Гла́съ язы́ковъ мно́гихъ на гора́хъ, подо́бенъ язы́ковъ мно́гихъ, гла́съ царе́й и язы́ковъ собра́вшихся: Госпо́дь Савао́ѳъ заповѣ́да язы́ку оружебо́рцу

прiити́ от земли́ издале́ча, от кра́я основа́нiя небесе́, Госпо́дь и оружебо́рцы его́, растли́ти всю́ вселе́нную.

Рыда́йте: бли́зъ бо де́нь Госпо́день, и сокруше́нiе от Бо́га прiи́детъ:

сего́ ра́ди вся́ка рука́ разслабѣ́етъ, и вся́ка душа́ человѣ́ча убои́тся,

и смяту́тся послы́, и болѣ́зни прiи́мутъ я́ я́ко жены́ ражда́ющiя: и поскорбя́тъ дру́гъ ко дру́гу, и ужа́снутся, и лице́ свое́ я́ко пла́мень измѣня́тъ.

Се́ бо, де́нь Госпо́день гряде́тъ неисцѣ́льный, я́рости и гнѣ́ва, положи́ти вселе́нную [всю́] пу́сту и грѣ́шники погуби́ти от нея́.

Звѣ́зды бо небе́сныя и ори́онъ и все́ украше́нiе небе́сное свѣ́та своего́ не дадя́тъ, и помрачи́тся со́лнце возсiява́ющее, и луна́ не да́стъ свѣ́та своего́.

И заповѣ́мъ все́й вселе́ннѣй зла́я и нечести́вымъ грѣхи́ и́хъ, и погублю́ укори́зну беззако́нныхъ и укори́зну го́рдыхъ смирю́:

и бу́дутъ оста́вшiи честні́и па́че, не́жели зла́то нежже́ное, и человѣ́къ че́стенъ бу́детъ па́че, не́жели ка́мень, и́же от суфи́ра.

Разъяри́тся бо не́бо, и земля́ потрясе́тся от основа́нiй свои́хъ, за я́рость гнѣ́ва Го́спода Савао́ѳа въ де́нь, въ о́ньже прiи́детъ я́рость его́.

И бу́дутъ оста́вшiи я́ко се́рна бѣжа́щая и я́ко овца́ заблуди́вшая, и не бу́детъ собира́яй, я́ко человѣ́ку въ лю́ди своя́ возврати́тися, и человѣ́къ во страну́ свою́ побѣ́гнетъ.

И́же бо а́ще плѣни́тся, порази́тся, и и́же со́брани су́ть, мече́мъ паду́тъ.

И ча́да и́хъ предъ ни́ми разбiю́тъ, и до́мы и́хъ плѣня́тъ, и жены́ и́хъ по́ймутъ.

Се́, а́зъ возбужда́ю на вы́ ми́довъ, и́же сребра́ не вмѣня́ютъ, ниже́ зла́та тре́буютъ:

стрѣля́нiя ю́ношеская сокруша́тъ, и ча́дъ ва́шихъ не поми́луютъ, ниже́ пощадя́тъ ча́дъ твои́хъ о́чи и́хъ.

И бу́детъ Вавило́нъ, и́же нарица́ется сла́вный от царя́ Халде́йска, я́коже разсы́па Бо́гъ Cодо́му и Гомо́рру,

не насели́тся въ вѣ́чное вре́мя, и не вни́дутъ въ о́нь чрезъ мно́гiя ро́ды, ниже́ про́йдутъ его́ Ара́вляне, ниже́ пастуси́ почі́ютъ въ не́мъ.

И почі́ютъ та́мо звѣ́рiе, и напо́лнятся до́мове шу́ма, и почі́ютъ ту́ Си́рини, и бѣ́си та́мо воспля́шутъ,

и онокента́вры та́мо вселя́тся, и вогнѣздя́тся еже́ве въ домѣ́хъ и́хъ.

Я́коже бу́ря сквозѣ́ пусты́ню прохо́дитъ, от пусты́ни исходя́щая изъ земли́,

стра́шно видѣ́нiе и же́стоко повѣ́дася мнѣ́: преступа́яй преступа́етъ, и беззако́ннуяй беззако́нствуетъ: на мя́ Елами́те, и послы́ пе́рсстiи на мя́ и́дутъ: ны́нѣ воздохну́ и утѣ́шу себе́.

Сего́ ра́ди напо́лнишася чре́сла моя́ разслабле́нiя, и болѣ́зни прiя́ша мя́ а́ки ражда́ющую: непра́вдовахъ е́же не слы́шати, потща́хся е́же не ви́дѣти.

Се́рдце мое́ заблужда́етъ, и беззако́нiе погружа́етъ мя́, душа́ моя́ стои́тъ во стра́сѣ.

Угото́вите трапе́зу, яди́те, пі́йте: воста́вше, кня́зи, угото́вите щиты́,

я́ко та́ко рече́ Госпо́дь ко мнѣ́: ше́дъ поста́ви себѣ́ стра́жа, и е́же а́ще у́зриши, возвѣсти́.

И узрѣ́хъ вса́дники ко́нныя два́, вса́дника на осля́ти и вса́дника на велблю́дѣ. Послу́шай слу́шанiемъ мно́гимъ

и призови́ урі́ю на стра́жбу Госпо́дню. И рече́: стоя́хъ вы́ну де́нь, и у по́лчища а́зъ стоя́хъ всю́ но́щь,

и се́, са́мъ гряде́тъ [му́жъ] вса́дникъ двоко́нный, и отвѣща́въ рече́: паде́, паде́ Вавило́нъ, и вси́ кумíры его́ и вся́ рукотворе́нная его́ сокруши́шася на земли́.

Послу́шайте, оста́вшiися, и болѣ́знующiи, услы́шите: е́же слы́шахъ от Го́спода Савао́ѳа, Бо́гъ Изра́илевъ возвѣсти́ на́мъ.

Видѣ́нiе на Идуме́ю. Ко мнѣ́ зови́ от Сии́ра: стреги́те забра́ла.

Стрегу́ зау́тра и но́щiю. А́ще и́щеши, ищи́ и у мене́ обита́й.

Въ дубра́вѣ въ ве́черъ преспи́ши, или́ на пути́ Деда́новѣ.

Во срѣ́тенiе жа́ждущему во́ду принеси́те, живу́щiи во странѣ́ Ѳема́новѣ, со хлѣ́бы срѣта́йте бѣжа́щыя мно́жества ра́ди убiе́нныхъ

и мно́жества ра́ди заблужда́ющихъ, и мно́жества ра́ди мече́й и мно́жества ра́ди луко́въ напряже́нныхъ, и мно́жества ра́ди па́дшихъ на сѣ́чи.

Я́ко си́це рече́ Госпо́дь ко мнѣ́: еще́ лѣ́то [еди́но], я́коже лѣ́то нае́мника, оскудѣ́етъ сла́ва сыно́въ Кида́рскихъ,

и оста́нокъ луко́въ си́льныхъ сыно́въ Кида́рскихъ бу́детъ ма́лъ, я́ко Госпо́дь Бо́гъ Изра́илевъ глаго́ла.
и оста́нокъ луко́въ си́льныхъ сыно́въ Кида́рскихъ бу́детъ ма́лъ, я́ко Госпо́дь Бо́гъ Изра́илевъ глаго́ла. Видѣ́нiе де́бри Сiо́ни.

Синодальный

1 Пророчество о Вавилоне: 6 день Господа близок. 19 Вавилон будет ниспровержен.

Пророчество о Вавилоне, которое изрек Исаия, сын Амосов.

Поднимите знамя на открытой горе, возвысьте голос; махните им рукою, чтобы шли в ворота властелинов.

Я дал повеление избранным Моим и призвал для совершения гнева Моего сильных Моих, торжествующих в величии Моем.

Большой шум на горах, как бы от многолюдного народа, мятежный шум царств и народов, собравшихся вместе: Господь Саваоф обозревает боевое войско.

Идут из отдаленной страны, от края неба, Господь и орудия гнева Его, чтобы сокрушить всю землю.

Рыдайте, ибо день Господа близок, идет как разрушительная сила от Всемогущего.

Оттого руки у всех опустились, и сердце у каждого человека растаяло.

Ужаснулись, судороги и боли схватили их; мучатся, как рождающая, с изумлением смотрят друг на друга, лица у них разгорелись.

Вот, приходит день Господа лютый, с гневом и пылающею яростью, чтобы сделать землю пустынею и истребить с нее грешников ее.

Звезды небесные и светила не дают от себя света; солнце меркнет при восходе своем, и луна не сияет светом своим.

Я накажу мир за зло, и нечестивых – за беззакония их, и положу конец высокоумию гордых, и уничижу надменность притеснителей;

сделаю то, что люди будут дороже чистого золота, и мужи – дороже золота Офирского.

Для сего потрясу небо, и земля сдвинется с места своего от ярости Господа Саваофа, в день пылающего гнева Его.

Тогда каждый, как преследуемая серна и как покинутые овцы, обратится к народу своему, и каждый побежит в свою землю.

Но кто попадется, будет пронзен, и кого схватят, тот падет от меча.

И младенцы их будут разбиты пред глазами их; домы их будут разграблены и жены их обесчещены.

Вот, Я подниму против них Ми́дян, которые не ценят серебра и не пристрастны к золоту.

Лу́ки их сразят юношей и не пощадят плода чрева: глаз их не сжалится над детьми.

И Вавилон, краса царств, гордость Халдеев, будет ниспровержен Богом, как Содом и Гоморра,

не заселится никогда, и в роды родов не будет жителей в нем; не раскинет Аравитянин шатра своего, и пастухи со стадами не будут отдыхать там.

Но будут обитать в нем звери пустыни, и домы наполнятся филинами; и страусы поселятся, и косматые будут скакать там.

Шакалы будут выть в чертогах их, и гиены – в увеселительных домах.

1 Пророчество о пустыне. Грозное видение; сторож, известие о падении Вавилона. 11 Пророчество о Думе: неопределенность. 13 Пророчество об Аравии.

Пророчество о пустыне приморской. – Как бури на юге носятся, идет он от пустыни, из земли страшной.

Грозное видение показано мне: грабитель грабит, опустошитель опустошает; восходи, Елам, осаждай, Мид! всем стенаниям я положу конец.

От этого чресла мои трясутся; муки схватили меня, как муки рождающей. Я взволнован от того, что слышу; я смущен от того, что вижу.

Сердце мое трепещет; дрожь бьет меня; отрадная ночь моя превратилась в ужас для меня.

Приготовляют стол, расстилают покрывала, – едят, пьют. «Вставайте, князья, мажьте щиты!»

Ибо так сказал мне Господь: пойди, поставь сторожа; пусть он сказывает, что увидит.

И увидел он едущих попарно всадников на конях, всадников на ослах, всадников на верблюдах; и вслушивался он прилежно, с большим вниманием, –

и закричал, как лев: господин мой! на страже стоял я весь день, и на месте моем оставался целые ночи:

и вот, едут люди, всадники на конях попарно. Потом он возгласил и сказал: пал, пал Вавилон, и все идолы богов его лежат на земле разбитые.

О, измолоченный мой и сын гумна моего! Что слышал я от Господа Саваофа, Бога Израилева, то и возвестил вам.

Пророчество о Думе. Кричат мне с Сеира: сторож! сколько ночи? сторож! сколько ночи?

Сторож отвечает: приближается утро, но еще ночь. Если вы настоятельно спрашиваете, то обратитесь и приходите.

Пророчество об Аравии. В лесу Аравийском ночуйте, караваны Деданские!

Живущие в земле Фемайской! несите воды́ навстречу жаждущим; с хлебом встречайте бегущих,

ибо они от мечей бегут, от меча обнаженного и от лука натянутого, и от лютости войны.

Ибо так сказал мне Господь: еще год, равный году наемничьему, и вся слава Кидарова исчезнет,

и луков у храбрых сынов Кидара останется немного: так сказал Господь, Бог Израилев.

Сербский

Бреме Вавилону, које виде Исаија син Амосов.

На гори високој подигните заставу, вичите им гласно, машите руком, нека уђу на врата кнежевска.

Ја сам заповедио изабранима својим и дозвао сам јунаке своје да изврше гнев мој који се радују с величине моје.

Вика стоји људства на горама као да је велик народ, вика и врева царства скупљених народа; Господ над војскама прегледа војску убојиту.

Долазе из далеке земље, с краја небеса, Господ и оруђа срдње Његове, да затре сву земљу.

Ридајте, јер је близу дан Господњи; доћи ће као пустош од Свемогућег.

Зато ће свака рука клонути, и свако срце човечје растопити се.

И они ће се смести, муке и болови спопашће их, мучиће се као породиља, препашће се један од другог, лица ће им бити као пламен.

Ево, иде дан Господњи љути с гневом и јарошћу да обрати земљу у пустош, и грешнике да истреби из ње.

Јер звезде небеске и прилике небеске неће пустити светлост своју, сунце ће помрчати о рађању свом, и месец неће пустити светлост своју.

И походићу васиљену за злоћу, и безбожнике за безакоње; и укинућу разметање охолих, и понос силних оборићу.

Учинићу да ће човек више вредети него злато чисто, више него злато офирско.

Зато ћу затрести небо, и земља ће се покренути са свог места од јарости Господа над војскама и у дан кад се распали гнев Његов.

И биће као срна поплашена и као стадо које нико не сабира; свако ће гледати за својим народом, и свако ће бежати у своју земљу.

Ко се год нађе, биће прободен, и који се год скупе, погинуће од мача.

И децу ћу им размрскати на њихове очи, куће ћу им опленити и жене ћу им срамотити.

Ево, ја ћу подигнути на њих Миде, који неће марити за сребро, нити ће злато искати.

Него ће из лукова децу убијати, ни на плод у утроби неће се смиловати, нити ће децу жалити око њихово.

И Вавилон, урес царствима и дика слави халдејској, биће као Содом и Гомор кад их Бог затре.

Неће се у њему живети нити ће се ко населити од колена до колена, нити ће Арапин разапети у њему шатор, нити ће пастири почивати онуда.

Него ће почивати онде дивље звери, и куће ће њихове бити пуне великих змија, и онде ће наставати сове, и авети ће скакати онуда.

И довикиваће се буљине у пустим кућама и змајеви у дворовима веселим. А доћи ће његово време, и близу је, и дани његови неће се протегнути.

Бреме пустињи на мору. Као вихори који пролазе на југ, тако ће доћи из пустиње, из земље страшне.

Љута утвара јави ми се. Неверник неверу чини, пустошник пустоши; ходи, Еламе; опколи, Мидијо! Свему уздисању учинићу крај.

Зато су бедра моја пуна бола; муке ме обузеше као кад се мучи породиља; згурих се чујући, препадох се видећи.

Срце ми се смете, гроза ме подузе; ноћ милина мојих претвори ми се у страх.

Постави сто, стражар нека стражи; једи, пиј; устајте кнезови, мажите штитове.

Јер овако ми рече Господ: Иди, постави стражара да ти јави шта види.

И виде кола, и два реда коњика; кола с магарцима и кола с камилама; и пажаше добро великом пажњом.

И повика као лав: Господару, ја стојим једнако на стражи дању, и стојим на стражи по сву ноћ.

И ево дођоше на колима људи, у два реда коњици. Тада повика и рече: Паде, паде Вавилон, и сви резани ликови богова његових разбише се о земљу.

Вршају мој, и пшенице гумна мог! Шта чух од Господа над војскама, Бога Израиљевог, јавих вам.

Бреме Думи. Виче к мени неко са Сира: Стражару! Шта би ноћас? Стражару! Шта би ноћас?

Стражар рече: Доћи ће јутро, али и ноћ; ако ћете тражити, тражите, вратите се, дођите.

Бреме арапској. По шумама у арапској ноћиваћете, путници дедански!

Изнесите воде пред жедне, који живите у земљи Теми, сретните с хлебом бегунца.

Јер ће бежати од мача, од мача голог, од лука запетог и од жестоког боја.

Јер овако ми рече Господ: За годину, као што је година најамничка, нестаће све славе кидарске.

И што остане храбрих стрелаца синова кидарских, биће мало; јер Господ Бог Израиљев рече.

Немецкий (GNB)

Языки

In einer Offenbarung empfing Jesaja, der Sohn von Amoz, folgende Botschaft über Babylon:

Der HERR sagt: »Stellt ein Feldzeichen auf, oben auf einer kahlen Höhe! Ruft die Freiwilligen auf, winkt sie herbei, sie sollen sich bei den Stadttoren melden!

Ich rufe alle zum Kampf, die sich mir zur Verfügung gestellt haben. Meine tapferen Krieger sollen kommen und mein Urteil vollstrecken, sie alle, die mich mit ihren Jubelrufen ehren!«

Hört das dröhnende Getöse auf den Bergen! Unzählbar die Menge der Menschen; aus vielen Königreichen sind sie zusammengeströmt, ganze Völker haben sich versammelt. Der HERR, der Herrscher der Welt, mustert sein Heer!

Aus einem fernen Land rücken sie heran, von dort, wo der Himmel die Erde berührt: der HERR und seine Heeresmacht, die sein Urteil vollstreckt und das große Weltreich verwüstet.

Schreit vor Entsetzen, denn der Gerichtstag des HERRN naht heran! Er kommt mit vernichtender Gewalt vom gewaltigen Gott.

Da werden alle Hände kraftlos, alle Herzen werden mutlos;

vor Schrecken sind die Menschen wie gelähmt. Von Krämpfen und Schmerzen überwältigt, winden sie sich wie eine gebärende Frau. Hilflos starren sie einander an, ihre Gesichter glühen.

Jetzt bricht er an, der Gerichtstag des HERRN, der unerbittlich grausame Tag, mit wilder Wut und glühendem Zorn. Er wird die Erde in eine Wüste verwandeln und alle Schuldigen ausrotten.

Die Sterne am Himmel funkeln nicht mehr, die Sternbilder sind nicht mehr zu sehen; die Sonne wird dunkel, kaum dass sie aufgegangen ist, und der Mond hört auf zu scheinen.

»Ich strafe die ganze Erde, weil sie voll von Bosheit ist«, sagt der HERR. »Ich bestrafe die Verbrecher für ihre Vergehen. Den Hochmut der Frechen zerbreche ich, dem Übermut der Gewaltherrscher setze ich ein Ende.

Von den Menschen lasse ich so wenige übrig, dass sie seltener werden als Gold, seltener noch als Gold aus Ofir.«

Wenn der Tag kommt, an dem der HERR, der Herrscher der Welt, seinem Zorn freien Lauf lässt, dann zittert der Himmel, die Erde bebt und löst sich von ihren Fundamenten.

Wie aufgescheuchte Gazellen, wie eine Herde, die kein Hirt zusammenhält, so fliehen alle Fremden davon, jeder zu seinem Volk und in sein Heimatland.

Wer auf der Flucht entdeckt wird, wird niedergestochen; wen man aufgreift, erschlägt man mit dem Schwert.

Sie müssen mit ansehen, wie man ihre Kinder zerschmettert, ihre Häuser plündert und ihren Frauen Gewalt antut.

Der HERR sagt: »Ich lasse die Meder auf sie los, die sich nicht mit Silber bestechen und nicht mit Gold umstimmen lassen.

Ihre Pfeile strecken die jungen Männer nieder, mit Kindern und Säuglingen haben sie kein Mitleid, niemand wird verschont.«

Babylon, das Juwel der Königreiche, das Schmuckstück der stolzen Chaldäer, wird dasselbe Schicksal erleiden wie die Städte Sodom und Gomorra, die Gott vernichtet hat.

Nie wieder wird sich dort jemand ansiedeln, es bleibt unbewohnt für alle Zeiten. Kein Nomade schlägt dort seine Zelte auf, kein Hirt lässt seine Herde rasten.

Nur Wüstentiere halten sich dort auf, die Häuser werden voll sein von Eulen. Der Ort wird ein Wohnplatz der Strauße und ein Tanzplatz der Böcke.

Hyänen werden in den verlassenen Palästen heulen und Schakale in den Ruinen der Lustschlösser. Babylons Tage sind gezählt, bald schlägt seine letzte Stunde!

Botschaft über Babylonien, die »Wüste am Strom«:

Wie ein Wirbelwind, der über das Südland fegt, so kommt es heran aus der Wüste, aus dem Furcht erregenden Land!

Es ist grausig, was Gott mich sehen und hören ließ: »Elamiter, zum Angriff! Meder, schließt die Stadt ein! Die Räuber müssen rauben, die Verwüster müssen verwüsten! Dem Seufzen der Völker über Babylon will ich ein Ende machen!«

Ich bin ganz verstört von dem, was ich höre; was ich sehen muss, erschüttert mich. Mein Leib ist von Krämpfen geschüttelt, Schmerzen überfallen mich wie die Wehen eine gebärende Frau.

Mir dreht sich́s im Kopf, die Angst lässt mich schaudern. Die Abenddämmerung, auf deren erfrischende Kühle ich mich sonst immer freue, hat mir nichts als Schrecken gebracht.

Ich sehe: In Babylon deckt man den Tisch zum Festmahl, man breitet die Polster aus, man isst und trinkt – plötzlich ein Schrei: »Aufstehen! Alle Offiziere zu den Waffen!«

Der Herr hat zu mir gesagt: »Stell einen Wachtposten auf! Er soll melden, was er sieht!

Wenn er Streitwagen sieht, mit Pferden bespannt, eine Karawane von Eseln und Kamelen, dann soll er aufpassen, ganz scharf aufpassen!«

Da rief der Wächter: »Den ganzen Tag bin ich auf meinem Posten, Herr, jede Nacht halte ich Wache.

Achtung! Da kommen Truppen, Streitwagen mit Pferdegespannen!« Und jemand verkündete: »Gefallen! Babylon ist gefallen! Alle seine Götzenbilder liegen zertrümmert am Boden!«

Du mein Volk, das geschlagen wurde wie Korn auf dem Dreschplatz, ich habe dir verkündet, was ich vom Herrscher der Welt, dem Gott Israels, gehört habe.

Botschaft über Duma:

Aus Seïr höre ich rufen: »Wächter, wie lange noch dauert die Nacht? Wann ist die Nacht vorüber?«

Und der Wächter antwortet: »Der Morgen kommt bestimmt, aber noch ist es Nacht! Wenn ihr noch einmal fragen wollt, dann kommt wieder!«

Botschaft über Arabien:

Ihr Männer von Dedan, ihr müsst mit euren Karawanen in der Steppe übernachten, zieht euch ins Gestrüpp zurück!

Ihr Bewohner von Tema, sucht die Flüchtlinge aus Dedan auf, gebt ihnen zu essen! Bringt ihnen Wasser, sie kommen um vor Durst!

Sie sind auf der Flucht vor dem Ansturm des Krieges, vor dem gezückten Schwert und dem gespannten Bogen.

Der Herr hat zu mir gesagt: »In einem Jahr, keinen Tag mehr und keinen weniger, ist es mit dem Ruhm Kedars vorbei.

Von seinen berühmten Bogenschützen werden nur ganz wenige übrig bleiben. Das sage ich, der HERR, der Gott Israels.«