Ве́тхий Заве́т:
Быт.
Исх.
Лев.
Чис.
Втор.
Нав.
Суд.
Руф.
1Цар.
2Цар.
3Цар.
4Цар.
1Пар.
2Пар.
1Езд.
Неем.
2Езд.
Тов.
Иудиф.
Есф.
Иов.
Пс.
Прит.
Еккл.
Песн.
Прем.
Сир.
Ис.
Иер.
Плч.
ПослИер.
Вар.
Иез.
Дан.
Ос.
Иоил.
Ам.
Авд.
Ион.
Мих.
Наум.
Авв.
Соф.
Аг.
Зах.
Мал.
1Мак.
2Мак.
3Мак.
3Езд.
Но́вый Заве́т: Мф. Мк. Лк. Ин. Деян. Иак. 1Пет. 2Пет. 1Ин. 2Ин. 3Ин. Иуд. Рим. 1Кор. 2Кор. Гал. Еф. Флп. Кол. 1Фес. 2Фес. 1Тим. 2Тим. Тит. Флм. Евр. Откр.
Но́вый Заве́т: Мф. Мк. Лк. Ин. Деян. Иак. 1Пет. 2Пет. 1Ин. 2Ин. 3Ин. Иуд. Рим. 1Кор. 2Кор. Гал. Еф. Флп. Кол. 1Фес. 2Фес. 1Тим. 2Тим. Тит. Флм. Евр. Откр.
Скрыть
10:1
10:3
10:5
10:10
10:11
10:12
10:18
10:20
10:22
10:24
10:25
10:26
10:29
10:30
10:32
10:34
10:36
10:37
10:38
10:39
10:40
10:42
10:43
10:47
10:48
10:49
10:50
10:51
10:52
И отту́ду воста́въ пре́йде въ предѣ́лы Иуде́йскiя, {чрезъ страну́, я́же} объ о́нъ по́лъ Иорда́на. И снидо́шася па́ки наро́ди къ Нему́: и я́ко обы́чай имѣ́, па́ки уча́ше и́хъ.
[Зач. 43.] И присту́пльше фарисе́е вопроси́ша Его́: а́ще досто́итъ му́жу жену́ пусти́ти? Искуша́юще Его́.
О́нъ же отвѣща́въ рече́ и́мъ: что́ ва́мъ заповѣ́да Моисе́й?
Они́ же рѣ́ша: Моисе́й повелѣ́ кни́гу распу́стную написа́ти, и пусти́ти.
И отвѣща́въ Иису́съ рече́ и́мъ: по жестосе́рдiю ва́шему написа́ ва́мъ за́повѣдь сiю́:
от нача́ла же созда́нiя, му́жа и жену́ сотвори́лъ я́ е́сть Бо́гъ:
сего́ ра́ди оста́витъ человѣ́къ отца́ своего́ и ма́терь
и прилѣпи́тся къ женѣ́ свое́й, и бу́дета о́ба въ пло́ть еди́ну: тѣ́мже уже́ нѣ́ста два́, но пло́ть еди́на:
е́же у́бо Бо́гъ сочета́, человѣ́къ да не разлуча́етъ.
И въ дому́ па́ки ученицы́ Его́ о се́мъ вопроси́ша Его́.
И глаго́ла и́мъ: [Зач. 44.] и́же а́ще пу́ститъ жену́ свою́ и оже́нится ино́ю, прелюбы́ твори́тъ на ню́:
и а́ще жена́ пу́ститъ му́жа {му́жа своего́} и пося́гнетъ за ино́го, прелюбы́ твори́тъ.
И приноша́ху къ Нему́ дѣ́ти, да ко́снется и́хъ: ученицы́ же преща́ху принося́щымъ.
Ви́дѣвъ же Иису́съ негодова́ и рече́ и́мъ: оста́вите дѣте́й приходи́ти ко Мнѣ́ и не брани́те и́мъ, тацѣ́хъ бо е́сть Ца́рствiе Бо́жiе:
ами́нь глаго́лю ва́мъ: и́же а́ще не прiи́метъ Ца́рствiя Бо́жiя я́ко отроча́, не и́мать вни́ти въ не́.
И объе́мь и́хъ, возло́жь ру́цѣ на ни́хъ, благословля́ше и́хъ.
[Зач. 45.] И исходя́щу Ему́ на пу́ть, прите́къ нѣ́кiй и покло́нься на колѣ́ну Ему́, вопроша́ше Его́: Учи́телю благі́й, что́ сотворю́, да живо́тъ вѣ́чный наслѣ́дствую?
Иису́съ же рече́ ему́: что́ Мя́ глаго́леши бла́га? Никто́же бла́гъ, то́кмо еди́нъ Бо́гъ.
За́повѣди вѣ́си: не прелюбы́ сотвори́ши: не убі́й: не укра́ди: не лжесвидѣ́телствуй: не оби́ди: чти́ отца́ твоего́ и ма́терь.
О́нъ же отвѣща́въ рече́ Ему́: Учи́телю, сiя́ вся́ сохрани́хъ от ю́ности моея́.
Иису́съ же воззрѣ́въ на́нь, возлюби́ его́ и рече́ ему́: еди́наго еси́ не доконча́лъ: иди́, ели́ка и́маши, прода́ждь и да́ждь ни́щымъ, и имѣ́ти и́маши сокро́вище на небеси́: и прiиди́ [и] ходи́ вслѣ́дъ Мене́, взе́мъ кре́стъ.
О́нъ же дря́хлъ бы́въ о словеси́ {о словеси́ се́мъ}, отъи́де скорбя́: бѣ́ бо имѣ́я стяжа́нiя мно́га.
И воззрѣ́въ Иису́съ глаго́ла ученико́мъ Свои́мъ: [Зач. 46.] ка́ко неудо́бь иму́щiи бога́тство въ Ца́рствiе Бо́жiе вни́дутъ.
Ученицы́ же ужаса́хуся о словесѣ́хъ Его́. Иису́съ же па́ки отвѣща́въ глаго́ла и́мъ: ча́да, ка́ко неудо́бь упова́ющымъ на бога́тство въ Ца́рствiе Бо́жiе вни́ти:
удо́бѣе бо е́сть велбу́ду сквозѣ́ иглинѣ́ у́шы проити́, не́же бога́ту въ Ца́рствiе Бо́жiе вни́ти.
Они́ же и́злиха дивля́хуся, глаго́люще къ себѣ́: то́ кто́ мо́жетъ спасе́нъ бы́ти?
Воззрѣ́въ же на ни́хъ Иису́съ глаго́ла: у человѣ́къ невозмо́жно, но не у Бо́га: вся́ бо возмо́жна су́ть у Бо́га.
Нача́тъ же Пе́тръ глаго́лати Ему́: се́, мы́ оста́вихомъ вся́ и вслѣ́дъ Тебе́ идо́хомъ.
Отвѣща́въ же Иису́съ рече́: ами́нь глаго́лю ва́мъ: никто́же е́сть, и́же оста́вилъ е́сть до́мъ, или́ бра́тiю, или́ сестры́, или́ отца́, или́ ма́терь, или́ жену́, или́ ча́да, или́ се́ла, Мене́ ра́ди и Ева́нгелiа ра́ди:
а́ще не прiи́метъ стори́цею ны́нѣ во вре́мя сiе́, домо́въ, и бра́тiй, и се́стръ, и отца́, и ма́тере, и ча́дъ, и се́лъ, во изгна́нiи, и въ вѣ́къ гряду́щiй живо́тъ вѣ́чный:
мно́зи же бу́дутъ пе́рвiи послѣ́дни, и послѣ́днiи пе́рви.
Бя́ху же на пути́, восходя́ще во Иерусали́мъ: и бѣ́ варя́я и́хъ Иису́съ, и ужаса́хуся, и вслѣ́дъ иду́ще, боя́хуся. [Зач. 47.] И пое́мь па́ки обана́десять, нача́тъ и́мъ глаго́лати, я́же хотя́ху Ему́ бы́ти:
я́ко, се́, восхо́димъ во Иерусали́мъ, и Сы́нъ Человѣ́ческiй пре́данъ бу́детъ архiере́омъ и кни́жникомъ, и осу́дятъ Его́ на сме́рть, и предадя́тъ Его́ язы́комъ:
и поруга́ются Ему́, и уя́звятъ Его́, и оплю́ютъ Его́, и убiю́тъ Его́: и въ тре́тiй де́нь воскре́снетъ.
И предъ Него́ прiидо́ста Иа́ковъ и Иоа́ннъ, сы́на Зеведе́ева, глаго́люща: Учи́телю, хо́щева, да, е́же а́ще про́сива, сотвори́ши на́ма.
О́нъ же рече́ и́ма: что́ хо́щета, да сотворю́ ва́ма?
О́на же рѣ́ста Ему́: да́ждь на́мъ, да еди́нъ о десну́ю Тебе́ и еди́нъ о шу́юю Тебе́ ся́дева во сла́вѣ Твое́й.
Иису́съ же рече́ и́ма: не вѣ́ста, чесо́ про́сита: мо́жета ли пи́ти ча́шу, ю́же А́зъ пiю́, и креще́нiемъ, и́мже А́зъ креща́юся, крести́тися?
О́на же рѣ́ста Ему́: мо́жева. Иису́съ же рече́ и́ма: ча́шу у́бо, ю́же А́зъ пiю́, испiе́та, и креще́нiемъ, и́мже А́зъ креща́юся, крести́тася:
а е́же сѣ́сти о десну́ю Мене́ и о шу́юю, нѣ́сть Мнѣ́ да́ти, но и́мже угото́вано е́сть.
И слы́шавше де́сять, нача́ша негодова́ти о Иа́ковѣ и Иоа́ннѣ.
Иису́съ же призва́въ и́хъ, глаго́ла и́мъ: вѣ́сте, я́ко мня́щiися владѣ́ти язы́ки, соодолѣва́ютъ и́мъ, и вели́цыи и́хъ облада́ютъ и́ми:
не та́ко же бу́детъ въ ва́съ: но и́же а́ще хо́щетъ въ ва́съ вя́щшiй бы́ти, да бу́детъ ва́мъ слуга́:
и и́же а́ще хо́щетъ въ ва́съ бы́ти ста́рѣй, да бу́детъ всѣ́мъ ра́бъ:
и́бо Сы́нъ Человѣ́чь не прiи́де, да послу́жатъ Ему́, но да послу́житъ и да́стъ ду́шу Свою́ избавле́нiе за мно́ги.
[Зач. 48.] И прiидо́ша во Иерихо́нъ. И исходя́щу Ему́ от Иерихо́на, и ученико́мъ Его́, и наро́ду мно́гу, сы́нъ Тиме́овъ Варти́мей слѣпы́й сѣдя́ше при пути́, прося́.
И слы́шавъ, я́ко Иису́съ Назоряни́нъ е́сть, нача́тъ зва́ти и глаго́лати: Сы́не Дави́довъ Иису́се, поми́луй мя́.
И преща́ху ему́ мно́зи, да умолчи́тъ: о́нъ же мно́жае па́че зва́ше: Сы́не Дави́довъ, поми́луй мя́.
И ста́въ Иису́съ, рече́ его́ возгласи́ти. И возгласи́ша слѣпца́, глаго́люще ему́: дерза́й, воста́ни, зове́тъ тя́.
О́нъ же отве́ргъ ри́зы своя́, воста́въ прiи́де ко Иису́сови.
И отвѣща́въ глаго́ла ему́ Иису́съ: что́ хо́щеши, да сотворю́ тебѣ́? Слѣпы́й же глаго́ла ему́: учи́телю, да прозрю́.
Иису́съ же рече́ ему́: иди́: вѣ́ра твоя́ спасе́ тя. И а́бiе прозрѣ́ и по Иису́сѣ и́де въ пу́ть.
Аз он ҷо баромада, ба он сўи Ўрдун, ба ҳудуди Яҳудо омад. Боз мардум назди Ў шитофтанд; ва Ў, аз рўи одаташ, боз онҳоро таълим медод.
Фарисиён наздик омада ва Ўро озмуданӣ шуда, пурсиданд: “Оё ҷоиз аст, ки мард зани худро талоқ диҳад?“
Ба ҷавоби онҳо гуфт: “Мусо ба шумо чӣ фармудааст?“
Гуфтанд: “Мусо иҷоззат додааст, ки талоқномае навишта ҷудо шаванд“.
Исо ба ҷавоби онҳо гуфт: “Ба сабаби дилсахтии шумо ин ҳукмро барои шумо навиштааст“;
Лекин дар ибтидои офариниш Худо онҳро марду зан офарид.
Аз ин сабаб мард падару модари худро тарк карда, бо зани худ мепайвандад.
Ва ҳар ду як тан мешаванд, ба тавре ки онҳо акнун ду тан не, балки як тан мебошанд.
Пас он чиро, ки Худо ба ҳам пайваст, одам набояд ҷудо кунад.
Дар хона шогирдонаш боз дар ин бора аз Ў пурсиданд.
Ў ба онҳо гуфт: “Ҳар кӣ зани худро талоқ дода, дигареро никоҳ кунад, дар ҳаққи вай зино карда бошад;
Ва агар зане аз шавҳари худ ҷудо шуда, ба никоҳи дигаре дарояд, низ зино карда бошад.
Кўдаконро назди Ў меоварданд, то ки онҳоро ламс кунад; лекин шогирдон ба оварандагон монеъ мешуданд.
Чун Исо дид, дарғазаб шуда, гуфт: “Кўдаконро бигзоред, ки назди Ман оянд, ва ба онҳо монеъ нашавед, зеро Малакути Худо ба чунин касон тааллуқ дорад“.
Ба ростӣ ба шумо мегўям: ҳар кӣ Малакути Худоро монанади кўдак қабул накунад, ба он дохил намешвад.
Ва онҳоро ба оғўш кашид ва даст бар онҳо ниҳода дуои хайр кард.
Вақте ки ба роҳ мебаромад, касе назди Ў шитофта, зону бар замин зад ва пурсид: “Эй Устоди некў, чи кунам, то вориси ҳаёти ҷовидонӣ шавам?“
Исо ба вай гуфт: “Чаро Маро некў мегўӣ? Ҳеҷ кас некў нест, ҷуз Худои ягона“.
Аҳкомро медонӣ: ́Зино накун; қатл накун; дуздӣ накун; шаҳодати бардурўғ надеҳ; озор надеҳ падару модаратро ҳурмат кун́„.
Вай ба ҷавоби Ў гуфт: “Эй Устод! Ҳамаи инро ман аз кўдаки нигоҳ доштаам“.
Исо ба вай нигариста, дўст дошт ва гуфт: “Туро як чиз намерасад: бирав, ҳар он чи дорӣ, бифурўш ва ба мискинон бидеҳ, ва дар осмон ганҷе хоҳӣ ёфт; ва омада, салиб бардор ва Маро пайравӣ кун“.
Лекин вай аз ин сухан ошуфта ва ғамгин шуда, рафт, чунки молу мулки бисьёр дошт.
Исо ба гирду пеш нигариста, ба шогирдонаш гуфт: “Ба Малакути Худо даромадани сарватдор чӣ гуна душвор аст!“
Шогирдон аз суханони Ў дар ҳайрат шуданд. Исо боз ба ҷавоби онҳо гуфт: “Эй фарзандон! Ба онҳое ки умеди сарват доранд, даромадан ба Малакути Худо чӣ гуна душвор аст!“
Аз сўрохии сўзан гузаштани шутур осонтар аст аз он ки сарватдор ба Малакути Худо дохил шавад.
Онҳо бағоят дар ҳайрат шуда, ба якдигар мегуфтанд: “Пас кӣ метавонад наҷот ёбад?“.
Исо ба онҳо нигоҳ карда гуфт: “Ба одамизод ин ғайриимкон аст, лекин на ба Худо; зеро ки ба Худо ҳама чиз имконпазир аст“.
Он гоҳ Петрус ба Ў гуфт: “Инак, мо ҳама чизро тарк карда, Туро пайравӣ намудаем“.
Исо ба ҷавоб гуфт: “Ба ростӣ ба шумо мегўям: касе нест, ки хона, ё бародарон, ё хоҳарон, ё падар, ё модар, ё зан, ё фрзандон, ё амлокро аз баҳри Ман ва Инҷил тарк кунаду
Алҳол, дар ин замон, дар миёни таъқибот, сад чандон хонаҳо ва бародарон ва хоҳарон ва падарон ва модарон ва фарзандон ва амлок ва дар олами оянда ҳаёти ҷовидонӣ наёбад;
Лекин басо аввалин, охирин хоҳад шуд, ва охирин аввалин.
Чун дар роҳи сўи Ерусалим буданд, Исо пешопеши Онҳо мерафт, ва онҳо дар ҳайрат буданд, ва чун аз ақиби Ў мерафтанд, ҳаросон мешуданд. Ва Ў он дувоздаҳро назди Худ хонда, боз ба гуфтани он чи ба сараш меояд, оғоз намуд:
„Инак, мо сўи Ерусалим меравем, ва Писари Одам ба дасти саркоҳинон ва китобдонон таслим карда хоҳад шуд, ва Ўро ба марг маҳкум кунанду ба дасти ғайрияҳудиён таслим кунанд;„
Ва Ўро тамасхур кунанд, тозиёна зананд, туфборон кунанд, бикушанд; ва дар рўзи сеюм эҳьё шавад.
Он гоҳ Яъқуб ва Юҳнно, ду писари Забдой, назди Ў омда, гуфтанд: “Эй Устод! Мехоҳем, он чи аз Ту хоҳиш кунем, барои мо бикунӣ“.
Ба онҳо гуфт: “Чӣ мехоҳед, ки барои шумо бикунам?“
Онҳо ба Ў гуфтанд: “Ба мо лутф намо, ки яке дар тарафи ростат ва дигаре дар тарафи чапат дар ҷалоли Ту бишинем“
Исо ба онҳо гуфт: “Шумо намефаҳмед, ки чӣ мехоҳед; оё метавонед он косаеро, ки Ман менўшам, бинўшед ва он таъмидеро ки Ман меёбам биёбед?“
Онҳо ба ҷавоб гуфтанд: “Метавонем“ Аммо Исо ба онҳо гуфт: “Косаеро, ки Ман менўшам, хоҳед нўшид ва таъмидеро, ки Ман меёбам хоҳед ёфт;
Лекин имконияти дар тарафи росту чапи Ман нишастанатон дар дасти Ман нест, ки бидиҳам, ҷуз онҳое ки барояшон муҳайё шуда бошад.
Ва он даҳ нафар, чун инро шуниданд, аз Яъқуб ва Юҳнно норозӣ шуданд.
Аммо Исо онҳоро назди Худ хонда гуфт: “Шумо медонед, ононе ки мири халқҳо ба шумор мераванд, бар онҳо ҳукмрони мекунанд, ва акобирашон бар онҳо фармонраво мешавад.
Лекин дар миёни шумо набояд ин тавр шавад: балки ҳар кӣ дар байни шумо хоҳад бузург бошад, хизматгори шумо шавад;
Ва ҳар кӣ хоҳад дар байни шумо нахустин бошад, ғуломи шумо шавад;
Зеро Писари Одам низ на барои он омад, ки ба Ў хизмат кунанд, балки барои он ки хизмат кунад ва ҷони Худро барои фидияи бисьёр касон бидиҳад“.
Ба Ериҳў омаданд. Вақте ки Ў бо шогирдонаш ва мардуми бисьёр аз Ериҳў мебаромад, Бартимай ибни Тимай ном кўре дар канори роҳ нишаста, садақа мепурсид.
Чун шунид, ки ин Исои Носирист, фарьёдкунон гуфт: “Эй Исо, Писари Довуд! Ба ман раҳм кун“.
Бисьёр касон вайро ба хомўш шудан водор мекарданд; лекин вай боз ҳам бештар фарьёд мезад: “Эй Писари Довуд! Ба ман раҳм кун“.
Исо истода, фармуд, ки вайро бихонанд. Онҳо кўрро хонда, гуфтанд: “Осуда бош, бархез, ки туро мехонад“.
Вай ҷомаи худро кашида, бархосту назди Исо омад.
Исо ба вай ҷавоб гардонда, гуфт: “Чӣ мехоҳӣ, ки барои ту бикунам?“ Кўр ба Ў гуфт: “Эй Устод! Мехоҳам бино шавам“.
Исо ба вай гуфт: “Бирав, ки имонат туро шифо бахшид“. Вай дарҳол бино гашта, аз ақиби Исо дар роҳ равона шуд.
Сербский
Языки
- Добавить язык
- Церковнослав. (рус)
- Церковнослав. (цс)
- Рус. (Синодальный)
- Рус. (Синод. с ударе́-ми)
- Рус. (еп. Кассиан)
- Рус. (Аверинцев)
- Рус. (К.П. Победоносцев)
- Arab (JAB)
- Arab (AVD)
- Azerbaijani
- Armenian
- Belarusian
- Bulgarian
- Chinese (simpl.)
- Croatian (S&D)
- English (NKJV)
- English (NRSV)
- English (KJV)
- Estonian
- Finnish (1992)
- French (LSG)
- Georgian (ancient)
- Georgian
- German (MLU, 1912)
- German (GNB)
- Greek (Koine)
- Greek (TGV)
- Greek (NA, 28)
- Hebrew NT by Delitzsch
- Italian (CEI 1974)
- Italian
- Kyrgyz
- Latin (Nova Vulgata)
- Latvian
- Romanian
- Polish
- Portuguese
- Serbian (synod.)
- Serbian
- Spanish (RVR 1995)
- Swedish (Folkbibeln)
- Tajik
- Tatar
- Ukrainian (Homenko)
- Ukrainian (Ogienko)
- Uzbek
И уставши оданде дође у околине јудејске преко Јордана, и стече се опет народ к Њему; и као што обичај имаше, опет их учаше.
И приступивши фарисеји упиташе Га кушајући: Може ли човек пустити жену?
А Он одговарајући рече им: Шта вам заповеда Мојсије?
А они рекоше: Мојсије допусти да јој се да распусна књига и да се пусти.
И одговарајући Исус рече им: По тврђи вашег срца написа вам он заповест ову.
А у почетку створења, мужа и жену, створио их је Бог.
Зато оставиће човек оца свог и мајку и прилепиће се к жени својој,
И буду двоје једно тело. Тако нису више двоје него једно тело.
А шта је Бог саставио човек да не раставља.
И у кући опет запиташе Га за то ученици Његови.
И рече им: Који пусти жену и ожени се другом, чини прељубу на њој.
И ако жена остави мужа свог и пође за другог, чини прељубу.
И доношаху к Њему децу да их се дотакне; а ученици брањаху онима што их доношаху.
А Исус видевши расрди се и рече им: Пустите децу нека долазе к мени, и не браните им; јер је таквих царство Божје.
Заиста вам кажем: који не прими царство Божје као дете, неће ући у њега.
И загрливши их метну на њих руке те их благослови.
И кад изађе на пут, притрча неко, и клекнувши на колена пред Њим питаше Га: Учитељу благи! Шта ми треба чинити да добијем живот вечни?
А Исус рече му: Што ме зовеш благим? Нико није благ осим једног Бога.
Заповести знаш: не чини прељубе; не убиј; не укради; не сведочи лажно; не чини неправде никоме; поштуј оца свог и матер.
А он одговарајући рече Му: Учитељу! Све сам ово сачувао од младости своје.
А Исус погледавши на њ, омиле му, и рече му: Још ти једно недостаје: иди продај све што имаш и подај сиромасима; и имаћеш благо на небу; и дођи, те хајде за мном узевши крст.
А он поста зловољан од ове речи, и оде жалостан; јер беше врло богат.
И погледавши Исус рече ученицима својим: Како је тешко богатима ући у царство небеско!
А ученици се уплашише од речи Његових. А Исус опет одговарајући рече им: Децо! Како је тешко онима који се уздају у своје богатство ући у царство Божје!
Лакше је камили проћи кроз иглене уши неголи богатоме ући у царство Божје.
А они се врло дивљаху говорећи у себи: Ко се дакле може спасти?
А Исус погледавши на њих рече: Људима је немогуће, али није Богу: јер је све могуће Богу.
А Петар Му поче говорити: Ето ми смо оставили све, и за Тобом идемо.
А Исус одговарајући рече: Заиста вам кажем: нема никога који је оставио кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или децу, или земљу, мене ради и јеванђеља ради,
А да неће примити сад у ово време сто пута онолико кућа, и браће, и сестара, и отаца, и матера, и деце, и земље, у прогоњењу, а на оном свету живот вечни.
Али ће многи први бити последњи, и последњи први.
А кад иђаху путем у Јерусалим, Исус иђаше пред њима, а они се чуђаху, и за Њим иђаху са страхом. И узевши опет дванаесторицу поче им казивати шта ће бити од Њега:
Ево идемо у Јерусалим, и Син човечји предаће се главарима свештеничким и књижевницима и осудиће Га на смрт, и предаће Га незнабошцима;
И наругаће Му се, и биће Га, и попљуваће Га, и убиће Га, и трећи дан устаће.
И пред Њега дођоше Јаков и Јован, синови Зеведејеви, говорећи: Учитељу! Хоћемо да нам учиниш за шта ћемо Те молити.
А Он им рече: Шта хоћете да вам учиним?
А они Му рекоше: Дај нам да седнемо један с десне стране Теби, а други с леве, у слави Твојој.
А Исус им рече: Не знате шта иштете: можете ли пити чашу коју ја пијем, и крстити се крштењем којим се ја крштавам?
А они Му рекоше: Можемо. А Исус рече им: Чашу, дакле, коју ја пијем испићете; и крштењем којим се ја крштавам крстићете се;
Али да седнете с десне стране мени и с леве, не могу ја дати него којима је уготовљено.
И чувши то десеторица почеше се срдити на Јакова и на Јована.
А Исус дозвавши их рече им: Знате да кнезови народни владају народом и поглавари његови управљају њим.
Али међу вама да не буде тако; него који хоће да буде већи међу вама, да вам служи.
И који хоће први међу вама да буде, да буде свима слуга.
Јер Син човечји није дошао да Му служе него да служи, и да да душу своју у откуп за многе.
И дођоше у Јерихон. И кад излажаше из Јерихона, Он и ученици Његови и народ многи, син Тимејев, Вартимеј слепи, сеђаше крај пута и прошаше.
И чувши да је то Исус Назарећанин стаде викати и говорити: Сине Давидов, Исусе! Помилуј ме!
И прећаху му многи да ућути, а он још више викаше: Сине Давидов! Помилуј ме!
И ставши Исус рече да га зовну. И зовнуше слепца говорећи му: Не бој се, устани, зове те.
А он збацивши са себе хаљине своје, устаде и дође к Исусу.
И одговарајући рече му Исус: Шта хоћеш да ти учиним? А слепи рече Му: Равуни! Да прогледам.
А Исус рече му: Иди, вера твоја поможе ти. И одмах прогледа, и оде путем за Исусом.