Скрыть
61:7
Церковнослав. (рус. дореф.)
Ду́хъ Госпо́день на мнѣ́, его́же ра́ди пома́за мя́, благовѣсти́ти ни́щымъ посла́ мя, исцѣли́ти сокруше́н­ныя се́рдцемъ, проповѣ́дати плѣ́н­никомъ от­пуще́нiе и слѣпы́мъ прозрѣ́нiе,
нарещи́ лѣ́то Госпо́дне прiя́тно и де́нь воз­дая́нiя, утѣ́шити вся́ пла́чущыя,
да́ти пла́чущымъ Сiо́на сла́ву вмѣ́сто пе́пела, пома́занiе весе́лiя пла́чущымъ, украше́нiе сла́вы вмѣ́сто ду́ха уны́нiя: и нареку́т­ся ро́дове пра́вды, насажде́нiе Госпо́дне во сла́ву.
И сози́ждутъ пусты́ни вѣ́чныя, запустѣ́в­шыя пре́жде воз­дви́гнутъ: и обновя́тъ гра́ды пусты́я, опустоше́н­ныя въ ро́ды.
И прiи́дутъ иноро́днiи, пасу́щiи о́вцы твоя́, и иноплеме́н­ницы ора́телiе и виногра́дарiе ва́ши:
вы́ же свяще́н­ницы Госпо́дни нарече́теся, служи́телiе Бо́га ва́­шего, рече́т­ся ва́мъ: крѣ́пость язы́къ снѣ́сте и въ бога́т­ст­вѣ и́хъ чу́дни бу́дете.
Си́це зе́млю свою́ втори́цею наслѣ́дятъ, и весе́лiе вѣ́чное надъ главо́ю и́хъ.
А́зъ бо е́смь Госпо́дь любя́й пра́вду и ненави́дяй грабле́нiя от­ непра́вды: и да́мъ тру́дъ и́хъ пра́ведникомъ и завѣ́тъ вѣ́ченъ завѣща́ю и́мъ.
И позна́ет­ся во язы́цѣхъ сѣ́мя и́хъ, и вну́цы и́хъ посредѣ́ люді́й: вся́къ ви́дяй я́ позна́етъ я́, я́ко сі́и су́ть сѣ́мя благослове́но от­ Бо́га, и ра́достiю воз­ра́дуют­ся о Го́сподѣ.
Да воз­ра́дует­ся душа́ моя́ о Го́сподѣ: облече́ бо мя́ въ ри́зу спасе́нiя и оде́ждею весе́лiя [одѣ́я мя́]: я́ко на жениха́ воз­ложи́ на мя́ вѣне́цъ, и я́ко невѣ́сту украси́ мя красото́ю.
И я́ко земля́ растя́щая цвѣ́тъ сво́й, и я́ко вертогра́дъ сѣ́мена своя́ прозяба́етъ: та́ко воз­расти́тъ Госпо́дь Госпо́дь пра́вду и весе́лiе предъ всѣ́ми язы́ки.
Немецкий (GNB)
Der Geist des HERRN hat von mir Besitz ergriffen. Denn der HERR hat mich gesalbt und dadurch bevollmächtigt, den Armen gute Nachricht zu bringen. Er hat mich gesandt, den Verzweifelten neuen Mut zu machen, den Gefangenen zu verkünden: »Ihr seid frei! Eure Fesseln werden gelöst!«
Er hat mich gesandt, um das Jahr auszurufen, in dem der HERR sich seinem Volk gnädig zuwendet, um den Tag anzusagen, an dem unser Gott mit unseren Feinden abrechnen wird.

Die Weinenden soll ich trösten

und allen Freude bringen, die in der Zionsstadt traurig sind. Sie sollen sich nicht mehr Erde auf den Kopf streuen und im Sack umhergehen, sondern sich für das Freudenfest schmücken und mit duftendem Öl salben; sie sollen nicht mehr verzweifeln, sondern Jubellieder singen. Die Leute werden sie mit prächtigen Bäumen vergleichen, mit einem Garten, den der HERR gepflanzt hat, um seine Herrlichkeit zu zeigen.
Ja, ihr werdet die zerstörten Städte wieder aufbauen, die über Generationen in Trümmern lagen.
Fremde werden euch die Arbeit abnehmen, Ausländer werden eure Herden weiden, euer Land bestellen und eure Weinberge pflegen.
Ihr werdet Priester des HERRN sein und man wird euch »Diener unseres Gottes« nennen. Der Reichtum der Völker wird euch zur Verfügung stehen; alles wird euch gehören.
Anstelle doppelter Schande und Schmach, die eure Feinde euch zugefügt haben, werdet ihr von deren Land einen doppelten Anteil bekommen und eure Freude wird kein Ende haben.
Denn der HERR sagt: »Ich liebe Gerechtigkeit und hasse gemeinen Raub. Ich halte meinem Volk die Treue und belohne es für seine Leiden; ich schließe mit ihm einen unauflöslichen Bund und sage ihm für alle Zeiten meinen Schutz zu.
Ihre Nachkommen werden bei allen Völkern bekannt und geachtet sein. Alle, die sie sehen, werden erkennen: Sie sind das Volk, das ich gesegnet habe.«
»Wir freuen uns und jubeln über den HERRN, unseren Gott! Er umgibt uns mit seiner Hilfe wie mit einem Kleid, hüllt uns in seinen Schutz wie in einen Mantel. Wir sind fröhlich wie ein Bräutigam, der seinen Turban umbindet, wie eine Braut, die ihren Hochzeitsschmuck anlegt.
Denn wie aus dem Boden die Saat keimt und wächst, so lässt der HERR, der mächtige Gott, unser Glück wachsen und mehrt unseren Ruhm bei allen Völkern.«
Арабский (Arabic Van Dyke)
رُوحُ السَّيِّدِ الرَّبِّ عَلَيَّ، لأَنَّ الرَّبَّ مَسَحَنِي لأُبَشِّرَ الْمَسَاكِينَ، أَرْسَلَنِي لأَعْصِبَ مُنْكَسِرِي الْقَلْبِ، لأُنَادِيَ لِلْمَسْبِيِّينَ بِالْعِتْقِ، وَلِلْمَأْسُورِينَ بِالإِطْلاَقِ.
لأُنَادِيَ بِسَنَةٍ مَقْبُولَةٍ لِلرَّبِّ، وَبِيَوْمِ انْتِقَامٍ لإِلَهِنَا. لأُعَزِّيَ كُلَّ النَّائِحِينَ.
لأَجْعَلَ لِنَائِحِي صِهْيَوْنَ، لأُعْطِيَهُمْ جَمَالاً عِوَضًا عَنِ الرَّمَادِ، وَدُهْنَ فَرَحٍ عِوَضًا عَنِ النَّوْحِ، وَرِدَاءَ تَسْبِيحٍ عِوَضًا عَنِ الرُّوحِ الْيَائِسَةِ، فَيُدْعَوْنَ أَشْجَارَ الْبِرِّ، غَرْسَ الرَّبِّ لِلتَّمْجِيدِ.
وَيَبْنُونَ الْخِرَبَ الْقَدِيمَةَ. يُقِيمُونَ الْمُوحِشَاتِ الأُوَلَ، وَيُجَدِّدُونَ الْمُدُنَ الْخَرِبَةَ، مُوحِشَاتِ دَوْرٍ فَدَوْرٍ.
وَيَقِفُ الأَجَانِبُ وَيَرْعَوْنَ غَنَمَكُمْ، وَيَكُونُ بَنُو الْغَرِيبِ حَرَّاثِيكُمْ وَكَرَّامِيكُمْ.
أَمَّا أَنْتُمْ فَتُدْعَوْنَ كَهَنَةَ الرَّبِّ، تُسَمَّوْنَ خُدَّامَ إِلهِنَا. تَأْكُلُونَ ثَرْوَةَ الأُمَمِ، وَعَلَى مَجْدِهِمْ تَتَأَمَّرُونَ.
عِوَضًا عَنْ خِزْيِكُمْ ضِعْفَانِ، وَعِوَضًا عَنِ الْخَجَلِ يَبْتَهِجُونَ بِنَصِيبِهِمْ. لِذلِكَ يَرِثُونَ فِي أَرْضِهِمْ ضِعْفَيْنِ. بَهْجَةٌ أَبَدِيَّةٌ تَكُونُ لَهُمْ.
«لأَنِّي أَنَا الرَّبُّ مُحِبُّ الْعَدْلِ، مُبْغِضُ الْمُخْتَلِسِ بِالظُّلْمِ. وَأَجْعَلُ أُجْرَتَهُمْ أَمِينَةً، وَأَقْطَعُ لَهُمْ عَهْدًا أَبَدِيًّا.
وَيُعْرَفُ بَيْنَ الأُمَمِ نَسْلُهُمْ، وَذُرِّيَّتُهُمْ فِي وَسَطِ الشُّعُوبِ. كُلُّ الَّذِينَ يَرَوْنَهُمْ يَعْرِفُونَهُمْ أَنَّهُمْ نَسْلٌ بَارَكَهُ الرَّبُّ».
فَرَحًا أَفْرَحُ بِالرَّبِّ. تَبْتَهِجُ نَفْسِي بِإِلهِي، لأَنَّهُ قَدْ أَلْبَسَنِي ثِيَابَ الْخَلاَصِ. كَسَانِي رِدَاءَ الْبِرِّ، مِثْلَ عَرِيسٍ يَتَزَيَّنُ بِعِمَامَةٍ، وَمِثْلَ عَرُوسٍ تَتَزَيَّنُ بِحُلِيِّهَا.
لأَنَّهُ كَمَا أَنَّ الأَرْضَ تُخْرِجُ نَبَاتَهَا، وَكَمَا أَنَّ الْجَنَّةَ تُنْبِتُ مَزْرُوعَاتِهَا، هكَذَا السَّيِّدُ الرَّبُّ يُنْبِتُ بِرًّا وَتَسْبِيحًا أَمَامَ كُلِّ الأُمَمِ.
РӮҲИ Парвардигор Худо бар Ман аст, зеро ки Парвардигор Маро тадҳин намудааст: Маро фиристодааст, то ки ба мискинон башорат диҳам, шикастадилонро шифо бахшам, озодиро ба асирон ва фатҳи зиндонро ба бандиён эълон намоям;
Соли таваҷҷӯҳи Парвардигор ва рӯзи интиқоми Худои моро эълон намоям, ҳамаи мотамзадагонро тасаллӣ бахшам;
Мотамзадагони Сионро ато намуда, ба онҳо афсаре ба ҷои хокистар бидиҳам, ва равғани шодмонӣ – ба ҷои мотам, ва ридои ҷалол – ба ҷои рӯҳи андӯҳгин; ва онҳо дарахтони адолат номида хоҳанд шуд, ки Парвардигор барои ҷалоли Худ шинондааст.
Ва онҳо вайронаҳои бостониро бино хоҳанд кард, харобаҳои қадимро барпо хоҳанд намуд, ва шаҳрҳои вайронаро, ки аз даврҳои пешина харобазор шуда мондааст, аз нав барқарор хоҳанд кард.
Ва бегонаҳо ба хизмат истода, гӯсфандони шуморо хоҳанд чаронид, ва аҷнабиён зироаткорону токдорони шумо хоҳанд буд.
Ва шумо коҳинони Парвардигор номида хоҳед шуд, – шуморо хизматгузорони Худои мо хоҳанд хонд; аз дороии халқҳо ғизо хоҳед гирифт, ва аз ҷалоли онҳо ифтихор хохед дошт.
Дар ивази хиҷолати худ дучандон подош хоҳед гирифт, ва дар ивази расвоӣ аз насиби худ шод хоҳанд шуд, чунки дар замини худ насиби дучанд хоҳанд ёфт, ва хурсандии ҷовидонӣ барои онҳо хоҳад буд.
Зеро Ман, ки Парвардигор ҳастам, адлу инсофро дӯст медорам, аз ғоратгарӣ ва ноинсофӣ нафрат дорам, ва мукофоти онҳоро аз рӯи ростӣ хоҳам дод, ва паймони ҷовидонӣ бо онҳо хоҳам баст.
Ва насли онҳо дар миёни халқҳо, ва зурёти онҳо андаруни қавмон машҳур хоҳанд шуд; ҳар кӣ онҳоро бинад, хоҳад донист, ки онҳо насле ҳастанд, ки Парвардигор баракат додааст.
Дар Парвардигор шодии бисёр мекунам, ва ҷони ман дар Худои ман ба ваҷд меояд, зеро ки Ӯ маро либоси наҷот пӯшонидааст, ва ҷомаи адолат бар дӯшам гузоштааст, чунон ки домод афсарро мисли коҳине бар сари худ мениҳад. ва чунон ки арӯс худро бо зеварҳо оро медиҳад.
Зеро, чунон ки замин набототи худро мерӯёнад, ва чунон ки боғ тухмҳои дар он кошташударо месабзонад, ончунон Парвардигор Худо адолат ва ҷалолро пеши ҳамаи халқҳо нумӯ хоҳад дод.

Толкования стиха Скопировать ссылку Скопировать текст Добавить в избранное
Библ. энциклопедия Библейский словарь Словарь библ. образов Практическая симфония
Цитата из Библии каждое утро
TG: t.me/azbible
Viber: vb.me/azbible