Ве́тхий Заве́т:
Быт.
Исх.
Лев.
Чис.
Втор.
Нав.
Суд.
Руф.
1Цар.
2Цар.
3Цар.
4Цар.
1Пар.
2Пар.
1Езд.
Неем.
2Езд.
Тов.
Иудиф.
Есф.
Иов.
Пс.
Прит.
Еккл.
Песн.
Прем.
Сир.
Ис.
Иер.
Плч.
ПослИер.
Вар.
Иез.
Дан.
Ос.
Иоил.
Ам.
Авд.
Ион.
Мих.
Наум.
Авв.
Соф.
Аг.
Зах.
Мал.
1Мак.
2Мак.
3Мак.
3Езд.
Но́вый Заве́т: Мф. Мк. Лк. Ин. Деян. Иак. 1Пет. 2Пет. 1Ин. 2Ин. 3Ин. Иуд. Рим. 1Кор. 2Кор. Гал. Еф. Флп. Кол. 1Фес. 2Фес. 1Тим. 2Тим. Тит. Флм. Евр. Откр.
Но́вый Заве́т: Мф. Мк. Лк. Ин. Деян. Иак. 1Пет. 2Пет. 1Ин. 2Ин. 3Ин. Иуд. Рим. 1Кор. 2Кор. Гал. Еф. Флп. Кол. 1Фес. 2Фес. 1Тим. 2Тим. Тит. Флм. Евр. Откр.
Скрыть
1:4
1:6
1:7
1:8
1:10
1:12
1:13
1:14
1:16
1:21
1:22
1:23
1:24
1:26
1:27
1:28
И бы́сть человѣ́къ от Армаѳе́мъ Сифы́, от горы́ Ефре́мли, и и́мя ему́ Елкана́ сы́нъ Иеремiи́ль, сы́на Илі́ина, сы́на Ѳоке́ля въ Наси́вѣ от Армаѳе́ма от горы́ Ефре́мли:
и сему́ двѣ́ жены́ [бы́ша]: и́мя еди́нѣй Анна и и́мя вторѣ́й Фенна́на: и бя́ху Фенна́нѣ дѣ́ти, Аннѣ же не бя́ше отроча́те.
И восхожда́ше человѣ́къ от дне́ до дне́ изъ гра́да своего́ Армаѳе́ма покланя́тися и жре́ти Го́споду Бо́гу Савао́ѳу въ Сило́мъ. И та́мо бѣ́ Илі́й и два́ сы́на его́ Офни́ и Финее́съ, жерцы́ Госпо́дни.
И бы́сть де́нь, и пожре́ Елкана́ и даде́ Фенна́нѣ женѣ́ свое́й и сыно́мъ ея́ и дще́ремъ ея́ ча́сти:
Аннѣ же даде́ ча́сть еди́ну, я́ко не бѣ́ е́й ча́да, оба́че Анну любля́ше Елкана́ па́че Фенна́ны. И Госпо́дь затвори́ ложесна́ ея́:
зане́же не даде́ е́й Госпо́дь ча́да по ско́рби ея́ и по сѣ́тованiю оскорбле́нiя ея́, и сѣ́товаше сего́ ра́ди, я́ко затвори́ Госпо́дь утро́бу ея́ не да́ти е́й ча́да.
Та́ко творя́ше от го́да до го́да, внегда́ приходи́ти е́й въ до́мъ Госпо́день: [укоря́ше ея́ та́ко,] и сѣ́товаше, и пла́каше, и не ядя́ше.
И рече́ е́й Елкана́ му́жъ ея́: Анна. И рече́ ему́: се́, а́зъ, го́споди. И рече́ е́й: что́ ти е́сть, я́ко пла́чешися? и почто́ не я́си? и почто́ бiе́ши се́рдце твое́? нѣ́смь ли а́зъ тебѣ́ добрѣ́е па́че десяти́ ча́дъ?
И воста́вши Анна по яде́нiи и́хъ въ Сило́мѣ, и ста́ предъ Го́сподемъ. Илі́й же жре́цъ сѣдя́ше на престо́лѣ, при пра́зѣ две́ри хра́ма Госпо́дня.
И та́ умиле́нна душе́ю, и помоли́ся Го́споду и пла́чущи пропла́ка,
и обѣща́ обѣ́тъ Го́споду, глаго́лющи: Адонаи́ Го́споди Елои́ Савао́ѳъ, а́ще призира́я при́зриши на смире́нiе рабы́ твоея́ и помяне́ши мя́, и да́си рабѣ́ твое́й сѣ́мя му́жеско, то́ да́мъ е́ предъ тобо́ю въ да́ръ до дне́ сме́рти его́: и вина́ и пiя́нственнаго не испiе́тъ, и желѣ́зо не взы́детъ на главу́ его́.
И бы́сть егда́ умно́жи моля́щися предъ Го́сподемъ, Илі́й же жре́цъ смотря́ше на уста́ ея́.
И та́ глаго́лаше въ се́рдцы свое́мъ, то́кмо устнѣ́ ея́ двиза́стѣся, а гла́съ ея́ не слы́шашеся: и мня́ше ю́ Илі́й пiя́ну су́щу.
И рече́ е́й Илі́й: доко́лѣ пiя́на бу́деши? отими́ вино́ твое́ и иди́ от мѣ́ста Госпо́дня.
И отвѣща́ Анна и рече́: ни́, го́споди: жена́ въ же́стокъ де́нь а́зъ е́смь, вина́ и пiя́нства не пи́хъ, но излива́ю предъ Го́сподемъ ду́шу мою́:
не да́ждь рабы́ твоея́ во дще́рь поги́бели, я́ко от мно́жества глумле́нiя моего́ и от мно́жества сѣ́тованiя моего́ иста́яхъ да́же досе́лѣ.
И отвѣща́ Илі́й и рече́ къ не́й: иди́ съ ми́ромъ, Бо́гъ Изра́илевъ да да́стъ ти́ все́ проше́нiе твое́, е́же проси́ла еси́ от него́.
И рече́ Анна: обрѣ́те раба́ твоя́ благода́ть предъ очи́ма твои́ма. И и́де жена́ въ пу́ть сво́й, и вни́де во оби́тель свою́, и яде́ съ му́жемъ свои́мъ и пи́, и лице́ ея́ не испаде́ ктому́.
И у́треневаша зау́тра, и поклони́шася Го́споду, и идо́ша путе́мъ свои́мъ. И вни́де Елкана́ въ до́мъ сво́й во Армаѳе́мъ и позна́ Елкана́ жену́ свою́ Анну: и помяне́ ю́ Госпо́дь, и зача́тъ.
И бы́сть во вре́мя дні́й, и роди́ Анна сы́на и нарече́ и́мя ему́ Самуи́лъ: и рече́: я́ко от Го́спода Бо́га Савао́ѳа испроси́хъ его́.
И взы́де человѣ́къ Елкана́ и ве́сь до́мъ его́ въ Сило́мъ пожре́ти же́ртву дні́й и обѣ́ты своя́ и вся́ десяти́ны земли́ своея́.
А́нна же не взы́де съ ни́мъ, я́ко рече́ му́жеви своему́: до́ндеже взы́детъ отроча́, и а́ще отдою́ е́, тогда́ яви́тся лицу́ Госпо́дню и пребу́детъ та́мо до вѣ́ка.
И рече́ е́й Елкана́ му́жъ ея́: твори́ благо́е предъ очи́ма твои́ма, сѣди́ до́ндеже отдои́ши е́: но да утверди́тъ Госпо́дь [сло́во твое́], изше́дшее изъ у́стъ твои́хъ. И сѣ́де жена́, и млеко́мъ пита́ше сы́на своего́, до́ндеже отдои́ его́.
И взы́де съ ни́мъ въ Сило́мъ, егда́ отдои́ его́, съ телце́мъ трилѣ́тнымъ и съ хлѣ́бы и со е́фи муки́ пшени́чны и мѣ́хомъ вина́: и внидо́ша въ до́мъ Госпо́день въ Сило́мъ, и отроча́ съ ни́ми.
И приведо́ша е́ предъ Го́спода: и закла́ оте́цъ его́ же́ртву, ю́же творя́ше от дні́й на дни́ Го́сподеви: и приведо́ша отроча́, и закла́ телца́. И приведе́ Анна ма́ти отроча́ ко Илі́ю
И рече́: во мнѣ́, Го́споди, да живе́тъ душа́ твоя́, господи́не мо́й, а́зъ жена́ стоя́вшая предъ тобо́ю, о се́мъ помоли́тися Го́споду:
О отроча́ти се́мъ моли́хся, и даде́ ми Госпо́дь проше́нiе мое́, е́же проси́хъ у него́:
И а́зъ отдаю́ е́ Го́сподеви во вся́ дни́ живота́ его́ на служе́нiе Го́сподеви. И поклони́ся та́мо Го́сподеви.
Ва марде аз Ромотаим-Сӯфим, аз кӯҳистони Эфроим буд; ва номаш Элқоно ибни Ерӯҳом, ибни Элиҳу, ибни Тӯҳу, ибни Суф буд, – ва ӯ эфротӣ буд.
Ва ӯ ду зан дошт: номи яке Ҳанно ва номи дигаре Фанинно буд: ва Фанинно бача дошт, вале Ҳанно бача надошт.
Ва он мард ҳар сол аз шаҳри худ мерафт, то ки Парвардигори лашкарҳоро дар Шилӯ парастиш намояд ва барои Ӯ қурбонӣ кунад; ва дар он ҷо ду писари Элӣ, Ҳофнӣ ва Финҳос, коҳинони Парвардигор буданд.
Ва дар он рӯзе ки Элқоно қурбонӣ мекард, ба зани худ Фанинно ва ба ҳамаи писарон ва духтарони вай ҳиссаҳо медод;
Валекин ба Ҳанно ҳиссаи дучанд медод, зеро ки Ҳанноро дӯст медошт, агарчи Парвардигор батни вайро баста буд.
Ва палонҷаш вайро сахт ранҷонида, бисёр ба хашм меовард, барои он ки Парвардигор батнашро баста буд.
Ва ин тавр ҳар сол воқеъ мешуд: ҳар боре ки вай ба хонаи Парвардигор меомад, палонҷаш чунон вайро меранҷонид, ки вай гиря мекард ва чизе намехӯрд.
Ва шавҳараш Элқоно ба вай мегуфт: «Эй Ҳанно! Чаро гиря мекунӣ, ва чаро чизе намехӯрӣ, ва чаро дилат ғамгин аст? Ман, охир, барои ту аз даҳ писар беҳтар ҳастам».
Ва Ҳанно, баъд аз хӯрдан ва нӯшидан дар Шилӯ, бархост; ва Элии коҳин назди паҳлударии маъбади Парвардигор бар курсӣ нишаста буд.
Ва вай бо сӯзи дил сӯи Парвардигор дуо мегуфт ва зор-зор мегирист.
Ва назр намуда, гуфт: «Эй Парвардигори лашкарҳо! Агар ба азияти канизи Худ назар андозӣ, ва маро ба ёд оварӣ, ва канизи Худро фаромӯш накунӣ, ва фарзанди наринае ба канизи Худ ато фармоӣ, ман ӯро тамоми айёми умраш ба Парвардигор хоҳам дод, ва поку ба сари ӯ нахоҳад расид».
Ва азбаски дуои вай ба ҳузури Парвардигор тӯл кашид, Элӣ ба даҳони вай назар дӯхт.
Ва Ҳанно дар дили худ сухан мегуфт: лабҳояш фақат меҷунбид, вале овозаш шунида намешуд; бинобар ин Элӣ гумон кард, ки вай маст аст.
Ва Элӣ ба вай гуфт: «То ба кай маст мешавӣ? Шаробро аз худ дур кун».
Вале Ҳанно ҷавоб гардонида, гуфт: «Не, хоҷаам; ман зани дилшикастае ҳастам, ва маю шароб наменӯшам, балки дили худро ба ҳузури Парвардигор холӣ кардам.
Канизи худро зани нобакоре ҳисоб накун; зеро ки аз бисёрии андӯҳ ва кулфати худ то ҳол сухан рондаам».
Ва Элӣ ҷавоб гардонида, гуфт: «Ба саломатӣ бирав, ва Худои Исроил хоҳиши туро, ки аз Ӯ илтимос кардаӣ, ба амал хоҳад овард».
Ва вай гуфт: «Кошки канизи ту дар назарат илтифот ёбад!» Ва зан ба роҳи худ рафт; ва хӯрок мехӯрд, ва чеҳрааш дигар ғамгин набуд.
Ва онҳо бомдодон бархоста, ба ҳузури Парвардигор парастиш карданд, ва баргашта, ба хонаи худ ба Ромо омаданд; ва Элқоно бо зани худ Ҳанно хобид, ва Парвардигор вайро ба ёд овард.
Ва баъд аз муддате Ҳанно ҳомила гардида, писаре зоид, ва номи ӯро Самуил хонд, зеро ки ӯро аз Парвардигор талабидаам, гуфт вай.
Ва шавҳараш Элқоно бо тамоми аҳли хонааш рафт, то ки қурбонии солона ва назри худро барои Парвардигор тақдим намояд.
Вале Ҳанно нарафт, зеро ки ба шавҳараш гуфта буд: «Вақте ки писар аз сина ҷудо шавад, ӯро хоҳам бурд, ва ӯ назди Парвардигор ҳозир шуда, дар он ҷо ба таври доимӣ хоҳад монд».
Ва шавҳараш Элқоно ба вай гуфт: «Он чи дар назарат писанд ояд, бикун; то вақте ки ӯро аз сина ҷудо кунӣ, бимон; кошки Парвардигор суханашро ба амал оварад!» Ва зан монд, ва писарашро маконид, то вақте ки ӯро аз сина ҷудо кард.
Ва ҳангоме ки ӯро аз сина ҷудо кард, як наргови сесола, як эфа орд ва як машк шароб гирифта, бо ӯ баромад, ва ӯро ба хонаи Парвардигор ба Шилӯ овард; ва писар ҳанӯз хурд буд.
Ва нарговро куштанд, ва писарро назди Элӣ оварданд.
Ва Ҳанно гуфт: «Лутфан, эй хоҷаам! Ба ҳаётат қасам мехӯрам, эй хоҷаам! Ман ҳамон зан ҳастам, ки дар ин ҷо назди ту истода, сӯи Парвардигор дуо гуфта будам.
Барои ҳамин писар дуо гуфта будам, ва Парвардигор хоҳиши маро, ки аз Ӯ илтимос карда будам, ба ман ато фармуд.
Ва ман ӯро барои Парвардигор вақф намудам: ӯ тамоми айёми умри худ вақф барои Парвардигор хоҳад буд». Ва дар он ҷо Парвардигорро парастиш карданд.
Латинский (Nova Vulgata)
Языки
- Добавить язык
- Церковнослав. (рус)
- Церковнослав. (цс)
- Рус. (Синодальный)
- Рус. (Синод. с ударе́-ми)
- Arab (AVD)
- Azerbaijani
- Armenian
- Bulgarian
- Chinese (simpl.)
- Croatian (S&D)
- English (NKJV)
- English (NRSV)
- English (KJV)
- Estonian
- Finnish (1992)
- French (LSG)
- Georgian
- German (MLU, 1912)
- German (GNB)
- Greek (NT Byz)
- Greek (TGV)
- Greek (LXX, Rahlfs)
- Hebrew
- Italian
- Kyrgyz
- Latin (Nova Vulgata)
- Romanian
- Polish
- Portuguese
- Serbian (synod.)
- Serbian
- Spanish (RVR 1995)
- Swedish (Folkbibeln)
- Tajik
- Ukrainian (Homenko)
- Ukrainian (Ogienko)
Fuit vir unus de Ramathaim Suphita de monte Ephraim, et nomen eius Elcana filius Ieroham filii Eliu filii Thohu filii Suph, Ephrathaeus.
Et habuit duas uxores: nomen uni Anna et nomen secundae Phenenna. Fueruntque Phenennae filii, Annae autem non erant liberi.
Et ascendebat vir ille de civitate sua singulis annis, ut adoraret et sacrificaret Domino exercituum in Silo. Erant autem ibi duo filii Heli, Ophni et Phinees, sacerdotes Domini.
Venit ergo dies, et immolavit Elcana dabatque Phenennae uxori suae et cunctis filiis eius et filiabus partes;
Annae autem dabat unam partem electam, quia Annam diligebat; Dominus autem concluserat vulvam eius.
Affligebat quoque eam aemula eius et vehementer angebat, ut conturbaret eam, quod conclusisset Dominus vulvam eius.
Sicque faciebat per singulos annos, cum, redeunte tempore, ascenderent templum Domini, et sic provocabat eam. Porro illa flebat et non capiebat cibum.
Dixit ergo ei Elcana vir suus: «Anna, cur fles et quare non comedis? Et quam ob rem affligitur cor tuum? Numquid non ego melior sum tibi quam decem filii?».
Surrexit autem Anna, postquam comederant et biberant in Silo, et Heli sacerdote sedente super sellam ante postes templi Domini.
Cum esset Anna amaro animo, oravit Dominum flens largiter
et votum vovit dicens: «Domine exercituum, si respiciens videris afflictionem famulae tuae et recordatus mei fueris nec oblitus ancillae tuae dederisque servae tuae sexum virilem, dabo eum Domino omnes dies vitae eius, et novacula non ascendet super caput eius».
Factum est ergo, cum illa multiplicaret preces coram Domino, ut Heli observaret os eius.
Porro Anna loquebatur in corde suo; tantumque labia illius movebantur, et vox penitus non audiebatur. Aestimavit igitur eam Heli temulentam
dixitque ei: «Usquequo ebria eris? Digere paulisper vinum, quo mades!».
Respondens Anna: «Nequaquam, inquit, domine mi; nam mulier infelix nimis ego sum: vinumque et omne, quod inebriare potest, non bibi, sed effudi animam meam in conspectu Domini.
Ne reputes ancillam tuam quasi unam de filiabus Belial, quia ex multitudine doloris et maeroris mei locuta sum usque in praesens».
Tunc Heli ait ei: «Vade in pace, et Deus Israel det tibi petitionem, quam rogasti eum».
Et illa dixit: «Utinam inveniat ancilla tua gratiam in oculis tuis». Et abiit mulier in viam suam et comedit; vultusque illius non fuerunt amplius sicut prius.
Et surrexerunt mane et adoraverunt coram Domino. Reversique sunt et venerunt in domum suam in Rama. Cognovit autem Elcana Annam uxorem suam, et recordatus est eius Dominus.
Et factum est post circulum dierum concepit Anna et peperit filium vocavitque nomen eius Samuel, eo quod a Domino postulasset eum.
Ascendit autem vir Elcana et omnis domus eius, ut immolaret Domino hostiam annuam et votum suum.
Et Anna non ascendit; dixit enim viro suo: «Non vadam, donec ablactetur infans, et ducam eum, et appareat ante conspectum Domini et maneat ibi iugiter».
Et ait ei Elcana vir suus: «Fac, quod bonum tibi videtur, et mane, donec ablactes eum; precorque, ut impleat Dominus verbum suum». Mansit ergo mulier et lactavit filium suum, donec amoveret eum a lacte.
Et adduxit eum secum, postquam ablactaverat, cum vitulo trium annorum et tribus modiis farinae et utre vini; et adduxit eum ad domum Domini in Silo. Puer autem erat adhuc infantulus.
Et immolaverunt vitulum et obtulerunt puerum Heli,
et ait Anna: «Obsecro, mi domine; vivit anima tua, domine, ego sum illa mulier, quae steti coram te hic orans Dominum.
Pro puero isto oravi, et dedit mihi Dominus petitionem meam, quam postulavi eum.
Idcirco et ego commodavi eum Domino; cunctis diebus, quibus vivet, postulatus erit pro Domino». Et adoraverunt ibi Dominum.