Богородице, што значи да су они били браћа од тетке Господу Исусу.

б) Приказујући Исуса из Назарета, Сина свете Деве Марије, као у свему и по свему истинитог и правог Бога и Господа, Свето Откривење самим тим показује и доказује да је света Дева – Богородица. Осим тога, у Светом Откривењу има непосредних и јасних сведочанстава о томе. Тако је свети пророк Исаија прорекао да ће света Дева родити Бога: Ето, девојка ће зачети, и родити сина, и наденуће му име Емануил, што значи: с нама Бог (μεΦ’ ήμων ό Θεός)⁹⁹⁷. Еванђеље потврђује да се божанско пророштво светог Пророка испунило: света Дева је заиста родила Емануила, тј. Бога с нама, Бога у телу, Богочовека⁹⁹⁸, стога je она ваистину Мајка Божја, Богородица. Сам небески Благовесник објављује светој Деви да ће родити Сина Божјег⁹⁹⁹. Света Јелисавета, испунивши се Духа Светога¹⁰⁰⁰, назива свету Деву Мајком Господа (ή Μήτηρ του Κυρίου), што показује да је сам назив: Богомајка, Богородица, од Духа Светога. Богоносни Апостол сведочи: посла Богь Сына своего единороднаго, раждаемаго отъ жены¹⁰⁰¹; – а жена од које се Он родио јесте света Дева Марија, због чега јој с правом припада назив: Богородица, Богомајка¹⁰⁰². Говорећи о Господу Христу, исти Апостол вели: Бог се јави у телу¹⁰⁰³, а тело је Господ и Бог Исус добио од свете Деве Марије, што значи да је она родила Бога оваплоћеног. Велики Апостол пише Римљанима да је од Израиљаца Христос по телу (κατά σάρκα), који је над свима Бог (ό ών έπι πάντων Θεός)¹⁰⁰⁴, а она која Га је родила по телу није друго до Богородица, Богомајка. Родивши Бога у телу, света Дева је сјединила Бога са човеком, небо са земљом, што је још у Старом Завету претсказано светом патријарху Јакову у символичком виђењу лествица, које стоје на земљи и врхом додирују небо, по њима силазе и узлазе Анђели Божји, а на врху стоји Господ Бог¹⁰⁰⁵, због чега ово символичко виђење и сачињава једну паримију на свете Благовести. Исто тако, и благовештенска паримија, узета из прича Соломонових¹⁰⁰⁶, показује да је сама Премудрост Божја, Логос Божји, начинио себи дом, то јест тело узео од Пресвете Деве, и тиме је учинио Богородицом.

У светом осећању и сазнању васељенске Цркве од самог почетна живела је богооткривена истина Светога Писма о светој Деви Марији као Приснодеви и Богородици. Прожети животворним васељенским осећањем и сазнањем Цркве, богомудри Оци и Учитељи нису могли не осећати, не сазнавати, и не проповедати свету Деву као Приснодеву и Богородицу. Исповедајући као основну истину новозаветне вере, да је Исус Христос Бог и Господ, они нису могли не исповедати свету Деву Приснодевом и Богородицом.

Христочежњиви апостолски ученик, свети Игњатије Богоносац, пише: «Бог наш Исус Христос по промислу Божјем би зачет од Марије из племена Давидова и до Духа Светога… Али од кнеза овога света беше сакривено и девичанство Маријино (ή παρθενία Μαρίας), и рођење, и смрт Господа, – три славне тајне, извршене у ћутању Божјем»¹⁰⁰⁷. У првом тому свога тумачења посланице Римљанима Ориген назива пресвету Деву Богородицом (Θεοτόκος), и опширно говори о томе (πλατέως έξητασε)¹⁰⁰⁸. Свети Дионисије Александриски, у својој посланици, коју је заједно са сабором других александриских пастира писао Павлу Самосатском,називасветуДеву Марију Богородицом (Dei genitrix Maria) зато што се од ње оваплотио Христос, истинити Бог¹⁰⁰⁹.

Свети Атанасије Велики, који је апостолском ревношћу и неустрашивошћу бранио и одбранио богооткривено учење о Божанству Господа Исуса, често назива и исповеда Приснодевом и Богородицом свету Деву Марију, која је родила Господа и Бога Исуса Христа¹⁰¹⁰. Велики тајник Свете Тројице, не мање је тајник свете Богородице, свети Григорије Богослов пише Кледонију: «Ако неко не признаје свету Марију за Богородицу, одлучен је од Божанства»¹⁰¹¹. Пресвета Дева Марија не може бити друго до Богомајка (Θεομήτωρ) зато што је родила Бога¹⁰¹². «Ко одриче да је Марија родила Бога, неће угледати славу његовог Божанства»¹⁰¹³. Натприродна, божанска величанственост свете Деве као Богомајке огледа се нарочито у томе, што је она и до рођења Спаситељевог, и при рођењу, и по рођењу била и остала Дева. «Девојка заче, девојка роди, и по рођењу девојком остаде»¹⁰¹⁴.

Син Божји, који је пре векова рођен од Оца, оваплотивши се у последње дане родио се од Деве на начин само Њему познат. Родио се бесемено и неизрециво, и њену девственост очувао нетакнутом. Јер где Бог хоће, ту се побеђује природни поредак. Бог Логос се уселио у саму утробу Деве, и огањ н»еговог Божанства није сагорео делове девичанског тела, већ их је сачувао у току девет месеци. Он се уселио у саму утробу Деве не згадивши се на трулежност природе. И из ње је произашао оваплоћени Бог, да би нас спасао¹⁰¹⁵.

Сузбијајући несторијанство богооткривеним учењем Цркве, свети Кирил Александриски је упоредо доказивао две истине Светог Откривења: да је Господ и Бог наш Исус Христос једна Личност и да је света Дева Марија – Богородица, зато што је родила Бога и Господа Исуса. Логос заиста беше Бог, вели свети Кирил, и постаде човек, и, пошто је рођен по телу, то је она која Га је родила неминовно Богородица (Θεοτόκος); јер да није родила Бога, сигурно се не би називао Богом Онај кога је она родила. Њега самог Свето Писмо назива Богом; она је родила Бога очовеченог, пошто се не може другачије постати човек него рођењем од жене. Како дакле није Богородица она која је Њега родила? (quomodo igitur non sit, quae ipsum peperit, Θεοτόκος?) Да je Онај који je од ње рођен истинити Бог (Deus verus), сведочи нам Свето Писмо¹⁰¹⁶. Логос, који је истинити Бог и од истинитог Бога, постаде човек. Он је дакле Бог у телу (Deus in carne), а она која је Њега телесно, или по телу родила, јесте ваистину Богородица (et Θεοτόκος vere est quae eum carnaliter, sive secundum carnem generavit)¹⁰¹⁷.

Ми исповедамо, изјављује свети Кирил, да је Онај који се родио од свете Деве Богородице Марије један и исти – савршени Бог и савршени човек, стога и свету Деву називамо Богородицом (ταΰτη τοι και Θεοτόκον λέγομεν την άγίαν Παρϋένον), и велимо да је у њој суштаствено и стварно, не привидно, обитавао Бог Логос¹⁰¹⁸. Света Дева је заиста Богородица, јер је телесно, по телу, родила Бога који се сјединио са телом¹⁰¹⁹. Они који неразумно уче да света Дева није Богородица, неминовно (άναγκαίως) долазе до тврђења да постоје два сина Божија. Јер ако света Дева није по телу родила оваплоћеног Бога, они неминовно морају признати да је она родила обичног човека који ни по чему није виши од нас¹⁰²⁰. Хтели људи или не, Бог је Онај што се родио од Деве, јер је богодивна Дева родила у телу Бога Логоса, који је од Бога (ή θεοπρεπής Παρθένος έτεκεν έν σαρκι τον έκ Θεού Θεόν Λόγον)¹⁰²¹.

Исус није раније био прост човек са којим се касније здружио и сјединио Бог, него је сам Логос, дошавши у саму блажену Марију, узео себи свој властити храм (то јест тело) из суштине Деве (έκ της ουσίας της Παρθένου), и произашао из ње човек који је по спољашности био видљив, а унутрашње био истинити Бог (ένδοθεν δε Θεός υπάρχων αληθινός), стога је и после рођења Дева сачувала своје девичанство, што се није догодило ни са једним светитељем. Пошто је Онај који је по природи био Бог, узевши на себе у последње време и човечанску природу, примио од Деве пречудно рођење, то се блажена Дева сасвим природно и с правом назива Богородицом и Девомајком (Θεοτόκος και Παρθενομήτωρ), јер Исус који се родио од ње не бејаше прост човек¹⁰²².

Пита ли неко: где то Свето Писмо назива Деву Богородицом? нека јасно чује оно што Анђео благовести пастирима: Данас вам се роди Спаситељ, који је Христос Господ – δς έστι Χριστός Κύριος (Лк.2:11). Анђео не вели: који ће бити Господ (δς έσται Κύριος), или: у коме ће обитавати Господ (έν ω ό Κύριος ένοικήσειν μέλλει), него: који је Господ. Очигледно је, дакле, да Анђео назива Господом Рођенога. Слично Анђелу и апостол Петар проповеда, када дошавши Корнилију говораше: Реч што посла синовима Израиљевим, благовестећи мир кроз Исуса Христа; овај је Господ свима – ούτος έστι πάντων Κύριος (Деян.10:36). Јасно је да је спасоносна проповед послана кроз Исуса Христа; Апостол показује да је овај Исус – Господ свима. Према томе, она која је Господа родила, несумњиво је Богородица (ούκοΰν Θεοτόκος αναμφιβόλως ή τον Κΰριον γεννήσασα). Тако је и мајка блаженога Крститеља, покренута Духом Светим (ΰπό Πνεύματος αγίου κινούμενη), назвала свету Деву мајком Господа – ή μήτηρ τοΰ Κυρίου (Лк.1:41:43). Ко би толико безуман био, да не жели да са Еванђелистима назива свету Деву Богородицом?¹⁰²³

Свети и блажени Оци, вели свети Кирил, називали су свету Деву Богородицом, зато што се од ње оваплотио и очовечио Логос Бога Оца, Светлост од Светлости, Бог истинити од Бога истинитога; то јест, што се Он сјединио са телом које је имало разумну душу, и постао човек не престајући бити Бог (μετά τοΰ και άπομέίναι Θεόν)¹⁰²⁴. Логос, по природи Бог, постаде тело, произађе на божански начин, то јест као што доликује Ономе који је ваистину Бог. Јер Он једини имађаше Мајку неискусобрачну (μόνος γαρ έσχε μητέρα την άπειρόγαμον), и сачувао је Девом ону која Га је по телу родила (και τετήρηκε παρθένον την τεκοϋσαν αυτόν κατά σάρκα). Чудновато је да они, који се не усуђују назвати свету Деву Богородицом, говоре да је Она родила Њега на богодоличан начин (Φεοπρεπως)¹⁰²⁵.

Ми тврдимо, вели свети Кирил, да се Логос Бога Оца, узевши на себе свето и одухотворено тело, сјединио са њим истински несливено, и из утробе свете Деве произашао као човек, али и остао истинити Бог, с тога света Дева и јесте Богородица¹⁰²⁶. Ако Емануил није вистину Бог, онда ни света Дева није Богородица¹⁰²⁷. Стога је у првом анатематизму, написаном од светог Кирила, а санкционисаном од целе васељенске Цркве на III Васељенском сабору, подвргнут анатеми сваки који свету Деву не признаје за Богородицу. Анатематизам гласи: «Ако ко не исповеда да је Емануил истинити Бог, и због тога и света Дева – Богородица, jep je она телесно родила Логос Бога Оца који постаде тело, – да буде анатема»¹⁰²⁸.

Последица ипостасног јединства двеју природа у Господу Христу, кога је света Дева родила, јесте да је она Богородица. По изузетном дару Онога који је наш Господ и Бог, вели Викентије Лерински, и уз то властити син свете Деве, она има да се признаје за истиниту и преблажену Богородицу (Theotocos), али не у смислу у ком је замишља безбожна јерес, која сматра да се она има називати Богородицом само зато што је родила човека који је касније постао Бог. Напротив, она је Богородица, јер је у светој утроби њеној извршена она пресвета тајна (sacrosanctum illud mysterium) којом je, због jeдинственог и изузетног јединства Личности, Логос у телу – тело, и човек у Богу – Бог (sicut Verbum in carne caro, ita homo in Deo Deus est)¹⁰²⁹.

Свету преславну Деву ми у правом смислу исповедамо као истиниту Богородицу, пише храбри Исповедник богооткривене истине, jep се из ње путем неизразивог зачећа оваплотио и савршено очовечио сам истинити Бог Логос, један од Свете Тројице (του ενός της αγίας Τριάδος)¹⁰³⁰.

Света Дева није зачела Сина Божјег, вели свети Дамаскин, Ипостасну силу Оца, од воље телесне, ни од воље мужевље (Ин.1:13), то јест не спајањем и Семеном, него благовољењем Оца и садејством Светога Духа (έκ της του Πατρός ευδοκίας και συνεργίας του αγίου Πνεύματος). Она је послужила томе, да Творац постане твар и Саздатељ – саздање, и да се Син Божји и Бог оваплоти и очовечи од пречистог непорочног тела њеног и крви… Од ње се, дакле, родио Син Божји оваплоћени, не богоносни човек него Бог оваплоћени (ού ϋεοφόρος άνθρωπος, άλλα Θεός σεσαρκωμένος); помазан не дејством Помазујућег, као неки пророк, него присуством васцелог Помазујућег (ούχ ώς προφήτης ενεργεία χριόμενος, παρουσία δε όλου του χρίοντος), тако да је Помазујући постао човек, а помазани – Бог, не променом природе него ипостасним сједињењем. Јер један и исти бејаше и Помазујући и помазани: помазајући као Бог – себе самог као човека. Како онда није Богородица Она која је родила од ње оваплоћеног Бога (πώς ούν ου Θεοτόκος, ή Θεόν σεσαρκωμένον έξ αυτής γεννήσασα)? Она која се показала као слушкиња и мајка Творчева, стварно је, у правом смислу и уистини Богородица, Госпођа и Господарица над свима тварима (κυρίως και αληθώς Θεοτόκος, και Κυρία, και πάντων κτισμάτων δεσπόζουσα)¹⁰³¹.

Пошто се света Дева сагласила са речју Господњом коју јој је анђео донео, на њу је сишао Дух Свети, очистио је (καθαΐρον αυτήν) и подарио јој силу да прими Божанство Логоса, као и силу да роди. И тада ју је, као неко божанско семе, осенила ипостасна Премудрост и Сила преузвишеног Бога, Син Божји, који је једносуштан са Оцем, и од њене свете и пречисте крви образовао себи тело, одухотворено душом словесном и разумном, првину нашег састава: не путем семена, него творачки, кроз Духа Светога (ού σπερματικώς, αλλά δημιουργικώς, δια τοΰ άγιου Πνεύματος). При томе се човечански облик није формирао постепеним додавањем, него се одједанпут усавршио (αλλ’ ύφ’ εν τελειωθέντος). Сам Бог Логос служио је телу као Ипостас. Јер се божански Логос није сјединио са телом, које је већ имало независно постојање, већ је, уселивши се у утробу свете Деве, у својој сопственој Ипостаси, не притеснивши је, узео на себе од пречисте крви Приснодеве тело, одухотворено душом словесном и разумном. Узевши на себе првину човечанског састава, сам је Логос постао Ипостасју тела, тако да је тело, чим се образовало, у исто време било тело Бога Логоса (άμα Θεού Λόγου σαρξ) и уједно с тим тело одухотворено, мислеће и разумно. Стога ми не говоримо о човеку обоженом него о Богу очовеченом (Θεόν ένανθρωπήσαντα). Јер сам Онај који је по природи савршени Бог, постаде по природи савршени човек; и при томе не измени своју природу, нити се привидно оваплоти, него се са примљеним од свете Деве телом, оживотвореним душом мислећом и разумном, које је у Њему добило своје биће, ипостасно сјединио (ενωθείς καθ’ ύπόστασιν), и то несливено, неизменљиво и неразлучно, не претворивши природу свога Божанства у суштину тела, нити суштину свога тела у природу свога Божанства, нити начинивши једну сложену природу из своје Божанске природе и човечанске природе коју је узео на себе¹⁰³².

Верни богооткривеном учењу о светој Деви као Богородици, Оци Цркве су назив Христородица, који је Несторије предлагао место назива Богородица, сматрали за хулу на самога Господа Исуса и одбацили га апостолски одлучно. Они су то учинили наслоњени на истину Светог Откривења, јер се у њему назив Христос, што значи помазаник¹⁰³³, придаје свима онима који су добијали помазање од Духа Светога, па и свима хришћанима¹⁰³⁴. Тако, свети Кирил Александриски о томе пише: Када противници говоре да свету Деву треба називати Христородицом (Χριστουτόκον) а не Богородицом (Θεοτόκον), они јавно богохуле и поричу да је Христос – итинити Бог и Син. Јер ако верују да је Он истинити Бог, зашто се онда плаше да назову Богородицом ону која Га је родила по телу? Назив Христос даје се извесном лицу само зато што је помазано (δια το κεχρισθαι), као што се и назив апостол даје због апостолства, и назив анђео (весник) због весништва, јер ови називи означавају извесне радње, а не властиту суштину или лица (ούχ υποστάσεων Ιδικών, οΰτε μην προσώπων). Јер се и пророци називају χριστοί, по речима псалма: Не дирајте у помазанике моје (μη άπτεσθε τών χριστών μου), и пророцима мојим не чините зла (Пс.104:15). А пророк Авакум говори: Изашао си на спасење народа свог, да спасеш помазанике своје – τοΰ σώσαι τους χριστούς σου (Авв.3:13). Α Јединородном Сину Божјем дато је име Христос пошто се оваплотио, и оно означава његово помазање по оваплоћењу, јер је Он помазан пошто је постао човек¹⁰³⁵.

Ми никада не називамо свету Деву Христородицом (Χριστοτόκον), вели свети Дамаскин, јер је тај увредљиви назив измислио нечисти, одвратни, по јудејски мудрујући Несторије, да би уклонио име Богородица и унизио ону која је једина пречаснија од сваке твари. Јер се Христом, то јест помазаником, назива и цар Давид и првосвештеник Аарон, јер је био обичај да се и цареви и првосвештеници помазују. Осим тога, сваки богоносни човек може се назвати Христом, али не Богом по природи, у каквом се смислу и богоодбачени Несторије дрзнуо назвати богоносцем (θεοφόρον) Рођенога од Деве. Нека је далеко од саме помисли наше, да Њега називамо богоносцем; напротив, ми исповедамо да је Он – Бог оваплоћени (Θεόν σεσαρκωμένον). Јер сам Логос постаде тело, бивши зачет од Деве, и изашао je из ње Бог са човечанском природом коју је узео на себе, и коју је Он обожио чим ју је увео у биће, те су се тако једновремено десиле три ствари: узимање од стране Логоса човечанске природе, њен улазак у постојање, и њено обожење. Тако се света Дева замишља и назива Богородицом не само због природе Логоса, него и због обожења човечанске природе (και δια την ϋέωσιν του ανθρωπίνου), чије се и зачеће и постојање извршило једновремено на чудесан начин: зачеће Логоса (ή μεν συλληψις του Λόγου) и постојање тела у самом Логосу (της δέ σαρκός, ή έν αύτω τω Λόγω ύπαρξις). Сама Богомајка на натприродан начин (ύπερφυώς) послужила је томе, да Саздатељ постане твар, и да се Бог и Творац свега очовечи, обожујући узету човечанску природу, при чему сједињење чува сједињене природе онаквима какве су ушле у сједињење, то јест не само Божанску природу Христову него и човечанску природу његову, не само оно што је изнад нас него и оно што је од нас (το υπέρ ημάς, και καθ’ ημάς)¹⁰³⁶.

Богооткривену истину ο светој Деви као Богородици и Приснодеви Црква је увек и одувек осећала, сазнавала и исповедала као саставни део богооткривене истине о чудесној Личности Богочовека Господа Исуса Христа. То се види у најранијим символима апостолских цркава, чије је истине васељенска Црква једном за свагда слила и овековечила неизменљиво и непоречно у васељенском Символу апостолске вере: Никеоцариградском. Трећи члан овог светог и неизменљивог Символа гласи: Насъ ради человЬкъ и нашего ради спасешя, сшедшаго съ небесъ, и воплотившагося од Духа Свята и Марш ДЬвы, и вочеловЬчшася (τον δι’ ημάς τους ανθρώπους, και δια την ήμετέραν σωτηρίαν, κατελθόντα έκ των ουρανών, και σαρκωθέντα έκ Πνεύματος ‘Αγίου, και Μαρίας της Παρθένου, και ένανθρωπήσαντα). Овај трећи члан Символа вере је природни наставак и последица другог члана његовог, у коме се на најочигледнији начин исповеда Божанство Сина Божјег, његова вечита једносушност са Оцем. Имајући то осећање и то сазнање, Црква Божја није могла на III Васељенском сабору не објавити и печатом неизменљивости запечатити истину: да је света Дева – Богородица зато што је родила Бога и Господа нашег Исуса Христа¹⁰³⁷. У својој знаменитој догматској одредби о Богочовештву Господа Христа, IV Васељенски сабор назива свету Деву – Богородицом¹⁰³⁸. Изражавајући свето и апостолско осећање Цркве, V Васељенски сабор је донео следећу одлуку: «Ако ко свету преславну Приснодеву Марију не назива Богородицом у правом, већ у изврнутом смислу (καταχρηστικώς), или у том смислу да је она родила простог човека, а не да се од ње оваплотио Бог Логос (αλλ’ οΰχ του Θεοΰ Λόγου σαρκωθέντος);… и ако ко клевета свети Сабор Халкидонски да он објављује свету Деву Богородицом у оном смислу у ком је схвата безбожни Теодор; или ако је ко назива човекородицом (άνθρωποτόκον) или Христородицом (χριστοτόκον) у смислу да Христос није Бог, уместо да је исповеда у правом смислу и ваистину Богородицом (κυρίως και κατά άλήθειαν Θεοτόκον αυτήν ομολογεί) зато што се од ње оваплотио у последње дане Бог Логос који је пре векова рођен од Оца, и то исповеда је Богородицом у оном побожном смислу у ком је исповеда свети Сабор Халкидонски, – да буде анатема»¹⁰³⁹. У првом пак правилу VI Васељенског сабора налази се и оваква одлука: «Печатом сагласности запечаћујемо учење изложено од две стотине богоносних Отаца, као необориву силу побожности, проповедајући једнога Христа Сина Божјег оваплоћеног, и исповедајући у потпуном смислу и ваистину Богородицом (κυρίως και κατά άλήθειαν Θεοτόκον) непорочну Приснодеву која Га је бесемено (άσπόρως) родила».

Божанска истина Откривења о светој Деви као Приснодеви и Богородици, разрађена је богонадахнуто и молитвеноуметнички у црквеним богослужењима. Нема православног богослужења, у коме се света Дева не слави и не велича као Приснодева и Богородица. Безбројне су стихире, молитве, песме о њој, упућене њој. Довољно је споменути од њих врло мали број, па ће се и у њему моћи огледати сва чудесност Богомајкине личности, њена светост, њена непорочност, њена несравњива узвишеност, њена неопходност у домостроју нашег спасења, њена ничимнезаменљивост у историји рода људског. Свака реч црквеног сазнања о њој јесте молитва њој, славословље њој. Она је молитвени центар своје врсте, коме гравитирају сви молитвени уздаси и чежње православних молитава. Нема богослужења у Православној Цркви, у коме пресвета Богородица – «кротка Голубица» – не заузима прво место после Господа Исуса, Сина њеног предивног. Господ Христос и његова чудесна Богомајка су за молитвено осећање Православие Цркве два нераздвојна бића. Спасоносни искупитељски подвиг Господа нашег Исуса Христа нераздвојан је у православном осећању и сазнању новозаветне вере од пресвете, пречисте, преблагословене, славне Владичице наше Богородице и Приснодеве Марије.

Да бисмо то најелементарније, и делимично, илустровали, ми ћемо се најпре задржати на Акатисту Пресветој Богородици. По њему, Пресвета Богородица је: разрешење проклетства; у њој је побеђен природни поредак; она је у себи сместила «невмeстимаго всeми»; она је «радости прiятелище», јер је кроз њу истинска радост први пут ушла у овај тужни свет; она је не само «Адамово исправленiе» него и «адово умерщвленiе»; она је Спаситеља родила, и тиме сама спасење света постала: радуйся, мiрови спасенiе; њоме се улази у спасение: радуйся, божественный входе спасаемыхъ, Богоневесто; родивши Богомладенца она је постала мост над провалијом између неба и земље: радуйся мосте, къ небесамъ преводяй; она је постала мост којим се прелази из смрти у живот: радуйся мосте, воистинну преводяй всeхъ отъ смерти къ животу, поющихъ тя; својим Богорођењем она је постала – вина всeхъ обожешя (αιτία της των πάντων θεώσεως) и њоме – мы обожихомся (δι’ ης ήμεις έθεώθημεν)¹⁰⁴⁰; родивши Бога она је спасла свет од потопа греховног: радуйся, Пренепорочная, оть потопа греховнаго мiръ спасшая; она је не само пакао умртвила него и двери раја отворила: радуйся, райскихъ дверей отверзете. Но не само то, него је она и рај постала, у коме је дрво живота – Господ Исус: радуйся, Владычице, одушевленный раю, древо посреди имея жизни Господа; ми смо њоме од нашег грехопада устали: радуйся, еюже оть паденiя нашего востахомъ; она је – всечудное всъхъ къ Богу примиренiе; она je – исправленiе человековъ, јер је ниспадете бeсовъ; она je – дверь спасенiя, ко кроз њу уђе спашће се. Богорођењем својим она је постала обновљење свих твари уопште: радуйся, еюже обновляется тварь (χαίρε, δι’ ης νεουργεΐται ή κτίσις); родивши једино Чистог, она је постала – всего шра очищенiе (παντός του κόσμου έξίλασμα); она je и – очистилище Mipy; она je Богом обећана земља: радуйся, земле обетованiя; она је – цвет бесмртности (το άνθος της αΦφαρσίας); она је – Бога невместимаго вместилище; она је сјединила дeвство и рождество; она је – пристанище житейскихъ плаванiй, али и лађа хотящихъ спастися; она је – дверь спасешя (ή πΰλη της σωτηρίας); она је – светило незаходимаго свeта; она умива од греха савест човечанства; она је селеше Бога и Слова; она је већа од Светиње на светињама: радуйся, святая святыхъ большая; она је «неисцрпна ризница живота»; она је непоколебиви стуб Цркве; она је «тъла врачеванiе» и «души спасеше», јер је родила Спаситеља душе и Исцелитеља тела. Она је не само живот родила него