Ве́тхий Заве́т:
Быт.
Исх.
Лев.
Чис.
Втор.
Нав.
Суд.
Руф.
1Цар.
2Цар.
3Цар.
4Цар.
1Пар.
2Пар.
1Езд.
Неем.
2Езд.
Тов.
Иудиф.
Есф.
Иов.
Пс.
Притч.
Еккл.
Песн.
Прем.
Сир.
Ис.
Иер.
Плч.
ПослИер.
Вар.
Иез.
Дан.
Ос.
Иоил.
Ам.
Авд.
Ион.
Мих.
Наум.
Авв.
Соф.
Аг.
Зах.
Мал.
1Мак.
2Мак.
3Мак.
3Ездр.
Но́вый Заве́т: Мф. Мк. Лк. Ин. Деян. Иак. 1Пет. 2Пет. 1Ин. 2Ин. 3Ин. Иуд. Рим. 1Кор. 2Кор. Гал. Еф. Флп. Кол. 1Фес. 2Фес. 1Тим. 2Тим. Тит. Флм. Евр. Откр.
Но́вый Заве́т: Мф. Мк. Лк. Ин. Деян. Иак. 1Пет. 2Пет. 1Ин. 2Ин. 3Ин. Иуд. Рим. 1Кор. 2Кор. Гал. Еф. Флп. Кол. 1Фес. 2Фес. 1Тим. 2Тим. Тит. Флм. Евр. Откр.
Скрыть
5:10
5:13
5:15
5:22
5:23
И прiидо́ша вся́ племена́ Изра́илева къ дави́ду въ Хевро́нъ и глаго́лаша ему́: се́, ко́сти твоя́ и пло́ть твоя́ мы́ есмы́:
и вчера́ и тре́тiяго дне́ Сау́лу су́щу царю́ надъ на́ми, ты́ бы́лъ еси́ вводя́й и изводя́й Изра́иля, и рече́ Госпо́дь къ тебѣ́: ты́ упасе́ши лю́ди моя́ Изра́иля и ты́ бу́деши во́ждь лю́демъ мои́мъ Изра́илю.
И прiидо́ша вси́ старѣ́йшины Изра́илевы къ царю́ въ Хевро́нъ, и положи́ и́мъ ца́рь дави́дъ завѣ́тъ въ Хевро́нѣ предъ Го́сподемъ: и пома́заша дави́да на ца́рство надъ всѣ́мъ Изра́илемъ.
Сы́нъ три́десяти лѣ́тъ дави́дъ внегда́ воцари́тися ему́, и ца́рствова четы́редесять лѣ́тъ:
се́дмь лѣ́тъ и ме́сяцей ше́сть ца́рствова въ Хевро́нѣ надъ Иу́дою, и три́десять три́ лѣ́та ца́рствова надъ всѣ́мъ Изра́илемъ и Иу́дою во Иерусали́мѣ.
И по́йде дави́дъ и вси́ му́жiе его́ во Иерусали́мъ ко Иевусе́ю, живу́щему на земли́ то́й. И рѣ́ша дави́ду: не вни́деши сѣ́мо, я́ко воста́ша хромі́и и слѣпі́и глаго́люще: я́ко не вни́детъ дави́дъ сѣ́мо.
И взя́ дави́дъ крѣ́пость Сiо́ню: сiя́ е́сть гра́дъ дави́довъ.
И рече́ дави́дъ въ де́нь то́й: вся́къ поража́яй Иевусе́а да каса́ется мече́мъ и хромы́хъ и слѣпы́хъ и ненави́дящихъ души́ дави́довы. Сего́ ра́ди реку́тъ: слѣпі́и и хромі́и не вни́дутъ въ до́мъ Госпо́день.
И сѣ́де дави́дъ въ крѣ́пости, и нарече́ся сiя́ гра́дъ дави́довъ: и созда́ то́й гра́дъ о́коло от краегра́дiя, и до́мъ сво́й.
И идя́ше дави́дъ иды́й и велича́емь, и Госпо́дь Вседержи́тель съ ни́мъ.
И посла́ хира́мъ ца́рь ти́рскiй послы́ къ дави́ду, и дре́ва ке́дрова, и древодѣ́лей, и каменодѣ́лателей, и созда́ша до́мъ дави́ду.
И уразумѣ́ дави́дъ, я́ко угото́ва его́ Госпо́дь въ царя́ надъ Изра́илемъ, и я́ко вознесе́ся ца́рство его́ люді́й его́ ра́ди Изра́иля.
И поя́тъ дави́дъ еще́ жены́ и подло́жницы от Иерусали́ма по прише́ствiи свое́мъ от Хевро́на: и бы́ша дави́ду еще́ сы́нове и дще́ри.
И сiя́ имена́ роди́вшымся ему́ во Иерусали́мѣ: саму́съ и Сова́въ, и наѳа́нъ и Соломо́нъ,
и евеа́ръ и Елису́е, и Нафе́къ и Иефiе́,
и Елисама́ и Елидае́ и Елифала́ѳъ, самае́, Иесива́ѳъ, наѳа́нъ, Галамаа́нъ, Иеваа́ръ, Ѳеису́съ, Елифала́ѳъ, наге́ѳъ, Нафе́къ, Ианаѳа́нъ и леасами́съ, Ваалима́ѳъ, Елифаа́ѳъ.
И услы́шаша иноплеме́нницы, я́ко пома́зася дави́дъ ца́рь надъ Изра́илемъ, и взыдо́ша вси́ иноплеме́нницы иска́ти дави́да. И услы́ша дави́дъ, и сни́де въ крѣ́пость.
Иноплеме́нницы же прiидо́ша и соедини́шася во юдо́ли тита́нстѣй.
И вопроси́ дави́дъ Го́спода, глаго́ля: взы́ду ли ко иноплеме́нникомъ? и преда́си ли я́ въ ру́цѣ мои́? И рече́ Госпо́дь къ дави́ду: взы́ди, я́ко предая́ преда́мъ иноплеме́нники въ ру́цѣ твои́.
И прiи́де дави́дъ съ вы́шнихъ сѣ́чей и посѣче́ иноплеме́нники та́мо. И рече́ дави́дъ: изсѣче́ Госпо́дь враги́ моя́ иноплеме́нники предо мно́ю, я́коже пресѣка́ются во́ды. Сего́ ра́ди нарече́ся и́мя мѣ́ста того́ свы́ше сѣ́чей.
И оста́виша та́мо [иноплеме́нницы] бо́ги своя́, и взя́ и́хъ дави́дъ и му́жiе и́же съ ни́мъ [и рече́ дави́дъ сожещи́ и́хъ во огни́].
И приложи́ша па́ки прiити́ иноплеме́нницы и собра́шася на юдо́ли тита́нстѣй.
И вопроси́ дави́дъ Го́спода: взы́ду ли ко иноплеме́нникомъ? и преда́си ли и́хъ въ ру́цѣ мои́? И рече́ ему́ Госпо́дь: не исходи́ на срѣ́тенiе и́мъ, но уклони́ся от ни́хъ, и присту́пиши къ ни́мъ бли́зъ дубра́вы пла́ча:
и бу́детъ, егда́ услы́шиши гла́съ шу́ма от дубра́вы пла́ча, тогда́ сни́деши къ ни́мъ, я́ко тогда́ изы́детъ Госпо́дь предъ тобо́ю сѣщи́ на бра́ни иноплеме́нники.
И сотвори́ дави́дъ, я́коже заповѣ́да ему́ Госпо́дь, и изби́ иноплеме́нники от гавао́на да́же до земли́ гази́ра.
Ва ҳамаи сибтҳои Исроил назди Довуд ба Ҳебрӯн омаданд, ва сухан ронда, гуфтанд: «Инак, мо устухон ва гӯшти ту ҳастем.
Дирӯз ва парирӯз низ, вақте ки Шоул бар мо подшоҳ буд, ту Исроилро берун мебурдӣ ва андарун меовардӣ; ва Парвардигор ба ту гуфта буд: ́Ту қавми Ман Исроилро хоҳӣ чаронид, ва ту бар Исроил раис хоҳӣ буд́».
Ва ҳамаи пирони Исроил назди подшоҳ ба Ҳебрӯн омаданд, ва подшоҳ Довуд бо онҳо дар Ҳебрӯн ба ҳузури Парвардигор паймон баст; ва Довудро ба подшоҳӣ бар Исроил тадҳин карданд.
Довуд, вақте ки подшоҳ шуд, сисола буд; чил сол подшоҳӣ кард.
Дар Ҳебрӯн ҳафт солу шаш моҳ бар Яҳудо подшоҳӣ кард, ва дар Ерусалим сию се сол бар тамоми Исроил ва Яҳудо подшоҳӣ кард.
Ва подшоҳ бо одамонаш ба Ерусалим ба муқобили ябусиён, ки сокинони ин замин буданд, рафт, вале онҳо ба Довуд сухан ронда, гуфтанд: «Ба ин ҷо дохил нахоҳӣ шуд, магар ин ки аввал кӯрон ва лангонро дур созӣ», яъне: «Довуд ба ин ҷо дохил нахоҳад шуд».
Ва Довуд қалъаи Сионро забт кард, ки ҳамон шаҳри Довуд аст.
Ва Довуд дар он рӯз гуфт: «Ҳар кӣ ябусиёнро бизанад ва ба қубури обгузар бирасад, бигзор лангон ва кӯронро низ, ки барои ҷони Довуд нафратангез ҳастанд, бизанад». Бинобар ин мегӯянд: «Кӯр ва ланг ба хона дохил нахоҳанд шуд».
Ва Довуд дар қалъа сокин шуд, ва онро шаҳри Довуд номид; ва Довуд гирдогирди он, аз Миллӯ гирифта то андаруни шаҳр, ҳисор бино кард.
Ва Довуд торафт бештар комёб ва бузург мегардид, ва Парвардигор Худои лашкарҳо бо ӯ буд.
Ва Ҳиром, подшоҳи Сур, назди Довуд қосидон, ва дарахтони арз, ва дуредгарон ва сангтарошонро фиристод, ва онҳо барои Довуд хона бино карданд.
Ва Довуд дарк намуд, ки Парвардигор ӯро ба подшоҳӣ бар Исроил устувор гардонидааст, ва подшоҳии ӯро ба хотири қавми Худ Исроил баланд бардоштааст.
Ва Довуд, баъд аз он ки аз Ҳебрӯн омад, боз сурриягон ва занон аз Ерусалим гирифт; ва боз барои Довуд писарон ва духтарон таваллуд ёфтанд.
Ва ин аст номҳои онҳое ки барои ӯ дар Ерусалим таваллуд ёфтанд: Шамуа, ва Шубоб, ва Нотон, ва Сулаймон,
Ва Йибҳор, ва Элишуа, ва Нофаг, ва Ёфиа,
Ва Элишомаъ, ва Элёдоъ, ва Элифолат.
Ва чун фалиштиён шуниданд, ки Довудро ба подшоҳӣ бар Исроил тадҳин намудаанд, ҳамаи фалиштиён баромаданд, то ки Довудро биҷӯянд; ва Довуд инро шунида, ба қалъа фуруд омад.
Ва фалиштиён омада, дар водии Рафоим ҷойгир шуданд.
Ва Довуд аз Парвардигор пурсида, гуфт: «Оё ба муқобили фалиштиён бароям? Оё онҳоро ба дасти ман хоҳӣ супурд?» Ва Парвардигор ба Довуд гуфт: «Баро, зеро ки фалиштиёнро ҳатман ба дастат хоҳам супурд».
Ва Довуд ба Баал-Фаросим омад, ва дар он ҷо Довуд ба онҳо шикаст расонда, гуфт: «Парвардигор душманонамро аз пешам нобуд намуд, чунон ки селоб нобуд менамояд». Бинобар ин номи он макон Баал-Фаросим хонда шудааст.
Ва бутҳои худро дар он ҷо партофта рафтанд, ва Довуд ва одамонаш онҳоро бардошта бурданд.
Ва бори дигар фалиштиён баромада, дар водии Рафоим ҷойгир шуданд.
Ва Довуд аз Парвардигор пурсид, ва Ӯ гуфт: «Набаро, балки аз ақибашон давр зада, аз ҷониби дарахтони тут ба онҳо наздик шав,
Ва ҳамин ки акси садои қадамҳоро дар сари дарахтони тут бишнавӣ, дарҳол ба ҳуҷум шитоб намо, зеро ки он гоҳ Парвардигор пешопеши ту берун хоҳад омад, то ки ба лашкари фалиштиён шикаст расонад».
Ва Довуд ончунон, ки Парвардигор ба ӯ фармуд, амал намуд, ва ба фалиштиён аз Ҷабъа то даромадгоҳи Ҷозар зарба расонид.
Испанский Reina-Valera 1995
Языки
- Добавить язык
- Церковнослав. (рус. гражд.)
- Церковнослав. (цс)
- Рус. (Синодальный)
- Рус. (Синод. с ударе́-ми)
- Рус. (прп. Макарий Алтайский)
- Arab (AVD)
- Azerbaijani
- Armenian
- Bulgarian
- Chinese (simpl.)
- Croatian (S&D)
- Czech (Bible Kralicka [1613])
- English (NKJV)
- English (KJV)
- English (NRSV)
- Estonian
- Finnish (1992)
- French (LSG)
- Georgian
- German (MLU, 1912)
- German (GNB)
- Greek (NT Byz)
- Greek (TGV)
- Greek (LXX, Rahlfs)
- Hebrew
- Italian
- Kyrgyz
- Latin (Nova Vulgata)
- Romanian
- Polish
- Portuguese
- Serbian (synod.)
- Serbian
- Swedish (Folkbibeln)
- Ukrainian (Homenko)
- Ukrainian (Ogienko)
Vinieron todas las tribus de Israel adonde estaba David en Hebrón y le dijeron: «Mira, hueso tuyo y carne tuya somos.
Aun antes de ahora, cuando Saúl reinaba sobre nosotros, eras tú quien sacabas a Israel a la guerra, y lo volvías a traer. Además, Jehová te ha dicho: “Tú apacentarás a mi pueblo Israel, y tú serás quien gobierne a Israel.”»
Vinieron, pues, todos los ancianos de Israel ante el rey en Hebrón. El rey David hizo un pacto con ellos allí delante de Jehová; y ungieron a David como rey de Israel.
Tenía David treinta años cuando comenzó a reinar, y reinó cuarenta años.
Reinó en Hebrón sobre Judá durante siete años y seis meses, y reinó en Jerusalén treinta y tres años sobre todo Israel y Judá.
El rey y sus hombres marcharon sobre Jerusalén, contra los jebuseos que habitaban en aquella tierra, los cuales le dijeron a David: «Tú no entrarás aquí, pues aun los ciegos y los cojos te echarán» (queriendo decir: David no puede entrar aquí).
Pero David tomó la fortaleza de Sión, que es la ciudad de David.
David había dicho aquel día: «Todo el que ataque a los jebuseos, que suba por el canal y hiera a los cojos y ciegos, a los cuales aborrece el alma de David.» De aquí el dicho: «Ni ciego ni cojo entrará en la Casa.»
David se instaló en la fortaleza y le puso por nombre la Ciudad de David. Edificó una muralla en derredor, desde Milo hacia el interior.
E iba David adelantando y engrandeciéndose, y Jehová Dios de los ejércitos estaba con él.
También Hiram, rey de Tiro, envió embajadores a David, así como madera de cedro, carpinteros y canteros para los muros, los cuales edificaron la casa de David.
David supo entonces que Jehová lo había confirmado como rey de Israel, y que había engrandecido su reino por amor de su pueblo Israel.
David tomó más concubinas y mujeres de Jerusalén, después que vino de Hebrón, y le nacieron más hijos e hijas.
Éstos son los nombres de los que le nacieron en Jerusalén: Samúa, Sobab, Natán, Salomón,
Ibhar, Elisúa, Nefeg, Jafía,
Elisama, Eliada y Elifelet.
Cuando los filisteos oyeron que David había sido ungido como rey de Israel, subieron todos para buscar a David. David lo supo y descendió a la fortaleza.
Llegaron los filisteos y se desplegaron por el valle de Refaim.
Entonces consultó David a Jehová, diciendo:
—¿Iré contra los filisteos? ¿Los entregarás en mis manos?
Respondió Jehová a David:
—Ve, porque ciertamente entregaré a los filisteos en tus manos.
Llegó David a Baal-perazim. Allí los venció David, y dijo: «Jehová me abrió brecha entre mis enemigos, como corriente impetuosa.» Por esto llamó el nombre de aquel lugar Baal-perazim.
Los filisteos dejaron allí sus ídolos, y David y sus hombres los quemaron.
Los filisteos vinieron otra vez y se desplegaron en el valle de Refaim.
David consultó a Jehová, y él respondió:
—No subas, sino rodéalos y atácalos frente a las balsameras.
Y cuando oigas ruido como de marcha por las copas de las balsameras, entonces atacarás, porque Jehová saldrá delante de ti para derrotar el campamento de los filisteos.
David lo hizo así, como Jehová se lo había mandado; e hirió a los filisteos desde Geba hasta llegar a Gezer.