Ве́тхий Заве́т:
Быт.
Исх.
Лев.
Чис.
Втор.
Нав.
Суд.
Руф.
1Цар.
2Цар.
3Цар.
4Цар.
1Пар.
2Пар.
1Езд.
Неем.
2Езд.
Тов.
Иудиф.
Есф.
Иов.
Пс.
Притч.
Еккл.
Песн.
Прем.
Сир.
Ис.
Иер.
Плч.
ПослИер.
Вар.
Иез.
Дан.
Ос.
Иоил.
Ам.
Авд.
Ион.
Мих.
Наум.
Авв.
Соф.
Аг.
Зах.
Мал.
1Мак.
2Мак.
3Мак.
3Ездр.
Но́вый Заве́т: Мф. Мк. Лк. Ин. Деян. Иак. 1Пет. 2Пет. 1Ин. 2Ин. 3Ин. Иуд. Рим. 1Кор. 2Кор. Гал. Еф. Флп. Кол. 1Фес. 2Фес. 1Тим. 2Тим. Тит. Флм. Евр. Откр.
Но́вый Заве́т: Мф. Мк. Лк. Ин. Деян. Иак. 1Пет. 2Пет. 1Ин. 2Ин. 3Ин. Иуд. Рим. 1Кор. 2Кор. Гал. Еф. Флп. Кол. 1Фес. 2Фес. 1Тим. 2Тим. Тит. Флм. Евр. Откр.
Скрыть
25:3
25:4
25:5
25:6
25:7
25:8
25:9
25:10
25:11
25:12
25:14
25:15
25:16
25:17
25:18
см.:1Цар.30:12;
25:19
25:20
25:21
см.:1Цар.24:18;
25:22
25:23
25:24
25:25
25:27
25:28
см.:1Цар.18:17;
25:31
25:32
25:33
25:34
25:35
см.:Притч.15:1;
25:36
см.:2Цар.13:27;
25:37
25:38
25:40
25:41
25:42
25:44
И у́мре самуи́лъ, и собра́шася ве́сь Изра́иль, и пла́кашася его́, и погребо́ша его́ въ до́му его́ во Армаѳе́мѣ. И воста́ дави́дъ, и сни́де въ пусты́ню мао́ню.
И бѣ́ человѣ́къ въ мао́нѣ и стада́ его́ на карми́лѣ, и человѣ́къ вели́къ зѣло́: и сему́ ове́цъ три́ ты́сящы и ко́зъ ты́сяща: и бы́сть егда́ стрижа́ше стада́ своя́ на карми́лѣ:
и́мя же человѣ́ку Нава́лъ и и́мя женѣ́ его́ Авиге́а: и жена́ его́ блага́ смы́сломъ и добра́ взо́ромъ зѣло́, му́жъ же ея́ человѣ́къ же́стокъ и лука́въ въ начина́нiихъ и человѣ́къ звѣронра́венъ.
И услы́ша дави́дъ въ пусты́ни, я́ко стриже́тъ Нава́лъ на карми́лѣ стада́ своя́.
И посла́ дави́дъ де́сять отроко́въ и рече́ отроко́мъ: взы́дите на карми́лъ и иди́те къ Нава́лу и вопроси́те его́ и́менемъ мои́мъ съ ми́ромъ,
и рцы́те сiя́: здра́въ ли еси́ ты́ и до́мъ тво́й, и вся́ твоя́ здра́ва ли су́ть?
и ны́нѣ се́, услы́шахъ, я́ко стригу́тъ тебѣ́ ны́нѣ пастуси́ твои́, и́же бѣ́ша съ на́ми въ пусты́ни, и не возбрани́хомъ и́мъ, и не повелѣ́хомъ и́мъ ничесо́же во вся́ дни́, егда́ бѣ́ша на карми́лѣ:
вопроси́ отроко́въ твои́хъ и возвѣстя́тъ ти́: и да обря́щутъ о́троцы твои́ благода́ть предъ очи́ма твои́ма, я́ко въ де́нь бла́гъ прiидо́хомъ: да́ждь у́бо ны́нѣ е́же обря́щетъ рука́ твоя́ отроко́мъ твои́мъ и сы́ну твоему́ дави́ду.
И прiидо́ша о́троцы дави́довы и глаго́лаша словеса́ сiя́ къ Нава́лу, по всѣ́мъ глаго́ломъ си́мъ и́менемъ дави́довымъ.
И возскочи́ Нава́лъ и отвѣща́ отроко́мъ дави́довымъ и рече́: кто́ дави́дъ? и кто́ сы́нъ Иессе́овъ? дне́сь умно́жени су́ть раби́ отходя́ще кі́йждо от лица́ господи́на своего́:
и возму́ ли хлѣ́бы моя́ и вино́ мое́ и закла́ная моя́, я́же закла́хъ стригу́щымъ моя́ о́вцы, и да́мъ ли о́ная муже́мъ, и́хже не вѣ́мъ отку́ду су́ть?
И возврати́шася о́троцы дави́довы путе́мъ свои́мъ, и возвра́щшеся прiидо́ша и возвѣсти́ша дави́ду по глаго́ломъ си́мъ.
И рече́ дави́дъ муже́мъ свои́мъ: препоя́шитеся кі́йждо ору́жiемъ свои́мъ. И препоя́сашася ору́жiемъ свои́мъ, и са́мъ дави́дъ препоя́сася мече́мъ свои́мъ, и идо́ша вслѣ́дъ дави́да, я́ко четы́реста муже́й, а двѣ́сти и́хъ оста́шася у сосу́довъ.
И Авиге́и женѣ́ Нава́ловѣ повѣ́да еди́нъ о́трокъ, глаго́ля: се́, присыла́ дави́дъ послы́ от пусты́ни благослови́ти господи́на на́шего, о́нъ же отврати́ся от ни́хъ:
му́жiе же бла́зи [бѣ́ша] на́мъ зѣло́, не возбраня́ху на́мъ, ниже́ повелѣва́ху на́мъ что́ во вся́ дни́, въ ня́же бѣ́хомъ съ ни́ми:
и су́щымъ на́мъ на селѣ́, а́ки стѣна́ бѣ́ша о́крестъ на́съ, и въ нощи́ и во дни́, по вся́ дни́ въ ня́же бѣ́хомъ съ ни́ми пасу́ще стада́:
и ны́нѣ разумѣ́й и ви́ждь ты́, что́ сотвори́ши, я́ко соверши́ся зло́ба на господи́на на́шего и на до́мъ его́, и се́й сы́нъ губи́тель, и не возмо́жно глаго́лати къ нему́.
И потща́ся Авиге́а, и взя́ двѣ́сти хлѣ́бовъ и два́ сосу́да вина́ и пя́ть ове́цъ устро́еныхъ и пя́ть мѣ́ръ муки́ чи́стыя и ко́шницу гро́здiя и двѣ́сти вя́заницъ смо́квей, и возложи́ на осля́та,
и рече́ ко отроко́мъ свои́мъ: поиди́те предо мно́ю, и се́, а́зъ вслѣ́дъ ва́съ иду́. Му́жу же своему́ не возвѣсти́.
И бы́сть, всѣ́дшей е́й на осли́цу и сходя́щей въ подго́рiе, и се́, дави́дъ и му́жiе его́ идя́ху сопроти́ву ея́, и срѣ́те и́хъ.
И рече́ дави́дъ: вои́стинну всу́е вся́ Нава́лова сохрани́хъ въ пусты́ни, и ничесо́же повелѣ́хъ взя́ти от всѣ́хъ я́же его́, и воздаде́ ми зла́я за блага́я:
сiя́ да сотвори́тъ Бо́гъ дави́ду и сiя́ да приложи́тъ, а́ще до у́тра оста́влю от всѣ́хъ Нава́ловыхъ да́же до моча́щагося къ стѣнѣ́.
И уви́дѣ Авиге́а дави́да, и потща́ся и скочи́ со осля́те, и паде́ предъ дави́домъ на лице́ свое́, и поклони́ся ему́ до земли́,
и паде́ на но́ги его́ и рече́: во мнѣ́, господи́не мо́й, непра́вда моя́: да глаго́летъ ны́нѣ раба́ твоя́ во у́шы твои́, и послу́шай слове́съ рабы́ твоея́:
да не возложи́тъ ны́нѣ господи́нъ мо́й се́рдца своего́ на человѣ́ка ги́белнаго сего́, я́ко по и́мени своему́ то́й е́сть: Нава́лъ и́мя ему́, и безу́мiе съ ни́мъ: а́зъ же раба́ твоя́ не ви́дѣхъ отроко́въ господи́на моего́, и́хже посла́лъ еси́:
и ны́нѣ, господи́не мо́й, жи́въ Госпо́дь и жива́ душа́ твоя́, я́коже возбрани́ тебѣ́ Госпо́дь е́же не прiити́ на кро́вь непови́нну и спасти́ тебѣ́ ру́ку твою́: и ны́нѣ да бу́дутъ я́коже Нава́лъ врази́ твои́ и и́щущiи господи́ну моему́ зла́:
и ны́нѣ возми́ благослове́нiе сiе́, е́же принесе́ раба́ твоя́ господи́ну моему́, и да́ждь отроко́мъ предстоя́щымъ господи́ну моему́:
отими́ ны́нѣ непра́вду рабы́ твоея́, я́ко творя́ сотвори́тъ Госпо́дь до́мъ вѣ́ренъ господи́ну моему́, я́ко на бра́ни господи́на моего́ Госпо́дь спобо́ретъ, и зло́ба не обря́щется въ тебѣ́ никогда́же:
и а́ще воста́нетъ человѣ́къ гоня́й тя́ и ища́й души́ твоея́, и бу́детъ душа́ господи́на моего́ привя́зана соу́зомъ жи́зни у Го́спода Бо́га, и ду́шу враго́въ твои́хъ порази́ши пра́щею посредѣ́ пра́щи:
и бу́детъ егда́ сотвори́тъ Госпо́дь господи́ну моему́ вся́, ели́ка глаго́лаше блага́я о тебѣ́, и повели́тъ тебѣ́ Госпо́дь [бы́ти] вожде́мъ во Изра́или,
и не бу́детъ тебѣ́ сiе́ ме́рзость и собла́знъ се́рдцу господи́на моего́, е́же излiя́ти кро́вь непови́нную ту́не и спасти́ ру́ку свою́ себѣ́: и да бла́го сотвори́тъ Госпо́дь господи́ну моему́, и воспомяне́ши рабу́ твою́, е́же благосотвори́ти е́й.
И рече́ дави́дъ ко Авиге́и: благослове́нъ Госпо́дь Бо́гъ Изра́илевъ, и́же посла́ тя дне́сь на срѣ́тенiе ми́,
и благослове́нъ совѣ́тъ тво́й, и благослове́на ты́ удержа́вшая мя́ въ де́нь се́й ити́ на проли́тiе кро́ве, и спасти́ ми ру́ку мою́:
оба́че жи́въ Госпо́дь Бо́гъ Изра́илевъ, и́же возбрани́ ми дне́сь зло́ сотвори́ти тебѣ́: зане́ а́ще бы не потща́лася и не пришла́ еси́ на срѣ́тенiе мнѣ́, тогда́ рѣ́хъ: а́ще оста́нется Нава́лу до у́тренняго свѣ́та моча́щiйся къ стѣнѣ́.
И прiя́ дави́дъ от руку́ ея́ вся́, я́же принесе́ ему́, и рече́ е́й: иди́ съ ми́ромъ въ до́мъ сво́й: ви́ждь, послу́шахъ гла́са твоего́ и прiя́хъ лице́ твое́.
И прiи́де Авиге́а къ Нава́лу: и се́, у него́ пи́ръ въ дому́ его́, я́ко пи́ръ царе́въ: и се́рдце Нава́лово ве́село въ не́мъ, и то́й пiя́нъ до зѣла́. И не возвѣсти́ Авиге́а Нава́лу глаго́ла ни вели́ка ни ма́ла до свѣ́та у́тренняго.
И бы́сть зау́тра, егда́ истрезви́ся Нава́лъ от вина́, повѣ́да ему́ жена́ его́ вся́ глаго́лы сiя́, и у́мре се́рдце его́ въ не́мъ, и то́й бы́сть я́ко ка́мень.
И бы́сть я́ко де́сять дні́й, и порази́ Госпо́дь Нава́ла, и у́мре.
И услы́ша дави́дъ и рече́: благослове́нъ Госпо́дь, и́же суди́ су́дъ поноше́нiя моего́ от руки́ Нава́ли, и раба́ своего́ удержа́ от руки́ злы́хъ, и зло́бу Нава́лю обрати́ Госпо́дь на главу́ его́. И посла́ дави́дъ и глаго́ла ко Авиге́и поя́ти ю́ себѣ́ въ жену́.
И прiидо́ша о́троцы дави́довы ко Авиге́и въ карми́лъ, и рѣ́ша е́й, глаго́люще: дави́дъ посла́ на́съ къ тебѣ́, да тя́ по́йметъ себѣ́ въ жену́.
И воста́ и поклони́ся до земли́ лице́мъ и рече́: се́, раба́ твоя́ въ рабы́ню умыва́ти но́ги отроко́мъ твои́мъ.
И воста́ Авиге́а, и всѣ́де на осля́, и пя́ть дѣви́цъ идя́ху вслѣ́дъ ея́, и по́йде вслѣ́дъ отроко́въ дави́довыхъ, и бы́сть ему́ въ жену́.
И Ахинаа́му поя́тъ дави́дъ от Иезрае́ля, и бѣ́стѣ ему́ о́бѣ жены́.
Сау́лъ же даде́ Мелхо́лу дще́рь свою́ жену́ дави́дову Фалті́ю сы́ну Ами́сову и́же от ро́ммы.
Um diese Zeit starb Samuel. Ganz Israel versammelte sich und hielt die Totenklage für ihn. Dann bestatteten sie ihn in seinem Heimatort Rama. David zog sich damals weit nach Süden in die Wüste Paran zurück.
In der Ortschaft Maon lebte ein sehr reicher Mann, der im Nachbardorf Karmel Viehzucht betrieb. Er hatte in Karmel 3000 Schafe und 1000 Ziegen und befand sich gerade dort, weil Schafschur war.
Dieser Mann hieß Nabal und war ein Nachkomme Kalebs. Seine Frau hieß Abigajil, sie war schön und klug, er selbst aber grob und gemein.
Als David in der Wüste hörte, dass Nabal zur Schafschur nach Karmel gekommen war,
schickte er zehn junge Männer los mit dem Auftrag: »Geht hinauf nach Karmel, bestellt Nabal einen Gruß von mir
und richtet ihm Folgendes aus:
́Ich wünsche dir alles Gute! Glück und Heil für dich und deine Familie und für alles, was dir gehört!
Ich habe gehört, dass du deine Schafe scheren lässt. Darf ich dich daran erinnern, dass deine Hirten die Schafe ganz in unserer Nähe weiden ließen? Wir haben ihnen nichts zuleide getan, und während der ganzen Zeit ist ihnen in Karmel kein einziges Schaf abhanden gekommen.
Frage sie nur, sie werden es dir bestätigen. Nimm also meine Boten freundlich auf! Heute ist doch ein Festtag für dich. Hab die Güte und gib ihnen mit, was du für deinen ergebenen Diener David erübrigen kannst.́«
Nachdem sie Nabal das alles im Namen Davids ausgerichtet hatten, blieben die Boten abwartend stehen.
Nabal aber entgegnete ihnen: »David? Wer ist das? Sohn von Isai? Nie von ihm gehört! Heutzutage gibt es genug Knechte, die ihren Herren davongelaufen sind und ein Räuberleben führen.
Mein Brot und mein Trinkwasser und die geschlachteten Tiere hier sind für meine Schafscherer. Soll ich es etwa Leuten geben, von denen ich nicht einmal weiß, woher sie kommen?«
Die Männer kehrten zu David zurück und berichteten ihm alles.
»Schnallt die Schwerter um!«, befahl David. Auch er nahm sein Schwert. Mit 400 Mann zog er los; die restlichen 200 ließ er als Wache am Lagerplatz zurück.
Einer von Nabals Knechten war zu Abigajil gelaufen. »Soeben waren Boten von David da«, berichtete er. »Er ließ unseren Herrn freundlich grüßen, aber der hat sie nur beschimpft.
Dabei waren die Männer Davids immer sehr gut zu uns und haben uns nie etwas getan. In der ganzen Zeit, die wir draußen in ihrer Nähe umherzogen, ist uns kein einziges Schaf gestohlen worden.
Sie waren wie eine schützende Mauer bei Tag und bei Nacht, solange die Herden in ihrer Nähe weideten.
Sieh zu, ob du noch etwas retten kannst; sonst ist unser Herr verloren und wir alle mit. Er selbst ist ja so boshaft und eigensinnig, dass er nicht mit sich reden lässt.«
Schnell ließ Abigajil einige Esel beladen. Sie nahm 200 Fladenbrote, zwei Krüge voll Wein, fünf geschlachtete Schafe, einen Sack geröstete Körner, 100 Portionen gepresste Rosinen und 200 Portionen Feigenmark.
Sie befahl ihren Knechten: »Geht ihr mit den Eseln voraus, ich komme gleich nach!« Ihrem Mann sagte sie nichts davon.
Als Abigajil auf ihrem Esel den Berg hinunterritt, kamen ihr plötzlich an einer Biegung des Weges David und seine Leute entgegen.
David schimpfte gerade: »Für nichts und wieder nichts habe ich in der Steppe alles beschützt, was diesem Schuft gehört! Nicht ein einziges Stück Vieh ist ihm weggekommen, nur Gutes habe ich ihm getan – und das ist jetzt der Dank dafür!
Gott soll mich strafen, wenn er von allen seinen Leuten morgen früh noch einen hat, der an die Wand pinkelt!«
Als Abigajil sah, dass es David war, stieg sie rasch von ihrem Esel, warf sich vor David nieder, das Gesicht zur Erde,
und blieb vor seinen Füßen liegen. »Es ist alles meine Schuld, Herr!«, sagte sie. »Bitte hör mich an, lass es dir erklären!
Nabal, diesen nichtsnutzigen Menschen, darfst du nicht ernst nehmen. Er ist genau das, was sein Name sagt: ein bösartiger Dummkopf. Unglücklicherweise war ich nicht da, als deine Boten kamen.
So gewiss der HERR lebt und du selbst lebst: Es ist gut, dass ich dir noch rechtzeitig begegnet bin! Der HERR hat dich so daran gehindert, dich zu rächen und dabei schwere Schuld auf dich zu laden. Nabal wird seiner Strafe nicht entgehen. Allen deinen Feinden, die dir schaden wollen, soll es so ergehen wie ihm!
Bitte, Herr, nimm dieses Geschenk an, das ich dir mitgebracht habe, und verteile es unter deine Gefolgsleute.
Ich bin dir treu ergeben; verzeih mir, dass ich so vermessen war, dir in den Weg zu treten. Ich weiß, der HERR wird dich zum König machen und dein Königshaus wird für immer bestehen. Du bist ja der Mann, durch den der HERR seine Kriege führt; und dein Leben lang wird dir niemand ein Unrecht vorwerfen können.
Wenn dich jemand verfolgt und dich umbringen möchte, wird er dir nichts anhaben können, weil der HERR dein Leben bewahren wird, wie man einen kostbaren Stein im Beutel verwahrt; aber das Leben deiner Feinde wird der HERR wegwerfen, wie man einen Stein mit der Schleuder fortschleudert.
Wenn dann der HERR alle seine Zusagen eingelöst und dir die Herrschaft über Israel gegeben hat,
wirst du froh sein, dass dein Gewissen rein ist und du dir nicht selbst zu deinem Recht verholfen und ohne Grund Blut vergossen hast. Und denk dann auch an mich, deine Dienerin, wenn der HERR dich so weit gebracht hat.«
»Gepriesen sei der HERR, der Gott Israels«, rief David, »dass er dich in diesem Augenblick mir entgegengeschickt hat.
Und gepriesen sei deine Klugheit! Gesegnet sollst du sein, weil du mich davor bewahrt hast, eigenmächtig Rache zu nehmen und Blutschuld auf mich zu laden.
Ich schwöre dir beim HERRN, dem Gott Israels, der mich davor bewahrt hat, dir etwas zuleide zu tun: Wenn du mir nicht so schnell entgegengekommen wärst, hätte Nabal morgen früh, wenn es hell wird, von seinen Männern keinen mehr am Leben gefunden – keinen von allen, die an die Wand pinkeln!«
David nahm die Gaben an, die Abigajil ihm gebracht hatte, und sagte zu ihr: »Geh unbesorgt nach Hause. Was du von mir erbeten hast, ist dir gewährt.«
Als Abigajil nach Hause kam, saß Nabal mit seinen Leuten beim Festmahl; er feierte wie ein König. Er war in Hochstimmung und völlig betrunken, deshalb sagte sie ihm nichts.
Erst am anderen Morgen, als er wieder nüchtern war, erzählte sie ihm, was vorgefallen war. Als er das hörte, traf ihn der Schlag und er konnte sich nicht mehr rühren.
Zehn Tage später ließ der HERR ihn sterben.
Als David davon hörte, sagte er: »Gepriesen sei der HERR! Er hat mir Recht verschafft und Nabal für seine Unverschämtheit bestraft. Er hat mich, seinen Diener, davor bewahrt, unbedacht Schuld auf mich zu laden. Er hat Nabals böse Tat auf ihn selbst zurückfallen lassen.«
Dann schickte David zu Abigajil und bat sie, seine Frau zu werden.
Seine Boten kamen zu ihr nach Karmel und sagten: »David schickt uns, er will dich zur Frau nehmen!«
Da stand sie auf, warf sich nieder mit dem Gesicht zur Erde und sagte: »Ich bin seine Sklavin und bereit, den Dienern meines Herrn die Füße zu waschen.«
Schnell machte sie sich reisefertig und setzte sich auf ihren Esel; ihre fünf Mägde begleiteten sie. Sie folgte den Boten Davids und wurde seine Frau.
David hatte nun zwei Frauen; schon zuvor hatte er Ahinoam aus Jesreel geheiratet.
Die Saulstochter Michal, die seine erste Frau gewesen war, hatte ihr Vater mit Palti, dem Sohn von Lajisch aus Gallim, verheiratet.
Таджикский
Языки
- Добавить язык
- Церковнослав. (рус. гражд.)
- Церковнослав. (цс)
- Рус. (Синодальный)
- Рус. (Синод. с ударе́-ми)
- Рус. (прп. Макарий Алтайский)
- Arab (AVD)
- Azerbaijani
- Armenian
- Bulgarian
- Chinese (simpl.)
- Croatian (S&D)
- English (NKJV)
- English (KJV)
- English (NRSV)
- Estonian
- Finnish (1992)
- French (LSG)
- Georgian
- German (MLU, 1912)
- Greek (NT Byz)
- Greek (TGV)
- Hebrew
- Greek (LXX, Rahlfs)
- Italian
- Kyrgyz
- Latin (Nova Vulgata)
- Romanian
- Polish
- Portuguese
- Serbian (synod.)
- Serbian
- Spanish (RVR 1995)
- Swedish (Folkbibeln)
- Ukrainian (Homenko)
- Ukrainian (Ogienko)
Ва Самуил вафот кард; ва тамоми Исроил ҷамъ шуда, барои ӯ навҳагарӣ карданд, ва ӯро дар хонааш, дар Ромо дафн намуданд. Ва Довуд бархоста, ба биёбони Форон фуруд омад.
Ва марде дар Моӯн буд, ки дороияш дар Кармил буд, ва ин мард бағоят сарватдор буда, се ҳазор гӯсфанд ва ҳазор буз дошт; ва ӯ дар мавсими пашмбурии пашмтарошии рамаҳояш дар Кармил буд.
Ва номи ин мард Нобол, ва номи занаш Абиҷайл буд; ва ин зан доно аёнфаҳм ва хушҷамол буд, вале ин мард сахтгир сахтдил ва бадкор буда, аз хонадони Колеб буд.
Ва Довуд дар биёбон шунид, ки Нобол рамаҳояшро пашмбурӣ мекунад.
Ва Довуд даҳ ҷавонро фиристод; ва Довуд ба он ҷавонон гуфт: «Ба Кармил бароед, ва назди Нобол рафта, аз номи ман ба ӯ салом расонед.
Ва бигӯед: ́Зинда бош! Осоиштагӣ бар ту бод, осоиштагӣ бар хонадони ту, осоиштагӣ бар ҳар чизе ки дорӣ!
Ва алҳол шунидаам, ки назди ту пашмбурӣ мекунанд. Алҳол чӯпононе ки ту дорӣ, бо мо буданд, ва мо ба онҳо осебе нарасондаем, ва дар тамоми айёме ки онҳо дар Кармил буданд, ҳеҷ як чизашон талаф нашудааст.
Аз навкарони худ бипурс, ва онҳо ба ту хоҳанд гуфт. Пас бигзор ин ҷавонон дар назари ту илтифот ёбанд, зеро ки мо дар рӯзи нек омадаем; лутфан, аз он чи зери дасти туст, барои бандагонат ва барои писарат Довуд бидеҳ́».
Ва ҷавонони Довуд омада, ин суханонро аз номи Довуд ба Нобол гуфтанд, ва хомӯш монданд.
Ва Нобол ба навкарони Довуд ҷавоб гардонида, гуфт: «Довуд кист, ва писари Йисой кист? Имрӯз ғуломони зиёде ҳастанд, ки ҳар яке аз пеши хоҷагони худ гурехта рафтаанд.
Оё равост, ки ман нони худ ва оби худ ва гӯшти худро, ки барои пашмбурони худ муҳайё кардаам, бигирам ва ба касоне ки намедонам аз куҷо пайдо шудаанд, бидиҳам?»
Ва ҷавонони Довуд тоб хӯрда, ба роҳи худ рафтанд; ва гашта омада, ҳамаи ин суханонро ба ӯ хабар доданд.
Ва Довуд ба одамони худ гуфт: «Ҳар яке шамшери худро ба миён бандед!» Ва ҳар яке шамшери худро бастанд, ва Довуд низ шамшери худро баст. Ва тақрибан чорсад кас аз ақиби Довуд рафтанд, ва дусад кас назди ашё монданд.
Валекин ба Абиҷайл, зани Нобол, яке аз навкаронаш хабар дода, гуфт: «Инак, Довуд қосидонро аз биёбон фиристод, то ки хоҷаи моро муборакбод шодбош гӯянд, вале ӯ ба онҳо дағалона муносибат намуд.
Ва ҳол он ки ин одамон ба мо бағоят некӯ рафтор карданд, ва дар тамоми айёме ки мо дар саҳро буда, бо онҳо мегаштем, ба мо осебе нарасидааст, ва ҳеҷ чизи мо талаф нашудааст.
Дар тамоми айёме ки мо бо онҳо гашта, рамаҳоро мечаронидем, ҳам рӯзона ва ҳам шабона, онҳо барои мо мисли ҳисоре буданд.
Ва алҳол бидон ва бубин, ки чӣ бояд бикунӣ, зеро мусибате бар хоҷаи мо ва бар тамоми хонадонаш таҳдид менамояд; ва ӯ шахси нобакор аст, ба тавре ки бо ӯ гап задан мумкин нест».
Ва Абиҷайл шитобон дусадто нон, ва ду машк шароб, ва панҷ гӯсфанди пухта, ва панҷ сео гандумбирён, ва сад гирда қурс мавиз, ва дусад қурс анҷир гирифта, ба харҳо бор кард.
Ва ба навкаронаш гуфт: «Пешопеши ман равона шавед; инак, ман аз қафои шумо меоям». Валекин ба шавҳараш Нобол хабар надод.
Ва ҳангоме ки ӯ ба хар савор шуда, бо пайроҳаи ба назар ноаёни кӯҳ мерафт, инак, Довуд ва одамонаш ба пешвози вай фуруд омаданд, ва ӯ бо онҳо рӯ ба рӯ шуд.
Ва Довуд мегуфт: «Ҳақиқатан, ман тамоми дороии ин шахсро дар биёбон беҳуда нигаҳбонӣ намудаам, ва аз тамоми дороии вай чизе талаф нашудааст; валекин вай ба бадали некӣ ба ман бо бадӣ подош додааст.
Парвардигор ба душманони Довуд ҷазо диҳад ва зиёда аз он бикунад, агар ман то субҳидам аз тамоми дороии вай як наринае боқӣ бигузорам».
Ва ҳангоме ки Абиҷайл Довудро дид, шитобон аз болои хар фуромад, ва пеши Довуд рӯ бар замин афтода, ба ӯ саҷда кард.
Ва назди поҳои ӯ афтода, гуфт: «Ин гуноҳ бар ман аст, эй хоҷаам; лутфан, канизат дар гӯши ту сухан гӯяд, ва суханони канизи худро бишнав.
Бигзор хоҷаам ба ин марди нобакор, яъне ба Нобол, диққат надиҳад, зеро, номи вай чӣ гуна бошад, худаш ҳамон гуна аст: номаш Нобол аст, ва зиштӣ бо ӯст. Вале ман, канизи ту, навкарони хоҷаамро, ки ту фиристодӣ, надидаам.
Ва алҳол, эй хоҷаам, қасам ба ҳаёти Парвардигор ва қасам ба ҳаёти ту, ки Парвардигор туро аз хунрезӣ нигоҳ дошта, нагузоштааст, ки бо дасти худ интиқом гирӣ; ва алҳол душманонат, ва онҳое ки ба хоҷаам бадӣ мехоҳанд, бигзор мисли Нобол шаванд.
Ва ин аст тӯҳфае ки канизат барои хоҷаам овардааст, ва он ба навкароне ки ҳамроҳи хоҷаам мераванд, дода мешавад.
Лутфан, аз гуноҳи канизи худ бигзар; яқинан Парвардигор барои хоҷаам хонадони устуворе матине барқарор хоҳад кард, зеро ки хоҷаам ҷангҳои Парвардигорро мебарад, ва тамоми айёми умрат дар ту бадӣ ёфт нахоҳад шуд.
Ва агар касе бархоста, туро таъқиб намояд ва қасди ҷони ту кунад, ҷони хоҷаам бо риштаи ҳаёт назди Парвардигор Худои ту баста хоҳад буд, вале ҷони душманонатро Ӯ мисли он ки аз даруни фалахмон бошад, дур хоҳад андохт.
Ва ҳангоме ки Парвардигор ба хоҷаам, мувофиқи ҳар он чи дар бораи ту гуфтааст, некӣ бикунад, ва туро бар Исроил раис таъин намояд,
Он гоҳ ин барои ту сабаби афсӯс таассуф ва барои хоҷаам азоби виҷдон нахоҳад шуд, ки хуни ноҳақ рехтааст, ва хоҷаам интиқомро ба дасти худ раво дидааст. Ва ҳангоме ки Парвардигор ба хоҷаам некӣ кунад, канизи худро ба ёд хоҳӣ овард».
Ва Довуд ба Абиҷайл гуфт: «Муборак аст Парвардигор Худои Исроил, ки туро имрӯз ба пешвози ман фиристод.
Ва хиради ту муборак аст, ва худат муборак ҳастӣ, ки имрӯз маро нагузоштӣ хун бирезам, ва бо дасти худ интиқом қасос гирам.
Валекин, қасам ба ҳаёти Парвардигор Худои Исроил, ки маро аз бадӣ кардан ба ту нигоҳ дошт: агар ту шитобон ба пешвози ман намеомадӣ, албатта назди Нобол то субҳидам наринае боқӣ намемонд».
Ва Довуд он чиро, ки барои ӯ оварда буд, аз дасти вай гирифта, ба вай гуфт: «Ба саломатӣ ба хонаат бирав; инак, ман ба овози ту гӯш андохта, туро рӯихотир кардам».
Ва Абиҷайл назди Нобол омад, ва инак, базме дар хонаи ӯ мисли базми подшоҳ ороста шуда буд, ва дили Нобол шод гардида, ӯ бағоят маст буд; ва то субҳ вай ба ӯ чизе кам ё зиёд хабар надод.
Ва бомдодон, вақте ки мастӣ аз Нобол берун рафт, занаш ин ҳодисаҳоро ба ӯ хабар дод; ва дили ӯ андаруни ӯ шах шуда монд, ва худаш мисли санг гардид.
Ва чунин воқеъ шуд, ки баъд аз даҳ рӯз Парвардигор Ноболро гирифтори дард гардонид, ва ӯ мурд.
Ва чун Довуд шунид, ки Нобол мурдааст, гуфт: «Муборак аст Парвардигор, ки қасди интиқоми нанги маро аз Нобол ситонидааст, ва бандаи Худро аз бадӣ нигоҳ доштааст, ва Парвардигор бадии Ноболро ба сари вай баргардонидааст». Ва Довуд фиристод, то ба Абиҷайл бигӯянд, ки ӯ мехоҳад вайро барои худ ба занӣ бигирад.
Ва навкарони Довуд назди Абиҷайл ба Кармил омаданд ва ба вай сухан ронда, гуфтанд: «Довуд моро назди ту фиристод, то ки туро барои худ ба занӣ бигирад».
Вай бархост, ва рӯ ба замин саҷда бурда, гуфт: «Инак, канизи ту ҳозир аст канизе бишавад, то ки пойҳои навкарони хоҷаамро бишӯяд».
Ва Абиҷайл шитобон бархоста, бар хар савор шуд, ва панҷ канизаш ба вай ҳамроҳӣ карданд; ва аз ақиби қосидони Довуд равона шуд, ва зани ӯ гардид.
Довуд пеш аз ин Аҳинӯами изреилиро ба зани гирифта буд; ва акнун ҳар дуи онҳо занони ӯ буданд.
Ва Шоул духтараш Микалро, ки зани Довуд буд, ба Фалтӣ ибни Лайиш, ки аз Ҷаллим буд, дод.