Непозната писма Светог Николаjа Српског

У овој се књизи објављују до сада непозната писма Светог Николаја Српског упућена Винстону Черчилу, Херберту Хуверу, др Слободану Јовановићу, др Димитрију Најдановићу и др Ратибору Ђурђевићу.

Писма потичу из следећих извора:

Владичина од драгоценог историјског значаја писма Черчилу (поводом хапшења генерала Драже Михаиловића) и Хуверу сачувана су у архиви проф. Милутина Деврње. Добио сам их захваљујући љубазношћу његове ћерке Г-ђе Зоре Деврње Зимерман из САД.

Владичина писма др Димитрију Најдановићу налазе се у његовој рукописној оставштини. Ту сам, поред других важних докумената, пронашао и копију Владичиног писма Слободану Јовановићу од 12. фебруара 1953., као и Николајев чланак “Патријарх Гаврило ‒ одговор једном Морачанину”, објављен 50-их година прошлог века у “Американском Србобрану”, у коме говори о свом заточеништву са Патријархом Гаврилом у Дахауу.

У својој архиви поседујем и оригиналан текст недовршене “Аутобиографије” др Најдановића у којој он спомиње два врло важна податка:

а) да је поводом његовог хапшења за време конкордатске борбе 1940. године Свети Николај написао протестно писмо Драгиши Цветковићу у коме му је поручио да “Српска Православна Црква с највећом пажњом прати шта се сада чини са др Најдановићем”.

Оригинал тог писма је сачуван и објављен у књизи Михаила Константиновића ПОЛИТИКА СПОРАЗУМА ‒ Дневничке белешке 1939–1941; Лондонске белешке 1944–1945, (приредио Радомир Константиновић, “Агенција Мир”, Нови Сад, 1998, стр. 623–626).

Будући да је писмо од историјске важности сматрао сам за битно да га објавим у прилогу књиге.

б) Године 1940. уредништво часописа “Хришћанске мисли” је одлучило да Владици Николају, поводом његове шесдесетогодишњице, посвети један тематски број.

Кад је Владика сазнао за ту идеју написао је Најдановићу писмо у коме га моли да се тај број, уколико је штампан, одмах уништи, јер не жели да му за живота пишу некрологе. Стицајем несрећних околности и европског варваризма, приликом немачког бомбардовања Београда 6. априла 1941. године, тај број је изгорео заједно са штампаријом у којој је штампан. Божјом милошћу, сачувана је само насловна страна часописа са Најдановићевим уводником и есејем “Метафизика Владике Николаја”, који сам открио у Народној библиотеци Србије и објавио у зборнику радова др Најдановића ФИЛОСОФИЈА ИСТОРИЈЕ И. Х. ФИХТЕА И ДРУГИ СПИСИ (“Јасен & Фонд истине о Србима”, Београд, 2003. стр. 459–478). Нажалост, поменуто Николајево писмо изгубљено је из Најдановићеве архиве.

Рукописну оставштину др Димитрија Најдановића добио сам од његовог сестрића оца Драгана Филиповића из Америке коме изражавам велику захвалност.

Од др Ратибора Ђурђевића добио сам његову преписку са Владиком Николајем.

Током рада на сакупљању материјала за ову књигу драгоцену помоћ пружили су ми пријатељи из дијаспоре: протојереј-ставрофор др Матеја Матејић, др Марко С. Марковић и др Милош С. Божанић.

Посебну захвалност дугујем својим пријатељима г. Николи Чајкановићу, уваженом преводиоцу, који је с енглеског превео Николајева писма Черчилу и Хуверу и проф. др Љубомиру Протићу, директору “Завода за унапређивање образовања и васпитања”, који се потрудио да књига угледа светлост дана у издању ове угледне институције.

На Видовдан, 2009. године

Жељко 3. Јелић

***

Српска саборна црква 20. Западна 26. улица Њујорк 10. Н. Ј. 27. 3. 1946.

Екселенцијо,

Имао сам част да говорим са Вама на броду “Квин Елизабет” прошлог јануара о садашњој ситуацији у Југославији. Прочитао сам Ваше Олимпијске говоре у САД, Олимпијске у смислу стила и јасноће, али хришћанске по духу. Нарочито су ми се свидели Ваши цитати из Светог Писма. Један њујоршки адвокат ми је рекао: “Ми смо познавали Г. Черчила као великог државника, али сада га знамо и као Хришћанина”. Радовало ме је да чујем то. Јер велики хришћански народ као што је енглески треба да има праве Хришћане као вође.

А сада пошто Вас познајем као Хришћанина, усуђујем се да Вам пишем још једном и да Вас молим за правог Хришћанина.

То је Генерал Михаиловић, који је после пет година борбе против сила зла ухваћен и унапред осуђен на смрт (према премијеру Шубашићу). Када су чули ту вест осам милиона Срба, у земљи и иностранству, дрхте због ужаса и неправде на овом свету. Ја сам сигуран да ти милиони Хришћана не могу да помисле о стању овог великог Генерала а да у исто време не мисле на Вас. Јер, као британски премијер, Ви сте били одлучујући фактор у њиховој судбини за време рата. Приморани неким до сада необјашњеним околностима ‒ и невољно ‒ Ви сте га прво поштовали, т.ј. одузели сте му моћ, и дали је другоме, непознатом лицу из подземља. Наш народ се љутио на Вас, али је наставио да се узда у Вас и у Британску владу.

Генерал Михаиловић ће највероватније бити стрељан. Али Ви знате да смрт није крај човека. Мртви, мртви праведници су моћнији од живих, и ја сам убеђен да ће Генерал, који је на овом свету био највернији слуга Господа, свог народа и Савезника бранити свој случај пред правичним Богом. Његова крв ће пасти на оне који су криви за његову смрт. Јер ми, Хришћани не видимо у крви само “црвену водицу” како то чине тоталитарни неверници, него је сматрамо страшном тајном.

Свето Писмо које се често цитира у Британском парламенту, учи нас да крв праведника вапи, тражећи од Бога истину. И ја свакако не бих желео да и Једна кап Генералове крви падне на Вас и ваше потомство.

Зато Вас молим да подигнете своје гласове, чим то буде могуће, и да кажете истину о Генералу Михаиловићу, пре него што буде мртав. Ви сте то већ делимично учинили, када сте, како каже штампа, признали да је Ваша грешка што сте давали помоћ силама зла у Југославији. То је велика ствар. Величина стварно великог човека није само у великим достигнућима, него и у храбрости да отворено и искрено призна своје грешке. Али, молим Вас да учините и остало. Браните тог неправедно и погрешно напуштеног вођу и народ који је сад врло близу капије смрти и вечности.

Могу ли да Вам помогнем неким цртама о карактеру Генерала Михаиловића?

Он jе у сржи Хришћанин, верник. Током немачке окупације, он је тајно посећивао наша светилишта и молио свештенике да се моле за њега и за људе коjи су са њим. Он се уздао у Бога.

Он jе ноћу ишао на Свето Причешће кадгод jе то могао. И саветовао jе друге који су били са њим да то исто чине.

Издавао jе наређења своjим воjницима да воде чист хришћански живот, понављајући им често: “Ми смо крсташи и боримо се за ‘Крст часни и слободу златну’ као што су наши преци чинили вековима”.

Он jе прави народни човек и човек за народ. Масе нашег народа су га сматрале оваплоћењем онога што се сматра најбољим у нашем карактеру, нашоj души и савести, нашоj историjи и историји наше цркве. Постоје забележени случајеви када су људи свесно ишли у смрт да би спасили његов живот. Такво jе било, и jош увек jе, одушевљење паћеничког али поштеног народа према свом поштеном вођи.

А сада што се тиче слободе и демократије за које се Британски народ борио и патио за време ових великих година, Генерал Михаиловић jе био, од почетка овог другог рата, највидљивији поборник демократије на Балкану и, усуђујем се да то кажем, у целој југоисточној Европи. Не може се наћи нико такав у целој овој области. Само лажна пропаганда атеиста, који верују у мајмуна као свог ствараоца, а не у Бога, уложила је све напоре да оцрни име овог хероја, кога су у последње време непријатељи и пријатељи приморали на ћутање. Он је сада на својој Голготи, али његово васкрснуће ће збрисати сво блато са његовог лица, и учинити да засија у свој чистоти и слави.

Он је васпитан у традицији и духу наше хришћанске цркве у патријархалној породици у мојој епархији. То је разлог више зашто молим за њега. Не као адвокат за свог клијента, него као пастир за човека из свог духовног стада. Истина ми је дража од људских веза и односа. А истина је да је тај дух непроменљиво хришћански и демократски све време, све до сада.

А тај дух, према Светом Писму, је најважнија ствар, увек и заувек. Чињенице се могу тумачити и извртати овако или онако, према доброј или злој вољи људи. Али чак и чињенице не демантују Михаиловића, нити противрече његовом духу.

Молим Вас, сетите се да смо у нашој земљи имали рат и револуцију у исто време, за разлику од Британије која је имала само рат. Наш Генерал је морао да се бори и против спољњег и против унутрашњег непријатеља. И он се храбро борио против свих њих, када је Енглеска била на његовој страни и помагала га, и наставио је да се бори против њих када га је Енглеска одбацила и подржала комунисте.

Па чак и у том другом периоду, када су Савезници нападали његове трупе из ваздуха, како ми је речено, и убијали његове војнике, он је издао наређење да ниједан метак не сме да се испали против Енглеза, Американаца и Руса. Строго консекветан он се није окренуо против Савезника чак и кад су се Савезници оштро окренули против њега. Он је остао, у речима и на делу, веран демократском карактеру достојанства човека и слободи свих Божјих народа, што сте Ви више пута истакли као основне принципе енглеског народа.

Ето, Генерал Михаиловић ће сада наћи своју трагедију, врло скоро, уколико Ви не предузмете мере да му обезбедите јавни и правичан суд правде на коме би се појавили енглески и амерички адвокати и војници као сведоци, они који су били са њим за време рата, или као његови гости ‒ спашени од Немаца ‒ или као борци који су се борили раме уз раме са његовом герилом против заједничког непријатеља.

Чак и ако Ваши напори не успеју, треба да се зна да сте урадили све што сте могли у овом случају. Српски народ то треба да зна. Кад то кажем, мислим и на пријатељство наша два народа у будућности.

Срби су песнички народ. Они ће генерацијама опевати свог трагичног јунака, убеђен сам у том. Али они ће неизбежно помињати Ваше име уз име Генерала Михаиловића; зато Вас молим да учините све што можете да би Ваше име било слављено и хваљено у песништву и историји нашег народа, који је, заједно са Грцима, био чувар границе између Истока и Запада, који је кичма Балканског Полуострва, а у овом рату веран Енглеској до смрти.

Нека Вам Бог помогне и нека Вас благослови.

Искрено и верно Вашој Екселенцији,

Епископ Српске Цркве Николај

***

Српска Саборна Црква 20. Зап. 26. Улица Њујорк 15. 3. 1946.

Поштовани Г. Хуверу,

Сазнао сам да идете у Европу на Ваш уобичајени и благословени рад да нахраните гладне и помогнете беспомоћнима. Речено је у Псалмима: “Благословен је онај који мисли о сиромашнима, Бог ће га ослободити у време невоље”. А ко је данас сиромашнији од мог народа у Југославији, где су хлеб и слобода, правда и сигурност постали луксуз. Мислите о њима и посетите их, преклињем Вас.

Замолили сте ме 1921. године да заједно са Вама молим, са истог становишта, за изгладнелу децу у Аустрији. А Аустрија је онда била највећи непријатељ Србије. Поступио сам по Вашој жељи и молио сам Американце да помогну невиној деци злочиначких родитеља. Ви сте ми онда захвалили. А ја Вам сада унапред захваљујем ако не заборавите мој несрећни народ на Вашем путу у Европу. Аустријанци и Италијани па чак и Немци су данас у много бољем положају од мојих земљака који су били највернији савезник Америке.

Ви сте човек пуританског духа, и морају Вас револтирати такве неправде. Бог види све. Он ће све платити, када за то дође време. Ја сам сигуран да ћете се сложити са мном да је боље да трпимо најсвирепије патње, него да будемо узрок патњи наших пријатеља.

Знам да ће Вас сви напаћени народи на старом континенту срести радосни и са пуно очекивања. Јер Ви представљате саосећајно срце Америке.

Нека Бог буде са Вама и нека благослови Ваш рад.

Са најбољим жељама остајем, Г. Хуверу,

Искрено Ваш

Епископ

Николај

ОДГОВОР

ХЕРБЕРТ ХУВЕР

***

Хотел Валдорф – Асторија Њујорк 22

16.3.1946.

Поштовани Владико Николај,

Много хвала на писму од 15. марта. Сећаћу се наше сарадње из прошлости и Вашег ефикасног рада.

Будући да одлазим у Европу дајем ово писмо Г. Честеру Дејвису који је задужен за тај посао у Вашингтону.

Искрено Ваш,

Херберт Хувер

ГОСПОДИНУ СЛОБОДАНУ ЈОВАНОВИЋУ ЛОНДОН, ЕНГЛЕСКА

Епископ Николај Америка Фебруар 12, 1953.

Поштовани Господине Слободане, Мир Вам и здравље од Бога

Поодавно сам писао проти Николићу да као са моје стране предложи Друштву Српских Писаца у Лондону, да узме једног свеца за своју друштвену славу. Предложио сам св. Симеона ‒ Немању, што је била слава и Српског Културног клуба у Београду.

Па како ми прота ништа не одговара по тој ствари, ја се обраћам Вама, као првом оснивачу и свакдашњем духовном руководитељу тога друштва, с молбом да оваj мој предлог или ако је ико пре мене учинио исти предлог усвојите.

Разлози су очигледни. Да наведем два. У свакој нашој катастрофи, када је српски народ остајао без пријатеља на земљи, тражио их је на небу. У својој осамљености и остављености интимније се прилепљивао небу, усрдније се молио Богу и ревносније држао своје верске обичаје, нарочито крсне славе. Тако у ропству, тако у ратовима чак и у рововима у време борби, тако у свакој невољи. Бог и свеци су за српски народ стварност, а не мит и легенда. А сада ето преживљујемо и катастрофу и борбу и невољу и осамљеност и остављеност. И народ у садашњим приликама понавља праксу својих предака у сличним приликама. Уздиже своју душу к небесима с надом и покајном молитвом. У поробљеној отаџбини цркве се препуњавају богомољним масама народним. У расељењу по свим континентима Срби граде нове цркве од своје скудне зараде. Нарочито пак не пропуштају славити своје крсне славе, чак и они који су у морално-посрнулој Југославији почели напуштати ту свету традицију својих отаца да би угодили својим ортацима у држави ‒ чак, велим, и они су сада почели славити своје крсне славе. А код нас је обичај био да славе не само поједини људи и домови него и села и градови, и установе, културне, просветне и војне. Зашто би се Друштво српских писаца издвајало од тог свенародног српског хришћанског обичаја, и то у садашњем времену?

Други разлог. Народ, који уредно слави, био би обрадован, када би чуо и видео да и његови школовани и књижевни људи чине то исто. Нарочито баш књижевници, који кроз многе своје колеге нису мање криви за нашу несрећу од политичара. Сетите се само Вашег колеге Кошутића, па “Бен-Акибе” и његових несланих бурлесака, које су назвате молиеровским именом комедије. Па онога Пеције и његове одвратне драме “Млади Краљ”, у којој је попљувао сву српску историју грђе него што ју Хрвати пљују а ту књигу наградила је Срп. Акад. Наука, издала Државна штампарија, приказивало Српско Народно Позориште, које је народ издржавао. Па Драинца, Растка П. и других, и многих. Ко год је гледао њихове драме, или читао њихове књиге, осећао се као човек који се купао у мутној води па изашао прљавији него што је био. Није дакле погрешно оно притајено осећање српског народа, да нас је постигла казна Божија због грехова наших. Зато сви сада треба да свесно искупљујемо грехе, како личне тако и свога сталежа. Према томе, мислим, да и то Друштво српских писаца треба да се сложи са оним општим народним осећањем и да искупљује грехе многих наших књигописаца, душегубаца-претеча безбожног и аморалног комунизма. Један од начина тога искупљења од греха и умилостивљења Бога био би и слављење Божијих угодника-Светитеља.

Уверен сам, да би то Друштво, које је успело до сада да стекне леп глас код Срба у Енглеској, доста добило, морално и национално, усвајањем славе по народном српском обичају од давне старине. Добили би једну више карактеристику српску, једно племенито обележје хришћанско.

Нека Вам је свима Бог на помоћ.

С дубоким поштовањем и пријатељским поздравом,

искрено Вам одани,

Еп. Н.

П. С. Вашу интересантну књигу о тоталитаризму по прочитању дао сам нашим студентима на Колумбији да је они прочитају. Хвала Вам.

***

У Њујорку II дан Божића 48.

Христос се роди Да све к добру води!

Драгом о. Димитрију ‒ Јели срдачно благодари на честитању крсне ми славе, св. Николе. Та честитка стигла ми је баш јуче на I дан Божића.

Честитам чин, за којим је Димитрије одавно жудео. Писао сам Rev. Paton-y u Walsingham о o. Димитрију. Ho видим да сте још у Дорчестру.

Желим вам срећну Нову Годину (за себе пак молим се да буде бар подношљива), као и свему паћеном народу српском.

С Божјим благословом одани

Е. Николај

***

St. Sava monastery Libertyville, Ill. Nov 1. 50.

Драги ми Оче и Докторе, Мир теби и дому твојему.

Толико и толико пута разговарам с тобом у мислима, али, ето, до писменог израза тешко достижем. Као да ме свети Димитрије подсети да ти пишем, и као сваки светац ‒ мало и припрети! Те се дохватих пера.

И ево, данас добих време и прилику, да ти јавим, да сам примио и “Саборност” са приказом књижице, књижуљице, “Символи и Сигнали”, као и писмени одзив о “Земљи Недођији”. Постидео сам се, као ђак који зна да је заслужио тројку а добио петицу.

Ових дана много разговарамо о теби, ја и прота Св. Радовановић, који је овамо стигао здрав, оран и прекаљен. Свакако ће ти он писати, јер вели, да је и његов син тамо у близини твојој.

Кад ћеш ти овамо, и да ли ћеш? Можда те “Our Lady of Walsingham” задржава тамо. Владика Дионисије ће ти свакако ускоро нешто дефинитивно рећи. Jа се спремам, у име Божје, ових дана за Њујорк. Но пре одласка желим да ти честитам имендан и двогодишњицу свештгенослужбовања.

Свети Димитрије нека је на помоћи теби и Jели.

С усрдним поздравом и Божјим благословом увек одани ти

Николај

***

20. W.26.St. N. Y.City Лазарева Субота 51.

Драги ми Докторе, Оче Димитрије, и сестро Јело,

Христос воскресе Тугу однесе Радост донесе.

Хитам да будем међу првима који ће вам честитати празник Победе. Христос воскресе! И да вас поздравим у вашем новом жилишту, белокаменом граду Единбургу, “Северној Атини”. Из вашег последњег писма видим да сте задовољни. У пуној мери и ја делим ваше задовољство. Најважније је да сад имате одређен положај и поље рада. Без тога двога само екстремни анахорети могли су живети и Богу угодити.

Ништа не решавајте брзо. За овамошње парохије, колико вас ја знам, тешко би вам било. Али ако вам се осигура спокојан живот и неопходни литерарни рад онда ће вам живот у овој земљи бити радост и ‒ оно што ви одавно желите, спокојство. Но то је све између вас и Вл. Дионисија. А он обећава најбоље.

Јесте ли били у Катедрали Ст. Гилес? Давно је то било кад сам ја у њој говорио а шкотска гарда свирала у гајде! Боже мој, употребљавају ли Шкоти још неке гајде, које смо ми давно заменили “блех музиком”?

Јављајте се. Сваки ваш јав је радост.

Свако вам добро од свемоћног Христа

одани вам увек Е. Николај

***

R. monastery So. Canaan, Pa Dec. 31 (c. c) 1951.

Драги моји, Димитрије и Лело, Сретна вам слава.

Свети Јован, назват и “највећим” и “најмањим” од свог Господара и Рођака, нека вам је на помоћ у Новој Години ‒ која нама православним освиће сутра. А требаће вам његова помоћ, не само у оном што ви очекујете од Н. Г. него и што Н. Г. очекује од вас. Што пак Нова Г. очекује од вас, то Бог ‒ властитељ времена ‒ очекује од вас. Да будете срећни у непорочности и славни у служби Богу. Може вам Јово помоћи и у преласку у Канаду, како је формулисана ваша последња жеља у овој Старој Години. То би било изванредно. Па Догматика од 200 страна! Ни Дамаскинова није већа. И ту вам Свети Јово може помоћи, да је још два пут прегледате и објавите. Ја бих се веома радовао. А Лела би могла писати иконе, или побожне песме. И њој би у том помогао Арслан пустињски. Само нека без бојазни почне.

Прочитао сам Савов календар, и видим, да си се решио да ме под старост размазиш и поквариш. Тим пре што су и други судови о књизи приближни твојима. Нека ти Господ добром плати ревновање за светињу његову. Ја сам сад управио поглед у Минхен ради штампања. Тамо је Наш велики пријатељ.

Још једном: Сретна вам слава! Свети Јово на помоћ. Честити вам гости. Здравље и мир и радост и успех у Н. Години. Амин Боже дај, свети Јово помагај!

С љубављу и благословом Ваш Е. Николај.

Односно Канаде: пиши “Надлежноме”. Неће одговарати. Ти опет пиши, и нека му Иринеј пише.

Гледам фотографију Најданову па мислим: Између свечара и св. Јована има и сличности: оба “огњени у духу”. И разлике: Јово никад није имао белу браду а Најдан никад црну. Јед нити је Јова стигао до беле браде нити је Најдан поранио за црну.

***

14 ‒ VIII ‒ 52.

Љубазни ми оче Димитрије,

Мир ти и радост од Гда.

Молим те пошаљи онај други примерак “Life of St. Sava” на приложену адресу.

Спремам се за 14-ту литургију идуће недеље и ‒ за одлазак у Америку.

Помоли се Богу за мене.

Донео си ми велику радост твојом посетом. Има сусрета у животу који остају у трајној успомени.

Теби и Лели желим мир, успех и радост. Као и “всем роду сербском благочестивом” коме ти пастирствујеш.

Срдачно одани ти Николај

Ако ти буде требало још мојих књига за енглеске пријатеље, јави Буацта.

***

20. W.26.St. New York, N.Y. Aug.30. 52.

Драги ми Докторе,

Смрт Владике драгог нам Иринеја изазвала је у американском Српству невероватно изненађење, тугу и бол.

Један роб мање, један гроб више, у нашој носталгијској емиграцији.

Но о томе се тешко пише, лакше уздише а најлакше ћути.

Мене веома интересује где ће тело његово бити погребено. Ваљда не у Кембриџу где нема ниједног Србина, да му икад изађе на гроб!...

Једно те молим. Болеснички фонд, који си ти основао са оном малом сумом мојом, не назови мојим именом него именом Владике Иринеја. То нека му је подушје и од моје и од твоје стране. А и нашем осетљивом а благородном народу српском то ће бити сада присније и драже.

Теби и Лели од Бога здравље и благослов

одани ти Николај

***

Russian monastery So. Canaan, Pa Nov.3. 52.

Љубезна сестро Јело, Теби и Димитрију мир и здравље од Гда.

Примио сам твоје писмо, са писмом Игуманије Ане и вашим парохијским листом. Све троје ми је донело много радости. Враћам ти писмо Игуманије, свакако ћеш га cачувати, изврсно је. Кад јој пишеш, реци, да је велика добит што по превеликој милости Божјој имају дивног духовника, о. Висариона (из Даља), мог старог познаника. Одличан духовник, одлична Игуманија ‒ благо сестрама!

Прочитао сам парохијски лист на душак. Постоје два Димитрија; један се јавља кроз “Препород”, а други кроз овај лист. Тамо оштар интелектуалац, овде благи народни човек. “Склад супротности”, како сам он каже.

Мило ми је што “болесн. Фонд” користи нешто страдалним а витешким синовима Србије. Но опет Вас молим, назовите га “Фонд Вл. Иринеја”. Нека му се име спомиње међу нама, и његова се душа радовала на небесима.

Прота Милоје, кога сам ја назвао “Махер паша” мораће да промени своје држање према о. Димитрију (премда га је и овај опасно треснуо!).

Ја ћу му писати, да он као млађи треба да зна ко је био Најдановић у Београду, и какве је услуге учинио Срп. Цркви (што је + П. Варнава особито ценио) својим листовима и утицајем на омладину. А и Дим. нека више не заоштрава односе. Доста је.

Ако хоћеш, покушај, да с неколико њих певаш богомољачке песме. Нека и онај Боро помогне, он зна много.

Ако пошаљеш м. Ани једну од ових лепих фотографија, радоваће се.

Срдачан поздрав др. Маринковићу и свим парохијанима, највише вама двома

увек ваш Николај

После дугих путовања ето ја стигох где сам и био. О мени не брините: боље ми је него што заслужујем. Ти и Дим. прибирајте чудесне доживљаје, за нову свеску “Емануила”. Ратибор пита мене за штампарију. Писао сам му, нека се обрачунава с Милојем.

***

Моментално и за славу: 20 W. 26. St. Serbian Church N. Y. Дан св. Николе 52.

Драги ми брате Димитрије,

Данас, када сам дизао славу Божју стиже ми твоје писмо од Власте. Да је раније стигло, раније бих ти и одговорио. Због гостију не стигох да прочитам твоја писма Милоју и Алекси. Али прочитах на брзу руку само твоје и Лелино писмо. Па се узмутих. Зато ти овако хитно пишем. Тиче се “Песама Молитвених”. Њихов аутор се потписао на књизи. И ти можеш како волиш приказивати ту књигу, али као књигу Монаха Тадије, а не као моју, не и никако. Монах Тадија је публиковао једну књигу песама под насловом: ПЕСМЕ БОГУ И РОДУ, која је теби свакако непозната. Штампана је у зиму 1940–1941. г. под надзором + Јов. Рапајића, и ја сам је читао већ као заробљеник под Немцима. Имам један примерак код себе. Ово је друга ‒ “Песме Молитвене”.

Молим те дакле, да у вези с том збирком песама нипошто не везујеш моје име.

Лели реци: мило ми је да могу што учинити за Дану. Одмах сам рекао Зорану, да јој се пошаље пакет хране из Трста, а за одело морамо гледати овде. Хвала Лели што ми је дала прилику да ово учиним.

А сад журим, ‒ ево нових гостију. Кад прочитам твоја остала писма, ја ћу ти јавити.

Љубав Оца, мудрост Сина и сила Духа Светога нека руководе твоју активност и Лелину доброту.

Увек одани

Николај

***

As From: / Rev. М. Diurich Serbian Church, 18 Church St. Lackawanna, N.Y. Dec. 24. 52

Драги ми Докторе,

Христос се роди. Мир ти Божји. После првог писма (на сам Никољдан) ево и другог, обећаног.

После твога разрива са “Збором” и престанка “Препорода” осетиће се још већа потреба за уједињеним свештенством у Дијаспори као и за једним цркв. листом и осталом књижевном и мисионарском удруженом акцијом.

Велика је напаст што се све штампано у Минхену сматра у антизборашким круговима као зборашко. Мада од тога у досадашњим публикацијама у Минх. нема ни трага. Те неосноване сумње и агитације морају се сузбити. Народ српски, расејан по свету, изгубиће оба своја лика: и српски и православни, ако не чује пастирски глас, опомену и утеху од збратимљеног свог свештенства (глас, не гласове: у овоме је разлика између Цркве и политике).

Твоји односи са протом Милојем морају се поправити. Ако ти он чини неправде, ти се моли Богу за њега и променићеш га. Не диалектиком но молитвом. Сећај се речи Спаситељевих: Блажени јесте егда понослат вам...

И почни говорити лепо о њему у ономе што је добро код њега (као енергичан, добре везе с Енглезима етц). “Друг друга већим чините”. Ту не помаже никакав суд правде ни части но jедино jeванђељски метод, који сам ја често с успехом употребљавао.

Нека ти Божић донесе крепост, мир и радост. Не заборави ме у молитвама.

Увек одани ти

Николаj

Ја смерам божитковати код о. Mиje Ђурића а по том опет у So. Canaan, ако Бог хоће.

***

Jан. 23.53.

Драги ми Докторе,

Баш на дан св. Јована, кога си ти уздизао у славу, вратио сам се на ово своје старо место.

Хитно сам написао за Miss Wingfield овај MS. који ти шаљем с молбом да ако можеш препишеш га машином па јој хитно пошаљеш. Ако ли не можеш, пошаљи јој овако у рукопису.

Она ми је нешто писала, како јој писма некако не стижу уредно, шта ли, па зато шаљем преко вас, а и због преписа на машини.

Свакако јој одмах јавите, да је ствар у вашим рукама, да не би Мр Јаспер закључио књигу.

Ове празнике провео сам нешто у Њујорку, нешто код о. Миодрага у Лакавани а нешто у Канади. Свуда сам видео Србе као изванредан народ, сви “као синови царски”, различити од других. Прве две теолошке врлине, веру и наду имаjу у пуној мери, али она трећа ‒ љубав ‒ није сразмерна.

Но зато смо ту ми свештеници да се молимо Домаћину Жетве, да испуни високо класје слатким зрном. А зрно је љубав.

Свако добро теби и Лели и богословесној пастви

Срдачно Вам одани

+ Николај

***

Rus. Monastery So. Canaan, Pa. Febr. 20. 53.

Драги ми оче Димитрије,

Мир ти и здравље од Г-да.

Примио сам твоје писмо и оба твоја листа (двострука труба) пре десетак дана, али ишчекујући да ми Зоран пошаље копију једног мог писма да би је овде придружио, ето одоцних са одговором. Сутра ‒ прекосутра кад примим од Зорана, послаћу ти копију без коментара, који није потребан, као што ћеш видети.

Прећи ћу за сад преко свих непријатних ствари, а задржаћу се на пријатним. Прва је, што ћеш сад имати независну цркв. општину, друга је благодатно јединство пастира и словесног стада у парохији, а треће величанствена прослава св. Саве. И да не говорим о напредном болесничком фонду (већ у великој акцији) и о срећном спасењу твог доброг председника др. Маринковића и осталом, складном, повезаном, пожртвованом. Све што си ми у писму и у листу саопштио снажи, бодри и подмлађује и мене, а камоли тебе, пастира таког заиста СЛОВЕСНОГ стада Божијега. У бившој слободи Југославије имали смо само спољашње блистање, а сада кад је Господ погасио све спољне светиљке, засијала је унутарња светлост душе Србинове лепша од сваке физичке светлости. То се јасно види у твојој парохији: у додиру са Богом, у црквеном ванпартијском јединству, у неисцрпном српском оптимизму што ни мрак робовања не може замрачити нити сузе чежње за правдом потопити, нити уздаси за својима угушити.

Ја се радујем много теби и твојој парохији, у истини Светосавској, и желим вам свима, у молитвама пред Господом, напредак и само напредак у свему што је позитивно, добро, богољубиво.

А сад да се окренем само теби и Јелени. Видим да сте променили стан, у истој улици. Надам се, да је удобнији, за више посетилаца и гостију, како ја Лела и желела. Са стидом (јер нe могу више) шаљем ову малу суму од $ 20 искључиво за вас двоје, за кафу и слатко гостима (по српском обичају, прилепском и београдском), за “репрезентацију”. Ово је претек од неке моје зараде у Канади, после пакета послатих српској сиротињи о Божићу. Господе, благослови.

Г-ну Перишићу реци, да сам од њега примио врло лепу Божићну честитку, али му нисам заблагодарио просто и само зато што нисам имао његову адресу.

Ми би се сви морали научити од наших “домаћина” бар то, да на СВАКОМ писму забележимо своју адресу.

Знај, оче Димитрије, да је “Монах Тадија” једно име, а “Николај” друго.

Ја се надам да ће ти ускоро стићи нешто, где нећеш морати двоумити о имену.

Јавио сам Зорану у Њујорк (ти знаш свакако Зорана, сад је он студент на Колумбији), да ти пошаље два прим. “Life of S. Sava”. Он je то свакако учинио. Овде код себе немам ни једног. А ти даруј коме желиш, за сада, докле не буде издана твоја књига на енгл. “Аn outline of the Orthodox Dogmatics”.

Желећи вам свако добро од Господа, поздрављајући и целујући у Духу Светом твој и ваш срдачно одани

Е. Николај

Дирљиво је твоје сећање на Вл. Иринеја. Пријатељство, које смрт не прекида, него, изгледа, појачава: Бог да га усели у свету Небесну Србију а теби дуг дуг живот живот и здравље здравље. Плима Божије Благодати јача је него клима енглеска, на коју се жалиш. Код нас је дуготрајни снег и ветар. Али молимо се Господу, да плима победи климу.

***

Дан св. Харалампија 1953.

Драги ми оче Димитрије,

Ово је обећани додатак прошлом писму. Мисли и суди о њему како хоћеш. Стари “grand old man”, Слободан чита сада Св. Писмо сваки дан, али не знам да ли ће имати храбрости да ово спроведе.

У сваком твом приказу мојих дела ‒ недела ‒ ти истичеш да сам ја много писао и написао. А шта мислиш колико би изнело када би се све сабрало што си ти написао (“Пут”, “Светосавље”, “X. Мисао” и остало, ново као “Препород” и опет остало)?

Заиста, ја сам много писао, а то је прво зато што нисам имао дара да укратко кажем много, као рецимо Паскал. А друго, то ми је у наслеђу. Мој пок. Отац Драгомир (велика душа), био је деловођ општински 30 година. Само је писао и писао. Па ето и његов син.

Могу теби поверљиво рећи, да све што сам штампао пре 1924. год. не бих желео да се икад прештампава. А и у доцнијим књигама има понегде грешака.

Надам се да ће мој “Диван” многима користити. Па кад ти прочиташ, и нађеш да је тако, а ти га препоручи твојим парохијанима.

Још једном те молим, разбијај предрасуду, да ова “Библиотека Свечаник”, једина за сад у Српству, није ни зборашка нити политичка и партијска. Као што знаш, ја сам је основао да буде духовна храна ојађеним Србима, свима Србима који се нису одрекли Христа ни свог пуног садржајног имена српског.

С благословом и поздравом теби, Лели, др. Маринковићу и свом твом 800 бројном стаду словесном.

Твој срдачно одани

Е. Николај

***

St. Stephen's Serbian Orthodox Сhurch 18 Church Street, Lackawanna 18, New York, јул 23.53.

Драги ми мој докторе и брате Димитрије,

Мир ти и благодат од Господа.

Примио сам два прекорна писма, прво од Јеле па сад и од тебе. Но желео бих да ме разумете и да ми опростите заиста дуговремено ћутање.

Месец мај био је сав испуњен испитима у Семинарији у So. Canann-у, где сам ја обавезни професор. Месец јуни до пред Видовдан провео сам у Њујорку где сам надгледао завершетак студија наших 8 Срба сјајних студената, одржао 2 предавања и служио код Срба и Руса. На Видовдан био сам на Конгресу С.Н.О. у Чикагу, где сам имао најмучнију ‒ но вазда свештеничку ‒ дужност да мирим закавжене Србе. По том служење у нашем манастиру и у So. Bend-у, по том крштење једног младенца и посета наших стараца у Дионисијевом “Дому за старце”. Бедни људи, како би Достојевски рекао! Најзад пут (боље рећи бегство) ка о. Мији овде где сам сад, и где ме такође тумбају овамо онамо. Сви додају бремену а не смањују године, а године као фатално све се множе а не крате. Но не жалим се но благодарим Господу што ме Срби још сматрају живим и “полетним”. А ја се томе радујем као дете.

Но и вас двоје сте мало чудни: шаљете ми писмо по лабуду а не по тици ластавици, па све позно стиже. Иначе бих вам био честитао дивно празновање св. Апостола и високе госте. Али све стиже доцкан. И ја и о. Мијо прочитасмо парохијски лист “од корице до корице”. И све лепо. И све чисто и честито. Ту сте ви. Ту др. Маринковић. Ту племенита сиротиња српска. Као да сам могао бити међу вама. Али није без изгледа, но само доцније. Хвала на заузимању за “Свечаник”. Трудимо се и трудићемо се, вазда мислећи о вама двома и вашој сложној пастви, и желећи вам свако добро од Бога,

ваш увек одани вам срдачно

Николај

Овде остајем ако Бог хоће до краја августа. Горња адреса. Нека ми Јела пошаље адресу Даничину (изгубио сам је) да јој пошаљем пакет одела, наравно половног.

***

St. Stephen's Serbian Orthodox Сhurch 18 Church Street, Lackawanna 18, New York, авг. 20. 53.

Драги ми Докторе, Мир ти и здравље и благодат од Г-да.

Примио сам и Јелино и твоје писмо. Видим да сте сношљиво добро, иако желите (нарочито Јелена) много боље. Не мислим да би вам у Канади било боље, чак и када би се твој негдашњи “кардо” Дионисије сажалио и позвао те. Наша емиграција постаје све пакоснија на целом овом континенту, и у Монархији и у Републици, ваљда због исувише утанчаних нерава од дугог погледања блаженог home going. У том погледу овде је заиста теже и ружније него у Енглеској: Људи се наједу, напију, навозају, па онда се сете својих и од муке се посвађају тобож око политике и ‒ заплачу. Тако се завршавају чувени пикници, о којима читате у Србобрану. Но мени се допадају твоје философске речи: “Благо народу који још има силе да плаче”. То ме подсећа на речи Божје: “Блажени плачушчи”. Тешко нама Србима, ако после онога што је било и што јесте не плачемо. Но хвала Богу што плачемо, што је јемство утехе која не ће изостати. И ја сам јуче на Преображење душом плакао са визијом мога Лелића и задужбине мога оца Драгомира у коју се слаже на хиљаде правоверних из ваљевског и ужичког округа на молитву, причест и народни сабор. Свакако је и о. Јустин служио а монахиње из Ћелија певале... певале и са свима осталим плакале плакале...

О вашем Петровданском слављу нико ми није-чак ни ти-писао тако одушевљено као Влачић из Манчестера. Знаш, зар не знаш Влачића? Свак зна неког Влачића, било предка или потомка, а ја обојицу. Хвала му и поздрави га. Према свим извештајима ваше апостолско славље било је у сваком погледу Краљевско. Будите срећни и задовољни. То је заслуга ПАРОХА, Бог да га живи.

Нека ме твоја општина не позива званично. Ја ћу доћи ‒ а доћићу ‒ не кад они желе и кад ја хоћу него кад могу. А не могу одмах, нисам грађанин ове земље нити га желим примити. Што старији то већу наду имам да ћемо се вратити дома.

Да се опет вратим на Петровданско славље. Изгледа да је то било славље у смислу Српске слоге и тријумфа Православља. И то је радост, радост са сузама. Највећа радост не бива без суза. Сви треба да радимо на тријумфу Правословља. Јер то је тријумф Христа. У том погледути би могао саставити књигу: “А short Outline of the Orthodox doctrine”. To би било достојније тебе него да преводиш “Касијану” и “Диван”. Ово могу чинити и “црне браде”. А “белобради” теолози треба да стварају светлосне централе, од којих ће многе друге руке узимати и разносити светиљке.

Односно “Свечаника”: Твоја парохија од 1000 “глава и чавора” могла би свакако више да прима књиге наше ‒ твоје и моје библиотеке ‒ а не само 30 комада. Бар 250. Ја бих писао о. Алекси да даде процент распродавцима. Он је истина штедиша, што ни мало није чудо: за 18 месеци издао је 10 публикација што ни једна друга српска организација није учинила ни за 10 последњих година. Ово је радост теолозима и богомољцима.

И тако ‒ да се зауставим.

Кажи Јели, да ћемо се ја и Мијо постарати да пошаљемо Драгани у Змаја од Ноћаја улицу пакет и пакет.

Господу помолимсја ‒ Господи помилуј: оце и братију нашу, живе и усопше, праведне и грешне, и раби твоја: Димитрија и Јелену, и Димитријеву Словесну паству. Мир вам. Амин.

С благословом

срдачно одани Е. Николај

***

BISHOP NICHOLAI RUSSIAN MONASTERY So. CANAAN, PA. Febr. 13.54.

Драги ми Докторе, Радујсја в Господје!

Стиже ми и друго писмо од Леле, твоје С. С., тј супруге и секретарице. Њена писма плове отуд ‒ до ‒ овуд дуже него што одавде писма лете за Аустралију и враћају се. Ту лаганост у ходу ја приписујем душевном миру и тишини, што је за здравље добро.

За м. Ану ја шаљем само ову својеручну молитву за Чисти и Часни Пост. И поруку: не слати ми ништа, баш ништа. Шта у Америци нема? Свега, свега осим једне шљивове свирале од пола метра. Уз то и брига: ја сам јој одговорио о пријему I пакета, а она сад пита, да ли сам примио! Ако Лела може нека јој каже: куће немам да бих насадио чуваркућу, ни градине да бих посејао босиљак. Зато сам то и остало, што је за кућу дао Српкињама у Њујорку. Красне тканине дао сам девојкама из хора “Коста Манојловић” у Лакавани, да их носе и да се поносе. Узео сам неколико пуцета од грожђа као лек, и од тада се осећам много здравији. Посматрајући сваку ствар слао сам благослове рукама које су радиле и паковале, на прво место мати Богдајки.

По речи апостола: Не желим ваше него вас! И у Христа се надам, да ћемо се видети ускоро лицем у лице. Похваљујем велики труд око нове трпезарије, благослову о. Архимандрита додајем свој благослов. И тако даље. Знао сам ја да ће Сретина кћи, наша богдајка, знати интелигентно кућом управљати и љубав свију укућана задобити.

Нови пакет пак НИПОШТО НЕ ШАЉИТЕ МИ ОВАМО. Задржите код себе, па кад тамо дођем, на путу за Отаџбину, узећу. Амин, Боже дај, Србе више не карај, него их покај и поврати у Богдај!

А сад мој Докторе, да се објаснимо. Зашто у толиким писмима, што но од вас земљом ходе и водом броде, ни речи о Свечанику? Ни о књизи Спекторског, нити о Јустиновој? Ни о Календару? Да ли се Влачић трудио око њих?... Не могу да говорим.

Како смо да смо, само нека нас вера осветљује а љубав греје.

Спомињи у светим молитвама: проту Стеву Дим., проту Марка, проту Жику Ристан. и моје родитеље: Драгомира и Катарину.

Срдачан поздрав теби и Лели, па Даници и Лелици (да л је отуд моје село Лелић?) а “нашега Драгана”, који мене зове “нашим Владиком” љубим.

Увек одани вам

Николај

***

St. Stephen's Serbian Orthodox Сhurch 18 Church Street, Lackawanna 18, New York, Св. в. м. Марина (Огњена), 54.

Драги ми Докторе мој, Помози Бог!

Твојим драгим писмом разагнао си ми многе сумње и нагађања због дуговременог ћутања. Од свега ме највише радује успех у парохији.

“Свечаник” је једно од помоћних средстава мисионирања вере по парохијама. Ти бар имаш неколико сјајних богомољаца (Влачић, Боро етц), па их инспириши да се потруде.

Што се ти, дивни Докторе, критички односиш према Јустиновој књизи, знај, да је она главни “хит” за наше овамо. Хоће да преведу на енглески. А о књизи Спекторског пишу професори из Београда ‒ “дошло је као храна”. Што се теби не свиђају, то је зато што се оне не пишу за учене него за неуке. Продужићемо у име Бога. Само ‒ “жетелаца мало”. Од тебе се очекује “Outline of the Dogmatic Theology in the East. Church”.

Хвала тати и нани малога Стеве на свирали. Добро ми је дошла, јер сам моју поклонио у Кливленду једном бољем свирачу од мене. Прилажем овде пет долара, од којих три за Стеву (на колевку), и икону Богородице за Стеву, а два долара за Драгана, да продужи у цркви послуживати течи и певати сва одговарања. Јер НИКО НИЈЕ ПОСТАО ПРАВИ ЧОВЕК ЗБОГ САМОГ ОДЛИЧНОГ ШКОЛСКОГ ЗНАЊА.

Хапшење М. Арсенија овде је изазвало велики бум и огорчење не само Срба него и Американаца. Да ли Махер чини неке протесте, и сви ви остали?

Срдачан поздрав и свако добро од Бога одани увек

Николај

Ја сам овде на одмору код о. Мије и о. Нике Стојсављ. Потврди ми с две речи пријем овог писма, да не бринем.

***

As from So. Canaan, Ра. Апр.12. 55. (св. Јован Лествичник)

Драги ми Докторе, Христос воскресе!

Примио сам од Јелене 2–3 писма. Но нисам јој одговорио. Боловао сам четири месеца. И тек сад, прездрављен али не оздрављен, одговарам на пошту. Мило ми је што имаш много посла. Ако човек тога нема, онда му Бог попушта болест. Светогорац каже: Или делуј или болуј! Бог не трпи беспослене виноградаре.

Пише Лела, да сте купили себи сопствени дом. То је заиста лепо. Но то ми испољава вашу сумњу у повратак у Отаџбину, а та сумња није добра. Ако Лела пише игум. Ани, нека пита, да ли је примила што је желела.

Ја мислим провести Васкрс овде у Њујорку, до Томине Недеље, а потом морам у So. Canaan, јер наши студенти у мају полажу годишње испите.

Мило ми је увек, да чујем добру вест од вас и о вама.

Желећи вам свако добро од Бога ваш увек одани

Николај

***

BISHOP NICHOLAI RUSSIAN MONASTERY SO. CANAAN, PA 3/IX 55

Драги ми Докторе, Помози ти Бог!

Тек што примих писмо од твоје Јелене. Одговарам одмах ‒ хитно је. Игуманија Ана послала поруке за њу, а она не жели да оде и прими те поруке! Господе, зар је то могуће? Њена драга и давнашња пријатељица Ана отишла би и пешке до Солуна за њу, а Јели тешко потрудити се отле до Лондона!

Ако већ није доцкан, реци јој да одмах оде; а лако је у великом граду састати се поверљиво, лакше но у шуми. Нема ту никаква изговора; страшно је ако не оде. Можда има порука за мене.

Да је та мала већ монахиња, ја бих је довео овамо, где се жели да створи један српски женски манастир. А овамо нема срп. манастира, с којима би се то могло почети. Од моје стране Ани поздрав и порука: да испита могућност доласка овамо 3–4 сестре, искусне монахиње ради овог циља што рекох.

Иначе, овде као и тамо: Гнев Божији показује се у страшним вихорима, од којих хиљаде гину, градови се руше, билионска имовина пропада. Па поплаве, жеге и др. А мало се ко сећа откуда је то и зашто? Све се објашњава случајем и слепилом природних стихија. Војују против комунистичког слепила, а сами не виде прсте Господње. Ипак су Срби видовитији од других. “То је од Бога”! Често чујем од Срба, али од других никако. Чак и пастори се толико “понареднили”, да не виде Бога у свему овоме. Зато ми православни свештеници морамо бити алерт у објашњењу и опоменама народу.

Свако вам добро од Бога жели и срдачно поздравља

Николај

***

So. Canaan Pa. Jan.15. 56.

Драги ми Докторе,

Примио сам твој парохијски лист, но на жалост не могу да читам “латиницу” (која и није латиница Запада него словенског Истока, чудовишно писмо!). Прегледао сам само, а нема ко да ми чита. Врло ме заинтересовао случај са “spooke-house”, узнемирење од злих духова и успешна молитва. Волео бих имати то за моју збирку. Те те молим, препиши то на чисто и пошаљи. Употребићу, са сличним материјалом сабраним у Србији. Негда ‒ хеј ‒ негда.

Поново ти честитам крсну славу. Нека ти славни Јован Претеча измоли од Господа Бога све што је потребно за спасење.

Одани ти увек

Николај

Р. S. Ја се много не одушевљавам подизањем нових срп. Цркава у Енглеској. Јер имам јаку наду да ћемо се вратити својим драгим црквама и манастирима у Светој Србији.

СРЕЋНА НОВА 1956 ‒ ТА

Вама и свему Српству. Амин, Боже дај!

Срећна слава. Свети и моћни Јован на помоћ вазда и за навек. Да украси стазу Вашу и свега Српства у Новој Години цвећем (као ова карта).

Доста трња, о Господе!

Срдачан поздрав

Николај

ЈЕЛЕНИ НАЈДАНОВИЋ, СУПРУЗИ ДР ДИМИТРИЈА НАЈДАНОВИЋА¹

***

1947.

Љубезна Госпођо Јело,

Поодавно сам примио Ваше писмо у Њ. Ј. но тек сада одавде са опоравилишта пишем Вам. Чуди ме да Ви и Димитрије желите овамо. Нема данас земље где тече мед и млеко. И на коме остављате школу? И чиме би се овамо бавили? Ја се бојим да не погрешим.

У сваком случају за сада је немогућ долазак нашима овамо док се не отвори нова квота. За сада најбоље успокојте се у тој земљи културе и слободе. И молите се Богу за милост према целом свету, јер је гњев Божји постигао све.

Вама и Димитрију жели срећну Н. Г. Бог да вас благослови.

Еп. Николај

***

Стална адреса:

Serbian Monastery Libertyville, Ill. U.S.A. Ha дан св. Апостола Филипа 1946.

Драги ми брате Ратиборе, Радујсја о Господје!

После мога разговора са Полом Андерсеном о Вама у Њујорку, затекох овде у нашем манастиру и Ваше писмо и пакет књига.

Дивим се Божјем промислу и вашем српском трудољубљу тамо у логору. Издали сте читаву малу библиотеку корисних књига. Постигли сте оно што ми скупа у далеким странама нисмо постигли. И све ‒ благодарећи Господу, српском неодољивом духу и ИМКА, хришћанској организацији која вас је тамо помогла више него ма која друта организација која се именује именом Христовим. Бог да вас живи и благослови, сложи, обожи и умножи, оснажи и ублажи. Амин Боже да би тако било!

А сад ‒ одговор на Ваша питања:

‒ Да ли хоћу да Вам дам дозволу за прештампавање? Бог с Вама! Зар не знате да ја никад нисам ништа полагао на своје ауторско право? Колико хоћете и како хоћете ‒ прештампавајте. Само имајте на уму да су моје књиге и слабе и застареле. Зато гледајте да тражите нове потоке воде живе, међу млађим и јачим.

‒ Да ли одобравам издања Трилогије? Зашто не ‒ ако ви тамо споразумно налазите да још има савремене вредности? Само ‒ нека се не изостави из Рата и Библије глава 2. “Какав ће бити будући рат”.

‒ Желите неку нову реч од мене? Желите ли ново сунце на небу или старо? Христос је за нас Србе сва вредност ‒ и стара и нова, и надвремена.

Мудар књижевник и добар домаћин износи из своје ризнице старо и ново. Нека се Срби не одрекну старога добра и нека се не понадају сувише у ново. Јер старо се добро као старо злато лагано ковало (споро, као народне изреке и пословице), а ново се брзо лије и фабрикује. Стражите ‒ рекао је Отац. То јест, будите будни и обазриви.

Један други брат мој написао вам је Божићни поздрав. Од моје стране ја вас само могу поздравити анђелским поздравом над Витлејемом, који је програматичан за сва Месијина времена до краја времена, а то је у суштини следеће:

Славите Бога на висини (а не доле у низини) Да би био мир на земљи и добра воља међу људима. Оно прво услов је овога двога ‒ мира и добре воље.

Без онога првога, ово двоје бива фатаморгана, хватање месеца у води. И зар нисмо ми сведоци узалудног људског труда да се посади ово двограно дрво без оног корена? Словени који спречавају слављење Бога осујећују праву мисију словенства, која је јеванђелска и ‒ само јеванђелска. И још ‒ која је дошла са светог Балкана. Јер ако свети апостолски Балкан постане христоборан, онда је Православље у највећој опасности, а са њим и Словенство. Јер Бог се не да ругати до краја.

Поздравите Клода Нелсона. Држите се богомољства. Љубите богомољце. Они су били со и квас у слободи; они су то и у робовању. Певајте народне духовне песме и знајте да ‒

Вера, слога и стрпљење ‒ Српско су спасење.

Сатана ће убрзо бити посрамљен, а Христос прослављен. Небесна Србија војује за вас. Само се кајте и надајте. Још смо у тунелу, али зраци светлости допиру у нашу таму. Зраци милости Божије и опроштења.

Свануће долази. Амин, Боже дај!

С вером да је у Христу Богу сва сила, и моћ, и господство и власт, и с надом да ће Он Својом руком окренути све на добро и на најбоље, ја вам честитам Божић с благим жељама и смерним молитвама.

Срдачно вам одани, Е. Николај

Књигу Под маслинама нисмо нашли у пакету.

Ако знате што о судбини о. Јелисеја и осталих монаха и монахиња у Овчарско-кабларској клисури, јавите, молим Вас.

***

Српски манастир Светога Саве у Либертивилу, Илиноис, 12. јануара 1948. г.

Драги ми брате Ратиборе,

Ваистину се Христос роди!

Примио сам Ваше писмо од 28. децембра овде у манастиру где сам дошао мало на опорављење.

По жељи Вашој послао сам Вам “Символе и Сигнале”. То је једини примерак који сам овамо нашао. Па пошто мени више не треба, дарујем га Вама. “Рат и Библија” овде се не може да нађе. Не мислим да би Трилогија била корисна, на супрот Владином мишљењу. Јер су оне три моје књиге тако збијено написане, да је тешко направити извод, а да се не изгуби логична веза. По Вашој жељи покушавам да саставим једну књигу искључиво за Србе. Јер је како сами велите, забуна код наше интелигенције велика, што увеличава наше невоље. Ако Бог помогне те свршим, јавићу Вам.

Ваш предлог да се оснује српски манастир у Енглеској, у који би се и штампарија пренела, изврстан је, али питање је, да ли се може наћи пространо земљиште у стешњеној земљи енглеској? Зато би на другом месту могла се узети у комбинацију Канада, где има свега у изобиљу па и хартије.

Односно три богослова за Халку. Патријарх Цариградски је одговорио, да би примио 2–3 српска богослова. Но ко ће их наћи и где? И ко ће их одабрати, а да се не огреши? Ако би Архијерејски намесник прота Милан Јовановић са У М.С. А. предложио тројицу, и Y.M.C.A. и пристала да плати пут до Турске, онда би ја (или Владика Дионисије) могао писати Патријарху Максиму.

Пишете да је у Енглеску отишло 5000 Срба. Међутим сазнајемо, да је једва половина онамо стигла. Жалим што и оних 150 нису отишли.

Било би добро да јавите Епископу Дионисију имена оних који желе бити монаси.

Прегледајући све књиге које сте успели издати, просто сам задивљен. Овде је врло тешко штампати на српском једну једину књигу. Све српске штампарије заузете су штампањем новина и календара.

Нека Вас Господ благослови у Вашем брачном животу. Молимо се Богу, да Нова Година буде срећнија од прошле. Свима па и нама Србима. Амин Боже, тако дај!

С благословом и поздравом

Срдачно Вам одани Е. Николај

***

Mr Ratibor Djurdjevich Y.M.C.A. 1804 Congress Street Chicago 12 Ill. As From Russian monastery South Cannan, Pa Ост. 29. 51.

Љубазни брате Ратиборе,

Мир Вам и здравље од Господа.

Дошао сам у Њујорк због прославе Свете Петке, и у име Божије сутра се враћам на своје место, из овога.

Шаљем Вам овај рукопис “Диван”. То је углавном површна историја богомољачког покрета код Срба, но главно је Наука о чудесима. Прочитајте и оцените.

Много сам захвалан јуначини Светомиру на доброј вољи, да овај MS. откуца ћирилицом; мислим, у два примерка. Није журбе. Ја сам писао оцу Алекси и молио за извештај, под којим би се условима то штампало у Минхену.

Молим Вас, подајте Светомиру новаца да купи писаћи материјал, и мене задужите.

Бог је велики, спасиће народ. Дужни смо непрестано молити се.

Вама и Вери поздрав и благослов.

Одани Вам Николај

***

Russian monastery So. Canaan, Pa. Митровдан, 1952.

ПОВЕРЉИВО

Драги брате Ратиборе, Мир Вам и здравље од Господа.

Наша писма су се укрстила.

Ви већ имате моје писмо о ономе што Вас највише интересује ‒ штампарија. Писао сам Вам да то питање сада стоји у троуглу: Ратибор ‒ прота Николић ‒ Најдановић. Дакле, не зависи од Енглеза, код којих сте Ви желели да ја посредујем. Према томе ја ту не могу ништа учинити. Није истина, да сам ја проклињао цркв. општину ако штампарију она законито или незаконито преузме. Само сам јасно рекао проти Николићу, да ће га брига о тој штампарији одвести од његовог духовног позива. Штампарија за сада издаје “Препород”, и има 400 претплатника (по сведочењу о. Надановића), али је несимпатичан због латинице. Ја га с муком читам.

Можда би добро било да Ви створите неки ортаклук са Протом, односно Цркв. Општином у Лондону, ја не знам. Но не увредите ни Најдана.

Но чим сте Ви напустили књижевну велику делатност у Европи, ја сам брзо нашао канал за издавање календара и књига у Минхенској штампарији “Логос”, с протом Алексом. Наша трећа књига већ је у штампи (готова за Никољдан), па четврта до нове године. У идућој години, ако Бог да, публиковаћемо најмање четири књиге.

Можда и лист (двомесечни) “Света Србија”, глас цркве.

Према томе, ми нисмо нимало заинтересовани практично Вашом штампаријом (осим пријатељски), јер имамо “Логоса” у Минх. одакле лако дотурамо књиге у Југославију, што је врло важно. Но ја немам ништа против, да се сва ова делатност пренесе у Лондон под условом да Ви уредите ствар са протом Николићем и ако п. Алекса пристане на то. Пишите њима и договарајте се.

С благословом одани Вам

Николај

За Ускрс, надам се, изаћиће мој “Диван”. Писмо Илића много ме потресло. Треба уз књижевну акцију створити и добротворну. За идућу серију ја се трудим на МОЛИТВЕНИКУ ЗА СРПСКУ ДЕЦУ. Тражи се. Али не иде без илустрација.

Знате ли Ви ко би могао илустровати?

***

Russian monastery So. Canaan, Pa. Nov.1.52.

Драги брате Ратиборе,

Пре неколико дана тек вратио сам се у ово место после дугих путовања (Европа, Калифорнија, 14.000 миља!) и међу писмима затекох и Ваше.

Вас увек интересује штампарија. Али она два вредна човека нису ми у Лондону долазили да о томе говоре. Прота Николић желео је да ту штамп. присвоји за цркву, но ја сам га од тога одвраћао. Нема он времена да води штампарију, јер је иначе претрпан црквеним пословима. Најдановић је против тога. И тако изгледа ми, да решење питања није до Енглеза него до наше цркв. управе у Лондону. Због тога се ја нисам ни обраћао Енглезима.

Што ми пишете о Вашем труду да се усавршите у правог и модерног “up to date” секретара Y.M.C.A. то је заиста похвално, ма да је то на штету једне Ваше велике књижавне акције у Европи. Y.M. С.А. у Србији нешто је користило. Можда ће моћи временом више. Но мене је увек привлачио покрет омладински, назват ружним именом SCOUTS. И у Жичи сам нешто планирао, да тај покрет практичног, доброчиног Хришћанства, посрбим и покрстим, па уведем у мојој епархији. Али ‒ дуну ветар и однесе и тај мој план са осталим.

Свако Вам добро од Бога жели и поздравља Одани Вам Николај

***

Jан.15. 56.

Љубазни ми брате Ратиборе, Ваистину се ХС. Роди. И нека Вам је благословена Нова Година.

Прочитао сам Ваш дивни опис живота, труда и успеха.

Мило ми је што сад пишете “Ја и Вера” а не као раније (не Ева и Адам него Адам и Ева, што је библијски). Нека се Вера не љути!

Допадају ми се Ваше мисли о демократији Американској. ‒ Не знам шта ће те моћи научити из Психологије од Американаца, али мени се чини да су два узрока психопатској невољи: грех и катастрофална техничка цивилизација.

Против греха зна се лек, али овој цивилизацији, изгледа ми, нема бране ни устава, шири се и где не треба, захвата сав свет, и предзнак је Краја.

Опис Вашег живота ванредно је леп и литераран: красна слика личне среће и насладе природом. Но ја бих то слао само срећнима у Америци а не и српским паћеницима и болесницима у Немачку. Несрећне вређа туђа срећа; њима се шаље икона Распећа Христова.

Comm. Chest (2 милиона) не знам ко га помаже, но знам да српски невољници, стари ветерани, верни савезници Америке на Шејланду и другде, без те помоћи, лагано умиру и одлазе “НА ИСТИНУ”.

Вама и Вери срдачно жели свако добро од Господа Одани Вам увек

Николај

Шаљем Вам ову малу књижицу. Можда ће се студенти интересовати (наравно не р. католици).

Николај Велимировић писао је 10/23. децембра 1940. писмо Драгиши Цветковићу (оригинал овога писма је у оставштини професора Константиновића):

“Поштовани Господине Министре Председниче,

У Светом Писму, које су Ваши родитељи веома поштовали, стоји написано: “Праведник се избавља од невоља а безбожник долази на његово мјесто.”

Принуђен сам да Вам пишем поводом неких од оних похапшених и у хапсу мучених људи, који се називају присталицама г. Димитрија Љотића. Пишем Вам као Министру Унутрашњих Дела, под чијом влашћу стоје хапсане и хапсеници у овој земљи. Међу ухапшеним налази се и г. др. Димитрије Најдановић, професор и књижевник, мој ученик, који је ове године докторирао на берлинском универзитету са одликом. Он се налази у хапсу Управе града Београда већ неколико месеци. Болестан је. Издржао је тешку операцију, и један бубрег му је извађен. Да би се одржао у животу, препоручено му је да живи на највећој дијети. Међутим он траје своје дане у убитачним приликама сужња у тамници. И ако се брзо не ослободи, он је већ осуђен на смрт. Зашто? Ко се осуђује на смрт по законима ове земље? Злочинац или издајник отаџбине? Најдановић није ни једно ни друго. Он је православни Србин, теолог, убеђени хришћанин, и један међу најистакнутијим писцима у нашој православној цркви овога поколења. Тешко је и помислити да би такав човек могао ући у ма какве радње, које би се квалификовале као злочин или издаја отаџбине. Српска црква нема много тако способних и добро школованих људи као што је др. Најдановић, да се не би интересовала његовом судбом. На против, сви ми црквени људи који познајемо др. Најдановића ‒ а таквих нас је много ‒ с највећом пажњом пратимо шта се сада чини са њим.

Ви знате, Господине Председниче, да су данас антиверске, антиправославне и антинационалне силе у овој земљи врло активне. Ако је злочин то што је др. Најдановић са својим пријатељима устао против тих сила, онда се тај злочин може и Вама приписати. Или, ако је издајство отаџбине то што је др. Најдановић писао и говорио против клерикализма као страшне опасности по ову државу, онда треба похапсити и све нас, припаднике српске националне цркве, којој је одбрана од клерикализма у програму још од времена светог Саве. Ако ли се посумљало у његову оданост према Краљевској Династији, тек онда се човек мора наћи у чуду. Уписано је у историју колике је жртве поднела кућа Љотића за династију. Па ако би се посумљало у династичност Д. Љотића, пријатеља др. Најдановића, онда се та сумња лако може проширити на свакога у овој земљи. Ако неки одређени типови називају г. Љотића “лудим” због тога што он чита Свето Писмо, моли се Богу, држи постове и причешћује се, онда се из истих разлога могу прогласити лудим милиони православних Срба, управо цео српски народ.

Не мислим овде да браним г. Љотића. Његова вера у Бога и његов карактер довољна су му одбрана. Него сам хтео да кажем, да и многи његови пријатељи и поштоваоци држе прописе православне вере исто као и он. Тако је и др. Најдановић ‒ као што ми је дошло до сазнања ‒ као савесан син православне цркве постио са још неким својим сапаћеницима у затвору да би се прве недеље овога Божићњег поста исповедио и причестио. Када су ту своју намеру и жељу саопштили надлежном чиновнику и замолили да се позове православни свештеник, чиновник је то одбио. Да су у питању римокатолици, сам би се папа у Риму покренуо да учини протест преко своје дипломатије и да неодступно тражи задовољење верских потреба својих верних. Православна црква срећом нема ни папе ни своје дипломатије, нити се пак служи ма каквим присилним и насилним средствима. Она има своје прописе, и апелује на савест оних који су на власти, да вршење тих прописа не спречавају.

Па и ја, као један од старешина Српске православне цркве, чиним овај апел на Вашу савест, Господине Председниче, и молим, и то:

‒ да дозволите да православни свештеник може доћи у затвор и причестити оне православне Србе који то желе и траже;

‒ да наредите да се убрза окончање полицијског ислеђења против др. Најдановића и његових другова, како би што пре изашли пред државни суд и

‒ да болесног др. Најдановића или пустите кући или упутите у болницу где би се лечио и неговао. Тако исто и остале другове његове који су са поремећеним здрављем дошли у затвор или у затвору оболели.

Немојте дозволити, Господине Председниче, да се поново оствари она непогрешна реч библијска: “Праведник се избавља од невоље, а безбожник долази на његово мјесто”. Немојте дозволити, да ма и један праведник трпи невољу у оквиру Ваше моћи и власти. Jер не може бити добро ни за Вас ни за државу, да страдају људи од несумњиве побожности и несумњивог родољубља. Ја Вас познајем из оних година када сте се Ви одушевљавали Достојевским. То сећање улева ми наду у душу, да се нећете оглушити о овај моj апел.

С поштовањем и поздравом

Одани Вам Епископ жички, Е. Николај”

Драгиша Цветковић одговорио је Николају Велимировићу 28. децембра 1940:

“...Прво, да начелно расправимо питање за које се Ви интересујете.

Земља у којој нема реда, где се ауторитет власти не поштује, да извесни илегални мисле да су они позвани да о највишим интересима воде рачуна и да конспиративним путем долазе до изражаја, обично доживљава најгору и најстрашнију судбину. Наочигледнији пример за то имате из најскоријег времена и у непосредном нашем суседству. Такав хаос не можемо дозволити у нашој земљи и сваки илегални покрет осетиће сву строгост закона. (...) Према томе ја нећу дозволити акцију неодговорних фактора и илегалних покрета, па било да они долазе са левице или деснице. По моме схватању и једни и други су опасни, јер имамо видних примера и онде где су они долазили до изражаја са левице и онде где су долазили до изражаја са деснице.

Нико се не прогони зато што верује у Бога, али ми знамо да су многи илегални користили се свим средствима па и црквом, ако су требали остварити њихове циљеве. Није довољно да се само човек крсти и да иде често у цркву већ треба да му је душа чиста и исправна.

“... Није он (Најдановић) затворен што верује у Бога, већ што је дошао у друштво људи који су Бога заменили сатаном.

Попут примера у друтим земљама где су људи страдали и стрељани без пресуде, друштво г. Најдановића хтело је и овде да створи такву организацију и такво расположење. О томе Ви можете добити непобитне доказе, кад год хоћете и у свако време, јер ми је јако стало до тога да Вашу личност, коју високо ценим, уверим у праве циљеве овога друштва. А када све ово видите као наш највећи преставник цркве, ви ћете се сами сложити да jе моjа одлучност у овоме погледу само спасавање земље од хаоса и нереда, који би се љуто светио свима нама. Поступајући овако ја мислим да сам у потпуности одговорио Светом Писму, које проповеда мир међу људима, слогу и љубав против нереда, хаоса, неслоге и мржње.”

Ти ми оштро саветујеш, да напишем мемоаре о свему што се збило са мном и блаженопочившим Патријархом Гаврилом, твојим ближим земљаком, у току четири године нашег сужањства под Немцима.

Жао ми је што те не могу у целости послушати. Чујем, да многи Срби пишу мемоаре; па нека их нека пишу. Само ко се подухватио тога посла треба да зна да ништа није теже него писати безпристарасне мемоаре са провереним и тачним фактима, која би користила будућим поколењима и историописцима.

Али како се ове године о Ђурђевдану навршује двогодишњица од смрти Патријарха Гаврила, ево излазим у сусрет твојој жељи са описом само једне од многих драматичних ноћи које смо заједно проживели у логору Дахау. Неколико потеза само, колико за карактеристику Трећег по реду Патријарха Српског од обновљења наше Патријаршије, и то у времену свенародног страдања и мучења.

Наша барака била је дуга преко 100 метара. У њој је било људи сваког имена и позива, од чувеног др. Нимелера и два минхенска монсињора до једног нашег македонског новинара, који је сталним плачем био задобио ретку привилегију, да слободно шета по ходницима и да разговара са стражарима. Још и да поручује и добија из Минхена печено кестење и кикирике, што се сматрало у логору врховном посластицом.

Кад почеше американски авиони зујати изнад Дахау, скоро из ноћи у ноћ мало мало па чујеш вику стражара из ходника: “Алле аус” (сви напоље).

Тако једне ноћи кад је падао мокар снег повикаше: Алле аус! Моја ћелија била је трећа до Патријархове. Баш тада Патријарх је имао црвени ветар и лежао је у постељи. Болест заразна. Нико му се није смео приближити осим оног ко је и сам желео умрети. А било је и таквих. Ко год је пролазио поред његове ћелије стављао је мараму на уста и нос, да се не зарази. Што човек културнији то плашљивији од заразе и смрти. Логорски лекар, др. Обермајер, који је прегледао Патријарха био је заиста хуман човек. Он ми је на само рекао, да ће Патријарх мучно моћи преболети. “Црвени ветар у његовим годинама доноси сигурну смрт”. ‒ Алле аус! понављаше се стражарска вика. ‒ Шта је опет сад? упита ме болесник из постеље. ‒ Вичу да излазимо сви. ‒ Кажи ти њима, ја им вели не изађох, па да ће ме сад убити. (Патријарх је добро говорио грчки, руски и француски, а за немачки ја сам му служио као преводилац).

Ја то преведох командиру страже. А тај беше неки мизантроп из Штрасбурга, који је мешао немачке речи са француским да је био неразумљив као да говори кинески. Он се дакле сав зацрвени од јарости, па повика:

Сви морају изаћи нема овде изузетка.

Патријарх ни да чује. “Нећу и не ‒ е ‒ ећу! Доктор ми је препоручио да се топлим. Ова барака је иначе хладна, а они ме још гоне ноћас на снег и кишу, у ону блатњаву јаму. Нећу!

Дозваше капетана бараке. Са марамом на устима поче ме питати. Рекох му, да Патријарх не може излазити на хладноћу без опасности по живот, и да ја морам остати да га услужујем.

Капетан: Јављено ми је да ће ове ноћи бити највећи ваздушни напад и ова барака као велики објекат биће свакако погођена и запаљена.

Патријарх: Реци му, нека се он не брине о мени него о себи. Ја осећам да нећу ноћас погинути. Сачуваће ме Бог а не она блатњава јама.

Капетан: Најзад, нека Патријарх остане на свој ризик, али Ви морате изаћи. Но и он не сме остати тако само у кошуљи; мора обући мантију и ставити камилавку и крст и остала одличја његовог чина.

Буди Бог с нама, сад и то! И на што то? Лакше ми је лежати овако раздевен. Него само желе да ме муче, зликовци и никоговине!

Капетан ме повуче даље у ходник и објасни: ако Патријарх погине као што хоће, неће бити времена да га мртва облачите. Пропис гласи: у току два минута сви лешеви морају бити избачени ван. А ми хоћемо, да мртва Српског Патријарха изложимо у логору (свакако и фотографишу) и покажемо и као жртву ваших американских пријатеља. ‒ И лисице би се зачудило лукавству људи!

Шта се могло пред силом.

Учинисмо то по наређењу. Патријарх оста у ћелији, како је и желео, а ја изађох пред капетаном у мрак и ‒ у јаму. У ту јаму склањала се култура двадесетог века да се спасе од цивилизације двадесетог века.

Настао је тутањ, тресак, укрштено севање, експлозије, што се не подаје опису.

Крај мене у рупи седео је један добри Норвежанин, директор пловидбе из Осла. Ја му шапнух:

Код нас Срба каже се: грми као свети Илија.

Он ми одшапну:

‒ У овом случају не грми св. Илија него Рузвелт.

У мраку неко ме ухвати за колена. Наш Македонац. Кроз јецање проговори:

‒ Ама, зар ту да умремо, дедо? Еј Скопје мило Скопје, што ми ти не би гроб, па слатко да умирам!

Норвежанин као да разумеде, па ће рећи у шали:

Лепо је овако у друштву умрети, један до другог, биће нам топлије у гробу!

Заиста је загонетан али не редак хумор људи пред очигледном смрћу. То Немци називају “Галген хумор” (хумор под вешалима).

Никако ми није ишло у главу, зашто нас Немци гурају у ову јаму (а таквих јама било је безброј) где нимало није сигурније него у бараци.

Онај паметни Норвежанин то ми лепо објасни:

То је сасвим јасно. Ако падне на нас бомба овде у рупи, нико неће бити рањен, сви ћемо погинути и они ће нас брзо затрпати овом земљом што стоји око рупе. У бараци пак многи би били рањени од одломака челика (сплитерс), па би их требало вући у болницу и лечити. Знате, Немци су народ практичан и економичан.

Због тога они не воле отпор српског Патријарха. Само због тога. Јевтиније им је закопати га мртва него лечити рањена.

Док ми тако ћућорисмо у очекивању смрти, наједном диже се огроман пламен изнад наше бараке, који осветли и нашу јаму.

Барака гори! Сви повикаше.

Ја скочих да видим Патријарха. Али злочести командир из Штразбурга гурне ме назад и дрекну:

Блајбен транкил алле ин вотр плаце!

Најзад зајаука сирена. Напад свршен. Сви појурисмо у бараку.

Срећом није горела наша барака него некаква зграда позади ње, па се пламен повијао, те се нама чинило да барака гори.

Брзо дођох до Патријарха.

Јеси ли жив, соколе? Ослови ме он први.

Хвала Богу те сте Ви живи, Ваша Светости.

Патријарх је убрзо по том оздравио, на чудо лекара и стражара. Само сила духа, вере и молитве, укрепила га је и одржала.

Сутрадан се наш Македонац шепурио по ходнику као паун и кроз плач говорио:

Не ли ја зборим, мори, има Бога, видећу ја моје Скопје! И прича нам како се сва барака диви Патријарху због његовог одлучног и неустрашивог става према Немцима.

Али нам Немци то нису опростили. Мене су отерали у ћелију мрачњачу без прозора. И тако су нас држали раздвојене 48 сати: болесног Патријарха без услуге а мене без светлости. То нам је била казна “за противљење власти”.

Тако је то било, мој драги Морачанине. На завршетку могу ти рећи, да сам ја пре рата имао начелних размимоилажења с Патријархом Гаврилом, што није никаква тајна. Но могу ти посведочити ово: За четири године сужањства под Немцима Патријарх Гаврило се показао прави човек, велики Србин и достојанствен Првопрестолник српске православне цркве. Због тога, нека га се сви Срби сећају с поштовањем и с молитвом, да му Господ дарује небесно царство међу четрдесет других славних Патријарха и милионе славних мученика српских.

***

Свака изговорена или написана реч “Највећег Србина после Светог Саве” је драгоценост за све нас Православце. Ипак његове речи од доктората на немачком језику, проповеди на енглеском, саопштења на француском, предавања на руском језику... наведоше многе, не само православце, да га назову, са правом, “Нови Златоусти”. Пред вама је, драги читаоци, тридесетак писама Светог Николаја која су марљивошћу, трудом а пре свега Божијом помоћу, сабрана од стране господина Жељка 3. Јелића. Потписник му се захваљује не само у своје име већ и у име свих вас поштованих читаоца.

О Видовдану 2009. год.