Скрыть
15:3
15:4
15:8
15:9
15:10
15:14
15:15
15:16
15:19
15:20
15:21
15:25
15:27
15:31
15:32
15:34
Синодальный
1 По приказу Самуила Саул поражает Амалика, но сберегает его царя Агага и много из добычи; 17 Самуил снова упрекает Саула за его непослушание Господу и предрекает конец царствования; 32 Самуил сам поражает Агага и с тех пор больше не видится с Саулом.
И сказал Самуил Саулу: Господь послал меня помазать тебя царем над народом Его, над Израилем; теперь послушай гласа Господа.
Так говорит Господь Саваоф: вспомнил Я о том, что сделал Амалик Израилю, как он противостал ему на пути, когда он шел из Египта;
теперь иди и порази Амалика [и Иерима] и истреби все, что у него; [не бери себе ничего у них, но уничтожь и предай заклятию все, что у него;] и не давай пощады ему, но предай смерти от мужа до жены, от отрока до грудного младенца, от вола до овцы, от верблюда до осла.
И собрал Саул народ и насчитал их в Телаиме двести тысяч Израильтян пеших и десять тысяч из колена Иудина.
И дошел Саул до города Амаликова, и сделал засаду в долине.
И сказал Саул Кинеянам: пойдите, отделитесь, выйдите из среды Амалика, чтобы мне не погубить вас с ним, ибо вы оказали благосклонность всем Израильтянам, когда они шли из Египта. И отделились Кинеяне из среды Амалика.
И поразил Саул Амалика от Хавилы до окрестностей Сура, что пред Египтом;
и Агага, царя Амаликова, захватил живого, а народ весь истребил мечом [и Иерима умертвил].
Но Саул и народ пощадили Агага и лучших из овец и волов и откормленных ягнят, и все хорошее, и не хотели истребить, а все вещи маловажные и худые истребили.
И было слово Господа к Самуилу такое:
жалею, что поставил Я Саула царем, ибо он отвратился от Меня и слова Моего не исполнил. И опечалился Самуил и взывал к Господу целую ночь.
И встал Самуил рано утром и пошел навстречу Саулу. И известили Самуила, что Саул ходил на Кармил и там поставил себе памятник, [но оттуда возвратил колесницу] и сошел в Галгал.
Когда пришел Самуил к Саулу, то Саул сказал ему: благословен ты у Господа; я исполнил слово Господа.
И сказал Самуил: а что это за блеяние овец в ушах моих и мычание волов, которое я слышу?
И сказал Саул: привели их от Амалика, так как народ пощадил лучших из овец и волов для жертвоприношения Господу Богу твоему; прочее же мы истребили.
И сказал Самуил Саулу: подожди, я скажу тебе, что сказал мне Господь ночью. И сказал ему Саул: говори.
И сказал Самуил: не малым ли ты был в глазах твоих, когда сделался главою колен Израилевых, и Господь помазал тебя царем над Израилем?
И послал тебя Господь в путь, сказав: «иди и предай заклятию нечестивых Амаликитян и воюй против них, доколе не уничтожишь их».
Зачем же ты не послушал гласа Господа и бросился на добычу, и сделал зло пред очами Господа?
И сказал Саул Самуилу: я послушал гласа Господа и пошел в путь, куда послал меня Господь, и привел Агага, царя Амаликитского, а Амалика истребил;
народ же из добычи, из овец и волов, взял лучшее из заклятого, для жертвоприношения Господу Богу твоему, в Галгале.
И отвечал Самуил: неужели всесожжения и жертвы столько же приятны Господу, как послушание гласу Господа? Послушание лучше жертвы и повиновение лучше тука овнов;
ибо непокорность есть такой же грех, что волшебство, и противление то же, что идолопоклонство; за то, что ты отверг слово Господа, и Он отверг тебя, чтобы ты не был царем [над Израилем].
И сказал Саул Самуилу: согрешил я, ибо преступил повеление Господа и слово твое; но я боялся народа и послушал голоса их;
теперь же сними с меня грех мой и воротись со мною, чтобы я поклонился Господу [Богу твоему].
И отвечал Самуил Саулу: не ворочусь я с тобою, ибо ты отверг слово Господа, и Господь отверг тебя, чтобы ты не был царем над Израилем.
И обратился Самуил, чтобы уйти. Но [Саул] ухватился за край одежды его и разодрал ее.
Тогда сказал Самуил: ныне отторг Господь царство Израильское от тебя и отдал его ближнему твоему, лучшему тебя;
и не скажет неправды и не раскается Верный Израилев; ибо не человек Он, чтобы раскаяться Ему.
И сказал [Саул]: я согрешил, но почти меня ныне пред старейшинами народа моего и пред Израилем и воротись со мною, и я поклонюсь Господу Богу твоему.
И возвратился Самуил за Саулом, и поклонился Саул Господу.
Потом сказал Самуил: приведите ко мне Агага, царя Амаликитского. И подошел к нему Агаг дрожащий, и сказал Агаг: конечно горечь смерти миновалась?
Но Самуил сказал: как меч твой жен лишал детей, так мать твоя между женами пусть лишена будет сына. И разрубил Самуил Агага пред Господом в Галгале.
И отошел Самуил в Раму, а Саул пошел в дом свой, в Гиву Саулову.
И более не видался Самуил с Саулом до дня смерти своей; но печалился Самуил о Сауле, потому что Господь раскаялся, что воцарил Саула над Израилем.
Таджикский
Ва Самуил ба Шоул гуфт: «Парвардигор маро фиристода буд, ки туро ба подшоҳӣ бар қавми Ӯ, бар Исроил тадҳин намоям; ва акнун ту овози суханони Парвардигорро бишнав.
Парвардигори лашкарҳо чунин мегӯяд: ́Он чиро, ки Амолеқ дар ҳаққи Исроил карда буд, дар хотир дорам, ки вай дар сари роҳи онҳо, вақте ки онҳо аз Миср баромаданд, камин ниҳода буд.
Акнун ту рафта, ба Амолеқ шикаст расон; ва ҳар он чи вай дорад, несту нобуд кунед; ва ба ӯ раҳм накун, балки аз мард то зан, аз кӯдак то тифли ширмак, аз гов то гӯсфанд, аз шутур то хар бикуш́».
Ва Шоул қавмро даъват намуд, ва аз онҳо дусад ҳазор пиёда дар Талоим шумурд; ва даҳ ҳазор мард аз сибти Яҳудо буданд.
Ва Шоул ба шаҳри Амолеқ расида, дар водӣ камин ниҳод.
Ва Шоул ба қениён гуфт: «Биравед, фуруд оед, аз миёни амолеқиён дур шавед, мабодо шуморо бо онҳо несту нобуд намоям, ва ҳол он ки шумо ба тамоми банӣ Исроил, вақте ки онҳо аз Миср баромаданд, хайрхоҳӣ кардаед». Ва қениён аз миёни Амолеқ дур шуданд.
Ва Шоул Амолеқро аз Ҳавило то роҳи самти Шур, ки пеш аз Миср аст, торумор намуд.
Ва подшоҳи Амолеқ – Аҷаҷро зинда дастгир кард, ва тамоми қавмашро ба дами шамшер кушт.
Вале Шоул ва қавм Аҷаҷро, ва беҳтарин бузу гӯсфандон ва говон ва парвориён ва қӯчқорони фарбеҳ ва ҳар чизи хубро дареғ дошта, нахостанд талаф намоянд, ва фақат ҳар моли хароб ва камарзишро несту нобуд карданд.
Ва сухани Парвардигор бар Самуил нозил шуда, гуфт:
«Пушаймонам, ки Шоулро подшоҳ кардам, зеро ки ӯ аз пайравии Ман рӯй тофта, суханони Маро ба ҷо наовард». Ва Самуил ба хашм омада, тамоми шаб сӯи Парвардигор фарёд зорӣ кард.
Ва бомдодон Самуил бармаҳал бархоста, ба пешвози Шоул рафт; ва ба Самуил хабар дода, гуфтанд, ки Шоул ба Кармил ворид шуд, ва инак, барои худ сутуне барпо кард, ва давр зада гузашту ба Ҷилҷол фуруд омад.
Ва Самуил назди Шоул омад, ва Шоул ба ӯ гуфт: «Туро Парвардигор баракат диҳад! Ман сухани Парвардигорро ба ҷо овардам».
Ва Самуил гуфт: «Пас, ин баъ-баи гӯсфандон, ки ба гӯшам мерасад, ва маоси говон, ки мешунавам, чист?»
Ва Шоул гуфт: «Инҳоро аз Амолеқ оварданд, зеро ки қавм беҳтарин бузу гӯсфандон ва говонро дареғ доштанд, то ки барои Парвардигор Худои ту қурбонӣ кунанд; вале боқии онро мо несту нобуд сохтем».
Ва Самуил ба Шоул гуфт: «Сабр кун, то он чиро, ки Парвардигор имшаб ба ман гуфт, ба ту баён намоям». Ва ӯ ба вай гуфт: «Бигӯ».
Ва Самуил гуфт: «Оё ту дар назари худ хурд набудӣ, вақте ки сардори сибтҳои Исроил шудӣ, ва Парвардигор туро бар Исроил ба подшоҳӣ тадҳин намуд?
Ва Парвардигор туро ба роҳе равона намуда, гуфта буд: ́Рафта, ин амолеқиёни гуноҳкорро торумор намо, ва бо онҳо ҷанг кун, то даме ки онҳоро тамоман несту нобуд созӣ́.
Пас, чаро овози Парвардигорро нашунидӣ, балки ба ғанимат дарафтода, он чиро, ки дар назари Парвардигор бад аст, ба амал овардӣ?»
Ва Шоул ба Самуил гуфт: «Ман, охир, овози Парвардигорро шунидам, ва ба роҳе ки Парвардигор маро равона кард, рафтам, ва подшоҳи Амолеқ – Аҷаҷро овардам, ва Амолеқро торумор сохтам.
Валекин қавм аз ғанимати бузу гӯсфандон ва говон, яъне беҳтарини он чиро, ки ҳаром шуда буд, гирифтанд, то ки барои Парвардигор Худои ту дар Ҷилҷол қурбонӣ кунанд».
Ва Самуил гуфт: «Оё барои Парвардигор қурбониҳои сӯхтанӣ ва забҳҳо ончунон матлуб дилхоҳ аст, чунон ки шунидани овози Парвардигор? Шунидан, охир, аз забҳ хубтар аст, ва гӯш андохтан – аз чарбуи кӯчқорон.
Зеро ки беитоатӣ мисли гуноҳи ҷодугарист, ва муқобилият – мисли бутпарастӣ. Азбаски ту сухани Парвардигорро рад кардӣ, Ӯ низ туро аз подшоҳӣ рад кард».
Ва Шоул ба Самуил гуфт: «Ман гуноҳ кардам, зеро ки аз фармони Парвардигор ва аз суханони ту берун баромадам, чунки аз қавм тарсида, овози онҳоро шунидам.
Ва алҳол, лутфан, гуноҳи маро бубахш, ва бо ман баргард, то ки Парвардигорро парастиш намоям».
Ва Самуил ба Шоул гуфт: «Бо ту нахоҳам баргашт, зеро ки ту сухани Парвардигорро рад кардаӣ, Парвардигор низ туро рад кард, то ки бар Исроил подшоҳ набошӣ».
Ва Самуил тоб хӯрд, то ки равона шавад; вале Шоул домани ҷомаи ӯро дошт, ва он пора шуд.
Ва Самуил ба вай гуфт: «Парвардигор имрӯз подшоҳии Исроилро аз ту пора кард, ва онро ба ёри ту, ки аз ту беҳтар бошад, медиҳад.
Ва низ Ҷалоли Исроил дурӯғ намегӯяд ва аз қавли Худ намегардад, зеро ки Ӯ одамизод нест, ки аз қавлаш гардад».
Ва вай гуфт: «Гуноҳ кардам; алҳол, лутфан, маро ба ҳузури пирони қавмам ва ба ҳузури Исроил иззат намо, ва бо ман баргард, то ки Парвардигор Худои туро парастиш кунам».
Ва Самуил аз ақиби Шоул баргашт, ва Шоул Парвардигорро парастиш кард.
Ва Самуил гуфт: «Подшоҳи Амолеқ – Аҷаҷро назди ман биёред». Ва Аҷаҷ назди ӯ омад, дар ҳолате ки занҷирбанд буд; ва Аҷаҷ гуфт: «Яқин аст, ки талхии марг пеш меояд».
Ва Самуил гуфт: «Чунон ки шамшери ту занонро аз фарзандонашон маҳрум кардааст, ончунон модари ту аз миёни занон аз фарзанди худ маҳрум хоҳад шуд». Ва Самуил Аҷаҷро ба ҳузури Парвардигор дар Ҷилҷол пора-пора кард.
Ва Самуил ба Ромо рафт; ва Шоул ба хонаи худ ба Ҷибъои Шоул рафт.
Ва Самуил то рӯзи мурданаш Шоулро дигар надид, зеро ки барои Шоул мотам гирифта буд; ва Парвардигор афсӯс хӯрд, ки Шоулро бар Исроил подшоҳ кард.

Samuel kam zu Saul und sagte: »Der HERR gab mir damals den Auftrag, dich zum König über sein Volk Israel zu salben. Darum höre jetzt seinen Befehl!
So spricht der HERR, der Herrscher der Welt: ́Ich will jetzt den Amalekitern vergelten, was sie Israel angetan haben. Sie versperrten ihm den Weg, als es aus Ägypten kam.
Darum zieh gegen sie ins Feld und vernichte sie! Alles, was zu ihnen gehört, steht unter dem Bann. Darum töte ohne Erbarmen Männer und Frauen, Kinder und Säuglinge, Rinder, Schafe, Kamele und Esel.́«
Saul rief die wehrfähigen Männer nach Telaïm zusammen. Dort musterte er sie; es waren 200000 Mann Fußvolk, dazu kamen noch 10000 Mann aus Juda.
Mit ihnen drang Saul zur Hauptstadt der Amalekiter vor und legte sich im Tal auf die Lauer.
Den Kenitern ließ Saul sagen: »Zieht fort, trennt euch von den Amalekitern, damit ihr nicht zusammen mit ihnen ausgerottet werdet. Ihr seid uns Israeliten freundlich begegnet, als wir aus Ägypten kamen.« Da verließen die Keniter das Gebiet der Amalekiter.
Dann griff Saul die Amalekiter an und schlug sie vernichtend von Hawila bis Schur an der ägyptischen Grenze.
Ihren König Agag nahm Saul gefangen. An den anderen Amalekitern vollstreckte er den Bann und ließ sie mit dem Schwert niedermachen.
Saul und die Männer Israels verschonten jedoch nicht nur Agag, sondern auch vom Vieh – den Schafen, Ziegen und Rindern – die gesunden und kräftigen Tiere, das Mastvieh und die Lämmer und überhaupt alles, was wertvoll war; daran wollten sie nicht den Bann vollstrecken.
Da erging das Wort des HERRN an Samuel, er sagte zu ihm:
»Es reut mich, dass ich Saul zum König gemacht habe. Er hat sich von mir abgewandt und meine Befehle nicht befolgt.«

Samuel war tief getroffen. Die ganze Nacht schrie er zum HERRN, um ihn umzustimmen.

Früh am Morgen machte er sich auf den Weg zu Saul. Er hörte, Saul sei in der Stadt Karmel gewesen und habe dort ein Siegeszeichen aufgerichtet, dann sei er nach Gilgal weitergezogen.
Als Samuel nach Gilgal kam, empfing ihn Saul mit den Worten: »Sei vom HERRN gesegnet! Ich habe den Befehl des HERRN ausgeführt!«
»Aber ich höre doch Schafe blöken und Rinder brüllen«, entgegnete Samuel.
»Meine Leute haben sie mitgebracht«, erwiderte Saul. »Sie haben die besten Schafe und Rinder am Leben gelassen, um sie dem HERRN, deinem Gott, als Opfer darzubringen. Alles Übrige haben wir vernichtet.«
»Kein Wort weiter!«, rief Samuel. »Ich will dir jetzt verkünden, was der HERR mir in dieser Nacht gesagt hat!«

»Sprich!«, erwiderte Saul

und Samuel sagte: »Du bist der Anführer der Stämme Israels. Obwohl du selbst dich nicht für würdig hieltest, hat der HERR dich zu ihrem König gemacht.
Er hat dich zu den Amalekitern geschickt und dir befohlen: ́Kämpfe gegen sie, bis du sie vernichtet hast. Vollstrecke den Bann an ihnen, denn sie haben sich gegen mich gestellt.́
Warum hast du dem HERRN nicht gehorcht? Warum hast du getan, was ihm missfällt, und dich auf die Beute gestürzt?«
»Ich habe ihm doch gehorcht«, erwiderte Saul. »Ich habe getan, was er mir aufgetragen hatte: An den Amalekitern habe ich den Bann vollstreckt und ihren König Agag hierher gebracht.
Meine Leute aber ließen die besten von den erbeuteten Schafen und Rindern am Leben, um sie hier in Gilgal dem HERRN, deinem Gott, zu opfern.«
Doch Samuel erwiderte: »Was meinst du, was gefällt dem HERRN besser: Brandopfer und Mahlopfer oder Gehorsam gegenüber seinem Befehl? Lass dir gesagt sein: Wenn du dem HERRN gehorchst, ist das besser als ein Opfer; und wenn du ihm richtig zuhörst, ist das besser als das Fett von Widdern.
Trotz gegen Gott ist ebenso schlimm wie Zauberei, Auflehnung gegen ihn so schlimm wie Götzendienst. Weil du gegen den Befehl des HERRN verstoßen hast, hat der HERR auch dich verstoßen: Du kannst nicht länger König über sein Volk sein.«
Saul sah sein Unrecht ein. »Ich habe mich schuldig gemacht«, bekannte er. »Ich habe den Befehl des HERRN und deine Anweisungen nicht befolgt. Ich hatte Angst vor meinen Männern und ließ ihnen ihren Willen.
Vergib mir meine Schuld und komm mit mir zurück, damit ich mich vor dem HERRN niederwerfen und ihm Ehre erweisen kann!«
Aber Samuel erwiderte: »Ich kann nicht mit dir zurückgehen. Du hast gegen den Befehl des HERRN verstoßen, darum hat der HERR nun dich verstoßen. Du kannst nicht mehr König über Israel sein.«
Samuel wollte weggehen. Da hielt Saul ihn am Mantel fest, sodass ein Stück davon abriss.
Samuel sagte: »Wie du mir dieses Stück von meinem Mantel abgerissen hast, so entreißt der HERR dir heute die Königsherrschaft über Israel und gibt sie einem anderen, der würdiger ist als du.
Der Gott, auf den Israel stolz sein kann, steht zu seinem Urteil und nimmt es nicht zurück. Er ist nicht wie ein Mensch, der seinen Sinn ändert und seine Entscheidung bereut.«
»Du hast Recht«, wiederholte Saul, »ich habe mich schuldig gemacht. Aber stelle mich vor meinem Volk und seinen Ältesten nicht bloß und erweise mir jetzt die gebührende Ehre. Komm mit mir zurück, damit ich mich vor dem HERRN, deinem Gott, niederwerfen und ihm Ehre erweisen kann!«
Samuel ließ sich umstimmen und ging mit. Als Saul sich vor dem HERRN niedergeworfen hatte,
befahl Samuel: »Bringt mir Agag, den König der Amalekiter!«

Gelassen ging Agag auf Samuel zu und sagte: »Die Todesgefahr ist vorbei.«

Aber Samuel erwiderte: »Dein Schwert hat viele Mütter kinderlos gemacht. So soll jetzt auch deine Mutter kinderlos werden!« Und er schlug Agag vor dem Altar in Gilgal in Stücke.
Dann kehrte Samuel nach Rama zurück und auch Saul ging nach Hause in seine Stadt Gibea.
Samuel mied Saul für den Rest seines Lebens, denn er trauerte um ihn. Dem HERRN aber tat es Leid, dass er Saul zum König über Israel gemacht hatte.
Толкования стиха Скопировать ссылку Скопировать текст Добавить в избранное
Библ. энциклопедия Библейский словарь Словарь библ. образов Практическая симфония
Цитата из Библии каждое утро
TG: t.me/azbible
Viber: vb.me/azbible