5:1
5:4
5:5
5:5-6
5:9-10
5:10
5:11-15
5:11
5:12
5:13
5:16
5:19
5:20
5:21-22
5:23
5:24
5:24-26
5:25
5:26
5:27
5:28
5:29
5:30
5:31
1 Оскверненные должны быть отправлены за стан; 5 возмездие за нечестность. 11 Закон о ревности, испытание горькой водой.
И сказал Господь Моисею, говоря:
повели сынам Израилевым выслать из стана всех прокаженных, и всех имеющих истечение, и всех осквернившихся от мертвого,
и мужчин и женщин вышлите, за стан вышлите их, чтобы не оскверняли они станов своих, среди которых Я живу.
И сделали так сыны Израилевы, и выслали их вон из стана; как говорил Господь Моисею, так и сделали сыны Израилевы.
И сказал Господь Моисею, говоря:
скажи сынам Израилевым: если мужчина или женщина сделает какой-либо грех против человека, и чрез это сделает преступление против Господа, и виновна будет душа та,
то пусть исповедаются во грехе своем, который они сделали, и возвратят сполна то, в чем виновны, и прибавят к тому пятую часть и отдадут тому, против кого согрешили;
если же у него нет наследника, которому следовало бы возвратить за вину: то посвятить это Господу; пусть будет это священнику, сверх овна очищения, которым он очистит его;
и всякое возношение из всех святынь сынов Израилевых, которые они приносят к священнику, ему принадлежит,
и посвященное кем-либо ему принадлежит; все, что даст кто священнику, ему принадлежит.
И сказал Господь Моисею, говоря:
объяви сынам Израилевым и скажи им: если изменит кому жена, и нарушит верность к нему,
и переспит кто с ней и излиет семя, и это будет скрыто от глаз мужа ее, и она осквернится тайно, и не будет на нее свидетеля, и не будет уличена,
и найдет на него дух ревности, и будет ревновать жену свою, когда она осквернена, или найдет на него дух ревности, и он будет ревновать жену свою, когда она не осквернена, –
пусть приведет муж жену свою к священнику и принесет за нее в жертву десятую часть ефы ячменной муки, но не возливает на нее елея и не кладет ливана, потому что это приношение ревнования, приношение воспоминания, напоминающее о беззаконии;
а священник пусть приведет и поставит ее пред лице Господне,
и возьмет священник святой воды в глиняный сосуд, и возьмет священник земли с полу скинии и положит в воду;
и поставит священник жену пред лице Господне, и обнажит голову жены, и даст ей в руки приношение воспоминания, – это приношение ревнования, в руке же у священника будет горькая вода, наводящая проклятие.
И заклянет ее священник и скажет жене: если никто не переспал с тобою, и ты не осквернилась и не изменила мужу своему, то невредима будешь от сей горькой воды, наводящей проклятие;
но если ты изменила мужу твоему и осквернилась, и если кто переспал с тобою кроме мужа твоего, –
тогда священник пусть заклянет жену клятвою проклятия и скажет священник жене: да предаст тебя Господь проклятию и клятве в народе твоем, и да соделает Господь лоно твое опавшим и живот твой опухшим;
и да пройдет вода сия, наводящая проклятие, во внутренность твою, чтобы опух живот
[твой] и опало лоно
[твое]. И скажет жена: аминь, аминь.
И напишет священник заклинания сии на свитке, и смоет их в горькую воду;
и даст жене выпить горькую воду, наводящую проклятие, и войдет в нее вода, наводящая проклятие, ко вреду ее.
И возьмет священник из рук жены хлебное приношение ревнования, и вознесет сие приношение пред Господом, и отнесет его к жертвеннику;
и возьмет священник горстью из хлебного приношения часть в память, и сожжет на жертвеннике, и потом даст жене выпить воды;
и когда напоит ее водою, тогда, если она нечиста и сделала преступление против мужа своего, горькая вода, наводящая проклятие, войдет в нее, ко вреду ее, и опухнет чрево ее и опадет лоно ее, и будет эта жена проклятою в народе своем;
если же жена не осквернилась и была чиста, то останется невредимою и будет оплодотворяема семенем.
Вот закон о ревновании, когда жена изменит мужу своему и осквернится,
или когда на мужа найдет дух ревности, и он будет ревновать жену свою, тогда пусть он поставит жену пред лицем Господа, и сделает с нею священник все по сему закону, –
и будет муж чист от греха, а жена понесет на себе грех свой.
Церковнослав. (рус. дореф.)
И рече́ Госпо́дь къ Моисе́ю, глаго́ля:
повели́ сыно́мъ Изра́илевымъ, и да изго́нятъ изъ полка́ вся́каго прокаже́ннаго, и вся́каго пролива́ющаго сѣ́мя, и вся́каго нечи́стаго душе́ю:
от му́жеска по́лу до же́нска, изгони́те внѣ́ полка́, и да не оскверня́тъ полко́въ свои́хъ, въ ни́хже А́зъ пребыва́ю.
И сотвори́ша сы́нове Изра́илевы та́ко, и изгна́ша и́хъ внѣ́ полка́: я́коже глаго́ла Госпо́дь Моисе́ю, та́ко сотвори́ша сы́нове Изра́илевы.
И рече́ Госпо́дь къ Моисе́ю, глаго́ля:
рцы́ сыно́мъ Изра́илевымъ, глаго́ля: му́жъ или́ жена́, и́же а́ще сотвори́тъ от всѣ́хъ грѣхо́въ человѣ́ческихъ и презира́я пре́зритъ Го́спода, и престу́питъ душа́ о́на:
да исповѣ́сть грѣ́хъ, его́же сотвори́, и да отда́стъ преступле́нiе и́стое, и пя́тую ча́сть его́ да приложи́тъ къ тому́, и да отда́стъ, ему́же согрѣши́.
А́ще же нѣ́сть человѣ́ку у́жика, я́ко отда́ти ему́ преступле́нiе, преступле́нiе отдае́мое Го́споду, жерцу́ да бу́детъ, кромѣ́ овна́ очище́нiя, и́мже помо́лится о не́мъ.
И вся́къ нача́токъ, и вся́ освяща́емая въ сынѣ́хъ Изра́илевыхъ, ели́ка а́ще прино́сятъ Го́споду, жерцу́ самому́ да бу́дутъ:
и коего́ждо освяще́ная, тому́ да бу́дутъ и му́жъ а́ще да́стъ жерцу́, тому́ да бу́детъ.
И рече́ Госпо́дь къ Моисе́ю, глаго́ля:
глаго́ли сыно́мъ Изра́илевымъ и рече́ши къ ни́мъ: му́жа, му́жа а́ще престу́питъ жена́ его́, и презира́ющи пре́зритъ его́,
и бу́детъ кто́ съ не́ю ло́жемъ сѣ́мене, и утаи́тся от о́чiю му́жа ея́, и укры́ется, она́ же бу́детъ оскверне́на, и свидѣ́теля не бу́детъ на ню́ и сiя́ нѣ́сть я́та,
и прiи́детъ на него́ ду́хъ ревнова́нiя, и возревну́етъ къ женѣ́ свое́й, она́ же оскверне́на е́сть, или́ прiи́детъ ему́ ду́хъ ревнова́нiя, и возревну́етъ къ женѣ́ свое́й, она́ же не бу́детъ оскверне́на,
и да приведе́тъ му́жъ жену́ свою́ къ жерцу́, и да принесе́тъ да́ръ за ню́, деся́тую ча́сть мѣ́ры е́фи муки́ я́чныя: да не возлiе́тъ на ню́ еле́а, ниже́ да возложи́тъ на ню́ Лива́на: же́ртва бо ревнова́нiя е́сть, же́ртва па́мяти воспомина́ющая грѣ́хъ.
И приведе́тъ ю́ жре́цъ и поста́витъ ю́ предъ Го́сподемъ:
и да во́зметъ жре́цъ во́ду жи́ву чи́сту въ сосу́дѣ гли́нянѣ, и от пе́рсти на земли́ су́щiя у ски́нiи свидѣ́нiя, и взе́мъ жре́цъ да всы́плетъ въ во́ду:
и да поста́витъ жре́цъ жену́ предъ Го́сподемъ, и да откры́етъ главу́ женѣ́, и да да́стъ въ ру́цѣ ея́ же́ртву па́мяти, же́ртву ревнова́нiя: въ руцѣ́ же жерца́ да бу́детъ вода́ обличе́нiя кля́твенная сiя́.
И да заклене́тъ ю́ жре́цъ и рече́тъ женѣ́: а́ще никто́же бы́сть съ тобо́ю, и нѣ́си преступи́ла оскверни́тися подъ му́жемъ твои́мъ, неви́нна бу́ди от воды́ обличе́нiя кля́твенныя сея́:
а́ще же преступи́ла еси́, мужа́та су́щи, или́ оскверне́на еси́, и даде́ кто́ тебѣ́ ло́же свое́, кромѣ́ му́жа твоего́.
И заклене́тъ жре́цъ жену́ кля́твами кля́твы сея́, и рече́тъ жре́цъ женѣ́: да да́стъ тя́ Госпо́дь въ кля́тву и прокля́тiе среди́ люді́й твои́хъ, внегда́ да́ти Го́споду стегну́ твоему́ отпа́сти и чре́ву твоему́ разсѣ́стися:
и вни́детъ вода́ кля́твенная сiя́ во чре́во твое́, е́же расто́ргнути утро́бу твою́, и отпа́сти стегну́ твоему́. И отвѣща́етъ жена́: бу́ди, бу́ди.
И да напи́шетъ жре́цъ кля́твы сiя́ въ кни́зѣ, и изгла́дитъ въ водѣ́ обличе́нiя кля́твеннаго:
и напои́тъ жену́ водо́ю обличе́нiя кля́твенною, и вни́детъ въ ню́ вода́ кля́твенная обличе́нiя.
И да во́зметъ жре́цъ от руки́ же́нски же́ртву ревнова́нiя, и да возложи́тъ же́ртву предъ Го́сподемъ, и да принесе́тъ ю́ ко олтарю́:
и да во́зметъ жре́цъ го́рстiю от же́ртвы па́мять ея́, и да принесе́тъ ю́ на олта́рь, и по се́мъ напои́тъ водо́ю жену́:
и бу́детъ а́ще е́сть оскверне́на, и а́ще утае́нiемъ утаи́ся от му́жа своего́, и вни́детъ въ ню́ вода́ кля́твенная обличе́нiя, и надме́тъ чре́во ея́, и отпаде́тъ стегно́ ея́, и бу́детъ жена́ въ прокля́тiе въ лю́дехъ свои́хъ:
а́ще же не бу́детъ оскверне́на жена́, и чиста́ е́сть, и неви́нна бу́детъ, и пло́дствовати бу́детъ сѣ́мя.
Се́й зако́нъ ревнова́нiя, кому́-либо а́ще престу́питъ жена́, мужа́та су́щи, и оскверни́тся:
или́ человѣ́къ, ему́же а́ще на́йдетъ на́нь ду́хъ ревнова́нiя, и возревну́етъ къ женѣ́ свое́й, и поста́витъ жену́ свою́ предъ Го́сподемъ, и да сотвори́тъ е́й жре́цъ ве́сь зако́нъ се́й:
и чи́стъ бу́детъ человѣ́къ от грѣха́, и жена́ та́ во́зметъ грѣ́хъ сво́й.
Der HERR sagte zu Mose:
»Befiehl den Leuten von Israel, jeden aus dem Lager zu schicken, der an Aussatz oder an einem Ausfluss leidet oder einen Toten berührt hat.
Das gilt für Männer und Frauen in gleicher Weise. Sie machen sonst das Lager unrein, in dem ich selbst, der HERR, mitten unter euch wohne.«
Die Leute von Israel folgten dem Befehl und schickten alle, die unrein geworden waren, aus dem Lager.
Der HERR gab Mose für die Israeliten die Anweisung:
Wenn jemand sich am Eigentum eines anderen vergangen hat und dadurch vor dem HERRN schuldig geworden ist,
soll er seine Schuld bekennen und dem Geschädigten Wiedergutmachung leisten. Dabei muss er zu dem Schadenswert noch ein Fünftel hinzufügen.
Ist der Geschädigte nicht mehr am Leben und hat keinen nahen Verwandten, der den Schadenersatz an seiner Stelle entgegennehmen kann, so gehört dieser dem HERRN und fällt dem Priester zu, und zwar zusätzlich zu dem Schafbock, mit dessen Blut der Priester die Schuld gegenüber dem HERRN ins Reine gebracht hat.
Auch alle besonderen Gaben, die die Leute von Israel dem HERRN bringen, gehören den Priestern.
Der HERR gab Mose auch die folgenden Anweisungen für die Israeliten:
Wenn ein Mann Verdacht schöpft, dass seine Frau ihm untreu geworden ist und mit einem anderen Mann geschlafen hat, aber er hat keinen Zeugen dafür, dann soll er sie zum Priester bringen. Auch wenn ein Mann eifersüchtig wird, ohne dass seine Frau ihm dazu Anlass gegeben hat, soll er sie dorthin bringen. Als ihre Opfergabe soll er 1/10 Efa (gut 1 Kilo) Gerstenmehl mitnehmen. Er darf aber weder Olivenöl noch Weihrauch hinzufügen, denn es ist ein Eifersuchtsopfer, durch das die Wahrheit an den Tag kommen soll.
Der Priester lässt die Frau an den Altar treten.
Dann nimmt er ein Tongefäß mit geweihtem Wasser und tut Erde vom Boden des Heiligen Zeltes hinein.
Er löst das Haar der Frau und legt das Eifersuchtsopfer in ihre Hände. Er selbst nimmt das Gefäß mit dem Wasser, das Bitterkeit und Fluch bringt.
Dann sagt er zu der Frau: »Wenn du mit keinem anderen als mit deinem eigenen Mann geschlafen hast, dann wird dieses bittere, Fluch bringende Wasser dir nichts anhaben.
Hast du aber die Ehe gebrochen und mit einem anderen Mann geschlafen, dann wird dieses Wasser es offenbar machen.«
Der Priester stellt die Frau unter einen Fluch und sagt: »Wenn du so etwas getan hast, dann wird der HERR dich zu einem abschreckenden Beispiel unter deinem Volk machen. Das Wasser wird in deine Eingeweide eindringen, sodass dein Bauch anschwillt und deine Geschlechtsorgane einschrumpfen.«
Darauf muss die Frau antworten: »Amen, so soll es sein!«
Nun schreibt der Priester diesen Fluch auf Pergament und wäscht die Schrift in dem bitteren Wasser ab.
Er nimmt das Eifersuchtsopfer aus den Händen der Frau und übereignet es symbolisch dem HERRN. Dann nimmt er eine Hand voll davon und verbrennt diesen Teil auf dem Altar zum Zeichen dafür, dass die ganze Opfergabe dem HERRN gehört. Das Wasser gibt er der Frau zu trinken, damit es in ihr wirken kann.
Hat sie tatsächlich Ehebruch begangen, so wird das Wasser ihr bittere Qualen verursachen: Ihr Bauch wird anschwellen und ihre Geschlechtsorgane werden einschrumpfen. Sie wird zu einem abschreckenden Beispiel für ihr Volk werden.
Ist sie aber unschuldig, so wird ihr das Wasser nichts anhaben können und sie wird auch künftig Kinder zur Welt bringen können.
So muss verfahren werden, wenn ein Mann den Verdacht hat, dass seine Frau ihm untreu geworden ist,
oder ihn die Eifersucht plagt. Die Frau muss vor den HERRN gestellt werden und der Priester führt mit ihr die beschriebenen Handlungen aus.
Der Mann wird nicht zur Rechenschaft gezogen, wenn er sich geirrt hat; aber die Frau muss, wenn sie schuldig ist, die Folgen tragen.