Догматика Православне Цркве – Том I

Православна Философија Истине

Том I • Том II • Том III

Содержание

Предговор

Свом душом сматрам за велику милост Божију,

Што је мене недостојног Тросунчани Господ,

Удостојио да одмуцам Богочовечанске истине Његове

У овој „Православној Философији Истине“.

Зато молим читаоце њене:

Поклонимо се Оцу,

И Сину Његовом и Светом Духу,

Светој Тројици у Једној Суштини,

Са Серафимима кличући:

Свет си, Свет, Свет, Господе!

Слава Теби!

На Светог Фотија Великог,

6/19 фебр. 1976. године

Свегрешни Архимандрит Јустин,

духовник манастира Ћелије

Благослов:

Епископ ваљевски Милутин, Митрополит црногорско-приморски Амфилохије, Епископ бачки Иринеј, Епископ рашко-призренски Артемије, Епископ умир. захумско-херцеговачки Атанасије

Издаје:

Задужбина „Свети Јован Златоуст“ Аве Јустина Ћелијског и манастир Ћелије

Уредник издања:

Епископ умир. захумско-херцеговачки Атанасије

Коректура:

Ћелијске сестре и Јања Тодоровић

Граф. припрема:

Томислав И. Игњатовић

Предговор

Έρώ τοιγαροΰν ‘εμόν ουδέν, τα δέ σποραδην θείοις τε και σοφοϊς άνδράσι λελεγμένα συλλμβδμν έκΟμσομαι. (Ја нећу ништа своје говорити, него ћу укратко изложити оно што су рекли Божји и мудри људи).

Св. Јован Дамаскин (Fons scientiae, Dialectica, c. 2; Migne, P.gr.t 94,col. 533A).

Кренут из небића ка Свебићу човек путује кроз чудесна тајанства Божја, обучена у чаролиске облике вештаства и духа. Што је даље од небића а ближе Свебићу он је све гладнији бесмртности и безгрешности, све жеднији непролазности и вечности. Α ка небићу тирански вуче грех, и кроз смрт краде душу похлепно. Сва је мудрост живота: савладати небиће у себи и око себе и утонути сав у Свебиће. Тој мудрости учи философија Духа Светога, јер је она мудрост и знање, благодатна мудрост и благодатно знање ο природи бића; а зеница је те мудрости: знање божанског и човечанског, видљивог и невидљивог. Философија Духа Светога је у исто време морална стваралачка сила која кроз уподобљавање Богу путем подвижничко-благодатног усавршавања умножава у човеку божанску мудрост ο Богу, свету и човеку. Тај етички карактер православне философије наглашава свети Јован Дамаскин када вели: „Философија је уподобљавање Богу (ομοιοΰσθαι Θεώ)“, и стога „уметност над уметностима и наука над наукама (τέχνη τεχνών και επιστήμη επιστημών)“¹.

Као животворна философија Духа Светога она је једина уметност која из шареног и веома сложеног бића човековог може извајати боголику и христолику личност; као наука Духа Светога она је једина наука која самољубиво и осмрћено створење што се човек зове може научити како се савлађује смрт и стиче бесмртност. Стога је православна философија: уметност над уметностима и наука над наукама.

Философију Духа Светога сачињавају вечне истине ο Богу, свету и човеку, које се еванђелско-црквеним језиком зову догмати. Отуда је Догматика философија и наука ο вечним истинама Божјим, које су људима откривене да би их они оваплотили у живот свој, те на тај начин постигли вечни смисао свога постојања, свога мучног путовања од небића ка Свебићу. Али у савременог човека је сувише очигледна парализа осећања бесмртности и вечности као и помраченост сазнања ο вечности и богочовечности свега људског. Успаван и заробљен метафизичким и етичким релативизмом савремени човек обично завршава свестраним нихилизмом. Α када се неко разбуди из кошмарног сна релативизма и назре чаробну реалност вечног и бесмртног, он увек нађе у себи силе за узмах и узлет ка вечној истини ο свету и човеку. Чим у души човековој гране неки вечни проблем, у њему се одмах појави нека понорна и пустињска глад и жеђ за вечном истином. И тада га немилосрдно осећање глади и жеђи гони кроз пустињу живота ка оазама где вечне истине расту и жуборе извори живе воде која отиче у живот вечни. У том новом расположењу човек се сав претвара у стрелу чезнућа за оним што је бесмртно и вечно, божанско и свето. Сав је устремљен од човечјег ка Богочовечјем. И уколико се божански живот слива у његову душу кроз истине Божје, утолико у њему буја живот бесмртни и вечни. Јер су у својој богочовечанској реалности живот и истина, вечни живот и вечна истина, једно и исто. „Ја сам пут и истина и живот“, објавио је чудесни Господ Исус, јер је само у Њему ово троје једно и једносушно, а ван Њега нема пута ка вечном, нема истине ο вечном, нема живота у вечном. То је оно што његову Богочовечанску Личност чини јединственом и незаменљивом. У свему што је Христово влада ово нераздељиво тројство: пут, истина и живот. У сваком догмату Христа Господа ово је троје увек једно и недељиво, јер је сваки догмат пут који кроз истину вечну води у живот вечни. Отуда је у догматима све бескрајно, бесмртно и вечно; и нема ничег пролазног, смртног, фиктивног. Вечност и богочовечност су једина категорија новозаветног живота и мишљења, стога су догмати као вечне истине увек вечни и богочовечни. Динамизирајући благодатним еванђелским живљењем своју мисао човек поступно узраста из једне вечне истине ка другој, из друге ка трећој, и тако редом, кроз безброј других, ка врху изнад свих врхова, да најзад постигне пуноћу свога бића, плирому свога постојања, и сазнања, и осећања. Смрт греху и смрти, – то је лозинка еванђелске, богочовечанске, православне философије. Хранећи се вечним истинама Христовим православни човек постепено ослобађа своје сазнање, и вољу, и осећање, и живот од свега греховнога, пролазнога, релативнога, смртнога, а уживљавајући се у све што је свето, непролазно, апсолутно, вечно, он оживљује себе. У њему се благодатним подвижништвом свестрано врши савлађивање старог човека, грехољубивог, саможивог, антропоцентричног, у име Богочовека, увек безгрешног, богоживог, богоцентричног. У свом радосном стремљењу ка Богочовеку христочежњиви човек и мишљу и животом расте у све висине, спушта се у све дубине, шири у све ширине; он сав без остатка расте растом Божјим ка, за релативистичко-нихилистичко сазнање, недогледним богочовечанским висинама, где је чудотворни Господ Исус све у свему за нашу мисао, душу, осећање и живот.

Тајна Истине је не у стварима, не у идејама, не у символима, већ у Личности, и то Богочовечанској Личности Господа Христа: „Ја сам Истина“, Истина свесавршена, никад умањена никад променљива, увек једна и иста у својој савршеној пуноћи, увек једна и иста јуче, данас, и вавек; Истина увек вечита – и у времену вечита, увек безгранична – и у ограниченом безгранична, увек бесмртна – и у смртном бесмртна. Све остале истине извиру из ње као зраци из сунца, стога су и оне бесмртне и вечне. Све догме сачињавају у ствари једну једину Истину: Богочовека Господа Христа. Све оне воде Њему, јер исходе из Њега; све оне одводе Њему као што сваки сунчев зрак одводи сунцу. Ако само човек пође и иде до краја истине ο добру, мора доћи до Господа Христа као њеног извора, и творца, и почетка; ако иде до краја истине ο правди, опет мора доћи до Господа Христа као њеног извора и творца; ако иде до краја истине ο животу, ο свету, ο вечности, ο љубави, ο савршенству, ο милосрђу, ο блаженству, ο кротости, ο нади, ο молитви, ο вери, увек мора доћи до Господа Христа као њиховог јединог извора и творца. Човек православне философије свим бићем осећа и увиђа да нема ничег релативног ни с ове ни с оне стране гроба; свом душом својом кроз све подвиге, догађаје и доживљаје он тече и отиче у бесконачност и вечност, Христову бесконачност и Христову вечност.

Вечне истине догматске нису ни апстрактни појмови, ни силогистички закључци, ни логичке хипотезе, већ догађаји и доживљаји у свој својој историској непосредности и стварности, јер су оне објављене, откривене, виђене, чуте, остварене у простору и времену међу људима. На пример, догма ο Светој Тројици је вечна истина, објављена свету кроз многе старозаветне и новозаветне појаве, догађаје и доживљаје; догма ο Богочовеку Христу заснована је на историској стварности Богочовека Исуса из Назарета; догма ο васкрсењу заснована је на факту васкрсења Христовог. Што важи за ове, важи и за све остале догме, јер су све оне, од прве до последње, засноване на историској стварности, очевидности и несумњивости. Ако човек непристрасно загледа у смисао и садржину новозаветних догмата, он ће морати увидети да сви они претстављају и јесу божанска и богочовечанска факта у границама времена и простора. Њих људи могу несхватити, али их не могу оспоравати. Истина, упорни богоборци одричу и сама факта, ма да их својим очима гледају и виде. Класичан пример тога су фарисеји као прототип свих фарисеја свих времена. Они поричу факта просто зато што су факта, просто зато што желе да факта не буду факта, и старају се свим силама да их претворе у хипотезе, у илузије, у фикције.

Догматика је мозаик своје врсте. Она распоређује и разврстава вечне догматске истине према њиховим својствима, слаже их и сличава према светлости којом зраче, те се на тај начин добија лик Христов у мозаику вечних истина, лик целокупног старозаветног и новозаветног Откривења. Догматске истине су у свему божанске, бесконачне, безграничне и вечне, јер су од бесконачног, безграничног и вечног Бога. Оне по самој природи својој не могу бити од човека и по човеку. Ту човек не ствара, јер људи немају у себи моћи и силе да стварају вечне и бескрајне истине, већ их готове примају од Бога. Њихово се стваралаштво у овом погледу састоји у томе: да вечне догматске истине усвоје вером, и благодатним подвизима еванђелским паретворе их у свој живот, у своју мисао, у своје осећање. И тако постигну светост и савршенство. У том погледу Светитељи су живо оваплоћење вечних истина догматских. Они су поседници светих истина догматских, а тиме и њихови проповедници и исповедници. Православни догматичар мора ићи њима за све догматске истине, учити се у њих, не заборављајући притом да се са Светитељима општи молитвом, постом и бдењем. Отуда је посао православног догматичара подвижнички и еклектички. Подвижнички на првом месту, јер се православни човек учи у Светитеља кроз свете подвиге у молитвеном поштовању и страхопоштовању пред носиоцима вечних истина Божјих. Свети Дамаскин је једном за свагда утврдио руководно начело за православне догматичаре, говорећи у предговору свога догматског система „Тачно изложење православне вере“ ο својој улози: „Ја нећу ништа своје говорити, него ћу укратко изложити оно што су рекли Божји и мудри људи“. Наводећи ове речи великог и светог богослова ја се, у ништавности и убогости својој, једва усуђујем рећи, да сам се и ја при раду држао овог начела његовог. И још додајем у пламеној искрености: према њему и осталим Оцима Цркве, философима Духа Светога, ја сам као глувонем; ја муцам (о, да ми је да сричем!) вечне истине Божје за великим Оцима, великим у светости и мудрости, а најпре за чудесним музичарем вечних истина – светим Јованом Дамаскином. Ако је што у овом мом раду добро, еванђелско, православно, припада њему и њима, а све што је супротно томе – припада мени, само мени. Многоме сам се научио у великих догматичара православних новијега доба: митрополита Макарија, епископа Силвестра, митрополита Антонија. При раду сам имао у виду и радове осталих православних догматичара новијега доба: архиепископа Филарета, архимандрита Антонија, протојереја Малиновског, Зикоса Роси, Андруце, Диовуниотиса, протојереја Стевана Веселиновића.

Потребно је да нагласим да сам био принуђен да према својим убогим силама у многоме стварам догматску терминологију коју, делимично, немамо, а уколико постоји није довољно разрађена.

Ова прва књига Догматике обухвата све до христологије, а остало: од христологије од есхатологије, објавићу, ако Бог да, ускоро.

На дан светих апостола Петра и Павла

лета Господњег 1932.

Јеромонах Јустин