Ве́тхий Заве́т:
Быт.
Исх.
Лев.
Чис.
Втор.
Нав.
Суд.
Руф.
1Цар.
2Цар.
3Цар.
4Цар.
1Пар.
2Пар.
1Езд.
Неем.
2Езд.
Тов.
Иудиф.
Есф.
Иов.
Пс.
Притч.
Еккл.
Песн.
Прем.
Сир.
Ис.
Иер.
Плч.
ПослИер.
Вар.
Иез.
Дан.
Ос.
Иоил.
Ам.
Авд.
Ион.
Мих.
Наум.
Авв.
Соф.
Аг.
Зах.
Мал.
1Мак.
2Мак.
3Мак.
3Ездр.
Но́вый Заве́т: Мф. Мк. Лк. Ин. Деян. Иак. 1Пет. 2Пет. 1Ин. 2Ин. 3Ин. Иуд. Рим. 1Кор. 2Кор. Гал. Еф. Флп. Кол. 1Фес. 2Фес. 1Тим. 2Тим. Тит. Флм. Евр. Откр.
Но́вый Заве́т: Мф. Мк. Лк. Ин. Деян. Иак. 1Пет. 2Пет. 1Ин. 2Ин. 3Ин. Иуд. Рим. 1Кор. 2Кор. Гал. Еф. Флп. Кол. 1Фес. 2Фес. 1Тим. 2Тим. Тит. Флм. Евр. Откр.
Скрыть
48:1
48:2
48:5
см.:Быт.41:50-52;
48:6
48:8
48:9-10
48:11
48:12
48:13
48:15
48:17
48:18
48:19
см.:Втор.33:16;
48:21
Бы́сть же по глаго́лѣхъ си́хъ, и повѣ́дано бы́сть Ио́сифу, я́ко оте́цъ тво́й изнемога́етъ: и пои́мъ два́ сы́на своя́, Манассі́ю и Ефре́ма, прiи́де ко Иа́кову.
Повѣ́даша же Иа́кову, глаго́люще: се́, сы́нъ тво́й Ио́сифъ гряде́тъ къ тебѣ́. И укрѣпи́вся Изра́иль сѣ́де на одрѣ́,
и рече́ Иа́ковъ ко Ио́сифу: Бо́гъ мо́й яви́ся мнѣ́ въ Лу́зѣ, въ земли́ Ханаа́ни, и благослови́ мя
и рече́ ми: се́, А́зъ возращу́ тя и умно́жу тя́, и сотворю́ тя въ собра́нiя язы́ковъ: и да́мъ ти́ зе́млю сiю́ и сѣ́мени твоему́ по тебѣ́ во одержа́нiе вѣ́чное.
Ны́нѣ у́бо два́ сы́на твоя́, и́же бы́ша тебѣ́ въ земли́ Еги́петстѣй пре́жде прише́ствiя моего́ къ тебѣ́ во Еги́петъ, мои́ су́ть: Ефре́мъ и Манассі́а, а́ки Руви́мъ и Симео́нъ бу́дутъ мнѣ́:
сы́ны же, я́же а́ще роди́ши по си́хъ, бу́дутъ тебѣ́: во и́мя бра́тiи своея́ призову́тся ко жре́бiямъ о́ныхъ:
а́зъ же егда́ идя́хъ от Месопота́мiи Си́рскiя, у́мре Рахи́ль ма́ти твоя́ въ земли́ Ханаа́ни, приближа́ющуся ми́ ко ипподро́му Хавра́ѳы земли́, е́же прiити́ во Ефра́ѳу: и погребо́хъ ю́ на пути́ ипподро́ма: се́й е́сть Виѳлее́мъ.
Ви́дѣвъ же Изра́иль сы́ны Ио́сифовы, рече́: что́ тебѣ́ сі́и?
Рече́ же Ио́сифъ отцу́ своему́: сы́нове мои́ су́ть, я́же даде́ ми Бо́гъ здѣ́. И рече́ Иа́ковъ: приведи́ ми я́, да благословлю́ и́хъ.
О́чи же Изра́илю тя́жко ви́дѣста от ста́рости, и не можа́ше ви́дѣти: и прибли́жи и́хъ къ нему́, и лобза́ и́хъ, и объя́тъ я́.
И рече́ Изра́иль ко Ио́сифу: се́, лица́ твоего́ не лиши́хся, и се́, показа́ ми Бо́гъ и сѣ́мя твое́.
И отведе́ и́хъ Ио́сифъ от колѣ́нъ его́, и поклони́шася ему́ лице́мъ до земли́.
Пои́мъ же Ио́сифъ два́ сы́на своя́, Ефре́ма въ десни́цу, пря́мо лѣви́цы Изра́иля, Манассі́ю же въ лѣ́вую, пря́мо десни́цы Изра́илевы, прибли́жи и́хъ къ нему́.
Просте́ръ же Изра́иль ру́ку десну́ю, возложи́ на главу́ Ефре́млю, се́й же бя́ше ме́ншiй, а лѣ́вую на главу́ Манассі́ину, премѣни́въ ру́цѣ,
и благослови́ я́ и рече́: Бо́гъ, Ему́же благоугоди́ша отцы́ мои́ предъ ни́мъ, Авраа́мъ и Исаа́къ, Бо́гъ, И́же пита́етъ мя́ измла́да да́же до дне́ сего́,
А́нгелъ, и́же мя́ избавля́етъ от всѣ́хъ зо́лъ, да благослови́тъ дѣ́тища сiя́, и прозове́тся въ ни́хъ и́мя мое́, и и́мя оте́цъ мои́хъ, Авраа́ма и Исаа́ка, и да умно́жатся во мно́жество мно́гое на земли́.
Ви́дѣвъ же Ио́сифъ, я́ко возложи́ оте́цъ его́ ру́ку десну́ю свою́ на главу́ Ефре́млю, тя́жко ему́ яви́ся: и прiя́ Ио́сифъ ру́ку отца́ своего́ отъя́ти ю́ от главы́ Ефре́мли на главу́ Манассі́ину,
и рече́ Ио́сифъ отцу́ своему́: не та́ко, о́тче: се́й бо [е́сть] пе́рвенецъ, возложи́ ру́ку десну́ю твою́ на главу́ его́.
И не хотя́ше, но рече́: вѣ́мъ, ча́до, вѣ́мъ: и се́й бу́детъ въ лю́ди, и се́й вознесе́тся: но бра́тъ его́ ме́ншiй бо́лiй его́ бу́детъ, и сѣ́мя его́ бу́детъ во мно́жество язы́ковъ.
И благослови́ я́ въ то́мъ дни́, глаго́ля: въ ва́съ благослови́тся Изра́иль, глаго́люще: да сотвори́тъ тя́ Бо́гъ я́коже Ефре́ма и я́ко Манассі́ю. И поста́ви Ефре́ма вы́шше Манассі́и.
Рече́ же Изра́иль Ио́сифу: се́, а́зъ умира́ю, и бу́детъ Бо́гъ съ ва́ми, и возврати́тъ ва́съ от земли́ сея́ на зе́млю оте́цъ ва́шихъ:
а́зъ же даю́ ти Сики́му избра́нную свы́ше бра́тiи твоея́, ю́же взя́хъ изъ руки́ Аморре́йски мече́мъ мои́мъ и лу́комъ.
Nach einiger Zeit erhielt Josef die Nachricht, dass sein Vater krank sei. Da nahm er seine beiden Söhne Manasse und Efraïm und machte sich auf den Weg.
Als Jakob gesagt wurde: »Dein Sohn Josef ist da«, nahm er alle seine Kräfte zusammen und setzte sich im Bett auf.
Er sagte zu Josef: »Gott, der Gewaltige, erschien mir in Lus im Land Kanaan. Er segnete mich
und sagte: ́Ich will dich fruchtbar machen und vermehren und dich zu einer ganzen Schar von Völkern machen. Und dieses Land will ich deinen Nachkommen für alle Zeiten zum Besitz geben.́ Das hat er mir zugesagt.
Deine beiden Söhne Efraïm und Manasse aber, die dir hier in Ägypten geboren wurden, bevor ich ins Land kam, die nehme ich als meine eigenen Söhne an; sie sollen mir genauso viel gelten wie Ruben und Simeon.
Deine späteren Söhne und ihre Nachkommen sollen als deine Nachkommenschaft gelten, doch bekommen sie ihren Anteil am Landbesitz im Gebiet ihrer älteren Brüder.
Ich tue das deiner Mutter Rahel zuliebe. Sie starb, als ich aus Mesopotamien ins Land Kanaan zurückkam, kurz vor der Stadt Efrata, und ich begrub sie dort am Wegrand.« – Efrata heißt jetzt Betlehem.
Jakobs Blick fiel auf Manasse und Efraïm, die Söhne Josefs. »Wen bringst du da mit?«, fragte er Josef.
Seine Augen waren altersschwach geworden und er konnte nicht mehr deutlich sehen.
»Es sind die Söhne, die Gott mir hier in Ägypten geschenkt hat«, erwiderte Josef.
»Bring sie her«, sagte Jakob, »ich will sie segnen!«
Jakob zog sie an sich, umarmte und küsste sie.
Er sagte zu Josef: »Ich hätte nie geglaubt, dich wiederzusehen, und jetzt lässt Gott mich sogar noch deine Kinder sehen.«
Josef nahm die beiden von Jakobs Knien und beugte sich vor seinem Vater bis zur Erde.
Dann nahm er Efraïm an die rechte Hand, sodass er von Jakob aus gesehen links stand, und an seine linke Hand nahm er Manasse. So brachte er sie zu seinem Vater.
Jakob aber kreuzte seine Hände und legte die rechte auf den Kopf des jüngeren Bruders Efraïm und die linke auf den Kopf Manasses, obwohl Manasse der Erstgeborene war.
Dann segnete er die Söhne Josefs und sagte: »Ich bete zu dem Gott, nach dessen Willen meine Väter, Abraham und Isaak, sich stets gerichtet haben. Ich bete zu dem Gott, der mich wie ein Hirt mein Leben lang geführt und beschützt hat.
Ich bete zu dem Gott, der in aller Not zur Stelle war und mich gerettet hat. Er segne diese Kinder, damit mein Name und der meiner Väter Abraham und Isaak in ihnen und ihren Nachkommen fortlebe. Er lasse ihre Nachkommen zahlreich werden, damit sie das Land füllen.«
Josef gefiel es nicht, dass sein Vater die rechte Hand auf Efraïm gelegt hatte. Deshalb nahm er sie und wollte sie auf Manasse legen.
»Du irrst, Vater«, sagte er, »dieser ist der Erstgeborene, auf ihn musst du die rechte Hand legen!«
Aber Jakob wehrte ab: »Das weiß ich«, sagte er. »Sei unbesorgt, auch die Nachkommen Manasses sollen zu einem großen Volk werden. Aber sein jüngerer Bruder soll noch größer werden als er; seine Nachkommen sollen zu einer Menge von Völkern werden.«
So segnete Jakob die Söhne Josefs und sagte zu ihm: »Du und deine Kinder, ihr werdet in Israel ein Beispiel besonderen Segens sein. Wenn die Leute in Israel einander Glück wünschen, werden sie sagen: ́Gott segne dich wie Efraïm und Manasse!́« Ganz bewusst nannte er dabei Efraïm an erster Stelle.
Dann sagte er: »Ich sterbe jetzt. Gott wird euch beistehen und euch in das Land zurückbringen, das er euren Vorfahren versprochen hat.
Dir aber gebe ich einen Bergrücken hoch über den Wohnsitzen deiner Brüder. Ich habe ihn den Amoritern mit Schwert und Bogen weggenommen.«
Таджикский
Языки
- Добавить язык
- Церковнослав. (рус. гражд.)
- Церковнослав. (цс)
- Рус. (Синодальный)
- Рус. (Синод. с ударе́-ми)
- Рус. (прп. Макарий Алтайский)
- Arab (AVD)
- Azerbaijani
- Armenian
- Bulgarian
- Chinese (simpl.)
- Croatian (S&D)
- Czech (Bible Kralicka [1613])
- English (NKJV)
- English (KJV)
- English (NRSV)
- Estonian
- Finnish (1992)
- French (LSG)
- Georgian
- German (MLU, 1912)
- Greek (NT Byz)
- Greek (TGV)
- Greek (LXX, Rahlfs)
- Hebrew
- Italian
- Kyrgyz
- Latin (Nova Vulgata)
- Romanian
- Polish
- Portuguese
- Serbian (synod.)
- Serbian
- Spanish (RVR 1995)
- Swedish (Folkbibeln)
- Ukrainian (Homenko)
- Ukrainian (Ogienko)
ВА воқеъ шуд баъд аз ин ҳодисот, ки ба Юсуф гуфтанд: «Инак, падарат бемор аст». Ва ду писари худ, Менашше ва Эфроимро бо худ гирифт.
Ва Яъқубро огоҳ карда, гуфтанд: «Инак, писарат Юсуф назди ту меояд». Ва Исроил қувваҳои худро ҷамъ карда, бар бистар биншаст.
Ва Яъқуб ба Юсуф гуфт: «Худои Тавоно дар Луз, дар замини Канъон, бар ман зоҳир гардида, маро баракат дод,
Ва ба ман гуфт: ́Инак, Ман туро борвар ва афзун мегардонам, ва аз ту қавмҳои зиёде ба вуҷуд меоварам, ва ин заминро баъд аз ту ба насли ту ба соҳибияти абадӣ медиҳам́.
Ва ҳоло ду писарат, ки дар замини Миср ба ту зоида шудаанд пеш аз он ки назди ту ба Миср биёям, онҳо аз они ман ҳастанд; Эфроим ва Менашше, мисли Реубен ва Шимъӯн, аз они ман хоҳанд буд.
Вале насле ки баъд аз онҳо ба вуҷуд оварӣ, аз они ту бошанд. Онҳо бо номи бародарони худ дар мулкашон номида шаванд.
Ва ҳангоме ки ман аз Фаддон меомадам, Роҳел назди ман дар замини Канъон мурд, чун андак масофате монда буд, ки ба Эфрот бирасам, ва ӯро дар он ҷо ба сари роҳи Эфрот, ки ҳамон Байт-Лаҳм бошад, дафн кардам».
Ва Исроил писарони Юсуфро дид, ва гуфт: «Инҳо кистанд?»
Ва Юсуф ба падари худ гуфт: «Инҳо писарони мананд, ки Худо ба ман дар ин ҷо додааст». Гуфт: «Онҳоро наздики ман биёр, то ки онҳоро баракат диҳам».
Ва чашмони Исроил аз пирӣ хира шуда буд: дида наметавонист. Онҳоро наздики ӯ овард, ва ӯ онҳоро бӯсида, ба оғӯш кашид.
Ва Исроил ба Юсуф гуфт: «Гумон надоштам, ки рӯи туро мебинам; ва инак, Худо насли туро низ ба ман нишон дод».
Ва Юсуф онҳоро аз миёни ду зонуи ӯ берун овард, ва рӯй ба замин ниҳода, ба ӯ саҷда кард.
Ва Юсуф ҳар дуи онҳоро гирифт, Эфроимро ба дасти рости худ, муқобили дасти чапи Исроил, ва Менашшеро ба дасти чапи худ, муқобили дасти рости Исроил, ва наздики ӯ овард.
Вале Исроил дасти рости худро дароз карда, бар сари Эфроим ниҳод, ки вай хурдӣ буд, ва дасти чапи худро бар сари Менашше. Қасдан дастҳояшро чунин ниҳод, ва ҳол он ки Менашше нахустзода буд.
Ва Юсуфро баракат дода, гуфт: «Он Худое ки пешаш падаронам Иброҳим ва Исҳоқ роҳ мерафтанд, он Худое ки маро аз аввали ҳастиям то имрӯз чӯпонӣ мекунад,
Он фариштае ки маро аз ҳар бадӣ раҳоӣ медиҳад, ин наврасонро баракат диҳад; ва номи ман ва номҳои падаронам Иброҳим ва Исҳоқ дар онҳо хонда шавад, ва дар байни замин бисёр афзоиш ёбанд».
Ва Юсуф дид, ки падараш дасти рости худро бар сари Эфроим ниҳод; ин ба назараш бад намуд. Ва дасти падари худро гирифт, то ки онро аз сари Эфроим бар сари Менашше гузаронад;
Ва Юсуф ба падари худ гуфт: «Ин тавр не, падарам, зеро ки нахустзода ин аст, дасти рости худро ба сари ӯ бимон».
Вале падараш розӣ нашуда, гуфт: «Медонам, писарам, медонам; ӯ низ қавме хоҳад шуд, ва ӯ низ бузург хоҳад шуд; валекин бародари хурдияш аз ӯ бузургтар хоҳад шуд, ва аз насли ӯ халқи сершуморе ба вуҷуд хоҳад омад».
Ва дар он рӯз онҳоро баракат дода, гуфт: «Дар ту Исроил баракат ёфта, гӯяд: ́Худо туро мисли Эфроим ва Менашше гардонад́». Ва Эфроимро бар Менашше бартарӣ дод.
Ва Исроил ба Юсуф гуфт: «Инак, ман мемирам. Ва Худо бо шумо хоҳад буд, ва шуморо ба замини падарони шумо боз хоҳад гардонид.
Ва ман ба ту ҳиссаи зиёда аз бародаронат медиҳам, қитъаеро, ки онро аз дасти амӯриён бо шамшер ва камони худ гирифтаам».