Ве́тхий Заве́т:
Быт.
Исх.
Лев.
Чис.
Втор.
Нав.
Суд.
Руф.
1Цар.
2Цар.
3Цар.
4Цар.
1Пар.
2Пар.
1Езд.
Неем.
2Езд.
Тов.
Иудиф.
Есф.
Иов.
Пс.
Прит.
Еккл.
Песн.
Прем.
Сир.
Ис.
Иер.
Плч.
ПослИер.
Вар.
Иез.
Дан.
Ос.
Иоил.
Ам.
Авд.
Ион.
Мих.
Наум.
Авв.
Соф.
Аг.
Зах.
Мал.
1Мак.
2Мак.
3Мак.
3Езд.
Но́вый Заве́т: Мф. Мк. Лк. Ин. Деян. Иак. 1Пет. 2Пет. 1Ин. 2Ин. 3Ин. Иуд. Рим. 1Кор. 2Кор. Гал. Еф. Флп. Кол. 1Фес. 2Фес. 1Тим. 2Тим. Тит. Флм. Евр. Откр.
Но́вый Заве́т: Мф. Мк. Лк. Ин. Деян. Иак. 1Пет. 2Пет. 1Ин. 2Ин. 3Ин. Иуд. Рим. 1Кор. 2Кор. Гал. Еф. Флп. Кол. 1Фес. 2Фес. 1Тим. 2Тим. Тит. Флм. Евр. Откр.
Скрыть
13:1
см.:Деян.11:27;
13:4
13:5
см.:Деян.12:25;
13:6
13:7
13:9
13:11
13:12
13:13
см.:Деян.15:38;
13:14
13:15
13:16
13:29
13:40
13:42
13:43
см.:Деян.11:23;
13:44
13:45
13:48
13:49
13:52
Бя́ху же нѣ́цыи во це́ркви су́щей во Антiохі́и проро́цы и учи́телiе: Варна́ва же и Симео́нъ нарица́емый Ни́геръ, и Лукі́й Кирине́анинъ, и Манаи́лъ со И́родомъ четвертовла́стникомъ воспита́нный, и Са́влъ.
Служа́щымъ же и́мъ Го́сподеви и постя́щымся, рече́ Ду́хъ Святы́й: отдѣли́те Ми́ Варна́ву и Са́вла на дѣ́ло, на не́же призва́хъ и́хъ.
Тогда́ пости́вшеся и помоли́вшеся и возло́жше ру́ки на ня́, отпусти́ша и́хъ.
Сiя́ у́бо, по́слана бы́вша от Ду́ха Свя́та, снидо́ста въ Селевкі́ю, отту́ду же отплы́ста въ Ки́пръ,
и бы́вша въ Салами́нѣ, возвѣща́ста сло́во Бо́жiе въ со́нмищихъ Иуде́йскихъ: имѣ́яста же и Иоа́нна слугу́.
Проше́дша же о́стровъ да́же до Па́фа, обрѣто́ста нѣ́коего му́жа волхва́ лжепроро́ка Иуде́анина, ему́же и́мя Варiису́съ,
и́же бѣ́ со анѳипа́томъ Се́ргiемъ Па́вломъ, му́жемъ разу́мнымъ. Се́й призва́въ Варна́ву и Са́вла, взыска́ услы́шати сло́во Бо́жiе:
сопротивля́шеся же и́ма Ели́ма во́лхвъ, та́ко бо сказу́ется и́мя его́, искі́й разврати́ти анѳипа́та от вѣ́ры.
Са́влъ же, и́же и Па́велъ, испо́лнися Ду́ха Свя́та, и воззрѣ́въ на́нь,
рече́: о, испо́лненне вся́кiя льсти́ и вся́кiя зло́бы, сы́не дiа́воль, вра́же вся́кiя пра́вды, не преста́неши ли развраща́я пути́ Госпо́дни пра́выя?
И ны́нѣ, се́, рука́ Госпо́дня на тя́, и бу́деши слѣ́пъ, не ви́дя со́лнца до вре́мене. Внеза́пу же нападе́ на́нь мра́къ и тма́, и осяза́я иска́ше вожда́.
Тогда́ ви́дѣвъ анѳипа́тъ бы́вшее, вѣ́рова, дивя́ся о уче́нiи Госпо́дни.
[Зач. 32.] Отве́зшеся же от Па́фа Па́велъ и су́щiи съ ни́мъ, прiидо́ша въ Пергі́ю Памфилі́йскую: Иоа́ннъ же, отлучи́вся от ни́хъ, возврати́ся во Иерусали́мъ.
Они́ же, проше́дше от Пергі́и, прiидо́ша во Антiохі́ю Писиді́йскую, и вше́дше въ со́нмище въ де́нь суббо́тный, сѣдо́ша.
По чте́нiи же зако́на и проро́къ, посла́ша нача́лницы со́нмища къ ни́мъ, глаго́люще: му́жiе бра́тiе, а́ще е́сть сло́во въ ва́съ утѣше́нiя къ лю́демъ, глаго́лите.
Воста́въ же Па́велъ и помаа́въ руко́ю, рече́: му́жiе Изра́илтяне и боя́щiися Бо́га, услы́шите:
Бо́гъ люді́й си́хъ избра́ отцы́ на́шя и лю́ди вознесе́ въ прише́лствiи въ земли́ Еги́петстѣй, и мы́шцею высо́кою изведе́ и́хъ изъ нея́
и до четы́редесяти лѣ́тъ препита́ и́хъ въ пусты́ни:
и низложи́въ язы́къ се́дмь въ земли́ Ханаа́нстѣй, даде́ и́мъ въ наслѣ́дiе зе́млю и́хъ,
и по си́хъ, я́ко лѣ́тъ четы́реста и пятьдеся́тъ, даде́ и́мъ судiи́ до Самуи́ла проро́ка:
и отту́ду проси́ша царя́, и даде́ и́мъ Бо́гъ Сау́ла сы́на Ки́сова, му́жа от колѣ́на Венiами́нова, лѣ́тъ четы́редесять:
и преста́вль его́, воздви́же и́мъ Дави́да въ царя́, ему́же и рече́ свидѣ́телствовавъ: обрѣто́хъ Дави́да сы́на Иессе́ова, му́жа по се́рдцу Моему́, и́же сотвори́тъ вся́ хотѣ́нiя Моя́.
От сего́ сѣ́мене Бо́гъ по обѣтова́нiю воздви́же Изра́илю Спасе́нiе Иису́са,
проповѣ́давшу Иоа́нну предъ лице́мъ вни́тiя Его́ креще́нiе покая́нiя всѣ́мъ лю́демъ Изра́илевымъ.
[Зач. 33.] И я́коже скончава́ше Иоа́ннъ тече́нiе, глаго́лаше: кого́ мя́ непщу́ете бы́ти? Нѣ́смь а́зъ, но се́, гряде́тъ по мнѣ́, Ему́же нѣ́смь досто́инъ разрѣши́ти реме́нь сапогу́ Его́.
Му́жiе бра́тiе, сы́нове ро́да Авраа́мля, и и́же въ ва́съ боя́щiися Бо́га, ва́мъ сло́во спасе́нiя сего́ посла́ся.
Живу́щiи бо во Иерусали́мѣ и кня́зи и́хъ, сего́ не разумѣ́вше, и гла́сы проро́ческiя по вся́ суббо́ты что́мыя, осуди́вше [Его́], испо́лниша,
и ни еди́ныя вины́ сме́ртныя обрѣ́тше, проси́ша у Пила́та уби́ти Его́:
я́коже сконча́ша вся́, я́же о Не́мъ пи́сана, сне́мше съ дре́ва, положи́ша во гро́бѣ.
Бо́гъ же воскреси́ Его́ от ме́ртвыхъ:
и́же явля́шеся во дни́ мно́ги совозше́дшымъ съ Ни́мъ от Галиле́и во Иерусали́мъ, и́же ны́нѣ су́ть свидѣ́телiе Его́ къ лю́демъ.
И мы́ ва́мъ благовѣству́емъ обѣтова́нiе бы́вшее ко отце́мъ, я́ко сiе́ Бо́гъ испо́лнилъ е́сть на́мъ ча́домъ и́хъ, воздви́гъ Иису́са,
я́коже и во псалмѣ́ вторѣ́мъ пи́сано е́сть: Сы́нъ Мо́й еси́ Ты́, А́зъ дне́сь роди́хъ Тя́.
А я́коже воскреси́ Его́ от ме́ртвыхъ, не ктому́ хотя́ща возврати́тися во истлѣ́нiе, си́це рече́: я́ко да́мъ ва́мъ преподо́бная Дави́дова вѣ́рная.
Тѣ́мже и въ друго́мъ глаго́летъ: не да́си Преподобному Твоему́ ви́дѣти истлѣ́нiя.
Дави́дъ бо, своему́ ро́ду послужи́въ Бо́жiимъ совѣ́томъ, у́спе, и приложи́ся ко отце́мъ свои́мъ, и ви́дѣ истлѣ́нiе:
а Его́же Бо́гъ воздви́же, не ви́дѣ истлѣ́нiя.
Вѣ́домо у́бо да бу́детъ ва́мъ, му́жiе бра́тiе, я́ко Его́ ра́ди ва́мъ оставле́нiе грѣхо́въ проповѣ́дается:
и от всѣ́хъ, от ни́хже не возмого́сте въ зако́нѣ Моисе́овѣ оправди́тися, о Се́мъ вся́къ вѣ́руяй оправда́ется.
Блюди́те у́бо, да не прiи́детъ на ва́съ рѣче́нное во проро́цѣхъ:
ви́дите, неради́вiи, и чуди́теся, и у́зрите и исче́знете: я́ко дѣ́ло А́зъ содѣ́лаю во дни́ ва́шя, ему́же не и́мате вѣ́ровати, а́ще кто́ повѣ́сть ва́мъ.
Исходя́щымъ же и́мъ от со́нмища Иуде́йска, моля́ху язы́цы въ другу́ю суббо́ту глаго́латися и́мъ глаго́ломъ си́мъ:
разше́дшуся же собо́ру, послѣ́доваша мно́зи от Иуде́й и чести́выхъ пришле́цъ Па́влу и Варна́вѣ, и́же, глаго́люща и́мъ, увѣща́ста и́хъ пребыва́ти въ благода́ти Бо́жiей.
Во гряду́щую же суббо́ту ма́ло не ве́сь гра́дъ собра́ся послу́шати сло́ва Бо́жiя:
ви́дѣвше же Иуде́е наро́ды, испо́лнишася за́висти и вопреки́ глаго́лаху глаго́лемымъ от Па́вла, сопроти́въ глаго́люще и хуля́ще.
Дерзну́вша же Па́велъ и Варна́ва реко́ста: ва́мъ бѣ́ лѣ́по пе́рвѣе глаго́лати сло́во Бо́жiе: а поне́же отверго́сте е́ и недосто́йны творите́ са́ми себе́ вѣ́чному животу́, се́, обраща́емся во язы́ки:
та́ко бо заповѣ́да на́мъ Госпо́дь: положи́хъ Тя́ во свѣ́тъ язы́комъ, е́же бы́ти Тебѣ́ во спасе́нiе да́же до послѣ́днихъ земли́.
Слы́шаще же язы́цы ра́довахуся и сла́вляху сло́во Госпо́дне, и вѣ́роваша, ели́цы учине́ни бя́ху въ жи́знь вѣ́чную:
проноша́шеся же сло́во Госпо́дне по все́й странѣ́.
Иуде́е же наусти́ша чести́выя жены́ и благообра́зныя и старѣ́йшины гра́да, и воздвиго́ша гоне́нiе на Па́вла и Варна́ву, и изгна́ша я́ от предѣ́лъ свои́хъ.
О́на же, отря́сша пра́хъ от но́гъ свои́хъ на ни́хъ, прiидо́ста во Иконі́ю.
Ученицы́ же исполня́хуся ра́дости и Ду́ха Свя́та.
ἦσαν δὲ ἐν Ἀντιοχείᾳ κατὰ τὴν οὖσαν ἐκκλησίαν προφῆται καὶ διδάσκαλοι ὅ τε Βαρναβᾶς καὶ Συμεὼν ὁ καλούμενος Νίγερ καὶ Λούκιος ὁ Κυρηναῖος Μαναήν τε Ἡρῴδου τοῦ τετραάρχου σύντροφος καὶ Σαῦλος
λειτουργούντων δὲ αὐτῶν τῷ κυρίῳ καὶ νηστευόντων εἶπεν τὸ πνεῦμα τὸ ἅγιον ἀφορίσατε δή μοι τὸν Βαρναβᾶν καὶ Σαῦλον εἰς τὸ ἔργον ὃ προσκέκλημαι αὐτούς
τότε νηστεύσαντες καὶ προσευξάμενοι καὶ ἐπιθέντες τὰς χεῖρας αὐτοῖς ἀπέλυσαν
αὐτοὶ μὲν οὖν ἐκπεμφθέντες ὑπὸ τοῦ ἁγίου πνεύματος κατῆλθον εἰς Σελεύκειαν ἐκεῖθέν τε ἀπέπλευσαν εἰς Κύπρον
καὶ γενόμενοι ἐν Σαλαμῖνι κατήγγελλον τὸν λόγον τοῦ θεοῦ ἐν ταῖς συναγωγαῖς τῶν Ἰουδαίων εἶχον δὲ καὶ Ἰωάννην ὑπηρέτην
διελθόντες δὲ ὅλην τὴν νῆσον ἄχρι Пάφου εὗρον ἄνδρα τινὰ μάγον ψευδοπροφήτην Ἰουδαῖον ᾧ ὄνομα Βαριησοῦ
ὃς ἦν σὺν τῷ ἀνθυπάτῳ Σεργίῳ Пαύλῳ ἀνδρὶ συνετῷ οὗτος προσκαλεσάμενος Βαρναβᾶν καὶ Σαῦλον ἐπεζήτησεν ἀκοῦσαι τὸν λόγον τοῦ θεοῦ
ἀνθίστατο δὲ αὐτοῖς Ἐλύμας ὁ μάγος οὕτως γὰρ μεθερμηνεύεται τὸ ὄνομα αὐτοῦ ζητῶν διαστρέψαι τὸν ἀνθύπατον ἀπὸ τῆς πίστεως
Σαῦλος δέ ὁ καὶ Пαῦλος πλησθεὶς πνεύματος ἁγίου ἀτενίσας εἰς αὐτὸν
εἶπεν ὦ πλήρης παντὸς δόλου καὶ πάσης ῥᾳδιουργίας υἱὲ διαβόλου ἐχθρὲ πάσης δικαιοσύνης οὐ παύσῃ διαστρέφων τὰς ὁδοὺς τοῦ κυρίου τὰς εὐθείας
καὶ νῦν ἰδοὺ χεὶρ κυρίου ἐπὶ σέ καὶ ἔσῃ τυφλὸς μὴ βλέπων τὸν ἥλιον ἄχρι καιροῦ παραχρῆμά τε ἔπεσεν ἐπ᾿ αὐτὸν ἀχλὺς καὶ σκότος καὶ περιάγων ἐζήτει χειραγωγούς
τότε ἰδὼν ὁ ἀνθύπατος τὸ γεγονὸς ἐπίστευσεν ἐκπλησσόμενος ἐπὶ τῇ διδαχῇ τοῦ κυρίου
ἀναχθέντες δὲ ἀπὸ τῆς Пάφου οἱ περὶ Пαῦλον ἦλθον εἰς Пέργην τῆς Пαμφυλίας Ἰωάννης δὲ ἀποχωρήσας ἀπ᾿ αὐτῶν ὑπέστρεψεν εἰς Ἱεροσόλυμα
αὐτοὶ δὲ διελθόντες ἀπὸ τῆς Пέργης παρεγένοντο εἰς Ἀντιόχειαν τὴν Пισιδίαν καὶ εἰσελθόντες εἰς τὴν συναγωγὴν τῇ ἡμέρᾳ τῶν σαββάτων ἐκάθισαν
μετὰ δὲ τὴν ἀνάγνωσιν τοῦ νόμου καὶ τῶν προφητῶν ἀπέστειλαν οἱ ἀρχισυνάγωγοι πρὸς αὐτοὺς λέγοντες ἄνδρες ἀδελφοί εἴ τίς ἐστιν ἐν ὑμῖν λόγος παρακλήσεως πρὸς τὸν λαόν λέγετε
ἀναστὰς δὲ Пαῦλος καὶ κατασείσας τῇ χειρὶ εἶπεν ἄνδρες Ἰσραηλῖται καὶ οἱ φοβούμενοι τὸν θεόν ἀκούσατε
ὁ θεὸς τοῦ λαοῦ τούτου Ἰσραὴλ ἐξελέξατο τοὺς πατέρας ἡμῶν καὶ τὸν λαὸν ὕψωσεν ἐν τῇ παροικίᾳ ἐν γῇ Αἰγύπτου καὶ μετὰ βραχίονος ὑψηλοῦ ἐξήγαγεν αὐτοὺς ἐξ αὐτῆς
καὶ ὡς τεσσερακονταετῆ χρόνον ἐτροποφόρησεν αὐτοὺς ἐν τῇ ἐρήμῳ
καὶ καθελὼν ἔθνη ἑπτὰ ἐν γῇ Χανάαν κατεκληρονόμησεν τὴν γῆν αὐτῶν
ὡς ἔτεσιν τετρακοσίοις καὶ πεντήκοντα καὶ μετὰ ταῦτα ἔδωκεν κριτὰς ἕως Σαμουὴλ τοῦ προφήτου
κἀκεῖθεν ᾐτήσαντο βασιλέα καὶ ἔδωκεν αὐτοῖς ὁ θεὸς τὸν Σαοὺλ υἱὸν Κίς ἄνδρα ἐκ φυλῆς Βενιαμίν ἔτη τεσσεράκοντα
καὶ μεταστήσας αὐτὸν ἤγειρεν τὸν Δαυὶδ αὐτοῖς εἰς βασιλέα ᾧ καὶ εἶπεν μαρτυρήσας εὗρον Δαυὶδ τὸν τοῦ Ἰεσσαί ἄνδρα κατὰ τὴν καρδίαν μου ὃς ποιήσει πάντα τὰ θελήματά μου
τούτου ὁ θεὸς ἀπὸ τοῦ σπέρματος κατ᾿ ἐπαγγελίαν ἤγαγεν τῷ Ἰσραὴλ σωτῆρα Ἰησοῦν
προκηρύξαντος Ἰωάννου πρὸ προσώπου τῆς εἰσόδου αὐτοῦ βάπτισμα μετανοίας παντὶ τῷ λαῷ Ἰσραήλ
ὡς δὲ ἐπλήρου Ἰωάννης τὸν δρόμον ἔλεγεν τί ἐμὲ ὑπονοεῖτε εἶναι οὐκ εἰμὶ ἐγώ ἀλλ᾿ ἰδοὺ ἔρχεται μετ᾿ ἐμὲ οὗ οὐκ εἰμὶ ἄξιος τὸ ὑπόδημα τῶν ποδῶν λῦσαι
ἄνδρες ἀδελφοί υἱοὶ γένους Ἀβραὰμ καὶ οἱ ἐν ὑμῖν φοβούμενοι τὸν θεόν ἡμῖν ὁ λόγος τῆς σωτηρίας ταύτης ἐξαπεστάλη
οἱ γὰρ κατοικοῦντες ἐν Ἰερουσαλὴμ καὶ οἱ ἄρχοντες αὐτῶν τοῦτον ἀγνοήσαντες καὶ τὰς φωνὰς τῶν προφητῶν τὰς κατὰ πᾶν σάββατον ἀναγινωσκομένας κρίναντες ἐπλήρωσαν
καὶ μηδεμίαν αἰτίαν θανάτου εὑρόντες ᾐτήσαντο Пιλᾶτον ἀναιρεθῆναι αὐτόν
ὡς δὲ ἐτέλεσαν πάντα τὰ περὶ αὐτοῦ γεγραμμένα καθελόντες ἀπὸ τοῦ ξύλου ἔθηκαν εἰς μνημεῖον
ὁ δὲ θεὸς ἤγειρεν αὐτὸν ἐκ νεκρῶν
ὃς ὤφθη ἐπὶ ἡμέρας πλείους τοῖς συναναβᾶσιν αὐτῷ ἀπὸ τῆς Γαλιλαίας εἰς Ἰερουσαλήμ οἵτινες νῦν εἰσιν μάρτυρες αὐτοῦ πρὸς τὸν λαόν
καὶ ἡμεῖς ὑμᾶς εὐαγγελιζόμεθα τὴν πρὸς τοὺς πατέρας ἐπαγγελίαν γενομένην
ὅτι ταύτην ὁ θεὸς ἐκπεπλήρωκεν τοῖς τέκνοις αὐτῶν ἡμῖν ἀναστήσας Ἰησοῦν ὡς καὶ ἐν τῷ ψαλμῷ γέγραπται τῷ δευτέρῳ υἱός μου εἶ σύ ἐγὼ σήμερον γεγέννηκά σε
ὅτι δὲ ἀνέστησεν αὐτὸν ἐκ νεκρῶν μηκέτι μέλλοντα ὑποστρέφειν εἰς διαφθοράν οὕτως εἴρηκεν ὅτι δώσω ὑμῖν τὰ ὅσια Δαυὶδ τὰ πιστά
διότι καὶ ἐν ἑτέρῳ λέγει οὐ δώσεις τὸν ὅσιόν σου ἰδεῖν διαφθοράν
Δαυὶδ μὲν γὰρ ἰδίᾳ γενεᾷ ὑπηρετήσας τῇ τοῦ θεοῦ βουλῇ ἐκοιμήθη καὶ προσετέθη πρὸς τοὺς πατέρας αὐτοῦ καὶ εἶδεν διαφθοράν
ὃν δὲ ὁ θεὸς ἤγειρεν οὐκ εἶδεν διαφθοράν
γνωστὸν οὖν ἔστω ὑμῖν ἄνδρες ἀδελφοί ὅτι διὰ τούτου ὑμῖν ἄφεσις ἁμαρτιῶν καταγγέλλεται καὶ ἀπὸ πάντων ὧν οὐκ ἠδυνήθητε ἐν νόμῳ Μωϋσέως δικαιωθῆναι
ἐν τούτῳ πᾶς ὁ πιστεύων δικαιοῦται
βλέπετε οὖν μὴ ἐπέλθῃ τὸ εἰρημένον ἐν τοῖς προφήταις
ἴδετε οἱ καταφρονηταί καὶ θαυμάσατε καὶ ἀφανίσθητε ὅτι ἔργον ἐργάζομαι ἐγὼ ἐν ταῖς ἡμέραις ὑμῶν ἔργον ὃ οὐ μὴ πιστεύσητε ἐάν τις ἐκδιηγῆται ὑμῖν
ἐξιόντων δὲ αὐτῶν παρεκάλουν εἰς τὸ μεταξὺ σάββατον λαληθῆναι αὐτοῖς τὰ ῥήματα ταῦτα
λυθείσης δὲ τῆς συναγωγῆς ἠκολούθησαν πολλοὶ τῶν Ἰουδαίων καὶ τῶν σεβομένων προσηλύτων τῷ Пαύλῳ καὶ τῷ Βαρναβᾷ οἵτινες προσλαλοῦντες αὐτοῖς ἔπειθον αὐτοὺς προσμένειν τῇ χάριτι τοῦ θεοῦ
τῷ δὲ ἐρχομένῳ σαββάτῳ σχεδὸν πᾶσα ἡ πόλις συνήχθη ἀκοῦσαι τὸν λόγον τοῦ κυρίου
ἰδόντες δὲ οἱ Ἰουδαῖοι τοὺς ὄχλους ἐπλήσθησαν ζήλου καὶ ἀντέλεγον τοῖς ὑπὸ Пαύλου λαλουμένοις βλασφημοῦντες
παρρησιασάμενοί τε ὁ Пαῦλος καὶ ὁ Βαρναβᾶς εἶπαν ὑμῖν ἦν ἀναγκαῖον πρῶτον λαληθῆναι τὸν λόγον τοῦ θεοῦ ἐπειδὴ ἀπωθεῖσθε αὐτὸν καὶ οὐκ ἀξίους κρίνετε ἑαυτοὺς τῆς αἰωνίου ζωῆς ἰδοὺ στρεφόμεθα εἰς τὰ ἔθνη
οὕτως γὰρ ἐντέταλται ἡμῖν ὁ κύριος τέθεικά σε εἰς φῶς ἐθνῶν τοῦ εἶναί σε εἰς σωτηρίαν ἕως ἐσχάτου τῆς γῆς
ἀκούοντα δὲ τὰ ἔθνη ἔχαιρον καὶ ἐδόξαζον τὸν λόγον τοῦ κυρίου καὶ ἐπίστευσαν ὅσοι ἦσαν τεταγμένοι εἰς ζωὴν αἰώνιον
διεφέρετο δὲ ὁ λόγος τοῦ κυρίου δι᾿ ὅλης τῆς χώρας
οἱ δὲ Ἰουδαῖοι παρώτρυναν τὰς σεβομένας γυναῖκας τὰς εὐσχήμονας καὶ τοὺς πρώτους τῆς πόλεως καὶ ἐπήγειραν διωγμὸν ἐπὶ τὸν Пαῦλον καὶ Βαρναβᾶν καὶ ἐξέβαλον αὐτοὺς ἀπὸ τῶν ὁρίων αὐτῶν
οἱ δὲ ἐκτιναξάμενοι τὸν κονιορτὸν τῶν ποδῶν ἐπ᾿ αὐτοὺς ἦλθον εἰς Ἰκόνιον
οἵ τε μαθηταὶ ἐπληροῦντο χαρᾶς καὶ πνεύματος ἁγίου
Erant autem in ecclesia, quae erat Antiochiae, pro phetae et doctores: Barnabas et Simeon, qui vocabatur Niger, et Lucius Cyrenensis et Manaen, qui erat Herodis tetrarchae collactaneus, et Saulus.
Ministrantibus autem illis Domino et ieiunantibus, dixit Spiritus Sanctus: «Separate mihi Barnabam et Saulum in opus, ad quod vocavi eos».
Tunc ieiunantes et orantes imponentesque eis manus dimiserunt illos.
Et ipsi quidem missi ab Spiritu Sancto devenerunt Seleuciam et inde navigaverunt Cyprum
et, cum venissent Salamina, praedicabant verbum Dei in synagogis Iudaeorum; habebant autem et Ioannem ministrum.
Et cum perambulassent universam insulam usque Paphum, invenerunt quendam virum magum pseudoprophetam Iudaeum, cui nomen Bariesu,
qui erat cum proconsule Sergio Paulo, viro prudente. Hic, accitis Barnaba et Saulo, quaesivit audire verbum Dei;
resistebat autem illis Elymas, magus, sic enim interpretatur nomen eius, quaerens avertere proconsulem a fide.
Saulus autem, qui et Paulus, repletus Spiritu Sancto, intuens in eum
dixit: «O plene omni dolo et omni fallacia, fili Diaboli, inimice omnis iustitiae, non desines subvertere vias Domini rectas?
Et nunc, ecce manus Domini super te; et eris caecus, non videns solem usque ad tempus». Et confestim cecidit in eum caligo et tenebrae, et circumiens quaerebat, qui eum manum darent.
Tunc proconsul, cum vidisset factum, credidit admirans super doctrinam Domini.
Et cum a Papho navigassent, qui erant cum Paulo, venerunt Pergen Pamphyliae; Ioannes autem discedens ab eis reversus est Hierosolymam.
Illi vero pertranseuntes, a Perge venerunt Antiochiam Pisidiae, et ingressi synagogam die sabbatorum sederunt.
Post lectionem autem Legis et Prophetarum, miserunt principes synagogae ad eos dicentes: «Viri fratres, si quis est in vobis sermo exhortationis ad plebem, dicite!».
Surgens autem Paulus et manu silentium indicens ait: «Viri Israelitae et qui timetis Deum, audite.
Deus plebis huius Israel elegit patres nostros et plebem exaltavit, cum essent incolae in terra Aegypti, et in brachio excelso eduxit eos ex ea;
et per quadraginta fere annorum tempus mores eorum sustinuit in deserto;
et destruens gentes septem in terra Chanaan sorte distribuit terram eorum,
quasi quadringentos et quinquaginta annos. Et post haec dedit iudices usque ad Samuel prophetam.
Et exinde postulaverunt regem, et dedit illis Deus Saul filium Cis, virum de tribu Beniamin, annis quadraginta.
Et amoto illo, suscitavit illis David in regem, cui et testimonium perhibens dixit: "Inveni David filium Iesse, virum secundum cor meum, qui faciet omnes voluntates meas".
Huius Deus ex semine secundum promissionem eduxit Israel salvatorem Iesum,
praedicante Ioanne ante adventum eius baptismum paenitentiae omni populo Israel.
Cum impleret autem Ioannes cursum suum, dicebat: "Quid me arbitramini esse? Non sum ego; sed ecce venit post me, cuius non sum dignus calceamenta pedum solvere".
Viri fratres, filii generis Abraham et qui in vobis timent Deum, nobis verbum salutis huius missum est.
Qui enim habitabant Ierusalem et principes eorum, hunc ignorantes et voces Prophetarum, quae per omne sabbatum leguntur, iudicantes impleverunt;
et nullam causam mortis invenientes petierunt a Pilato, ut interficeretur;
cumque consummassent omnia, quae de eo scripta erant, deponentes eum de ligno posuerunt in monumento.
Deus vero suscitavit eum a mortuis;
qui visus est per dies multos his, qui simul ascenderant cum eo de Galilaea in Ierusalem, qui nunc sunt testes eius ad plebem.
Et nos vobis evangelizamus eam, quae ad patres promissio facta est,
quoniam hanc Deus adimplevit filiis eorum, nobis resuscitans Iesum, sicut et in Psalmo secundo scriptum est: "Filius meus es tu; ego hodie genui te".
Quod autem suscitaverit eum a mortuis, amplius iam non reversurum in corruptionem, ita dixit: "Dabo vobis sancta David fidelia".
Ideoque et in alio dicit: "Non dabis Sanctum tuum videre corruptionem".
David enim sua generatione cum administrasset voluntati Dei, dormivit et appositus est ad patres suos et vidit corruptionem;
quem vero Deus suscitavit, non vidit corruptionem.
Notum igitur sit vobis, viri fratres, quia per hunc vobis remissio peccatorum annuntiatur; ab omnibus, quibus non potuistis in lege Moysi iustificari,
in hoc omnis, qui credit, iustificatur.
Videte ergo, ne superveniat, quod dictum est in Prophetis:
"Videte, contemptores, et admiramini et disperdimini, quia opus operor ego in diebus vestris, opus, quod non credetis, si quis enarraverit vobis!"».
Exeuntibus autem illis, rogabant, ut sequenti sabbato loquerentur sibi verba haec.
Cumque dimissa esset synagoga, secuti sunt multi Iudaeorum et colentium proselytorum Paulum et Barnabam, qui loquentes suadebant eis, ut permanerent in gratia Dei.
Sequenti vero sabbato paene universa civitas convenit audire verbum Domini.
Videntes autem turbas Iudaei, repleti sunt zelo; et contradicebant his, quae a Paulo dicebantur, blasphemantes.
Tunc audenter Paulus et Barnabas dixerunt: «Vobis oportebat primum loqui verbum Dei; sed quoniam repellitis illud et indignos vos iudicatis aeternae vitae, ecce convertimur ad gentes.
Sic enim praecepit nobis Dominus: "Posui te in lumen gentium, ut sis in salutem usque ad extremum terrae"».
Audientes autem gentes gaudebant et glorificabant verbum Domini, et crediderunt, quotquot erant praeordinati ad vitam aeternam;
ferebatur autem verbum Domini per universam regionem.
Iudaei autem concitaverunt honestas inter colentes mulieres et primos civitatis et excitaverunt persecutionem in Paulum et Barnabam et eiecerunt eos de finibus suis.
At illi, excusso pulvere pedum in eos, venerunt Iconium;
discipuli quoque replebantur gaudio et Spiritu Sancto.
Узбекский
Языки
- Добавить язык
- Церковнослав. (рус)
- Церковнослав. (цс)
- Рус. (Синодальный)
- Рус. (Синод. с ударе́-ми)
- Рус. (еп. Кассиан)
- Рус. (К.П. Победоносцев)
- Arab (JAB)
- Arab (AVD)
- Azerbaijani
- Armenian
- Belarusian
- Bulgarian
- Chinese (simpl.)
- Croatian (S&D)
- English (NKJV)
- English (NRSV)
- English (KJV)
- Estonian
- Finnish (1992)
- French (LSG)
- Georgian (ancient)
- Georgian
- German (MLU, 1912)
- German (GNB)
- Greek (Koine)
- Greek (TGV)
- Greek (NA, 28)
- Hebrew NT by Delitzsch
- Italian (CEI 1974)
- Italian
- Kyrgyz
- Latin (Nova Vulgata)
- Latvian
- Romanian
- Polish
- Portuguese
- Serbian (synod.)
- Serbian
- Spanish (RVR 1995)
- Swedish (Folkbibeln)
- Tajik
- Tatar
- Ukrainian (Homenko)
- Ukrainian (Ogienko)
- Uzbek
Антиохия шаҳридаги имонлилар жамоатида баъзи бир пайғамбарлар ва муаллимлар, чунончи Барнабо, “Қорача” лақабли Симун, киринеялик Луций, вилоят ҳокими Ҳирод билан бирга тарбияланган Маноҳим ва Шоул бор эдилар.
Булар диний хизматини ўтаб, рўза тутиб турган маҳалда, Муқаддас Руҳ гапириб: “Барнабо билан Шоулни Мен сайлаган иш учун Менга ажратиб беринглар!” – деди.
Шу тариқа, улар яна рўза тутиб ва ибодат қилиб бўлгач, Барнабо билан Шоулнинг бошига қўлларини қўйганча дуо ўқиб, уларни жўнатишди.
Барнабо билан Шоул Муқаддас Руҳ буюрганига кўра йўлга тушиб, Селевкия шаҳрига келдилар. У ердан эса Кипр оролига сузиб кетдилар.
Саламис шаҳрига келиб, яҳудийларнинг ибодатхоналарида Худонинг каломини тарғиб қилдилар. Юҳанно ҳам уларнинг хизматида эди.
Улар бутун оролни кезиб чиқиб, Пафос шаҳрига етиб келдилар. У ерда сеҳргар ва сохта пайғамбар бўлган Барйешу исмли бир яҳудийга дуч келдилар.
Барйешу вилоят ҳокими Сергий Павлуснинг ходими эди. Ақлли одам бўлган ҳоким Барнабо билан Шоулни чақиртиб, Худонинг каломини тингламоқчи бўлди.
Бироқ Барйешу (бошқа оти билан Алимо, яъни “сеҳргар”) уларга қаршилик кўрсатиб, ҳокимни имондан тойдиришга тиришарди.
Шунда Муқаддас Руҳга тўлган Шоул, яъни Павлус, унга кўзларини тикиб деди:
- Эй иблис ўғли! Юрагинг ҳар хил ҳийла ва айёрликка тўлгандир, ҳар қандай ҳақиқат душманисан! Худованднинг тўғри йўлларини чалкаштиришни бас қил!
Ва энди Худованд сенга қарши қўл кўтарди. Сен кўр бўласан ва бир қанча вақт қуёшни кўрмайсан.Шу заҳотиёқ бу одамнинг кўзлари қоронғи-зимистонликка кўмилди. Энди у атрофни пайпаслаганича ўзига етакловчи излар эди.
Ҳоким бу воқеани кўрди-да, Раббимиз Исо тўғрисидаги таълимотга қойил қолиб, имон келтирди.
Павлус ва унга ҳамроҳ бўлганлар Пафос шаҳридан сузиб кетиб, Памфилиянинг Пергия шаҳрига келишди. Юҳанно эса улардан ажралиб, Қуддусга қайтиб борди.
Улар Пергиядан яна йўлга чиқиб, Писидия юртидаги Антиохия шаҳрига боришди.Шанба кунида яҳудийларнинг ибодатхонасига кириб ўтиришди.
Таврот ва Пайғамбарлар китобларидан қироат тугагач, ибодатхонанинг жамоабошилари уларга киши юбориб:“Эрлар, биродарлар, агар халққа берадиган насиҳат сўзларингиз бўлса, марҳамат қилиб айтинглар”, – дейишди.
Павлус оёққа турди ва қўли билан ишора қилиб: “Эй Исроил эрлари ва барча Худодан қўрққанлар, тинглангиз! – деди.
- Бу халқнинг, Исроилнинг Худоси ота-боболаримизни танлади. Улар Миср ерида, ғурбатда яшаганда, Худо уларнинг мартабасини баланд қилди. Сўнгра Ўзининг музаффар қўли билан уларни у ердан олиб чиқди.
Қарийб қирқ йил саҳрода уларнинг кирдикорларига чидади.
Канъон мамлакатида етти элатни ҳалокатга йўлиқтириб, уларнинг заминини Исроил халқига насиб қилди.
Бу ҳол қарийб тўрт юз эллик йил давом этди.Шундан сўнг, Шомуил пайғамбар замонигача Худо уларга қозиларни берди.
Бунинг изидан халқ подшоҳ талаб қилди ва Худо Бенямин насл-насабидан Киш ўғли Шоул деган мардни уларга қирқ йил подшоҳ қилиб берди.
Уни тахтдан туширгандан кейин эса, уларга Довудни подшоҳ қилиб берди. Худо Довуд ҳақида шундай шаҳодат берди: “Мен кўнглимдагидай бир одамни – Ишай ўғли Довудни топдим; бутун истакларимни у бажо келтиради”.
Худо берган ваъдасига мувофиқ, Довуд зурриётидан Исроилга Нажоткорни – Исони юборди.
Исонинг келишидан бурун Яҳё пайғамбар бутун Исроил халқини тавба-тазарру қилишга ва сувда имон келтиришга ундаб юрди.
Яҳё ўз фаолиятини якунлаётганда: “Сизлар мени ким деб ҳисоблайсизлар? Мен Масиҳ эмасман. Лекин мендан кейин Келаётган бор, ана мен Унинг чориқ ипларини ечишга ҳам муносиб эмасман”, – деган эди.
Эй эрлар, биродарлар, эй Иброҳим наслидан бўлганлар ва орангиздаги барча Худодан қўрққанлар! Бу Нажоткор ҳақидаги хабар энди сизларгача етиб келди.
Қуддусда яшовчилар билан уларнинг раҳнамолари Исони тан олмадилар. Уни ўлимга маҳкум қилиб, ҳар шанба куни тиловат қилинадиган пайғамбар сўзларини ўзлари бажо келтирдилар.
Унда ўлимга лойиқ ҳеч бир айб тополмаган ҳолда, Пилатдан Уни ўлдиришни сўрадилар.
У ҳақида ёзилган бутун оятларни шундай бажо келтиришгандан кейин, Уни ёғочдан тушириб қабрга қўйдилар.
Лекин Худо Исони тирилтирди.
Исо Ўзи билан бирга Жалиладан Қуддусга борганларга анча кунлар давомида кўриниш бериб турди. Энди улар халқ олдида Унинг гувоҳлари бўлиб қолганлар.
Бизнинг сизларга етказаётган Хушхабар ҳам шу: Худо оталаримизга берган ваъдасини
уларнинг болалари бўлмиш бизлар учун Исони тирилтириш орқали амалга оширди. Забур китобининг иккинчи саносида ёзилганидек:“Сен Менинг Ўғлимсан,Сени бугун таваллуд эттирдим”.
Исони тирилтириш ва асло чиришига йўл қўймаслик ҳақида эса Худо Забурда* яна шундай деган:“Мен Довудга ваъда қилган дуоларимниСизларга муқаррар этиб бергайман”.
Шунингдек, бошқа бир оятда ҳам:“Ўз Азизингнинг чиришни кўришига йўл қўймайсан”,- деган.
Довуд Худонинг амри билан ўз наслига хизмат қилганидан кейин вафот этди ва ота-боболари сингари кўмилиб, унинг танаси чириб кетди.
Бироқ Худо тирилтирган Исонинг танаси чиришни кўрмади.
Энди эй биродарлар, мана шу сизларга маълум бўлсинки, ушбу Исо номидан гуноҳларингиз кечирилиши эълон қилинмоқда.
Сизлар Мусонинг Қонунига амал қилиб, оқланишингиз мумкин эмас эди. Энди эса Исо Масиҳга ишонган кишининг ҳар қандай гуноҳидан Худо ўтади.
Фақат эҳтиёт бўлинглар, яна пайғамбарлар китобида айтилган бу сўзлар сизларнинг бошингизга тушмасин:
“Эй хор қилувчилар, қаранглар,Ҳайратда қолиб ҳалок бўлинглар!Сиз яшаётган кунларда Мен бир иш қиламанки,Уни сизларга бирон киши айтиб берганда эди,Унга ҳеч инонмас эдингизлар””.
Бундан сўнг Павлус билан Барнабо яҳудийларнинг ибодатхонасидан чиқиб кетишди. Халойиқ улардан бу ҳақда келгуси шанба куни яна сўзлашни илтимос қилди.
Жамоат тарқалгандан кейин, яҳудийлардан ва Худодан қўрқиб яҳудий динига кирганлардан кўпгинаси Павлус ва Барнабонинг орқасидан эргашдилар. Улар бу кишилар билан суҳбат қуриб, Худонинг иноятига таяниб, имонда маҳкам бўлишга ишонтиришарди.
Келгуси шанбада шаҳарликларнинг қарийб ҳаммаси Худонинг каломини эшитиш учун йиғилишди.
Лекин шунча халойиқни кўрган яҳудийлар ҳасадга тўлиб, Павлуснинг айтаётган сўзларини инкор қилганча, ҳақоратга ўта бошладилар.
Шунда Павлус билан Барнабо жасорат билан жавоб бериб дедилар: “Худонинг каломини биринчи навбатда сиз, яҳудийларга тарғиб қилмоқ керак эди. Аммо сизлар Уни рад қилиб, ўзларингизни абадий ҳаётга нолойиқ кўрдингизлар. Шундан буён биз бошқа халқ вакилларига мурожаат қиламиз.
Чунки Худованд Тавротда* бизга васият қилиб деган:“Сени турли халқларга нур беришга қўйдим,Замин четларига қадар нажот келтиргин дея””.
Ғайрияҳудийлар буни эшитгандан сўнг севиниб, Раббимизнинг каломини кўкка кўтаришди, абадий ҳаётга тайин бўлганларнинг ҳаммаси эса имон келтиришди.
Шу тариқа Раббимизнинг каломи бутун мамлакат бўйлаб ёйилиб борар эди.
Бироқ яҳудийлар художўй ва эътиборли аёллар ва шунингдек, шаҳарнинг нуфузли одамларини Павлус ва Барнабога қарши қўзғатиб, уларни ўз юртларидан қувиб чиқаздилар.
Шунда Павлус ва Барнабо оёқ чангларини уларга силтаб қоқиб, Икония шаҳрига кетишди.
Шогирдлар бўлса, севинч ва Муқаддас Руҳга тўлиб-тошиб борардилар.