И два́ колца́ зла́та чи́ста да сотвори́ши подъ виты́мъ вѣнце́мъ его́ на обою́ у́глу, да сотвори́ши на обои́хъ страна́хъ: и бу́дутъ ко́лца носи́ламъ, я́коже подъима́ти о́ный и́ми.

И да сотвори́ши носи́ла от древе́съ негнiю́щихъ, и позлати́ши я́ зла́томъ:

и да положи́ши его́ пря́мо завѣ́сы, су́щiя у киво́та свидѣ́нiя, въ ни́хже позна́нъ бу́ду тебѣ́ отту́ду.

И да кади́тъ надъ ни́мъ Ааро́нъ ѳимiа́момъ сложе́нымъ благово́ннымъ ра́но ра́но: егда́ устроя́етъ свѣти́ла, да кади́тъ надъ ни́мъ:

и егда́ вжига́етъ Ааро́нъ свѣти́ла съ ве́чера, да кади́тъ надъ ни́мъ: ѳимiа́мъ всегда́шнiй при́сно предъ Го́сподемъ въ ро́ды и́хъ:

и да не принесе́ши надъ него́ ѳимiа́ма ина́го: приноше́нiя, же́ртвы и возлiя́нiя да не пролiе́ши на него́.

И да очи́ститъ надъ ни́мъ Ааро́нъ у рого́въ его́ еди́ною въ лѣ́то: от кро́ве очище́нiя грѣхо́въ умилостивле́нiя еди́ною въ лѣ́то да очи́ститъ его́ въ ро́ды и́хъ: свято́е святы́хъ е́сть Го́споду.

И рече́ Госпо́дь къ Моисе́ю, глаго́ля:

а́ще во́змеши исчисле́нiе сыно́въ Изра́илевыхъ въ пресмотре́нiи и́хъ, и дадя́тъ кі́йждо искупле́нiе за ду́шу свою́ Го́споду, и не бу́детъ въ ни́хъ паде́нiя въ пресмотре́нiи и́хъ.

И сiе́ е́сть, е́же дадя́тъ, ели́цы а́ще присту́пятъ въ пресмотре́нiе, полдидра́хмы, е́же е́сть по дидра́хмѣ святѣ́й: два́десять ца́тъ дидра́хма: по́лъ же дидра́хмы, да́нь Го́споду.

Вся́къ входя́й въ пресмотре́нiе от два́десяти лѣ́тъ и вы́шше, да даду́тъ да́нь Го́споду:

бога́тый да не приложи́тъ, и ни́щiй да не ума́литъ от полудидра́хмы, егда́ даю́тъ да́нь Го́споду [от сыно́въ Изра́илевыхъ], е́же умоля́ти о душа́хъ ва́шихъ.

И да во́змеши сребро́ да́ни от сыно́въ Изра́илевыхъ, и да́си е́ на содѣ́ланiе ски́нiи свидѣ́нiя: и да бу́детъ сыно́мъ Изра́илевымъ па́мять предъ Го́сподемъ, е́же умоля́ти о душа́хъ ва́шихъ.

И рече́ Госпо́дь Моисе́ю, глаго́ля:

сотвори́ умыва́лницу мѣ́дяну и стоя́ло е́й мѣ́дяно, е́же умыва́тися, и да поста́виши ю́ между́ ски́нiею свидѣ́нiя и между́ олтаре́мъ, и да влiе́ши въ ню́ во́ду:

и да умыва́етъ Ааро́нъ и сы́нове его́ изъ нея́ ру́ки своя́ и но́ги водо́ю:

егда́ вхо́дятъ въ ски́нiю свидѣ́нiя, да омы́ются водо́ю, и не у́мрутъ: или́ егда́ прихо́дятъ ко олтарю́ служи́ти и приноси́ти всесожже́нiя Го́споду,

умы́ютъ ру́цѣ и но́зѣ водо́ю, егда́ вхо́дятъ въ ски́нiю свидѣ́нiя, да не у́мрутъ, и да бу́детъ и́мъ зако́нно вѣ́чно, ему́ и родо́мъ его́ по не́мъ.

И рече́ Госпо́дь къ Моисе́ю, глаго́ля:

и ты́ возми́ арома́ты, цвѣ́тъ сми́рны избра́нныя пя́ть со́тъ си́клевъ, и киннамо́ма благово́нна по́лъ сего́, двѣ́сти пятьдеся́тъ, и тро́сти благово́нныя двѣ́сти пятьдеся́тъ,

и касі́и пя́ть со́тъ си́клевъ свята́го, и еле́а от ма́слинъ [мѣ́ру] и́нъ,

и сотвори́ши се́й еле́й пома́занiе свято́е, ми́ро пома́зателное худо́жествомъ мирова́рца: еле́й пома́занiе свято́е бу́детъ,

и да пома́жеши от него́ ски́нiю свидѣ́нiя, и киво́тъ ски́нiи свидѣ́нiя,

и вся́ сосу́ды ея́, и свѣти́лникъ и вся́ сосу́ды его́, и олта́рь кади́лный,

и олта́рь всесожже́нiя и вся́ его́ сосу́ды, и трапе́зу и вся́ ея́ сосу́ды, и умыва́лницу и стоя́ло ея́,

и освяти́ши я́, и бу́дутъ свята́я святы́хъ: вся́къ прикаса́яйся и́мъ освяти́тся:

и Ааро́на и сы́ны его́ пома́жеши, и освяти́ши я́ священнодѣ́йствовати Мнѣ́:

и сыно́мъ Изра́илевымъ да рече́ши, глаго́ля: еле́й ма́сть пома́занiя свя́тъ да бу́детъ се́й ва́мъ въ ро́ды ва́шя:

пло́ть человѣ́ча да не пома́жется [и́мъ], и по сложе́нiю сему́ да не сотворите́ са́ми себѣ́ ино́го си́це: свя́тъ е́сть и освяще́нiе бу́детъ ва́мъ:

и́же а́ще сотвори́тъ си́це, и и́же а́ще да́стъ от него́ иноплеме́ннику, потреби́тся от люді́й свои́хъ.

И рече́ Госпо́дь къ Моисе́ю: возми́ себѣ́ арома́ты, ста́кти, о́ниха и халва́на благово́нна и Лива́на чи́стаго: все́ то́ въ ра́вну мѣ́ру да бу́детъ:

и да сотворя́тъ въ не́мъ ѳимiа́мъ мирова́рный, дѣ́ло мирова́рца смѣ́шеное, чи́сто, дѣ́ло свято:

и раздроби́ши от си́хъ по то́нку, и положи́ши пря́мо свидѣ́нiю въ ски́нiи свидѣ́нiя, отону́дуже позна́нъ бу́ду тебѣ́ та́мо: свято́е святы́хъ бу́детъ ва́мъ ѳимiа́мъ:

по сложе́нiю сему́ да не сотворите́ себѣ́ са́ми, освяще́нiе бу́детъ ва́мъ от Го́спода:

и́же а́ще сотвори́тъ си́це, е́же обоня́ти от него́, поги́бнетъ душа́ того́ от люді́й свои́хъ.

Сербский

Још начини олтар кадиони, од дрвета ситима начини га.

Дужина нека му буде лакат, и ширина лакат, четвороугласт да буде, и два лакта висок; из њега нека му излазе рогови.

И покуј га чистим златом, озго са страна унаоколо, и рогове његове; и начини му венац златан унаоколо.

И начини му по два биочуга златна испод венца на два угла његова с обе стране, и кроз њих ћеш провући полуге да се може носити.

А полуге начини од дрвета ситима, и окуј их у злато.

И метни га пред завес који виси пред ковчегом од сведочанства према заклопцу који је над сведочанством, где ћу се с тобом састајати.

И нека кади на њему Арон кадом мирисним; свако јутро нека кади кад спреми жишке.

И кад запали Арон жишке увече, нека кади; нека буде кад свагдашњи пред Господом од колена до колена вашег.

Не приносите на њему кад туђи нити жртву паљеницу нити принос; ни налив не лијте на њему.

Само очишћење нека чини над роговима његовим Арон једном у години; крвљу од жртве за грех у дан очишћења једном у години чиниће очишћења на њему од кољена до кољена вашег; јер је то светиња над светињама Господу.

Још рече Господ Мојсију говорећи:

Кад станеш бројати синове Израиљеве, између оних који иду у број сваки нека даде откуп за живот свој Господу, кад их станеш бројати, да не би дошло на њих какво зло кад их станеш бројати.

А нека да сваки који иде у број пола сикла, по сиклу светом (а тај је сикал двадесет новчића); пола сикла биће прилог Господу.

Ко год иде у бој, од двадесет година и више, нека да прилог Господу.

Богати да не да више а сиромах да не да мање од по сикла, кад дају прилог Господу на очишћење душа ваших.

И узевши новце за очишћење од синова Израиљевих остави их за потребу у шатору од састанка, и биће синовима Израиљевим спомен пред Господом за очишћење душа ваших.

Још рече Господ Мојсију говорећи:

Начини и умиваоницу од бронзе и подножје јој од бронзе за умивање; и метни је између шатора од састанка и олтара, и налиј у њу воде.

Да из ње пере Арон и синови његови руке своје и ноге своје.

Кад иду у шатор од састанка, нека се умивају водом, да не изгину, или кад приступају к олтару да служе и да пале жртву огњену Господу.

Тада нека перу руке своје и ноге своје да не изгину. То нека им буде уредба вечна Арону и семену његовом од колена до колена.

Још рече Господ Мојсију говорећи:

Узми мириса најбољих: смирне најчистије пет стотина сикала и цимета мирисавог пола толико, двеста педесет, и иђирота такође двеста педесет,

И касије пет стотина мером светом, и уља маслиновог један ин.

И од тога начини уље за свето помазање, уље најбоље вештином апотекарском; то да буде уље светог помазања.

И њим помажи шатор од састанка и ковчег од сведочанства,

И сто и све справе његове, и свећњак и справе његове, и олтар кадиони,

И олтар на коме се приноси жртва паљеница, и све справе његове, и умиваоницу и подножје њено.

Тако ћеш их осветити, те ће бити светиња над светињом, и шта их се год дотакне биће свето.

Помажи и Арона и синове његове, и осветићеш их да ми буду свештеници.

А синовима Израиљевим кажи и реци: Ово нека ми буде уље светог помазања од колена до колена вашег.

Тело човечје нека се не маже њим, нити правите такво уље какво је оно; свето је, нека вам буде свето.

Ако ли би ко начинио тако уље или намазао њим другог, истребиће се из народа свог.

И рече Господ Мојсију: Узми мириса, стакте, ониха и халвана мирисавог, и тамјана чистог, колико једног толико другог.

И од тога начини кад, састављен вештином апотекарском, чист и свет.

И истуцавши га наситно, метаћеш га пред сведочанством у шатору од састанка, где ћу се састајати с тобом; то нека вам буде светиња над светињама.

А такав кад какав начиниш немојте себи правити; то нека ти је светиња за Господа.

Ако ли би ко начинио такав да га мирише, истребиће се из народа свог.

Таджикский

Языки

«Ва қурбонгоҳе барои сӯзонидани бухур бисоз; онро аз чӯби ақоқиё бисоз.

Дарозияш як араш ва фарохияш як араш, яъне мураббаъ бошад, ва қадаш ду араш; шохҳояш аз худаш бошад.

Ва онро бо тиллои холис бипӯшон, – бомаш ва деворҳояшро гирдогирд ва шохҳояшро; ва тоҷи тилло барояш гирдогирд бисоз.

Ва ду ҳалқаи тилло барояш аз таги тоҷаш бисоз, – бар ду паҳлуяш, яъне бар ду тарафаш бисоз; ва онҳо хонаҳои дастакҳо бошад, то ки онро ба воситаи онҳо бардоранд.

Ва дастакҳоро аз чӯби ақоқиё бисоз, ва онҳоро бо тилло бипӯшон.

Ва онро пеши пардае ки назди сандуқи шаҳодат аст, ҷойгир кун, яъне ба рӯи сарпӯше ки бар сандуқи шаҳодат аст, ки Ман дар он ҷо ба ту зоҳир хоҳам шуд.

Ва Ҳорун бухури хушбӯй бар он хоҳад сӯзонид; ҳар субҳ, вақте ки чароғҳоро ба тартиб меоварад, онро хоҳад сӯзонид.

Ва ҳангоме ки Ҳорун чароғҳоро дар шомгоҳ бармеафрӯзад, онро хоҳад сӯзонид; ин бухури доимӣ ба ҳузури Парвардигор дар наслҳои шумо хоҳад буд.

Ҳеҷ бухури дигаре ва қурбонии сӯхтанӣ ва ҳадияи ордӣ бар он тақдим накунед; ва ҳадияи рехтанӣ бар он нарезед.

Ва Ҳорун соле як маротиба бар шохҳои он кафорат хоҳад намуд, аз хуни қурбонии гуноҳ, ки барои кафорат бошад, соле як маротиба бар он дар наслҳои шумо кафорат хоҳад намуд; ин поки покҳост барои Парвардигор».

Ва Парвардигор ба Мусо сухан ронда, гуфт:

«Вақте ки саршумори банӣ Исроилро бар тибқи онҳое ки дар шумор оварда шудаанд, пайдо мекунӣ, бигзор ҳар кас фидияи ҷони худро, ҳангоми шумурда шуданашон, ба Парвардигор бидиҳад, то ки ба онҳо, ҳангоми шумурда шуданашон, вабое рӯй надиҳад.

Ҳар касе ки аз саршуморӣ мегузарад, бояд ин фидияро бидиҳад: ним сиқл бо сиқли пок, ки як сиқл аз бист геро иборат аст; ним сиқл ҳадияи Парвардигор аст.

Ҳар касе ки аз саршуморӣ мегузарад, аз синни бистсола ва болотар, бояд ҳадияи Парвардигорро бидиҳад.

Сарватдор аз ним сиқл зиёд надиҳад, ва камбағал аз он кам надиҳад, вақте ки ҳадияи Парвардигорро барои кафорати ҷонҳои худ адо мекунед.

Ва нуқраи кафоратро аз банӣ Исроил бигир, ва онро барои хизмати хаймаи ҷомеъ бидеҳ; ва ин барои банӣ Исроил ёдгорӣ ба ҳузури Парвардигор, барои кафорати ҷонҳои шумо хоҳад буд».

Ва Парвардигор ба Мусо сухан ронда, гуфт:

«Ва лагани мисин барои шустушӯ бисоз, ки пояаш мисин бошад; ва онро дар миёни хаймаи ҷомеъ ва қурбонгоҳ бимон, ва об дар он бирез.

Ва бигзор Ҳорун ва писаронаш дастҳо ва пойҳои худро аз он бишӯянд:

Вақте ки ба хаймаи ҷомеъ меоянд, бо об шустушӯ кунанд, то ки намиранд; ё вақте ки барои хизмат кардан ва сӯзонидани қурбонии оташин барои Парвардигор ба қурбонгоҳ наздик мешаванд,

бигзор дастҳо ва пойҳои худро бишӯянд, то ки намиранд. Ва ин барои онҳо, яъне барои ӯ ва авлодаш зурёташ дар наслҳои онҳо, фаризаи абадӣ хоҳад буд».

Ва Парвардигор ба Мусо сухан ронда, гуфт:

«Ва ту атриёти беҳтарине бигир: аз мурри чакида панҷсад мисқол, ва аз дорчини хушбӯй ба қадри нисфи он, яъне дусаду панҷоҳ мисқол, ва аз найи атрогин дусаду панҷоҳ мисқол,

ва пӯсти дарахти хушбӯй панҷсад мисқол, ва равғани зайтун як ҳин.

Ва аз инҳо равғани тадҳини пок бисоз, атре ки бо санъати атрсозӣ сохта шуда бошад; ин равғани тадҳини пок хоҳад буд.

Ва хаймаи ҷомеъ ва сандуқи шаҳодатро бо он тадҳин намо,

ва мизро бо тамоми чизҳои он, ва чароғдонро бо тамоми чизҳои он, ва қурбонгоҳи бухурро,

ва қурбонгоҳи қурбонии сӯхтаниро бо тамоми чизҳои он, ва лаганро бо пояи он.

Ва онҳоро тақдис намо, ва онҳо поки покҳо хоҳад буд; ҳар чизе ки ба онҳо бирасад, пок хоҳад гардид.

Ва Ҳорун ва писаронашро тадҳин бикун, ва онҳоро тақдис намо, то ки ба Ман каҳонат кунанд.

Ва ба банӣ Исроил сухан ронда, бигӯ: ́Ин барои Ман равғани тадҳини пок дар наслҳои шумо хоҳад буд.

Ва он бар бадани ҳар одам набояд рехта шавад, ва мувофиқи таркибаш чизе мисли он насозед; он пок аст, ва барои шумо пок хоҳад буд.

Ҳар кӣ мисли он таркиб диҳад, ва ё аз он бар шахси бегонае бимолад, аз миёни қавми худ нобуд хоҳад шуд́».

Ва Парвардигор ба Мусо гуфт: «Барои худ атриёт, чунончи: нотоф, шҳелет ва ҳелбано бигир, ва лебӯнои пок низ, ки вазнаш баробари ин атриёт бошад.

Ва аз онҳо бухур бисоз, атре ки бо санъати атрсозӣ сохта шуда бошад, намакин, тоза, пок бошад.

Ва аз он як қадар бикӯб, ва онро пеши сандуқи шаҳодат дар хаймаи ҷомеъ, ки Ман дар он ҷо ба ту зоҳир хоҳам шуд, бимон; ин барои шумо поки покҳо хоҳад буд.

Ва ин бухуре ки ту месозӣ, мувофиқи таркиби он барои худ насозед; бигзор он назди ту барои Парвардигор пок бошад.

Ҳар кӣ мисли он барои бӯидан бисозад, аз миёни қавми худ нобуд хоҳад шуд».