Скрыть
22:8
22:9
22:10
22:12
22:13
22:14
22:15
22:16
22:17
22:19
22:20
22:21
22:22
22:23
22:24
22:25
22:26
22:27
22:29
22:30
22:32
22:33
22:34
22:35
22:36
22:37
22:38
22:39
22:40
22:41
Синодальный
1 Валак, царь Моавитский, приводит Валаама, чтобы проклясть Израиля, расположенного в долине Моавитской; 21 ослица Валаама и ангел Господень.
И отправились сыны Израилевы, и остановились на равнинах Моава, при Иордане, против Иерихона.
И видел Валак, сын Сепфоров, все, что сделал Израиль Аморреям;
и весьма боялись Моавитяне народа сего, потому что он был многочислен; и устрашились Моавитяне сынов Израилевых.
И сказали Моавитяне старейшинам Мадиамским: этот народ поедает теперь все вокруг нас, как вол поедает траву полевую. Валак же, сын Сепфоров, был царем Моавитян в то время.
И послал он послов к Валааму, сыну Веорову, в Пефор, который на реке Евфрате, в земле сынов народа его, чтобы позвать его и сказать: вот, народ вышел из Египта и покрыл лице земли, и живет он подле меня;
итак приди, прокляни мне народ сей, ибо он сильнее меня: может быть, я тогда буду в состоянии поразить его и выгнать его из земли; я знаю, что кого ты благословишь, тот благословен, и кого ты проклянешь, тот проклят.
И пошли старейшины Моавитские и старейшины Мадиамские, с подарками в руках за волхвование, и пришли к Валааму, и пересказали ему слова Валаковы.
И сказал он им: переночуйте здесь ночь, и дам вам ответ, как скажет мне Господь. И остались старейшины Моавитские у Валаама.
И пришел Бог к Валааму и сказал: какие это люди у тебя?
Валаам сказал Богу: Валак, сын Сепфоров, царь Моавитский, прислал [их] ко мне [сказать]:
вот, народ вышел из Египта и покрыл лице земли, [и живет подле меня]; итак приди, прокляни мне его; может быть я тогда буду в состоянии сразиться с ним и выгнать его [из земли].
И сказал Бог Валааму: не ходи с ними, не проклинай народа сего, ибо он благословен.
И встал Валаам поутру и сказал князьям Валаковым: пойдите в землю вашу, ибо не хочет Господь позволить мне идти с вами.
И встали князья Моавитские, и пришли к Валаку, и сказали [ему]: не согласился Валаам идти с нами.
Валак послал еще князей, более и знаменитее тех.
И пришли они к Валааму и сказали ему: так говорит Валак, сын Сепфоров: не откажись прийти ко мне;
я окажу тебе великую почесть и сделаю [тебе] все, что ни скажешь мне; приди же, прокляни мне народ сей.
И отвечал Валаам и сказал рабам Валаковым: хотя бы Валак давал мне полный свой дом серебра и золота, не могу преступить повеления Господа, Бога моего, и сделать что-либо малое или великое [по своему произволу];
впрочем, останьтесь здесь и вы на ночь, и я узнаю, что еще скажет мне Господь.
И пришел Бог к Валааму ночью и сказал ему: если люди сии пришли звать тебя, встань, пойди с ними; но только делай то, что Я буду говорить тебе.
Валаам встал поутру, оседлал ослицу свою и пошел с князьями Моавитскими.
И воспылал гнев Божий за то, что он пошел, и стал Ангел Господень на дороге, чтобы воспрепятствовать ему. Он ехал на ослице своей и с ними двое слуг его.
И увидела ослица Ангела Господня, стоящего на дороге с обнаженным мечом в руке, и своротила ослица с дороги, и пошла на поле; а Валаам стал бить ослицу, чтобы возвратить ее на дорогу.
И стал Ангел Господень на узкой дороге, между виноградниками, где с одной стороны стена и с другой стороны стена.
Ослица, увидев Ангела Господня, прижалась к стене и прижала ногу Валаамову к стене; и он опять стал бить ее.
Ангел Господень опять перешел и стал в тесном месте, где некуда своротить, ни направо, ни налево.
Ослица, увидев Ангела Господня, легла под Валаамом. И воспылал гнев Валаама, и стал он бить ослицу палкою.
И отверз Господь уста ослицы, и она сказала Валааму: что я тебе сделала, что ты бьешь меня вот уже третий раз?
Валаам сказал ослице: за то, что ты поругалась надо мною; если бы у меня в руке был меч, то я теперь же убил бы тебя.
Ослица же сказала Валааму: не я ли твоя ослица, на которой ты ездил сначала до сего дня? имела ли я привычку так поступать с тобою? Он сказал: нет.
И открыл Господь глаза Валааму, и увидел он Ангела Господня, стоящего на дороге с обнаженным мечом в руке, и преклонился, и пал на лице свое.
И сказал ему Ангел Господень: за что ты бил ослицу твою вот уже три раза? Я вышел, чтобы воспрепятствовать [тебе], потому что путь [твой] не прав предо Мною;
и ослица, видев Меня, своротила от Меня вот уже три раза; если бы она не своротила от Меня, то Я убил бы тебя, а ее оставил бы живою.
И сказал Валаам Ангелу Господню: согрешил я, ибо не знал, что Ты стоишь против меня на дороге; итак, если это неприятно в очах Твоих, то я возвращусь.
И сказал Ангел Господень Валааму: пойди с людьми сими, только говори то, что Я буду говорить тебе. И пошел Валаам с князьями Валаковыми.
Валак, услышав, что идет Валаам, вышел навстречу ему в город Моавитский, который на границе при Арноне, что у самого предела.
И сказал Валак Валааму: не посылал ли я к тебе, звать тебя? почему ты не шел ко мне? неужели я в самом деле не могу почтить тебя?
И сказал Валаам Валаку: вот, я и пришел к тебе, но могу ли я что от себя сказать? что вложит Бог в уста мои, то и буду говорить.
И пошел Валаам с Валаком и пришли в Кириаф-Хуцоф.
И заколол Валак волов и овец, и послал к Валааму и князьям, которые были с ним.
На другой день утром Валак взял Валаама и возвел его на высоты Вааловы, чтобы он увидел оттуда часть народа.
Испанский Reina-Valera 1995
 Partieron los hijos de Israel y acamparon en los campos de Moab, junto al Jordán, frente a Jericó.
Vio Balac hijo de Zipor todo lo que Israel había hecho al amorreo,
y sintió Moab un gran temor por aquel pueblo, pues era muy numeroso. Se angustió Moab a causa de los hijos de Israel,
y dijo a los ancianos de Madián: «Ahora esta gente va a devorar todos nuestros contornos, como devora el buey la grama del campo.»

Balac hijo de Zipor, que entonces era rey de Moab,

envió mensajeros a Balaam hijo de Beor, en Petor, que está junto al río en la tierra de los hijos de su pueblo, para que lo llamaran, diciendo: «Un pueblo que ha salido de Egipto cubre toda la tierra y se ha establecido frente a mí.
Ven pues, ahora, te ruego, y maldíceme a este pueblo, porque es más fuerte que yo; quizá yo pueda herirlo y echarlo de la tierra, pues yo sé que el que tú bendigas bendito quedará, y el que tú maldigas maldito quedará.»
Partieron los ancianos de Moab y los ancianos de Madián con las dádivas de adivinación en sus manos. Llegaron a Balaam y le comunicaron las palabras de Balac.
Balaam les respondió:

—Reposad aquí esta noche, y yo os responderé según Jehová me hable.

Así los príncipes de Moab se quedaron con Balaam.

Entonces se le apareció Dios a Balaam y le preguntó:

—¿Quiénes son estos que están contigo?

Balaam respondió a Dios:

—Balac hijo de Zipor, rey de Moab, ha enviado a decirme:

“Este pueblo que ha salido de Egipto cubre toda la tierra. Ven pues, ahora, y maldícemelo; quizá podré pelear contra él y echarlo.”
Entonces dijo Dios a Balaam:

—No vayas con ellos ni maldigas al pueblo, porque bendito es.

Balaam se levantó por la mañana y dijo a los príncipes de Balac:

—Volveos a vuestra tierra, porque Jehová no me quiere dejar ir con vosotros.

Los príncipes de Moab se levantaron, regresaron a donde estaba Balac y le dijeron:

—Balaam no quiso venir con nosotros.

Otra vez volvió Balac a enviar príncipes, en mayor número y más honorables que los otros,
los cuales fueron a ver a Balaam y le dijeron:

—Así dice Balac hijo de Zipor: “Te ruego que no dejes de venir a mí,

pues sin duda te honraré mucho y haré todo lo que me digas. Ven, pues, ahora, y maldíceme a este pueblo.”
Balaam respondió a los siervos de Balac:

—Aunque Balac me diera su casa llena de plata y oro, no puedo traspasar la palabra de Jehová, mi Dios, para hacer cosa chica ni grande.

Os ruego, por tanto, ahora, que reposéis aquí esta noche, para que yo sepa qué me vuelve a decir Jehová.
Y se le apareció Dios a Balaam de noche, y le dijo:

«Si vinieron para llamarte estos hombres, levántate y vete con ellos; pero harás lo que yo te diga.»

Balaam se levantó por la mañana, ensilló su asna y se fue con los príncipes de Moab.
Pero la ira de Dios se encendió porque él iba, y el ángel de Jehová se puso en el camino como un adversario suyo. Iba, pues, él montado sobre su asna, y con él dos criados suyos.
Cuando el asna vio al ángel de Jehová, que estaba en el camino con la espada desnuda en la mano, se apartó del camino y se fue por el campo. Entonces azotó Balaam al asna para hacerla volver al camino.
Pero el ángel de Jehová se puso en una senda de viñas que tenía pared a un lado y pared al otro.
Al ver el asna al ángel de Jehová, se pegó a la pared, y apretó contra la pared el pie de Balaam. Él volvió a azotarla.
El ángel de Jehová pasó más allá, y se puso en un sendero angosto donde no había camino para apartarse ni a la derecha ni a la izquierda.
Cuando el asna vio al ángel de Jehová, se echó al suelo debajo de Balaam. Balaam se enojó y azotó al asna con un palo.
Entonces Jehová abrió la boca al asna, la cual dijo a Balaam:

—¿Qué te he hecho, que me has azotado estas tres veces?

—Porque te has burlado de mí —respondió Balaam al asna—. ¡Si tuviera una espada en mi mano, ahora mismo te mataría!
El asna dijo a Balaam:

—¿No soy yo tu asna? Sobre mí has cabalgado desde que tú me tienes hasta este día ¿Acaso acostumbro a portarme así contigo?

—No —respondió él.

Entonces Jehová abrió los ojos de Balaam, que vio al ángel de Jehová en medio del camino, con la espada desnuda en la mano. Balaam hizo una reverencia y se postró sobre su rostro.
El ángel de Jehová le dijo:

—¿Por qué has azotado a tu asna estas tres veces? Yo soy el que ha salido a resistirte, porque tu camino es perverso delante de mí.

El asna me ha visto y se ha apartado de mí estas tres veces. Y si de mí no se hubiera apartado, ya te hubiera matado a ti, y a ella la habría dejado viva.
Entonces Balaam dijo al ángel de Jehová:

—He pecado, porque no sabía que tú te ponías delante de mí en el camino; pero ahora, si te parece mal, yo regresaré.

Pero el ángel de Jehová respondió a Balaam:

—Ve con esos hombres; pero la palabra que yo te diga, ésa hablarás.

Así Balaam se fue con los príncipes de Balac.

Cuando Balac oyó que Balaam venía, salió a recibirlo a la ciudad de Moab, que está junto al límite de Arnón, en los confines de su territorio.
Y Balac dijo a Balaam:

—¿No envié yo a llamarte? ¿Por qué no has venido ante mí? ¿No puedo yo honrarte?

Balaam respondió a Balac:

—Mira, ya he venido ante ti; pero ¿podré ahora decir alguna cosa? La palabra que Dios ponga en mi boca, ésa hablaré.

Luego fue Balaam con Balac, y llegaron a Quiriat-huzot.
Balac hizo matar bueyes y ovejas, y lo envió a Balaam y a los príncipes que estaban con él.
Al día siguiente, Balac tomó a Balaam y lo hizo subir a Bamot-baal, y desde allí vio una parte del pueblo.
Ва банӣ Исроил кӯч карда, дар даштҳои Мӯоб, дар он тарафи Урдун, дар наздикии Ериҳӯ ӯрду заданд.
Ва Болоқ ибни Сипӯр ҳар он чиро, ки Исроил ба амӯриён карда буд, дид;
Ва Мӯоб аз ин қавм бағоят ҳаросон шуд, зеро ки онҳо сершумор буданд; ва Мӯоб аз банӣ Исроил дар изтироб афтод.
Ва Мӯоб ба пирони Мидён гуфт «Алҳол ин ҷамоат ҳар он чиро, ки дар атрофи мост, хоҳанд лесид, чунон ки барзагов сабзаи саҳроро мелесад». Ва Болоқ ибни Сипӯр дар он замин подшоҳи Мӯоб буд.
Ва ӯ қосидонро ба Фатӯр, ки дар соҳили дарё аст, назди Билъом ибни Баӯр, ба замини писарони қавми вай фиристод, то ки вайро хонда, бигӯянд: «Инак, қавме аз Миср берун омадаанд, ва онҳо рӯи заминро пӯшонидаанд, ва рӯ ба рӯи ман манзил гирифтаанд.
Ва алҳол, лутфан, омада, ин қавмро лаънат намо, зеро ки онҳо аз ман зӯртаранд: шояд, комёб шавам, ва мо онҳоро зарба занем, ва ман онҳоро аз ин замин бадар ронам; зеро ки медонам: ҳар киро ту баракат диҳӣ, муборак хоҳад буд, ва ҳар киро лаънат намоӣ, малъун хоҳад буд».
Ва пирони Мӯоб бо пирони Мидён рафтанд, ва музди ҷодугарии вай дар дасташон буд, ва назди Билъом омада, суханони Болоқро ба вай гуфтанд.
Ва ӯ ба онҳо гуфт: «Имшаб дар ин ҷо бимонед, ва чӣ тавре ки Парвардигор ба ман бигӯяд, ба шумо ҷавоб хоҳам гардонид». Ва сарварони Мӯоб назди Билъом монданд.
Ва Худо назди Билъом омада, гуфт: «Кистанд ин касоне ки назди ту мебошанд?»
Ва Билъом ба Худо гуфт: «Болоқ ибни Сипӯр, подшоҳи Мӯоб, назди ман фиристодааст, ки:
́Инак, қавми аз Миср баромадае рӯи заминро пӯшонидаанд; акнун омада, онҳоро аз барои ман лаънат намо: шояд, комёб шавам, ки ба онҳо ҷанг карда, онҳоро бадар ронам́».
Ва Худо ба Билъом гуфт: «Бо онҳо нарав, он қавмро лаънат нанамо, зеро ки онҳо қавми мубораканд».
Ва Билъом бомдодон бархоста, ба сарварони Болоқ гуфт: «Ба замини худ биравед, зеро Парвардигор намехоҳад ба ман иҷозат диҳад, ки бо шумо биравам».
Ва сарварони Мӯоб бархостанд, ва назди Болоқ омада, гуфтанд: «Билъом розӣ нашуд, ки бо мо биёяд».
Ва Болоқ боз сарваронеро фиристод, ки назар ба инҳо бештар ва мӯҳтарамтар буданд.
Ва онҳо назди Билъом омада, ба вай гуфтанд: «Болоқ ибни Сипӯр чунин мегӯяд: ́Лутфан, аз омадан назди ман рӯй нагардон.
Зеро ки туро бағоят иззату икром хоҳам кард, ва ҳар он чи ба ман бигӯӣ, ба ҷо хоҳам овард; лутфан, омада, аз барои ман ин қавмро лаънат намо́».
Ва Билъом ҷавоб гардонида, ба бандагони Болоқ гуфт: «Агарчи Болоқ хонаи худро пур аз нуқра ва тилло ба ман бидиҳад, фармони Парвардигор Худои худро наметавонам поймол намуда, кори хурде ё бузурге бикунам;
Ва алҳол, лутфан, шумо низ имшаб дар ин ҷо бимонед, то бидонам, ки Парвардигор ба ман боз чӣ хоҳад гуфт».
Ва Худо шабона назди Билъом омада, ба вай гуфт: «Модоме ки ин одамон барои хондани ту омадаанд, бархоста, бо онҳо бирав; вале фақат он чиро, ки Ман ба ту хоҳам гуфт, ба амал овар».
Ва бомдодон Билъом бархост, ва модахари худро зин карда, бо сарварони Мӯоб равона шуд.
Ва хашми Худо барои рафтани ӯ аланга зад, ва фариштаи Парвардигор дар роҳ истод, то ки ба ӯ зид барояд муқобилат кунад; ва ӯ бар модахараш савор буд, ва ду навкараш ҳамроҳаш буданд.
Ва модахар фариштаи Парвардигорро дид, ки дар сари роҳ истодааст, ва шамшери бараҳнааш дар дасти ӯст, – ва модахар аз роҳ тоб хӯрда, ба киштзор рафт; ва Билъом модахарро зад, то ки онро ба роҳ баргардонад.
Ва фариштаи Парвардигор дар пайроҳае дар миёни токзор истод, ки деворе ба ин тарафаш ва деворе ба он тарафаш буд.
Ва модахар фариштаи Парвардигорро дида, худро ба девор часпонид, ва пои Билъомро ба девор фушурд; ва ӯ боз онро зад.
Ва фариштаи Парвардигор онсӯтар гузашта, дар макони танге истод, ки барои гаштан ба тарафи рост ё чап роҳе набуд.
Ва модахар фариштаи Парвардигорро дида, зери Билъом хобид; ва хашми Билъом аланга зад, ва ӯ модахарро бо асояш задан гирифт.
Ва Парвардигор даҳони модахарро кушод, ва он ба Билъом гуфт: «Ба ту чӣ кардаам, ки маро ин се бор задӣ?»
Ва Билъом ба модахар гуфт: «Зеро ки ту маро ба хашм овардӣ; агар шамшер дар дастам мебуд, алҳол туро мекуштам».
Ва модахар ба Билъом гуфт: «Ман, охир, модахари ту ҳастам, ки дер вақт боз ва то имрӯз ту бар ман савор мешавӣ; оё ягон вақт ман одат доштам, ки бо ту чунин рафтор кунам!» Ва ӯ гуфт: «Не».
Ва Парвардигор чашмони Билъомро кушод, ва ӯ фариштаи Парвардигорро дид, ки дар сари роҳ истодааст, ва шамшери бараҳна дар дасташ; ва ӯ хам шуда, пеши вай саҷда кард.
Ва фариштаи Парвардигор ба ӯ гуфт: «Аз барои чӣ модахари худро ин се бор задӣ? Инак, ман баромадаам, то ки ба ту муқобилат кунам, зеро ки ин роҳи ту ба назари Ман дуруст нест;
Ва модахар маро дида, ин се бор худро аз ман канор гирифт; агар он худро аз ман канор намегирифт, ман ҳатто туро алҳол мекуштам, вале онро зинда мегузоштам».
Ва Билъом ба фариштаи Парвардигор гуфт: «Ман гуноҳ кардам, зеро надонистам, ки ту ба пеши ман дар сари роҳ истодаӣ; ва алҳол, агар ин дар назарат бад бошад, ман хоҳам баргашт».
Ва фариштаи Парвардигор ба Билъом гуфт: «Бо ин одамон бирав, валекин фақат суханеро, ки ман ба ту хоҳам гуфт, бигӯ». Ва Билъом бо сарварони Болоқ рафт.
Ва Болоқ омадани Билъомро шунида, ба пешвози ӯ ба шаҳри Мӯоб, ки дар сарҳади Арнӯн, дар канори ҳудудаш буд, берун омад.
Ва Болоқ ба Билъом гуфт: «Ман, охир, барои хондани ту фиристода будам; пас, чаро назди ман наомадӣ? Оё ҳақиқатан гумон мекунӣ, ки ман наметавонам туро иззату икром намоям?»
Ва Билъом ба Болоқ гуфт: «Инак, назди ту омадаам; алҳол, оё ман метавонам чизе бигӯям? Он чи Худо дар даҳонам бигузорад, ҳамонро хоҳам гуфт».
Ва Билъом бо Болоқ рафт, ва онҳо ба Қирят-Ҳусӯт расиданд.
Ва Болоқ говон ва гӯсфандон забҳ кард, ва назди Билъом ва сарвароне ки бо ӯ буданд, фиристод.
Ва бомдодон Болоқ Билъомро гирифт, ва ӯро ба баландиҳои Баал баровард; ва ӯ аз он ҷо як қисми қавмро мушоҳида намуд.

Толкования стиха Скопировать ссылку Скопировать текст Добавить в избранное
Библ. энциклопедия Библейский словарь Словарь библ. образов Практическая симфония
Цитата из Библии каждое утро
TG: t.me/azbible
Viber: vb.me/azbible