Ве́тхий Заве́т:
Быт.
Исх.
Лев.
Чис.
Втор.
Нав.
Суд.
Руф.
1Цар.
2Цар.
3Цар.
4Цар.
1Пар.
2Пар.
1Езд.
Неем.
2Езд.
Тов.
Иудиф.
Есф.
Иов.
Пс.
Притч.
Еккл.
Песн.
Прем.
Сир.
Ис.
Иер.
Плч.
ПослИер.
Вар.
Иез.
Дан.
Ос.
Иоил.
Ам.
Авд.
Ион.
Мих.
Наум.
Авв.
Соф.
Аг.
Зах.
Мал.
1Мак.
2Мак.
3Мак.
3Ездр.
Но́вый Заве́т: Мф. Мк. Лк. Ин. Деян. Иак. 1Пет. 2Пет. 1Ин. 2Ин. 3Ин. Иуд. Рим. 1Кор. 2Кор. Гал. Еф. Флп. Кол. 1Фес. 2Фес. 1Тим. 2Тим. Тит. Флм. Евр. Откр.
Но́вый Заве́т: Мф. Мк. Лк. Ин. Деян. Иак. 1Пет. 2Пет. 1Ин. 2Ин. 3Ин. Иуд. Рим. 1Кор. 2Кор. Гал. Еф. Флп. Кол. 1Фес. 2Фес. 1Тим. 2Тим. Тит. Флм. Евр. Откр.
Скрыть
7:2
7:3
7:4
см.:Втор.28:67;
7:7
7:10
7:11
7:12
7:13
7:14
7:15
7:16
7:18
7:19
7:21
Не искуше́нiе ли житiе́ человѣ́ку на земли́, и я́коже нае́мника повседне́внаго жи́знь его́?
или́ я́коже ра́бъ боя́йся Го́спода своего́ и улучи́въ сѣ́нь? или́ я́коже нае́мникъ жды́й мзды́ своея́?
та́кожде и а́зъ жда́хъ ме́сяцы тщы́, но́щи же болѣ́зней даны́ ми́ су́ть.
А́ще усну́, глаго́лю: когда́ де́нь? егда́ же воста́ну, па́ки: когда́ ве́черъ? испо́лненъ же быва́ю болѣ́зней от ве́чера до у́тра.
Мѣ́сится же мое́ тѣ́ло въ гнои́ черве́й, облива́ю же гру́дiе земли́, гно́й стружа́.
Житiе́ же мое́ е́сть скоря́е бесѣ́ды, поги́бе же во тще́й наде́жди.
Помяни́ у́бо, я́ко ду́хъ мо́й живо́тъ, и ктому́ не возврати́тся о́ко мое́ ви́дѣти блага́я.
Не у́зритъ мене́ о́ко ви́дящаго мя́: о́чи твои́ на мнѣ́, и ктому́ нѣ́смь,
я́коже о́блакъ очище́нъ от небесе́: а́ще бо человѣ́къ сни́детъ во а́дъ, ктому́ не взы́детъ,
ни возврати́тся во сво́й до́мъ, ниже́ и́мать его́ позна́ти ктому́ мѣ́сто его́.
У́бо ниже́ а́зъ пощажу́ у́стъ мои́хъ, возглаго́лю въ ну́жди сы́й, отве́рзу уста́ моя́ го́рестiю души́ моея́ сотѣсне́нъ.
Еда́ мо́ре е́смь, или́ змі́й, я́ко учини́лъ еси́ на мя́ хране́нiе?
Реко́хъ, я́ко утѣ́шитъ мя́ о́дръ мо́й, произнесу́ же ко мнѣ́ на еди́нѣ сло́во на ло́жи мое́мъ:
устраша́еши мя́ со́нiями и видѣ́нiями ужаса́еши мя́:
свободи́ши от ду́ха моего́ ду́шу мою́, от сме́рти же ко́сти моя́.
Не поживу́ бо во вѣ́къ, да долготерплю́: отступи́ от мене́, тще́ бо житiе́ мое́.
Что́ бо е́сть человѣ́къ, я́ко возвели́чилъ еси́ его́? или́ я́ко внима́еши умо́мъ къ нему́?
или́ посѣще́нiе твори́ши ему́ по вся́ко у́тро и въ поко́и суди́ти его́ и́маши?
Доко́лѣ не оста́виши мене́, ниже́ отпуска́еши мя́, до́ндеже поглощу́ сли́ны моя́ въ болѣ́зни?
А́ще а́зъ согрѣши́хъ, что́ тебѣ́ возмогу́ содѣ́лати, свѣ́дый у́мъ человѣ́чь? почто́ мя еси́ положи́лъ прекосло́вна тебѣ́, и е́смь тебѣ́ бре́менемъ?
почто́ нѣ́си сотвори́лъ беззако́нiю моему́ забве́нiя, и очище́нiя грѣха́ моего́? ны́нѣ же въ зе́млю отиду́, у́тренюяй же нѣ́смь ктому́.
1 Дни страданий Иова — без надежды в будущем. 11 Вопль к Богу: «Зачем Ты поставил меня противником Себе»?
Не определено ли человеку время на земле, и дни его не то же ли, что дни наемника?
Как раб жаждет тени, и как наемник ждет окончания работы своей,
так я получил в удел месяцы суетные, и ночи горестные отчислены мне.
Когда ложусь, то говорю: «когда-то встану?», а вечер длится, и я ворочаюсь досыта до самого рассвета.
Тело мое одето червями и пыльными струпами; кожа моя лопается и гноится.
Дни мои бегут скорее челнока и кончаются без надежды.
Вспомни, что жизнь моя дуновение, что око мое не возвратится видеть доброе.
Не увидит меня око видевшего меня; очи Твои на меня, – и нет меня.
Редеет облако и уходит; так нисшедший в преисподнюю не выйдет,
не возвратится более в дом свой, и место его не будет уже знать его.
Не буду же я удерживать уст моих; буду говорить в стеснении духа моего; буду жаловаться в горести души моей.
Разве я море или морское чудовище, что Ты поставил надо мною стражу?
Когда подумаю: утешит меня постель моя, унесет горесть мою ложе мое,
ты страшишь меня снами и видениями пугаешь меня;
и душа моя желает лучше прекращения дыхания, лучше смерти, нежели сбережения костей моих.
Опротивела мне жизнь. Не вечно жить мне. Отступи от меня, ибо дни мои суета.
Что такое человек, что Ты столько ценишь его и обращаешь на него внимание Твое,
посещаешь его каждое утро, каждое мгновение испытываешь его?
Доколе же Ты не оставишь, доколе не отойдешь от меня, доколе не дашь мне проглотить слюну мою?
Если я согрешил, то что я сделаю Тебе, страж человеков! Зачем Ты поставил меня противником Себе, так что я стал самому себе в тягость?
И зачем бы не простить мне греха и не снять с меня беззакония моего? ибо, вот, я лягу в прахе; завтра поищешь меня, и меня нет.
Le sort de l'homme sur la terre est celui d'un soldat, Et ses jours sont ceux d'un mercenaire.
Comme l'esclave soupire après l'ombre, Comme l'ouvrier attend son salaire,
Ainsi j'ai pour partage des mois de douleur, J'ai pour mon lot des nuits de souffrance.
Je me couche, et je dis: Quand me lèverai-je? quand finira la nuit? Et je suis rassasié d'agitations jusqu'au point du jour.
Mon corps se couvre de vers et d'une croûte terreuse, Ma peau se crevasse et se dissout.
Mes jours sont plus rapides que la navette du tisserand, Ils s'évanouissent: plus d'espérance!
Souviens-toi que ma vie est un souffle! Mes yeux ne reverront pas le bonheur.
L'oeil qui me regarde ne me regardera plus; Ton oeil me cherchera, et je ne serai plus.
Comme la nuée se dissipe et s'en va, Celui qui descend au séjour des morts ne remontera pas;
Il ne reviendra plus dans sa maison, Et le lieu qu'il habitait ne le connaîtra plus.
C'est pourquoi je ne retiendrai point ma bouche, Je parlerai dans l'angoisse de mon coeur, Je me plaindrai dans l'amertume de mon âme.
Suis-je une mer, ou un monstre marin, Pour que tu établisses des gardes autour de moi?
Quand je dis: Mon lit me soulagera, Ma couche calmera mes douleurs,
C'est alors que tu m'effraies par des songes, Que tu m'épouvantes par des visions.
Ah! je voudrais être étranglé! Je voudrais la mort plutôt que ces os!
Je les méprise!... je ne vivrai pas toujours... Laisse-moi, car ma vie n'est qu'un souffle.
Qu'est-ce que l'homme, pour que tu en fasses tant de cas, Pour que tu daignes prendre garde à lui,
Pour que tu le visites tous les matins, Pour que tu l'éprouves à tous les instants?
Quand cesseras-tu d'avoir le regard sur moi? Quand me laisseras-tu le temps d'avaler ma salive?
Si j'ai péché, qu'ai-je pu te faire, gardien des hommes? Pourquoi me mettre en butte à tes traits? Pourquoi me rendre à charge à moi-même?
Que ne pardonnes-tu mon péché, Et que n'oublies-tu mon iniquité? Car je vais me coucher dans la poussière; Tu me chercheras, et je ne serai plus.
Украинский (Огієнко)
Языки
- Добавить язык
- Церковнослав. (рус. гражд.)
- Церковнослав. (цс)
- Рус. (Синод. с ударе́-ми)
- Рус. (Юнгеров)
- Рус. (Аверинцев)
- Рус. (прп. Макарий Алтайский)
- Arab (AVD)
- Azerbaijani
- Armenian
- Bulgarian
- Chinese (simpl.)
- Croatian (S&D)
- Czech (Bible Kralicka [1613])
- English (NKJV)
- English (KJV)
- English (NRSV)
- Estonian
- Finnish (1992)
- Georgian
- German (MLU, 1912)
- German (GNB)
- Greek (NT Byz)
- Greek (TGV)
- Greek (LXX, Rahlfs)
- Hebrew
- Italian
- Kyrgyz
- Latin (Nova Vulgata)
- Romanian
- Polish
- Portuguese
- Serbian (synod.)
- Serbian
- Spanish (RVR 1995)
- Swedish (Folkbibeln)
- Tajik
- Ukrainian (Homenko)
Хіба чоловік на землі не на службі військовій?
І його дні як дні наймита!…
І його дні як дні наймита!…
Як раб, спрагнений тіні, і як наймит чекає заплати за працю свою,
так місяці марности дано в спадок мені, та ночі терпіння мені відлічили…
Коли я кладусь, то кажу: Коли встану?
І тягнеться вечір, і перевертання із боку на бік їм до ранку…
І тягнеться вечір, і перевертання із боку на бік їм до ранку…
Зодяглось моє тіло червою та струпами в поросі, шкіра моя затверділа й бридка…
А дні мої стали швидчіші за ткацького човника, і в марнотній надії минають вони…
Пам́ятай, що життя моє вітер, моє око вже більш не побачить добра…
Не побачить мене око того, хто бачив мене, Твої очі поглянуть на мене та немає мене…
Як хмара зникає й проходить, так хто сходить в шеол, не виходить,
не вертається вже той до дому свого, та й його не пізнає вже місце його…
Тож не стримаю я своїх уст, говоритиму в утиску духа свого, нарікати я буду в гіркоті своєї душі:
Чи я море чи морська потвора, що Ти надо мною сторожу поставив?
Коли я кажу: Нехай постіль потішить мене, хай думки мої ложе моє забере,
то Ти снами лякаєш мене, і видіннями страшиш мене…
І душа моя прагне задушення, смерти хочуть мої кості.
Я обридив життям…
Не повіки ж я житиму!…
Відпусти ж Ти мене, бо марнота оці мої дні!…
Не повіки ж я житиму!…
Відпусти ж Ти мене, бо марнота оці мої дні!…
Що таке чоловік, що його Ти підносиш, що серце Своє прикладаєш до нього?
Ти щоранку за ним назираєш, щохвилі його Ти досліджуєш…
Як довго від мене ще Ти не відвернешся, не пустиш мене проковтнути хоч слину свою?
Я згрішив…
Що ж я маю робити, о Стороже людський?
Чому Ти поклав мене ціллю для Себе, і я стався собі тягарем?
Що ж я маю робити, о Стороже людський?
Чому Ти поклав мене ціллю для Себе, і я стався собі тягарем?
І чому Ти не простиш мойого гріха, і не відкинеш провини моєї?
А тепер я до пороху ляжу, і Ти будеш шукати мене, та немає мене…
А тепер я до пороху ляжу, і Ти будеш шукати мене, та немає мене…