ѽ, дабы̀ ᲂу҆́мерли бы́хомъ въ землѝ є҆гѵ́петстѣй, и҆лѝ въ пꙋсты́ни се́й да бы́хомъ ᲂу҆́мерли: и҆ вскꙋ́ю вво́дитъ на́съ гдⷭ҇ь въ зе́млю сїю̀, є҆́же па́сти на бра́ни; жєны̀ на́шѧ и҆ дѣ́ти на́шѧ бꙋ́дꙋтъ въ разграбле́нїе: нн҃ѣ ᲂу҆̀бо лꙋ́чше є҆́сть на́мъ возврати́тисѧ во є҆гѵ́петъ.

И҆ речѐ дрꙋ́гъ ко дрꙋ́гꙋ: поста́вимъ себѣ̀ старѣ́йшинꙋ, и҆ возврати́мсѧ во є҆гѵ́петъ.

И҆ падо́ста мѡѷсе́й и҆ а҆арѡ́нъ ни́цъ пред̾ всѣ́мъ со́нмомъ сынѡ́въ і҆и҃левыхъ.

І҆исꙋ́съ же сы́нъ наѵи́нъ и҆ хале́въ сы́нъ і҆ефонні́инъ ѿ соглѧ́давшихъ зе́млю, растерза́ста ри̑зы своѧ̑

и҆ реко́ста ко всемꙋ̀ со́нмꙋ сынѡ́въ і҆и҃левыхъ, глаго́люще: землѧ̀, ю҆́же соглѧ́дахомъ, добра̀ є҆́сть ѕѣлѡ̀ ѕѣлѡ̀:

а҆́ще лю́битъ на́съ гдⷭ҇ь, введе́тъ на́съ въ зе́млю тꙋ̀ и҆ да́стъ ю҆̀ на́мъ: землѧ́ же є҆́сть кипѧ́щаѧ ме́домъ и҆ млеко́мъ:

но ѿ гдⷭ҇а не бꙋ́дите ѿстꙋ̑пницы: вы́ же не ᲂу҆бо́йтесѧ люді́й землѝ тоѧ̀, поне́же въ снѣ́дь на́мъ є҆́сть: ѿстꙋпи́ло бо вре́мѧ ѿ ни́хъ, гдⷭ҇ь же съ на́ми: не ᲂу҆бо́йтесѧ и҆́хъ.

И҆ речѐ ве́сь со́нмъ поби́ти и҆̀хъ ка́менїемъ: и҆ сла́ва гдⷭ҇нѧ ꙗ҆ви́сѧ во ѡ҆́блацѣ над̾ ски́нїею свидѣ́нїѧ всѣ̑мъ сынѡ́мъ і҆и҃лєвымъ.

И҆ речѐ гдⷭ҇ь къ мѡѷсе́ю: доко́лѣ преѡгорчева́ютъ мѧ̀ лю́дїе сі́и; и҆ доко́лѣ не вѣ́рꙋютъ мнѣ̀ во всѣ́хъ зна́менїихъ, ꙗ҆̀же сотвори́хъ въ ни́хъ;

поражꙋ̀ и҆̀хъ сме́ртїю и҆ погꙋблю̀ и҆̀хъ: и҆ сотворю́ тѧ и҆ до́мъ ѻ҆тца̀ твоегѡ̀ въ ꙗ҆зы́къ вели́къ и҆ мно́гъ па́че не́жели се́й.

И҆ речѐ мѡѷсе́й ко гдⷭ҇ꙋ: и҆ ᲂу҆слы́шатъ є҆гѵ́птѧне, ꙗ҆́кѡ возве́лъ є҆сѝ крѣ́постїю твое́ю лю́ди твоѧ̑ сїѧ̑ ѿ ни́хъ:

но и҆ всѝ живꙋ́щїи на землѝ се́й слы́шаша, ꙗ҆́кѡ ты̀ є҆сѝ гдⷭ҇ь въ лю́дехъ си́хъ, и҆́же ѻ҆чи́ма ко ѻ҆чесє́мъ ꙗ҆влѧ́ешисѧ, гдⷭ҇и, и҆ ѡ҆́блакъ тво́й ста̀ над̾ ни́ми, и҆ столпо́мъ ѡ҆́блачнымъ и҆́деши ты̀ пред̾ ни́ми въ де́нь, и҆ столпо́мъ ѻ҆́гненнымъ въ нощѝ:

и҆ потреби́ши лю́ди сїѧ̑ а҆́ки є҆ди́наго человѣ́ка: и҆ рекꙋ́тъ всѝ ꙗ҆зы́цы, є҆ли́цы слы́шаша и҆́мѧ твоѐ, глаго́люще:

зане́же не возмо́же гдⷭ҇ь люді́й свои́хъ ввестѝ въ зе́млю, ѡ҆ не́йже клѧ́тсѧ и҆̀мъ, погꙋбѝ и҆̀хъ въ пꙋсты́ни:

и҆ нн҃ѣ да вознесе́тсѧ рꙋка̀ твоѧ̀, гдⷭ҇и, ꙗ҆́коже ре́клъ є҆сѝ, гл҃ѧ:

гдⷭ҇ь долготерпѣли́въ и҆ многомлⷭ҇тивъ и҆ и҆́стиненъ, ѿе́млѧй беззакѡ́нїѧ и҆ непра̑вды и҆ грѣхѝ, и҆ ѡ҆чище́нїемъ не ѡ҆чи́ститъ пови́ннагѡ, ѿдаѧ̀ грѣхѝ ѻ҆тцє́въ на ча̑да, до тре́тїѧгѡ и҆ четве́ртагѡ ро́да:

ѡ҆ста́ви грѣ́хъ лю́демъ си̑мъ по вели́цѣй млⷭ҇ти твое́й, ꙗ҆́коже млⷭ҇тивъ бы́лъ є҆сѝ и҆̀мъ ѿ є҆гѵ́пта да́же до нн҃ѣ.

И҆ речѐ гдⷭ҇ь къ мѡѷсе́ю: млⷭ҇тивъ и҆̀мъ є҆́смь по словесѝ твоемꙋ̀:

но живꙋ̀ а҆́зъ, и҆ прⷭ҇нѡ живе́тъ и҆́мѧ моѐ, и҆ напо́лнитъ сла́ва гдⷭ҇нѧ всю̀ зе́млю:

ꙗ҆́кѡ всѝ мꙋ́жїе ви́дѧщїи сла́вꙋ мою̀ и҆ зна́мєнїѧ, ꙗ҆̀же сотвори́хъ во є҆гѵ́птѣ и҆ въ пꙋсты́ни се́й, и҆ и҆скꙋси́ша мѧ̀, сѐ, десѧ́тое, и҆ не послꙋ́шаша гла́са моегѡ̀,

и҆́стиннѡ не ᲂу҆́зрѧтъ землѝ, є҆́юже клѧ́хсѧ ѻ҆тцє́мъ и҆́хъ: ра́звѣ ча́дѡмъ и҆́хъ, ꙗ҆̀же сꙋ́ть со мно́ю здѣ̀, и҆̀же не вѣ́дѧтъ добра̀ и҆ ѕла̀, всѧ́къ ю҆́ноша не вѣ́дый, си̑мъ да́мъ зе́млю: вси́ же разгнѣ́вавшїи мѧ̀ не ᲂу҆́зрѧтъ ю҆̀:

ра́бъ же мо́й хале́въ, ꙗ҆́кѡ бы́сть дх҃ъ и҆́нъ въ не́мъ, и҆ возслѣ́дова мнѣ̀, введꙋ̀ є҆го̀ въ зе́млю, въ ню́же ходи́лъ та́мѡ, и҆ сѣ́мѧ є҆гѡ̀ наслѣ́дитъ ю҆̀:

а҆мали́къ же и҆ ханане́й живꙋ́тъ во ю҆до́ли: ᲂу҆́трѣ возврати́тесѧ и҆ подви́гнитесѧ вы̀ въ пꙋсты́ню пꙋте́мъ мо́рѧ чермна́гѡ.

И҆ речѐ гдⷭ҇ь къ мѡѷсе́ю и҆ а҆арѡ́нꙋ, гл҃ѧ:

доко́лѣ со́нмъ се́й ѕлы́й; ꙗ҆̀же ѻ҆нѝ ро́пщꙋтъ проти́вꙋ мнѣ̀, ропта́нїе сынѡ́въ і҆и҃левыхъ, и҆́мже возропта́ша ѡ҆ ва́съ, слы́шахъ:

рцы̀ и҆̀мъ: живꙋ̀ а҆́зъ, гл҃етъ гдⷭ҇ь: и҆́стиннѡ, ꙗ҆́коже глаго́ласте во ᲂу҆́шы моѝ, та́кѡ сотворю̀ ва́мъ:

въ пꙋсты́ни се́й падꙋ́тъ тѣлеса̀ ва̑ша, и҆ всѐ соглѧ́данїе ва́ше, и҆ сочтє́нїѧ ва̑ша, ѿ два́десѧти лѣ́тъ и҆ вы́шше, є҆ли́цы ропта́ша на мѧ̀:

а҆́ще вы̀ вни́дете въ зе́млю, на ню́же простро́хъ рꙋ́кꙋ мою̀, всели́ти ва́съ на не́й, ра́звѣ хале́въ сы́нъ і҆ефонні́инъ и҆ і҆исꙋ́съ сы́нъ наѵи́нъ:

и҆ ча̑да ва̑ша, и҆̀хже рѣ́сте въ разграбле́нїи бы́ти, введꙋ̀ ѧ҆̀ въ зе́млю, и҆ наслѣ́дѧтъ зе́млю, ѿ неѧ́же вы̀ ѿверго́стесѧ:

и҆ тѣлеса̀ ва̑ша падꙋ́тъ въ пꙋсты́ни се́й:

сы́нове же ва́ши пасо́ми бꙋ́дꙋтъ въ пꙋсты́ни четы́редесѧть лѣ́тъ, и҆ носи́ти и҆́мꙋтъ блꙋже́нїе ва́ше, до́ндеже потребѧ́тсѧ тѣлеса̀ ва̑ша въ пꙋсты́ни:

по числꙋ̀ дні́й, въ ни́хже соглѧ́дасте зе́млю, четы́редесѧть дні́й, за де́нь лѣ́то цѣ́лое, понесе́те грѣхѝ ва́шѧ четы́редесѧть лѣ́тъ, и҆ ᲂу҆вѣ́сте ꙗ҆́рость гнѣ́ва моегѡ̀:

а҆́зъ гдⷭ҇ь гл҃ахъ ва́мъ: и҆́стиннѡ та́кѡ сотворю̀ со́нмꙋ семꙋ̀ ѕло́мꙋ, воста́вшемꙋ на мѧ̀: въ пꙋсты́ни се́й потребѧ́тсѧ, и҆ та́мѡ и҆́змрꙋтъ.

И҆ мꙋ́жїе, и҆̀хже посыла̀ мѡѷсе́й соглѧ́дати зе́млю, и҆ прише́дше возропта́ша на ню̀ къ со́нмꙋ, є҆́же бы и҆знестѝ словеса̀ ѕла̑ ѡ҆ землѝ,

и҆ и҆зомро́ша мꙋ̑жи, глаго́лавшїи ѡ҆ землѝ ѕло̀, ꙗ҆́звою пред̾ гдⷭ҇емъ:

и҆ і҆исꙋ́съ сы́нъ наѵи́нъ и҆ хале́въ сы́нъ і҆ефонні́инъ жи̑вы ѡ҆ста́стасѧ ѿ мꙋже́й тѣ́хъ ходи́вшихъ соглѧ́дати зе́млю.

И҆ глаго́ла мѡѷсе́й словеса̀ сїѧ̑ ко всѣ̑мъ сынѡ́мъ і҆и҃лєвымъ: и҆ воспла́кашасѧ лю́дїе ѕѣлѡ̀,

и҆ воста́вше заꙋ́тра, взыдо́ша на ве́рхъ горы̀, глаго́люще: сѐ, мы̀ взы́демъ на мѣ́сто, є҆́же речѐ гдⷭ҇ь, ꙗ҆́кѡ согрѣши́хомъ.

И҆ речѐ мѡѷсе́й: вскꙋ́ю вы̀ престꙋпа́ете сло́во гдⷭ҇не; не благопоспѣ́шно бꙋ́детъ ва́мъ:

не восходи́те: нѣ́сть бо гдⷭ҇ь съ ва́ми: и҆ паде́те пред̾ лице́мъ вра̑гъ ва́шихъ:

занѐ а҆мали́къ и҆ ханане́й та́мѡ пред̾ ва́ми, и҆ паде́те мече́мъ, поне́же ѿврати́стесѧ, не покарѧ́ющесѧ гдⷭ҇ꙋ, и҆ не бꙋ́детъ гдⷭ҇ь съ ва́ми.

И҆ понꙋ́дившесѧ взыдо́ша на ве́рхъ горы̀: кївѡ́тъ же завѣ́та гдⷭ҇нѧ и҆ мѡѷсе́й не дви́гнꙋшасѧ и҆з̾ среды̀ полка̀.

И҆ сни́де а҆мали́къ и҆ ханане́й сѣдѧ́й въ горѣ̀ то́й, и҆ сотро́ша и҆̀хъ, и҆ и҆зсѣко́ша и҆̀хъ да́же до є҆рма́на: и҆ возврати́шасѧ въ по́лкъ.

Сербский (синод.)

Народ гунђа и бива кажњен.
Tада се подиже сав збор и стаде викати, и народ плакаше ону ноћ.

И викаху на Мојсија и на Арона сви синови Израиљеви; и сав збор рече им: Камо да смо помрли у земљи Мисирској или да помремо у овој пустињи!

Зашто нас води Господ у ту земљу да изгинемо од мача, жене наше и дјеца наша да постану робље? Није ли боље да се вратимо у Мисир?

И рекоше међу собом: Да поставимо старјешину, па да се вратимо у Мисир.

Тада Мојсије и Арон падоше ничице пред свијем збором синова Израиљевијех.

А Исус, син Навин, и Халев, син Јефонијин, између онијех што уходише земљу, раздријеше хаљине своје,

И рекоше свему збору синова Израиљевијех говорећи: Земља коју прођосмо и уходисмо, врло је добра земља.

Ако смо мили Господу, он ће нас одвести у ту земљу, и даће нам је; а то је земља у којој тече млијеко и мед.

Само се не одмећите Господа, и не бојте се народа оне земље; јер их можемо појести; одступио је од њих заклон њихов, а с нама је Господ, не бојте их се.

Тада рече сав збор да их побију камењем; али † се показа слава Господња свијем синовима Израиљевијем у шатору од састанка.

И рече Господ Мојсију: Докле ће ме вријеђати тај народ? Кад ли ће ми вјеровати послије толиких знака што сам учинио међу њима?

Ударићу га помором, и расућу га; а од тебе ћу учинити народ велик и јачи од овога.

А Мојсије рече Господу: Али ће чути Мисирци између којих си извео овај народ силом својом,

И рећи ће с људима ове земље, који су чули да си ти, Господе, био усред народа и да си се очима виђао, Господе, и облак твој да је стајао над њима, и у ступу од облака да си ишао пред њима дању и у ступу огњеном ноћу;

Па кад побијеш овај народ све до једнога, говориће народи који су чули приповијест о теби, говорећи:

Није могао Господ довести народа овога у земљу коју им је са заклетвом обећао, зато их поби у пустињи.

Нека се, дакле, прослави сила Господња, као што си рекао говорећи:

Господ дуго чека и обилан је милошћу, прашта безакоње и гријех, али не правда кривога, него походи безакоње отачко на синовима до трећега и четвртога кољена.

Опрости безакоње овому народу ради велике милости своје, као што си праштао народу овому од Мисира довде.

А Господ рече: Праштам по ријечи твојој.

Али тако ја жив био, и тако сва земља била пуна славе Господње,

Ти људи који видјеше славу моју и знаке моје што сам учинио у Мисиру и у овој пустињи, и кушаше ме већ десет пута, и не послушаше ријечи моје,

Неће видјети земље коју са заклетвом обећах оцима њиховијем, неће видјети ни један од онијех који ме увриједише.

А слугу својега Халева, у којем бјеше други дух и који се сасвијем мене држао, њега ћу одвести у земљу у коју је ишао, и сјеме ће је његово наслиједити.

Али Амалик и Хананеј сједе у долини, зато се сјутра вратите натраг, и идите у пустињу к Црвеном мору.

Још рече Господ Мојсију и Арону говорећи:

Докле ће тај зли збор викати на ме? Чуо сам вику синова Израиљевијех којом вичу на ме.

Кажи им: Тако ја жив био, каже Господ, учинићу вам онако како сте говорили и ја чух.

У овој ће пустињи попадати мртва тјелеса ваша, и сви између вас који су избројени у свем броју вашем од двадесет година и више, који викасте на ме,

Нећете ући у земљу за коју, подигав руку своју, заклех се да ћу вас населити у њој, осим Халева, сина Јефонијина и Исуса, сина Навина.

А дјецу вашу, за коју рекосте да ће постати робље, њих ћу одвести, и они ће познати земљу за коју ви не марите.

А ваша тјелеса мртва ће попадати у овој пустињи.

А дјеца ваша биће пастири по пустињи четрдесет година, и носиће кар за прељубе ваше, докле не испропадају тјелеса ваша у пустињи.

По броју дана, за које уходисте земљу, четрдесет дана, на сваки дан по годину, носићете гријехе своје, четрдесет година, и познаћете да сам прекинуо с вама.

Ја Господ рекох, и тако ћу учинити свему том збору злому који се сабрао на ме: У пустињи ће пропасти и ту помријети.

А људи које бјеше послао Мојсије да уходе земљу, и који вративши се побунише сав збор да виче на њ, просувши зао глас о земљи,

Ти људи, који просуше зао глас о земљи, помријеше од помора пред Господом;

А Исус, син Навин, и Халев, син Јефонијин, осташе живи између људи који су ишли да уходе земљу.

И Мојсије каза све ове ријечи свијем синовима Израиљевијем, и народ плака веома.

А сјутрадан уставши, пођоше наврх горе и рекоше: Ево нас, идемо на мјесто за које је говорио Господ, јер згријешисмо.

Али Мојсије рече: Зашто преступате заповијест Господњу? Од тога неће бити ништа.

Не идите горе, јер Господ није међу вама; немојте да вас побију непријатељи ваши.

Јер је Амалик и Хананеј тамо пред вама, и изгинућете од мача, јер одустависте Господа, па неће ни Господ бити с вама.

Али они ипак навалише да иду наврх горе; али ковчег завјета Господњега и Мојсије не изађоше из окола.

Тада сиђе Амалик и Хананеј, који живљаху у оној гори, и разбише их и бацише дори до Орме.

Синодальный

1 Страх народа и ропот; 6 Халев и Иисус Навин ободряют их; 11 ходатайство Моисея. Господь осуждает всех взрослых на странствование и смерть в пустыне, кроме Халева и Иисуса Навина; 40 попытка войти в обетованную землю разбита Амаликитянами и Хананеями.

И подняло все общество вопль, и плакал народ во [всю] ту ночь;

и роптали на Моисея и Аарона все сыны Израилевы, и все общество сказало им: о, если бы мы умерли в земле Египетской, или умерли бы в пустыне сей!

и для чего Господь ведет нас в землю сию, чтобы мы пали от меча? жены наши и дети наши достанутся в добычу врагам; не лучше ли нам возвратиться в Египет?

И сказали друг другу: поставим себе начальника и возвратимся в Египет.

И пали Моисей и Аарон на лица свои пред всем собранием общества сынов Израилевых.

И Иисус, сын Навин, и Халев, сын Иефонниин, из осматривавших землю, разодрали одежды свои

и сказали всему обществу сынов Израилевых: земля, которую мы проходили для осмотра, очень, очень хороша;

если Господь милостив к нам, то введет нас в землю сию и даст нам ее – эту землю, в которой течет молоко и мед;

только против Господа не восставайте и не бойтесь народа земли сей; ибо он достанется нам на съедение: защиты у них не стало, а с нами Господь; не бойтесь их.

И сказало все общество: побить их камнями! Но слава Господня явилась [в облаке] в скинии собрания всем сынам Израилевым.

И сказал Господь Моисею: доколе будет раздражать Меня народ сей? и доколе будет он не верить Мне при всех знамениях, которые делал Я среди его?

поражу его язвою и истреблю его и произведу от тебя [и от дома отца твоего] народ многочисленнее и сильнее его.

Но Моисей сказал Господу: услышат Египтяне, из среды которых Ты силою Твоею вывел народ сей,

и скажут жителям земли сей, которые слышали, что Ты, Господь, находишься среди народа сего, и что Ты, Господь, даешь им видеть Себя лицем к лицу, и облако Твое стоит над ними, и Ты идешь пред ними днем в столпе облачном, а ночью в столпе огненном;

и если Ты истребишь народ сей, как одного человека, то народы, которые слышали славу Твою, скажут:

Господь не мог ввести народ сей в землю, которую Он с клятвою обещал ему, а потому и погубил его в пустыне.

Итак да возвеличится сила Господня, как Ты сказал, говоря:

Господь долготерпелив и многомилостив [и истинен], прощающий беззакония и преступления [и грехи], и не оставляющий без наказания, но наказывающий беззаконие отцов в детях до третьего и четвертого рода.

Прости грех народу сему по великой милости Твоей, как Ты прощал народ сей от Египта доселе.

И сказал Господь [Моисею]: прощаю по слову твоему;

но жив Я, [и всегда живет имя Мое,] и славы Господней полна вся земля:

все, которые видели славу Мою и знамения Мои, сделанные Мною в Египте и в пустыне, и искушали Меня уже десять раз, и не слушали гласа Моего,

не увидят земли, которую Я с клятвою обещал отцам их; [только детям их, которые здесь со Мною, которые не знают, что добро, что зло, всем малолетним, ничего не смыслящим, им дам землю, а] все, раздражавшие Меня, не увидят ее;

но раба Моего, Халева, за то, что в нем был иной дух, и он совершенно повиновался Мне, введу в землю, в которую он ходил, и семя его наследует ее;

Амаликитяне и Хананеи живут в долине; завтра обратитесь и идите в пустыню к Чермному морю.

И сказал Господь Моисею и Аарону, говоря:

доколе злому обществу сему роптать на Меня? ропот сынов Израилевых, которым они ропщут на Меня, Я слышу.

Скажи им: живу Я, говорит Господь: как говорили вы вслух Мне, так и сделаю вам;

в пустыне сей падут тела ваши, и все вы исчисленные, сколько вас числом, от двадцати лет и выше, которые роптали на Меня,

не войдете в землю, на которой Я, подъемля руку Мою, клялся поселить вас, кроме Халева, сына Иефонниина, и Иисуса, сына Навина;

детей ваших, о которых вы говорили, что они достанутся в добычу врагам, Я введу туда, и они узнают землю, которую вы презрели,

а ваши трупы падут в пустыне сей;

а сыны ваши будут кочевать в пустыне сорок лет, и будут нести наказание за блудодейство ваше, доколе не погибнут все тела ваши в пустыне;

по числу сорока дней, в которые вы осматривали землю, вы понесете наказание за грехи ваши сорок лет, год за день, дабы вы познали, что значит быть оставленным Мною.

Я, Господь, говорю, и так и сделаю со всем сим злым обществом, восставшим против Меня: в пустыне сей все они погибнут и перемрут.

И те, которых посылал Моисей для осмотрения земли, и которые, возвратившись, возмутили против него все сие общество, распуская худую молву о земле,

сии, распустившие худую молву о земле, умерли, быв поражены пред Господом;

только Иисус, сын Навин, и Халев, сын Иефонниин, остались живы из тех мужей, которые ходили осматривать землю.

И сказал Моисей слова сии пред всеми сынами Израилевыми, и народ сильно опечалился.

И, встав рано поутру, пошли на вершину горы, говоря: вот, мы пойдем на то место, о котором сказал Господь, ибо мы согрешили.

Моисей сказал: для чего вы преступаете повеление Господне? это будет безуспешно;

не ходите, ибо нет среди вас Господа, чтобы не поразили вас враги ваши;

ибо Амаликитяне и Хананеи там пред вами, и вы падете от меча, потому что вы отступили от Господа, и не будет с вами Господа.

Но они дерзнули подняться на вершину горы; ковчег же завета Господня и Моисей не оставляли стана.

И сошли Амаликитяне и Хананеи, живущие на горе той, и разбили их, и гнали их до Хормы, [и возвратились в стан.]

Сербский

Языки

Тада се подиже сав збор и стаде викати, и народ плакаше ону ноћ.

И викаху на Мојсија и на Арона сви синови Израиљеви; и сав збор рече им: Камо да смо помрли у земљи мисирској или да помремо у овој пустињи!

Зашто нас води Господ у ту земљу да изгинемо од мача, жене наше и деца наша да постану робље? Није ли боље да се вратимо у Мисир?

И рекоше међу собом: Да поставимо старешину, па да се вратимо у Мисир.

Тада Мојсије и Арон падоше ничице пред свим збором синова Израиљевих.

А Исус син Навин и Халев син Јефонијин између оних што уходише земљу раздреше хаљине своје,

И рекоше свему збору синова Израиљевих говорећи: Земља коју прођосмо и уходисмо, врло је добра земља.

Ако смо мили Господу, Он ће нас одвести у ту земљу, и даће нам је; а то је земља у којој тече млеко и мед.

Тада рече сав збор да их побију камењем; али се показа слава Господња свим синовима Израиљевим у шатору од састанка.

И рече Господ Мојсију: Докле ће ме вређати тај народ? Кад ли ће ми веровати после толиких знака што сам учинио међу њима?

Ударићу га помором, и расућу га; а од тебе ћу учинити народ велик и јачи од овог.

А Мојсије рече Господу: Али ће чути Мисирци, између којих си извео овај народ силом својом,

И рећи ће с људима ове земље, који су чули да си Ти, Господе, био усред народа и да си се очима виђао, Господе, и облак твој да је стајао над њима, и у ступу од облака да си ишао пред њима дану и у ступу огњеном ноћу;

Па кад побијеш овај народ, све до једног, говориће народи, који су чули приповест о Теби, говорећи:

Није могао Господ довести народ овај у земљу коју им је са заклетвом обећао, зато их поби у пустињи.

Нека се, дакле, прослави сила Господња, као што си рекао говорећи:

Господ дуго чека и обилан је милошћу, прашта безакоње и грех, али не правда кривога, него походи безакоње отачко на синовима до трећег и четвртог колена.

Опрости безакоње овом народу ради велике милости своје, као што си праштао народу овом од Мисира довде.

А Господ рече: Праштам по речи твојој.

Али тако ја жив био, и тако сва земља била пуна славе Господње,

Ти људи који видеше славу моју и знаке моје што сам учинио у Мисиру и у овој пустињи, и кушаше ме већ десет пута, и не послушаше речи моје,

Неће видети земље коју са заклетвом обећах оцима њиховим, неће видети ни један од оних који ме увредише.

А слугу свог Халева, у коме беше други дух и који се сасвим мене држао, њега ћу одвести у земљу у коју је ишао, и семе ће је његово наследити.

Али Амалик и Хананеј седе у долини, зато се сутра вратите натраг, и идите у пустињу к црвеном мору.

Још рече Господ Мојсију и Арону говорећи:

Докле ће тај зли збор викати на ме, чуо сам вику синова Израиљевих, који вичу на ме.

Кажи им: Тако ја жив био, каже Господ, учинићу вам онако како сте говорили и ја чух.

У овој ће пустињи попадати мртва телеса ваша, и сви између вас који су избројани у свем броју вашем од двадесет година и више, који викасте на ме,

Нећете ући у земљу, за коју подигавши руку своју заклех се да ћу вас населити у њој, осим Халева, сина Јефонијиног и Исуса, сина Навиног.

А децу вашу, за коју рекосте да ће постати робље, њих ћу одвести, и они ће познати земљу за коју ви не марите.

А ваша телеса мртва ће попадати у овој пустињи.

А деца ваша биће пастири по пустињи четрдесет година, и носиће кар за прељубе ваше, докле не испропадају телеса ваша у пустињи.

По броју дана, за које уходисте земљу, четрдесет дана, за сваки дан по годину, носићете грехе своје, четрдесет година, и познаћете да сам прекинуо с вама.

Ја Господ рекох, и тако ћу учинити свему том збору злом, који се сабрао на ме: у пустињи ће пропасти и ту помрети.

А људи које беше послао Мојсије да уходе земљу, и који вративши се побунише сав збор да виче на њ, просувши зао глас о земљи,

Ти људи, који просуше зао глас о земљи, помреше од помора пред Господом;

А Исус, син Навин и Халев, син Јефонијин осташе живи између људи који су ишли да уходе земљу.

И Мојсије каза све ове речи свим синовима Израиљевим, и народ плака веома.

А сутрадан уставши пођоше наврх горе, и рекоше: Ево нас, идемо на место за које је говорио Господ, јер згрешисмо.

Али Мојсије рече: Зашто преступате заповест Господњу? Од тога неће бити ништа.

Не идите горе, јер Господ није међу вама; немојте да вас побију непријатељи ваши.

Али они, ипак, навалише да иду наврх горе; али ковчег завета Господњег и Мојсије не изађоше из логора.

Тада сиђе Амалик и Хананеј, који живљаху у оној гори, и разбише их и бацише дори до Орме.