Скрыть
25:1
25:3
25:4
25:6
25:7
25:14
25:16
25:17
25:18
25:20
25:21
25:22
25:24
25:27
25:28
25:29
25:31
25:32
25:34
Церковнослав. (рус. дореф.)
Приложи́въ же Авраа́мъ, поя́ жену́, е́йже и́мя Хетту́ра:
роди́ же ему́ Зомвра́на и Иеза́на, и Мада́ла и Мадiа́ма, и Иесво́ка и Соiе́на.
Иеза́нъ же роди́ Сава́на и Ѳама́на и Деда́на. Сы́нове же Деда́ни бы́ша: Рагуи́лъ и Навдеи́лъ, и Асурiи́мъ и Латусiи́мъ и Лаоми́мъ.
Сы́нове же Мадiа́мли: Ефа́ръ и Афи́ръ, и Ено́хъ и Авида́ и Елдага́. Вси́ сі́и бы́ша сы́нове Хетту́рины.
Даде́ же Авраа́мъ вся́ своя́ имѣ́нiя Исаа́ку сы́ну сво­ему́:
сыно́мъ же нало́жницъ сво­и́хъ даде́ Авраа́мъ да́ры и от­пусти́ я́ от­ Исаа́ка сы́на сво­его́, еще́ жи́въ сы́й, къ восто́ку на зе́млю восто́чную.
Сiя́ же лѣ́та дні́й житiя́ Авраа́мля, ели́ка поживе́, лѣ́тъ сто́ се́дмьдесятъ пя́ть:
и ослабѣ́въ у́мре Авраа́мъ въ ста́рости до́брѣй, ста́рецъ испо́лненъ дні́й, и при­­ложи́ся къ лю́демъ сво­и́мъ.
И погребо́ша его́ Исаа́къ и Исма́илъ два́ сы́нове его́ въ пеще́рѣ Сугу́бѣй, на селѣ́ Ефро́новѣ сы́на Саа́рова Хетте́анина, е́же е́сть пря́мо Мамврі́и,
на селѣ́ и въ пеще́рѣ, ю́же при­­тяжа́ Авраа́мъ от­ сыно́въ Хетте́овыхъ: та́мо погребо́ша Авраа́ма и Са́рру жену́ его́.
Бы́сть же по уме́ртвiи Авраа́мли, благослови́ Бо́гъ Исаа́ка сы́на его́: и всели́ся Исаа́къ у кла́дязя Видѣ́нiя.
Сiя́ же бытiя́ Исма́ила сы́на Авраа́мля, его́же роди́ А́гарь Еги́птяныня, раба́ Са́ррина, Авраа́му:
и сiя́ имена́ сыно́въ Исма́илихъ, по имено́мъ родо́въ его́: пе́рвенецъ Исма́иловъ Наваiо́ѳъ, и Кида́ръ и Навдеи́лъ, и Масса́мъ
и Масма́, и Дума́ и Масси́,
и Ходда́нъ и Ѳема́нъ, и Иету́ръ и Нафе́съ и Кедма́.
Сі́и су́ть сы́нове Исма́или: и сiя́ имена́ и́хъ въ ски́нiяхъ и́хъ и въ се́лѣхъ и́хъ: два­на́­де­сять кня́зи въ язы́цѣхъ и́хъ.
И сiя́ лѣ́та житiя́ Исма́илова, сто́ три́десять се́дмь лѣ́тъ: и ослабѣ́въ у́мре, и при­­ложи́ся къ ро́ду сво­ему́.
Всели́ся же от­ Евила́та да́же до Су́ра, и́же е́сть въ лице́ Еги́пту, да́же до­ити́ ко Ассири́омъ: предъ лице́мъ всѣ́хъ бра́тiй сво­и́хъ всели́ся.
И сiя́ бытiя́ Исаа́ка сы́на Авраа́мля: Авраа́мъ роди́ Исаа́ка.
Бя́ше же Исаа́къ лѣ́тъ четы́редесяти, егда́ поя́ Реве́кку дще́рь Ваѳуи́ла Си́рина от­ Месо­пота́мiи Си́рскiя, сестру́ Лава́на Си́рина, себѣ́ въ жену́.
Моля́шеся же Исаа́къ Го́сподеви о Реве́кцѣ женѣ́ сво­е́й, я́ко непло́ды бя́ше: послу́ша же его́ Бо́гъ, и зача́тъ во утро́бѣ Реве́кка жена́ его́.
Игра́ста же младе́нца въ не́й, и рече́: а́ще та́ко ми́ хо́щетъ бы́ти, почто́ ми сiе́? И и́де вопроша́ти Го́спода.
И рече́ е́й Госпо́дь: два́ язы́ка во утро́бѣ тво­е́й су́ть, и дво́и лю́дiе от­ утро́бы тво­ея́ разлуча́т­ся: и лю́дiе люді́й превзы́дутъ, и бо́лшiй порабо́таетъ ме́ншему.
И испо́лнишася дні́е роди́ти е́й, и бя́ху се́й близня́та во утро́бѣ ея́:
изы́де же сы́нъ пе́рвенецъ че́рменъ, ве́сь, я́ко ко́жа, косма́тъ: и нарече́ и́мя ему́ Иса́въ:
и посе́мъ изы́де бра́тъ его́, рука́ же его́ при­­держа́ся пятѣ́ Иса́вовѣ: и нарече́ и́мя ему́ Иа́ковъ. Исаа́ку же бѣ́ шестьдеся́тъ лѣ́тъ, егда́ роди́ и́хъ Реве́кка.
Возрасто́ша же ю́ноши: и бы́сть Иса́въ человѣ́къ вѣ́дый лови́ти, се́лный: Иа́ковъ же бы́сть человѣ́къ нелука́въ, живы́й въ дому́.
И воз­люби́ Исаа́къ Иса́ва, я́ко лови́тва его́ бя́ше бра́шно ему́: Реве́кка же любля́ше Иа́кова.
Свари́ же Иа́ковъ варе́нiе: и прiи́де Иса́въ съ по́ля изнемо́гъ,
и рече́ Иса́въ Иа́кову: напита́й мя́ варе́нiемъ со́чива сего́, я́ко изнемога́ю. Сего́ ра́ди прозва́ся и́мя ему́ Едо́мъ.
И рече́ Иа́ковъ Иса́ву: от­да́ждь ми́ дне́сь пе́рвен­ство свое́.
Рече́ же Иса́въ: се́, а́зъ иду́ умре́ти, и вску́ю ми́ пе́рвен­ство сiе́?
И рече́ Иа́ковъ ему́: клени́ся ми́ дне́сь. И кля́ся ему́, и от­даде́ Иса́въ Иа́кову пе́рвен­ство свое́.
Иа́ковъ же даде́ Иса́ву хлѣ́бъ и варе́нiе со́чевно: яде́ же и пи́, и воста́въ отъи́де: и нивочто́же вмѣни́ себѣ́ Иса́въ пе́рвен­ство.
Французский (LSG)
 Abraham prit encore une femme, nommée Ketura.
 Elle lui enfanta Zimran, Jokschan, Medan, Madian, Jischbak et Schuach.
 Jokschan engendra Séba et Dedan. Les fils de Dedan furent les Aschurim, les Letuschim et les Leummim.
 Les fils de Madian furent Épha, Épher, Hénoc, Abida et Eldaa. -Ce sont là tous les fils de Ketura.
 Abraham donna tous ses biens à Isaac.
 Il fit des dons aux fils de ses concubines; et, tandis qu'il vivait encore, il les envoya loin de son fils Isaac du côté de l'orient, dans le pays d'Orient.
 Voici les jours des années de la vie d'Abraham: il vécut cent soixante quinze ans.
 Abraham expira et mourut, après une heureuse vieillesse, âgé et rassasié de jours, et il fut recueilli auprès de son peuple.
 Isaac et Ismaël, ses fils, l'enterrèrent dans la caverne de Macpéla, dans le champ d'Éphron, fils de Tsochar, le Héthien, vis-à-vis de Mamré.
 C'est le champ qu'Abraham avait acquis des fils de Heth. Là furent enterrés Abraham et Sara, sa femme.
 Après la mort d'Abraham, Dieu bénit Isaac, son fils. Il habitait près du puits de Lachaï roï.
 Voici la postérité d'Ismaël, fils d'Abraham, qu'Agar, l'Égyptienne, servante de Sara, avait enfanté à Abraham.
 Voici les noms des fils d'Ismaël, par leurs noms, selon leurs générations: Nebajoth, premier-né d'Ismaël, Kédar, Adbeel, Mibsam,
 Mischma, Duma, Massa,
 Hadad, Théma, Jethur, Naphisch et Kedma.
 Ce sont là les fils d'Ismaël; ce sont là leurs noms, selon leurs parcs et leurs enclos. Ils furent les douze chefs de leurs peuples.
 Et voici les années de la vie d'Ismaël: cent trente-sept ans. Il expira et mourut, et il fut recueilli auprès de son peuple.
 Ses fils habitèrent depuis Havila jusqu'à Schur, qui est en face de l'Égypte, en allant vers l'Assyrie. Il s'établit en présence de tous ses frères.
 Voici la postérité d'Isaac, fils d'Abraham.
 Abraham engendra Isaac. Isaac était âgé de quarante ans, quand il prit pour femme Rebecca, fille de Bethuel, l'Araméen, de Paddan Aram, et soeur de Laban, l'Araméen.
 Isaac implora l'Éternel pour sa femme, car elle était stérile, et l'Éternel l'exauça: Rebecca, sa femme, devint enceinte.
 Les enfants se heurtaient dans son sein; et elle dit: S'il en est ainsi, pourquoi suis-je enceinte? Elle alla consulter l'Éternel.
 Et l'Éternel lui dit: Deux nations sont dans ton ventre, et deux peuples se sépareront au sortir de tes entrailles; un de ces peuples sera plus fort que l'autre, et le plus grand sera assujetti au plus petit.
 Les jours où elle devait accoucher s'accomplirent; et voici, il y avait deux jumeaux dans son ventre.
 Le premier sortit entièrement roux, comme un manteau de poil; et on lui donna le nom d'Ésaü.
 Ensuite sortit son frère, dont la main tenait le talon d'Ésaü; et on lui donna le nom de Jacob. Isaac était âgé de soixante ans, lorsqu'ils naquirent.
 Ces enfants grandirent. Ésaü devint un habile chasseur, un homme des champs; mais Jacob fut un homme tranquille, qui restait sous les tentes.
 Isaac aimait Ésaü, parce qu'il mangeait du gibier; et Rebecca aimait Jacob.
 Comme Jacob faisait cuire un potage, Ésaü revint des champs, accablé de fatigue.
 Et Ésaü dit à Jacob: Laisse-moi, je te prie, manger de ce roux, de ce roux-là, car je suis fatigué. C'est pour cela qu'on a donné à Ésaü le nom d'Édom.
 Jacob dit: Vends-moi aujourd'hui ton droit d'aînesse.
 Ésaü répondit: Voici, je m'en vais mourir; à quoi me sert ce droit d'aînesse?
 Et Jacob dit: Jure-le moi d'abord. Il le lui jura, et il vendit son droit d'aînesse à Jacob.
 Alors Jacob donna à Ésaü du pain et du potage de lentilles. Il mangea et but, puis se leva et s'en alla. C'est ainsi qu'Ésaü méprisa le droit d'aînesse.
ВА Иброҳим боз зан гирифт, ки вай Қатуро ном дошт.
Вай Зимрон, Ёқшон, Мадон, Мидён, Ишбоқ ва Шуаҳро ба ӯ зоид.
Ва Ёқшон Шабо ва Дадонро ба дунё овард. Ва писарони Дадон Ашурим, Летушим ва Леумим буданд.
Ва писарони Мидён Эфо, Эфар, Ҳанӯх, Абидоъ ва Алдоо буданд. Ҳамаи инҳо писарони Қатуро буданд.
Ва Иброҳим ҳар он чи дошт, ба Исҳоқ дод.
Ва ба писарони канизакҳое ки Иброҳим дошт, Иброҳим тӯҳфаҳо дод, ва онҳоро, дар ҳини зиндагии худ, аз пеши писари худ Исҳоқ ба ҷониби шарқ, ба машриқзамин фиристод.
Ва айёми солҳои умри Иброҳим, ки зиндагонӣ кард, саду ҳафтоду панҷ сол буд.
Ва Иброҳим вафот ёфт, ва дар мӯйсафедии некӯ, пиру солхӯрда шуда, аз дунё чашм пӯшид, ва ба қавми худ пайваст.
Ва писаронаш Исҳоқ ва Исмоил ӯро дар мағораи Макфело, дар саҳрои Афрӯн ибни Сӯҳари ҳиттӣ, ки дар рӯ ба рӯи Мамре воқеъ аст, дафн карданд,
Дар саҳрое ки Иброҳим аз фарзандони Ҳит харида буд. Дар он ҷо Иброҳим ва занаш Соро дафн шуданд.
Баъд аз вафоти Иброҳим Худо писари ӯ Исҳоқро баракат дод; ва Исҳоқ назди Беэр-лаҳай-рӯӣ иқомат дошт.
Ва ин аст насли Исмоил писари Иброҳим, ки Ҳоҷари мисрӣ, канизи Соро, ба Иброҳим зоида буд.
Ва ин аст номҳои писарони Исмоил, номҳои онҳо мувофиқи насаби онҳо; нахустзодаи Исмоил Набойӯт, Қедор, Адбаил, Мибсом,
Мишмоъ, Думо, Массо,
Ҳадад, Темо, Ятур, Нофиш ва Қедмо.
Инҳоянд писарони Исмоил, ва ин аст номҳои онҳо, дар деҳоти онҳо ва дар бошишгоҳҳои онҳо; дувоздаҳ амири қабилаҳои онҳо.
Ва солҳои зиндагонии Исмоил саду сию ҳафт сол буд; ва ӯ вафот ёфт, ва аз дунё чашм пӯшид, ва ба қавми худ пайваст.
Ва онҳо аз Ҳавило то Шур, ки пеши Миср ба самти Ашшур воқеъ аст, иқомат доштанд; ҷудо аз ҳамаи бародарони худ сокин шуда буданд.
Ва ин аст насли Исҳоқ писари Иброҳим; Иброҳим Исҳоқро ба дунё овард.
Ва Исҳоқ чилсола буд, ки Ривқо духтари Батуили арамӣ ва хоҳари Лобони арамиро аз Фаддони Арам барои худ ба занӣ гирифт.
Ва Исҳоқ пеши Парвардигор дар ҳаққи зани худ зорию илтиҷо кард, чунки вай бенасл буд; ва Парвардигор илтиҷои ӯро қабул кард, ва занаш Ривқо ҳомила шуд.
Ва писарон дар даруни вай ҷунбиш мекарданд, ва гуфт: «Агар чунин бошад, ин ба ман барои чист?» Ва рафт, то ки аз Парвардигор бипурсад.
Ва Парвардигор ба вай гуфт: «Ду қабила дар шиками ту ҳастанд, ва ду қавм аз даруни ту ҷудо шаванд; ва қавме аз қавме зӯр барояд, ва калонӣ ба хурдӣ хизмат кунад».
Ва моҳу рӯзаш пур шуда, вақти зоиданаш расид, ва инак дугоникҳо дар шиками вай буданд.
Ва нахустин сурхранг берун омад, тамоми баданаш мисли пӯстин пашмнок буд, ва ӯро Эсов ном ниҳоданд.
Ва баъд аз он бародараш берун омад, ва пошнаи Эсовро ба дасти худ гирифта буд; ва ӯро Яъқуб ном ниҳоданд. Ва дар вақти таваллуди онҳо Исҳоқ шастсола буд.
Ва бачаҳо калон шуданд, ва Эсов сайёди моҳир ва марди саҳроӣ шуд, вале Яъқуб — марди ҳалими хайманишин.
Ва Исҳоқ Эсовро дӯст медошт, чунки сайди ӯ барояш бомаза буд; вале Ривқо Яъқубро дӯст медошт.
Боре Яъқуб ош мепухт, ва Эсов хаста аз саҳро омад.
Ва Эсов ба Яъқуб гуфт: «Аз ин оши сурх барои хӯрданам бидеҳ, зеро ки хаста шудаам». Аз ин сабаб ӯро Адӯм номиданд.
Ва Яъқуб гуфт: «Аввал нахустзодагии худро ба ман бифрӯш».
Ва Эсов гуфт: «Инак, ман ба мурдан расидаам, ва аз ин нахустзодагӣ ба ман чӣ фоида?»
Ва Яъқуб гуфт: «Ҳозир ба ман қасам ёд кун». Ва ба ӯ қасам ёд кард, ва нахустзодагии худро ба Яъқуб фурӯхт.
Ва Яъқуб ба Эсов нон ва оши наск дод: ва ӯ хӯрд, ва нӯшид, ва бархоста, бирафт; ба ҳамин тариқ Эсов нахустзодагии худро хор дид.

Толкования стиха Скопировать ссылку Скопировать текст Добавить в избранное
Библ. энциклопедия Библейский словарь Словарь библ. образов Практическая симфония
Цитата из Библии каждое утро
TG: t.me/azbible
Viber: vb.me/azbible