Скрыть
118:0
118:1
118:7
118:8
118:12
118:13
118:14
118:15
118:16
118:17
118:20
118:22
118:25
118:26
118:27
118:28
118:29
118:31
118:33
118:35
118:38
118:40
118:41
118:42
118:43
118:45
118:47
118:48
118:49
118:52
118:53
118:54
118:56
118:58
118:59
118:60
118:65
118:66
118:68
118:69
118:74
118:76
118:77
118:78
118:79
118:80
118:82
118:84
118:85
118:87
118:88
118:90
118:91
118:93
118:94
118:95
118:96
118:98
118:101
118:102
118:107
118:109
118:111
118:113
118:114
118:117
118:119
118:121
118:122
118:123
118:125
118:129
118:131
118:133
118:134
118:141
118:143
118:144
118:145
118:146
118:149
118:150
118:153
118:156
118:159
118:160
118:164
118:167
118:169
118:170
118:171
118:172
118:173
118:174
118:175
Немецкий (GNB)
119:1Wie glücklich ist, wer stets unsträflich lebt
und jederzeit des HERRN Gesetz befolgt!
119:2Wie glücklich ist, wer Gottes Weisung ausführt
und wer mit ganzem Herzen nach ihm fragt!
119:3Bei solchen Menschen findet sich kein Unrecht,
weil sie in allem Gottes Willen tun.
119:4Du, HERR, hast deine Vorschriften gegeben,
damit man sich mit Sorgfalt danach richtet.
119:5Ich möchte unbeirrbar dabei bleiben,
mich deinen Ordnungen zu unterstellen!
119:6Dann brauchte ich nicht mehr beschämt zu sein
im Blick auf die Gebote, die du gabst.
119:7Was du entschieden hast, präǵ ich mir ein
und preise dich dafür mit reinem Herzen.
119:8An deine Ordnungen will ich mich halten;
steh du mir bei und lass mich nicht im Stich!
119:9Wie kann ein junger Mensch sein Leben meistern?
Indem er tut, was du gesagt hast, HERR.
119:10Von Herzen frage ich nach deinem Willen;
bewahre mich davor, ihn zu verfehlen!
119:11Was du gesagt hast, präge ich mir ein,
weil ich vor dir nicht schuldig werden will.
119:12Ich muss dir immer wieder danken, HERR,
weil du mich deinen Willen kennen lehrst.
119:13Was du nach deinem Recht entschieden hast,
das sage ich mir immer wieder auf.
119:14Genau nach deinen Weisungen zu leben
erfreut mich mehr als alles Gut und Geld.
119:15Ich denke über deine Regeln nach,
damit ich deinen Weg für mich erkenne.
119:16HERR, deine Ordnungen sind meine Freude;
ich werde deine Worte nicht vergessen.
119:17Ich bin dein Diener, HERR, sei gut zu mir,
damit ich lebe und dein Wort befolge!
119:18HERR, öffne mir die Augen für die Wunder,
die dein Gesetz in sich verborgen hält!
119:19Ich bin nur Gast hier, darum brauch ich Schutz.
Verschweig mir nicht, was du befohlen hast!
119:20Mit Sehnsucht warte ich zu jeder Zeit
auf das, was du nach deinem Recht verfügst.
119:21Du drohst den Stolzen, den von dir Verfluchten,
die deine Regeln ständig übertreten.
119:22Befreie mich von Schande und Verachtung,
weil ich mich stets an deine Weisung halte.
119:23Die Großen halten Rat, um mir zu schaden;
doch ich will deine Vorschriften ergründen.
119:24An deiner Weisung hab ich meine Freude,
weil ich mit ihr stets gut beraten bin.
119:25Ich liege kraftlos hingestreckt im Staub;
belebe mich, wie du versprochen hast!
119:26Ich klagte dir mein Leid; du hast geholfen.
Nun lass mich wissen, was du mir befiehlst!
119:27Ich möchte deine Vorschriften verstehen
und deine Wunder täglich neu bedenken.
119:28Vor Traurigkeit zerfließe ich in Tränen.
Wie du es zugesagt hast, hilf mir auf!
119:29Bewahre mich vor jeder Art von Falschheit,
in deiner Güte lehr mich dein Gesetz!
119:30Ich habe mich entschieden, treu zu bleiben,
und will mich deiner Ordnung unterstellen.
119:31Ich binde mich ganz fest an deine Weisung; HERR, lass mich deshalb nicht als Narr dastehen!
119:32Den Weg, den du mir vorschreibst, gehe ich,
du hast mein Herz dazu bereitgemacht.
119:33HERR, lass mich deine Regeln klar erkennen,
damit ich sie befolge, mir zum Lohn.
119:34Gib mir genug Verstand für dein Gesetz;
von ganzem Herzen will ich darauf hören.
119:35Was du befohlen hast, hilf mir befolgen;
ich werde große Freude daran haben!
119:36Auf deine Weisung richte meinen Sinn,
nicht darauf, großen Reichtum zu erlangen!
119:37Zieh meinen Blick von Nichtigkeiten ab
und führe mich, damit ich leben kann!
119:38Bestätige auch mir, HERR, dein Versprechen,
das allen gilt, die dir gehorchen wollen.
119:39Die Schande, die mir Angst macht, nimm sie weg!
Was du entscheidest, das ist gut und recht.
119:40Ich will mich ganz nach deinen Regeln richten.
In deiner Treue gib mir Kraft dazu!
119:41Lass deine Güte auch zu mir gelangen;
HERR, rette mich, wie du versprochen hast!
119:42Dann kann ich jedem eine Antwort geben,
der mich verhöhnt. – Ich nehme dich beim Wort!
119:43Ich möchte deine Treue rühmen können;
auf deinen Urteilsspruch vertraue ich.
119:44An dein Gesetz will ich mich halten, HERR,
in jeder Lage und für alle Zukunft.
119:45Ich werde weiten Raum zum Leben haben,
weil ich mich stets nach deiner Weisung richte.
119:46Ich halte sie selbst Königen entgegen
und bin gewiss, ich werde nicht beschämt.
119:47Ich liebe die Gebote, die du gabst;
es macht mir Freude, wenn ich sie befolge.
119:48Ich liebe und verehre die Gebote
und denke über deine Regeln nach.
119:49Vergiss nicht, was du mir versprochen hast;
du hast mich Großes hoffen lassen, HERR!
119:50Sogar in meiner Not bin ich getröstet,
denn durch dein Wort erhältst du mich am Leben.
119:51Die Stolzen treiben ihren Spott mit mir,
doch ich wich nie von deiner Weisung ab.
119:52Es macht mir Mut, HERR, wenn ich daran denke,
wie du in alter Zeit für Recht gesorgt hast.
119:53Ich werde wütend, wenn ich Menschen sehe,
die dein Gesetz missachten und verlassen.
119:54Solang ich Gast auf dieser Erde bin,
sind deine Regeln Inhalt meiner Lieder.
119:55Mein Denken kreist in jeder Nacht um dich,
damit ich immer dein Gesetz befolge.
119:56Nach deinen Regeln jederzeit zu leben,
das ist mein Auftrag und mein größtes Glück.
119:57Ich saǵs noch einmal, HERR:
Das ist mein Vorrecht,
dass ich mich stets nach deinen Worten richte.
119:58Mit ganzem Herzen such ich deine Güte;
erbarme dich, wie du versprochen hast!
119:59Ich überdenke meine Lebensführung
und kehre wieder um zu deiner Weisung.
119:60Ich eile, HERR, ich schiebe es nicht auf,
das auszuführen, was du mir befiehlst.
119:61Rings um mich hat man Fallen ausgelegt,
doch ich vergesse niemals dein Gesetz.
119:62Noch mitten in der Nacht erwache ich
und preise dich, weil du gerecht entscheidest.
119:63Ich bin ein Freund für alle, die dich ehren
und sich genau an deine Regeln halten.
119:64Die Erde ist erfüllt von deiner Güte;
HERR, hilf mir, deinen Willen zu erkennen!
119:65Du bist so gut zu mir gewesen, HERR,
genauso, wie du es versprochen hattest.
119:66Gib du mir rechte Einsicht und Erkenntnis;
denn deinen Weisungen vertraue ich.
119:67Bevor ich leiden musste, ging ich irre;
jetzt aber tue ich, was du befiehlst.
119:68Stets bist du gut und tust mir so viel Gutes! HERR, hilf mir, deinen Willen zu erkennen!
119:69Von frechen Lügnern werde ich beschuldigt,
doch folge ich von Herzen deiner Weisung.
119:70Sie sind zu stumpf und träge zum Verstehen;
doch mir ist dein Gesetz die größte Freude.
119:71Für mich waŕs gut, dass ich durchs Leiden musste,
um mich auf deine Weisung zu besinnen.
119:72HERR, dein Gesetz hat größeren Wert für mich,
als Tausende von Gold- und Silberstücken!
119:73Mit deinen Händen hast du mich gestaltet; HERR, hilf mir, deinen Willen zu verstehen!
119:74Die Deinen sehen mich und freuen sich,
weil ich mich auf dein Wort verlassen habe.
119:75Ich weiß, HERR, dass du stets gerecht entscheidest;
du hattest Recht, als du mich leiden ließest.
119:76Lass deine Güte mich nun wieder trösten,
wie du es mir doch zugesagt hast, HERR!
119:77Erbarm dich über mich, dann kann ich leben;
denn dein Gesetz ist meine größte Freude!
119:78Bring Schande über alle frechen Lügner,
weil sie mich ohne jeden Grund verklagen!
Ich denke immer nur an deine Regeln.
119:79Lass alle zu mir kommen, die dich ehren,
damit sie deine Weisungen erkennen!
119:80Mein Herz soll nie von deiner Ordnung weichen,
dann werde ich auch nicht in Schande kommen.
119:81Ich warte sehnsuchtsvoll auf deine Hilfe,
ich setze meine Hoffnung auf dein Wort.
119:82Ich schaue mir die Augen aus nach dir:
Wann kommst du endlich, HERR, und tröstest mich?
119:83Ich schrumpfe wie ein Weinschlauch, der im Rauch hängt;
doch deine Regeln will ich nie vergessen.
119:84Wie lange, HERR, willst du mich warten lassen?
Wann trifft dein Urteil die, die mich verfolgen?
119:85In Gruben wollen mich die Feinde fangen,
sie, die vermessen dein Gesetz missachten.
119:86Was du befiehlst, HERR, darauf ist Verlass.
Doch sie verfolgen mich zu Unrecht; hilf mir!
119:87Fast hätten sie mich hier im Land getötet,
obwohl ich dein Gesetz nicht übertrat.
119:88Durch deine Güte lass mich weiterleben,
damit ich deine Weisungen befolge!
119:89Dein Wort, HERR, bleibt für alle Zeit bestehen,
bei dir im Himmel ist sein fester Platz.
119:90Auch deine Treue bleibt für alle Zukunft:
Du hast die Erde dauerhaft gegründet.
119:91Dein Wille hält bis heute alles aufrecht
und alle Dinge stehen dir zu Diensten.
119:92Wenn dein Gesetz nicht meine Freude wäre,
dann wäre ich vor Elend umgekommen.
119:93Ich werde deine Regeln nie vergessen;
ich weiß, durch sie erhältst du mich am Leben.
119:94HERR, ich gehöre dir, komm mir zu Hilfe!
Ich frage jederzeit nach deinen Regeln.
119:95Verbrecher warten drauf, mich zu vernichten;
ich aber will auf deine Weisung achten.
119:96Ich sah, auch die Vollkommenheit hat Grenzen,
doch dein Gebot hat unbegrenzte Geltung.
119:97Ich habe dein Gesetz unendlich lieb!
Den ganzen Tag beschäftigt es mein Denken.
119:98HERR, dein Gebot wird immer bei mir sein;
es macht mich wissender als meine Feinde.
119:99Ich habe mehr gelernt als meine Lehrer,
denn all mein Forschen fragt nach deiner Weisung.
119:100Ich habe mehr Erkenntnis als die Alten,
weil ich mich stets nach deinen Regeln richte.
119:101Ich halte mich von jedem Unrecht fern,
um das zu tun, was du befohlen hast.
119:102Ich weiche nicht von deiner Weisung ab;
du selber warst mein Lehrer, niemand anders.
119:103Welch eine Köstlichkeit sind deine Worte!
Sie sind noch süßer als der beste Honig!
119:104Durch deine Regeln bringst du mich zur Einsicht;
deshalb sind krumme Wege mir verhasst.
119:105Dein Wort ist eine Leuchte für mein Leben,
es gibt mir Licht für jeden nächsten Schritt.
119:106Ich bin entschlossen, meinen Schwur zu halten:
Ich folge dir, weil du gerecht entscheidest.
119:107In tiefes Leiden hast du mich geführt;
gib neues Leben, wie du es versprachst!
119:108Nimm meinen Dank als Opfergabe an;
HERR, hilf mir, deinen Willen zu erkennen!
119:109Mein Leben ist in ständiger Gefahr,
doch niemals hab ich dein Gesetz vergessen.
119:110Verbrecherisch will man mir Fallen stellen,
ich aber weiche nicht von deinen Regeln.
119:111HERR, deine Weisungen sind mein Besitz
und meine Herzensfreude, jetzt und immer!
119:112Ich will entschlossen deinen Regeln folgen;
das soll mein Lohn für alle Zeiten sein!
119:113Ich hasse Menschen mit geteilten Herzen;
doch dein Gesetz hat meine ganze Liebe.
119:114Mein Schutz und meine Zuflucht, HERR, bist du!
Auf dein Versprechen kann ich mich verlassen.
119:115Ihr Unheilstifter, geht mir aus den Augen!
Ich folge den Befehlen meines Gottes.
119:116HERR, sei mein Halt, damit ich leben kann;
ich nehme dich beim Wort, enttäusch mich nicht!
119:117Sei meine Stütze, HERR, komm mir zu Hilfe!
Ich werde stets auf deine Regeln achten.
119:118Wer dein Gebot verlässt, den weist du ab;
denn was er tut, ist Täuschung und Betrug.
119:119Wer dich verwirft, den wirfst du fort wie Abfall;
das ist́s, weshalb ich deine Weisung liebe.
119:120Die Furcht vor dir lässt meine Haut erschaudern,
ich habe Angst vor deinen Urteilssprüchen.
119:121Ich habe richtig und gerecht gehandelt;
drum gib mich nicht den Unterdrückern preis!
119:122Gib mir die Sicherheit, dass alles gut wird,
dass freche Menschen mich nicht länger quälen!
119:123Ich schaue mir die Augen aus nach Rettung,
die du versprochen hast in deiner Treue.
119:124Lass deine Güte an mir sichtbar werden
und hilf mir, deinen Willen zu erkennen!
119:125Ich bin dein Diener, HERR, gib mir Verstand,
damit ich deine Weisungen erkenne!
119:126Jetzt ist es Zeit für dich zu handeln, HERR;
denn viele übertreten dein Gesetz.
119:127Ich liebe die Gebote, die du gabst,
viel mehr als selbst das allerfeinste Gold.
119:128Für mich sind deine Regeln alle richtig;
deshalb sind krumme Wege mir verhasst.
119:129HERR, deine Weisungen sind Wunderwerke
und darum halte ich an ihnen fest.
119:130Erklärung deines Wortes bringt Erleuchtung,
auch Unerfahrene bekommen Einsicht.
119:131Mein Mund ist weit geöffnet vor Verlangen,
so lechze ich nach deinen Weisungsworten.
119:132HERR, wende dich mir zu und hab Erbarmen,
so wie es denen zusteht, die dich lieben.
119:133Durch dein Gesetz mach meine Schritte sicher,
damit kein Unrecht mich beherrschen kann!
119:134Befreie mich von meinen Unterdrückern,
dann kann ich deine Vorschriften befolgen.
119:135Ich bitte dich, HERR, blick mich freundlich an
und hilf mir, deinen Willen zu erkennen.
119:136Von Tränen überströmt ist mein Gesicht,
weil hier so viele dein Gesetz missachten.
119:137HERR, du erfüllst, was du versprochen hast,
und deine Urteilssprüche sind gerecht.
119:138Durch deine Weisungen hast du bewiesen,
dass Recht und Treue all dein Tun bestimmen.
119:139Weil ich dich liebe, HERR, packt mich der Zorn,
wenn meine Feinde dein Gesetz vergessen.
119:140Auf alle deine Worte ist Verlass;
HERR, darum hänge ich so sehr an ihnen!
119:141Ich mag verachtet sein und unbedeutend,
doch deine Regeln hab ich nicht vergessen.
119:142Dein Recht wird immer meine Rettung bleiben
und dein Gesetz ist wahr und zuverlässig.
119:143Auch dann, wenn Angst und Sorgen nach mir greifen,
als meine Freude bleibt mir dein Gebot.
119:144Für immer steht das Recht durch deine Weisung;
hilf mir, sie zu verstehn, dann kann ich leben!
119:145Von Herzensgrund schrei ich zu dir; gib Antwort!
An deine Regeln, HERR, will ich mich halten.
119:146Ich rufe dich zu Hilfe, rette mich!
Ich werde deinen Weisungen gehorchen.
119:147Vor Tagesanbruch schreie ich zu dir
und warte hoffnungsvoll auf deine Worte.
119:148Sogar zur Nachtzeit liege ich noch wach
und denke über dein Versprechen nach.
119:149In deiner Güte höre mein Gebet;
erhalte mich durch dein gerechtes Urteil.
119:150Mit böser Absicht nahen die Verfolger;
doch sie entfernen sich von deiner Weisung.
119:151Du aber, HERR, du bist ganz nah bei mir;
was du befiehlst, ist wahr und zuverlässig.
119:152Für immer hast du dein Gesetz gegeben;
seit langem hab ich das an ihm erkannt.
119:153Sieh doch mein Elend an, befreie mich!
Ich habe niemals dein Gesetz vergessen.
119:154HERR, steh mir bei und sorge für mein Recht!
Errette mich, wie du versprochen hast!
119:155Wer dich missachtet, findet keine Hilfe,
weil er sich nicht um deine Weisung kümmert.
119:156HERR, dein Erbarmen ist unendlich groß;
erhalte mich durch dein gerechtes Urteil!
119:157Ich habe viele Feinde und Verfolger,
doch deiner Weisung bin ich stets gefolgt.
119:158Mit Abscheu blicke ich auf die Verräter,
weil sie sich nicht nach deinen Worten richten.
119:159HERR, sieh doch, wie ich deine Regeln liebe!
Durch deine Güte lass mich weiterleben!
119:160Dein Wort ist wahr und zuverlässig, HERR;
für immer gilt, was du entschieden hast.
119:161Die Großen dringen grundlos auf mich ein;
doch nur vor dem, was du sagst, bebt mein Herz.
119:162An deinen Worten hab ich große Freude,
so wie sich jemand über Beute freut.
119:163Für Lügen fühle ich nur Hass und Abscheu,
doch dein Gesetz hat meine ganze Liebe!
119:164Ich preise dich wohl siebenmal am Tag
dafür, dass du, HERR, stets gerecht entscheidest.
119:165Wer dein Gesetz liebt, der hat Glück und Frieden,
kein Hindernis kann ihn zum Straucheln bringen.
119:166HERR, meine Hoffnung ist, dass du mir hilfst;
ich führe aus, was du befohlen hast.
119:167Nach deinen Weisungen will ich mich richten,
mit ganzem Herzen hänge ich an ihnen.
119:168Du hast mir Weisung und Gebot gegeben
und siehst genau, wie ich mich daran halte.
119:169Lass meine Bitte zu dir dringen, HERR;
mach dein Versprechen wahr und gib mir Einsicht!
119:170Lass meinen Hilferuf zu dir gelangen!
Du hast mir zugesagt, dass du mich rettest!
119:171Von meinen Lippen soll dein Lob erklingen,
weil du mich deinen Willen kennen lehrst.
119:172Mein Mund soll dich besingen für dein Wort;
was du befohlen hast, ist recht und richtig.
119:173Streck deine Hand aus, HERR, um mir zu helfen;
ich habe mich für dein Gesetz entschieden!
119:174Dass du mich rettest, ist mein größter Wunsch,
und dein Gesetz ist meine größte Freude.
119:175Ich möchte leben, HERR, um dich zu preisen;
dein Urteilsspruch wird mir dazu verhelfen.
119:176Ich bin verirrt wie ein verlorenes Schaf;
HERR, suche mich, bring mich zurück zu dir!
Ich habe deine Regeln nicht vergessen.
Таджикский
Хушо касони ростроҳ, ки мувофиқи шариати дастури Парвардигор рафтор мекунанд.
Хушо онҳое ки гувоҳиҳои Ӯро риоя мекунанд, бо тамоми дил Ӯро меҷӯянд.
Ноинсофӣ низ намекунанд, бо роҳҳои Ӯ мераванд.
Ту фармудаҳои фармонҳои Худро додаӣ амр кардӣ, то ки онҳоро пурра ба ҷо оварем.
Кошки роҳҳои ман дуруст мебуданд, то ки қоидаҳои Туро нигоҳ дорам!
Он гоҳ шармсор нахоҳам шуд, вақте ки ба тамоми фармудаҳои Ту назар андозам.
Туро бо ростии дил сипос хоҳам гуфт, вақте ки довариҳои росткоронаи Туро таълим гирам.
Қоидаҳои Туро нигоҳ хоҳам дошт; маро тамоман тарк накун.
Ҷавон роҳи худро чӣ гуна бо чӣ покиза медорад? Бо нигоҳ доштани худ мувофиқи сухани Ту.
Бо тамоми дили худ Туро ҷустаам; маро нагузор, ки ғалат хато карда, аз фармудаҳои Ту сар тобам.
Сухани Туро дар дили худ ниҳон доштаам, то ки пеши Ту хато накунам.
Эй Парвардигор, Ту муборак ҳастӣ! Қоидаҳои Худро ба ман таълим деҳ.
Ҳамаи довариҳои даҳони Туро бо лабҳои худ баён кардаам.
Дар роҳи гувоҳиҳои Ту хурсандам, чунон ки дар сарвати беҳтарин.
Дар бораи фармудаҳои ??амонҳои Ту фикру хаёл мекунам, ва ба роҳҳои Ту назар меандозам.
Аз қоидаҳои Ту ҳаловат мебарам; сухани Туро фаромӯш нахоҳам кард.
Ба бандаи Худ некӯӣ намо, то ки зинда монам ва сухани Туро нигоҳдорӣ кунам.
Чашмони маро воз кун, то ки аз Тавроти Ту корҳои аҷоибро бубинам.
Ман дар замин ғариб ҳастам; фармудаҳои Худро аз ман пинҳон надор.
Ҷонам ба лаб омадааст аз орзуи он ки довариҳои Туро дар ҳар вақт бидонад.
Бадқасдони лаънатиро, ки аз фармудаҳои Ту сар метобанд, сарзаниш намудаӣ.
Таъна ва масхараро аз ман дафъ кун, зеро ки гувоҳиҳои Туро риоя намудаам.
Мирон низ нишаста, ба муқобили ман сухан меронанд; аммо бандаи Ту дар бораи қоидаҳои Ту фикру хаёл мекунад.
Гувоҳиҳои Ту низ ҳаловати мананд, мушовирони мананд.
Ҷонам ба хок яксон шудааст; аз рӯи сухани Худ маро зинда гардон.
Роҳҳои худро баён кардаам, ва маро шунидаӣ; қоидаҳои Худро ба ман таълим деҳ.
Роҳи фармудаҳои фармонҳои Худро ба ман бифаҳмон, то ки дар бораи корҳои аҷоиби Ту фикру хаёл кунам.
Ҷонам аз андӯҳ об шудааст; аз рӯи сухани Худ маро устувор гардон.
Роҳи дурӯғро аз ман дур кун, ва шариати дастури Худро ба ман ато фармо.
Роҳи ростиро баргузидаам; довариҳои қонунҳои Туро пеши худ гузоштаам.
Ба гувоҳиҳои Ту часпидаам; Парвардигоро, маро шармсор накун.
Бо роҳи фармудаҳои Ту хоҳам давид, зеро ки диламро паҳно хоҳӣ бахшид.
Роҳи қоидаҳои Худро, эй Парвардигор, ба ман нишон деҳ, то ки онро то ба охир пайравӣ намоям.
Маро фаҳм бибахш, то ки шариати Туро пайравӣ намоям, ва онро бо тамоми дил нигоҳдорӣ кунам.
Маро ба роҳи фармудаҳои Худ роҳнамун соз роҳнамоӣ бикун, зеро ки онро хостаам.
Диламро ба гувоҳиҳои Худ моил гардон, ва на ба манфиатҷӯӣ.
Чашмонамро аз дидани чизҳои ҳеҷу пуч пешгирӣ намо; дар роҳи Худ маро зинда гардон.
Сухани Худро бо бандаи Худ, ки ба тарси Ту дода шудааст, иҷро намо.
Нанги маро, ки аз он метарсам, пешгирӣ намо, зеро довариҳои Ту некӯ ҳастанд.
Инак, фармудаҳои фармонҳои Туро орзумандам; аз рӯи росткории Худ маро зинда гардон.
Бигзор меҳру вафоҳои Ту, эй Парвардигор, бар ман биёянд, ва наҷоти Ту мувофиқи сухани Ту,
То ки ба ҷавоби бадгӯи худ чизе гуфта тавонам, зеро ба сухани Ту умед бастаам.
Ва сухани ростиро аз даҳонам тамоман нагир; зеро ки ба довариҳои Ту умед бастаам;
Ва шариати дастури Туро ҳамеша нигоҳдорӣ хоҳам кард то ҷовидон.
Дар паҳно роҳ хоҳам рафт, зеро фармудаҳои фармонҳои Туро ҷӯё шудаам.
Дар бораи гувоҳиҳои Ту пеши подшоҳон сухан хоҳам ронд, ва ор нахоҳам дошт.
Ва аз фармудаҳои фармонҳои Ту, ки дӯст медорам, ҳаловат хоҳам бурд.
Ва кафҳои худро сӯи фармудаҳои Ту, ки дӯст медорам, хоҳам бардошт, ва дар бораи қоидаҳои Ту фикру хаёл хоҳам кард.
Сухани Худро бо бандаи Худ ба ёд ор, ки ба василаи он маро умед бахшидаӣ.
Ин дар бадбахтиям дилбардории мусибатам тасаллои ман аст, зеро ки сухани Ту маро зинда гардонд.
Бадқасдон маро бисёр масхара карданд; бо вуҷуди он аз шариати дастури Ту сар натофтам.
Довариҳои қадимии Туро, эй Парвардигор, ба ёд меовардам, ва тасаллӣ меёфтам.
Оташинӣ маро дар бар мегирад аз бадкороне ки шариати дастури Туро тарк кардаанд.
Қоидаҳои Ту сурудҳои ман буданд дар ғарибистони ман.
Шабона номи Туро, эй Парвардигор, ба ёд меовардам, ва дастури Туро нигоҳдорӣ мекардам.
Он аз они ман гардидааст, зеро фармудаҳои фармонҳои Туро риоя намудаам.
Парвардигор насибаи ман аст; гуфтам, ки сухани Туро нигоҳдорӣ кунам.
Ризомандии Туро бо тамоми дил илтиҷо кардаам: мувофиқи сухани Худ ба ман раҳм намо.
Роҳҳоямро андешидаам, ва пойҳоямро сӯи гувоҳиҳои Ту баргардондаам.
Барои нигоҳдории фармудаҳои Ту шитофтаам ва дер накардаам.
Камандҳои бадкорон маро иҳота намуданд; лекин шариати Туро фаромӯш накардам.
Нисфи шаб мехестам, то ки Туро сипос гӯям барои довариҳои росткоронаи ростини Ту.
Ман ба ҳамаи онҳое ки аз Ту метарсанд, рафиқ ҳастам; ва ба онҳое ки фармудаҳои Туро нигоҳдорӣ мекунанд.
Аз меҳру вафои Ту, эй Парвардигор, замин пур аст; қоидаҳои Худро ба ман таълим деҳ.
Ба бандаи Худ, эй Парвардигор, мувофиқи сухани Худ некӣ кардаӣ.
Ақли некӯ ва донишро ба ман таълим деҳ; зеро ба фармудаҳои Ту бовар кардаам.
Пеш аз он ки ба хорӣ афтам, ман ғалат хато менамудам; вале акнун сухани Туро нигоҳдорӣ мекунам.
Ту некӯ ва некӯкор ҳастӣ; қоидаҳои Худро ба ман таълим деҳ.
Бадқасдон дар ҳаққи ман дурӯғ мебофанд; лекин ман бо тамоми дил фармудаҳои фармонҳои Туро пайравӣ хоҳам кард.
Дили онҳо мисли дунба равған бастааст; лекин ман аз дастури шариати Ту ҳаловат мебарам.
Барои ман некӯст, ки азоб кашидаам, то ки қоидаҳои Туро таълим гирам.
Барои ман шариати дастури даҳони Ту беҳ аст аз ҳазорҳо тилло ва нуқра.
Дастҳои Ту маро офаридаанд ва барпо кардаанд; маро фаҳм бибахш, то ки фармудаҳои Туро таълим гирам.
Тарсгорони Ту маро дида, шод хоҳанд шуд, зеро ки ба сухани Ту умедворам.
Медонам, эй Парвардигор, ки довариҳои Ту росткорона ҳастанд; ва маро барҳақ азоб ҷазо додаӣ.
Пас, бигзор меҳру вафои Ту тасаллои дилбардории ман гардад; мувофиқи сухани Ту бо бандаи Ту.
Бигзор раҳмдилии Ту бар ман биёяд, то ки зинда шавам; зеро ки шариати дастури Ту ҳаловати ман аст.
Бигзор бадқасдон шармсор шаванд, зеро ки ноҳақ ба ман ноинсофӣ карданд; аммо ман дар бораи фармудaҳои фармонҳои Ту фикру хаёл мекунам.
Бигзор тарсгорони Ту сӯи ман баргарданд, ва гувоҳиҳои Туро бидонанд.
Бигзор дилам дар қоидаҳои Ту комил бошад, то ки шармсор нашавам.
Ҷонам барои наҷоти Ту хаста мешавад: ба сухани Ту умедворам.
Чашмонам барои сухани Ту хаста мешаванд; мегӯям: «Кай маро дилбардорӣ хоҳӣ кард тасаллӣ хоҳӣ дод?»
Зеро мисли машки дудхӯрда машк дар дуд гардидаам; аммо қоидаҳои Туро фаромӯш накардаам.
Чӣ қадаранд рӯзҳои бандаи Ту? Таъқибкунандагони маро кай доварӣ хоҳӣ кард?
Бадқасдон, ки ба дастури шариати Ту мувофиқ нестанд, барои ман чоҳҳо канданд.
Тамоми фармудаҳои Ту ростӣ ҳастанд; маро ноҳақ таъқиб мекунанд; ба ман ёварӣ намо.
Кам монда буд, ки дар замин маро нобуд кунанд; валекин ман фармудҳои Туро тарк накардам.
Аз рӯи меҳру вафои Худ маро зинда гардон, то ки гувоҳиҳои даҳони Туро нигоҳдорӣ кунам.
Сухани Ту, эй Парвардигор, ҷовидонист; дар осмонҳо пойдор аст.
Вафодории Ту аз насл ба насл аст; заминро офаридаӣ, ва он истодааст.
Мувофиқи дастурҳои Ту то имрӯз истодаанд; зеро ки ҳама бандаи Ту ҳастанд.
Агар шариати дастури Ту ҳаловати ман намебуд, дар бадбахтии мусибати худ нобуд мешудам.
Фармонҳои Фармудаҳои Туро ҳаргиз фаромӯш нахоҳам кард; зеро ки бо онҳо маро зинда гардондаӣ.
Ман аз они Ту ҳастам, маро наҷот деҳ; зеро ки фармонҳои фармудаҳои Туро ҷӯё шудаам.
Бадкорон маро поида гаштаанд, то ки маро нобуд кунанд; аммо ман оиди дар бораи гувоҳиҳои Ту андеша менамоям.
Барои ҳар камоле анҷоме ҳаде дидаам; аммо фармудаҳои Ту хеле васеъ мебошанд ҳастанд.
Шариати Дастури Туро чӣ сон дӯст медорам! Тамоми рӯз фикру хаёлам дар бораи он аст.
Фармудаҳои Ту маро аз душманонам хирадмандтар кардаанд; зеро ки онҳо ҳамеша бо ман ҳастанд.
Аз ҳамаи муаллимони худ донотар шудаам; зеро ки фикру хаёлам дар бораи гувоҳиҳои Туст.
Аз пирон бофаҳмтар шудаам; зеро ки фармудаҳои фармонҳои Туро риоя менамоям.
Аз ҳар гуна роҳи бад пойҳоямро боздоштаам, то ки сухани Туро нигоҳдорӣ кунам.
Аз дастурҳои Ту дур нашудаам, зеро ки Ту маро таълим медиҳӣ.
Чӣ ширин аст сухани Ту ба коми ман! Ва ба даҳонам аз асал ширинтар аст.
Аз фармудаҳои фармонҳои Ту бофаҳм шудаам; бинобар ин аз ҳар гуна роҳи дурӯғ нафрат дорам.
Сухани Ту чароғ аст барои поям; ва нур аст барои роҳам.
Қасам хӯрдаам ва онро ба ҷо хоҳам овард, ки довариҳои ростини росткоронаи Туро нигоҳдорӣ кунам.
Бисёр ба хорӣ афтодаам; Парвардигоро, мувофиқи сухани Худ маро зинда гардон.
Ҳадияҳои даҳонам ба Ту писанд оянд, эй Парвардигор! Ва дастурҳои Худро ба ман таълим деҳ.
Ҷонам ҳамеша дар кафи ман аст; вале дастури шариати Туро фаромӯш намекунам.
Бадкорон барои ман дом ниҳодаанд; вале аз фармонҳои фармудаҳои Ту дур нашудаам.
Гувоҳиҳои Туро ҷовидона мероси худ кардаам; зеро ки онҳо хурсандии дили мананд.
Диламро ба иҷрои қоидаҳои Ту моил кардаам; барои ҳамеша доимӣ, то ба охир.
Аз ҳардамхаёлон бадниятон нафрат дорам; вале дастури шариати Туро дӯст медорам.
Паноҳ ва сипари ман Ту ҳастӣ; ба сухани Ту умедворам.
Аз ман дур шавед, эй бадкешон! Фармудаҳои Худои худро пайравӣ хоҳам кард.
Маро мувофиқи сухани Худ дастгирӣ намо, то ки зинда шавам; ва аз умедам шармсор нагардон.
Ба ман ёварӣ намо, то ки наҷот ёбам; ва ҳамеша ба қоидаҳои Ту назар дӯзам.
Ҳамаи онҳоеро, ки аз қоидаҳои Ту дур шудаанд, вожгун кардаӣ; зеро найранги онҳо бефоида аст.
Ҳамаи бадкорони заминро мисли занги оҳан тарошида нест мекунӣ; бинобар ин гувоҳиҳои Туро дӯст доштаам.
Аз тарси Ту мӯи баданам сих шудааст; ва аз довариҳои Ту метарсам.
Инсоф ва ростиро пеша кардаам; маро ба ситамгаронам таслим накун.
Бар нафъи бандаи Худ кафил шав, то ки бадқасдон ба ман ситам накунанд.
Чашмонам барои наҷоти Ту хаста мешаванд, ва барои сухани росткории Ту.
Бо бандаи Худ аз рӯи меҳру вафои Худ амал намо, ва қоидаҳои Худро ба ман таълим деҳ.
Ман бандаи Ту ҳастам; маро фаҳм бибахш, то ки гувоҳиҳои Туро дарк намоям.
Вақти он аст, ки Парвардигор амал кунад; дастури шариати Туро поймол кардаанд.
Лекин ман фармудаҳои Туро дӯст медорам, бештар аз тилло ва зари холис.
Бинобар ин ҳамаи фармонҳои фармудаҳои Туро дар ҳар бобат рост мешуморам; аз ҳар роҳи дурӯғ нафрат дорам.
Гувоҳиҳои Ту аҷоибанд; бинобар ин ҷонам онҳоро риоя мекунад.
Оғози сухани Ту нур мепошад, соддадилонро фаҳм мебахшад.
Даҳонамро васеъ кушода нафас мегирам; зеро ки ташнаи фармудаҳои Ту ҳастам.
Ба ман назар намо ва раҳм намо; чунон ки дӯстдорони номи Туро сазовор аст.
Қадамҳоямро дар сухани Худ устувор гардон; ва ҳеҷ бадиро нагузор, ки бар ман ҳукмрон шавад.
Маро аз ситами одамизод раҳоӣ деҳ, то ки фармонҳои фармудаҳои Туро нигоҳдорӣ кунам.
Рӯи Худро ба бандаи Худ тобон соз, ва қоидаҳои Худро ба ман таълим деҳ.
Ҷӯйборҳои об аз чашмонам равонанд, аз дасти онҳое ки дастури шариати Туро нигоҳдорӣ намекунанд.
Ту, эй Парвардигор, росткор ҳастӣ, ва довариҳои Ту ростӣ мебошанд.
Қонунҳои Ту, ки Ту фармудаӣ боинсофона буда, комилан дурустанд. Гувоҳиҳои Худро бо ростӣ фармудаӣ, ва бо вафодории пурра.
Саъю кӯшишам Ғайрати ман маро ҳалок кардааст, зеро ки кинаҷӯёнам сухани Туро фаромӯш кардаанд.
Сухани Ту бағоят хеле покиза аст, ва бандаи Ту онро дӯст медорад.
Ман хурд ва беқадр ҳастам, аммо фармонҳои фармудаҳои Туро фаромӯш накардаам.
Росткории Ту росткории ҷовидонист, ва Тавроти дастури шариати Ту ростист.
Тангӣ ва сахтӣ маро дарёфтааст; фармудаҳои Ту ҳаловати мананд.
Росткории Адолати гувоҳиҳои Ту ҷовидонист; маро фаҳм бибахш, то ки зинда шавам.
Бо тамоми дил мехонам: маро бишнав, эй Парвардигор, то ки қоидаҳои Туро пайравӣ намоям.
Туро мехонам: маро наҷот деҳ, то ки гувоҳиҳои Туро нигоҳдорӣ кунам.
Пеш аз дамидани субҳ хеста, фарёд мекунам; ба сухани Ту умедворам.
Чашмонам дар посҳои шаб кушода мешаванд, то ки дар бораи сухани Ту фикру хаёл кунам.
Овози маро аз рӯи меҳру вафои Худ бишнав; Парвардигоро, аз рӯи инсофи Худ маро зинда гардон.
Шавқмандони бадкирдорӣ наздик омадаанд; онҳо аз дастури Тавроти шариати Ту дур ҳастанд.
Ту, эй Парвардигор, наздик ҳастӣ, ва тамоми фармудаҳои Ту ростӣ ҳастанд.
Аз куҳан гувоҳиҳои Туро донистаам, ки онҳоро доимӣ барои ҳамеша бунёд кардаӣ.
Ба мусибатам бадбахтиам назар кун ва маро раҳоӣ деҳ, зеро ки шариати дастури Туро фаромӯш накардаам.
Доди маро бигир ва маро бираҳон; мувофиқи сухани Худ маро зинда гардон.
Аз бадкорон наҷот дур аст, зеро қоидаҳои Туро намеҷӯянд.
Марҳаматҳои Раҳмдилиҳои Ту бисёранд, эй Парвардигор; аз рӯи инсофи Худ маро зинда гардон.
Таъқибкунандагонам ва кинаҷӯёнам бисёранд; лекин аз гувоҳиҳои Ту сар натофтаам.
Хоинонро мебинам ва нафрат мекунам, чунки онҳо сухани Туро нигоҳдорӣ намекунанд.
Бубин, ки фармонҳои фармудаҳои Туро дӯст медорам; Парвардигоро, аз рӯи меҳру вафои Худ маро зинда гардон.
Таҳкурсии сухани Ту ростист, ва ҳар доварии ростини росткоронаи Ту ҷовидонист.
Мирон маро беҳуда таъқиб мекунанд; вале дилам аз сухани Ту метарсад.
Аз сухани Ту шодмонам, мисли касе ки ғанимати бисёре ба даст оварда бошад.
Аз дурӯғ кароҳат ва нафрат дорам; шариати дастури Туро дӯст медорам.
Рӯзе ҳафт бор Туро сипос мегӯям ситоиш менамоям барои довариҳои росткоронаи ростини Ту.
Дӯстдорони дастури шариати Ту осоиши зиёде доранд, ва чизе ба онҳо монеъ намешавад.
Ба наҷоти Ту, эй Парвардигор, умед бастаам умедворам, ва фармудаҳои Туро иҷро мекунам.
Ҷонам гувоҳиҳои Туро нигоҳдорӣ мекунад; онҳоро хеле бағоят дӯст медорам.
Фармудаҳои Фармонҳои Туро, ва гувоҳиҳои Туро нигоҳдорӣ мекунам, зеро ҳамаи роҳҳоям пеши назари Ту ҳастанд.
Бигзор фарёдам пеши Ту, эй Парвардигор, наздик шавад; мувофиқи сухани Худ маро фаҳм бибахш.
Бигзор зории ман пеши Ту бирасад; мувофиқи сухани Худ маро халосӣ деҳ.
Лабҳоям ҳамду санои Туро ифода хоҳанд кард, вақте ки қоидаҳои Худро ба ман таълим диҳӣ.
Забонам сухани Туро хоҳад сароид, зеро тамоми фармудаҳои Ту росткорӣ ҳастанд.
Бигзор дасти Ту мададгори ёрӣ ман бошад, зеро ки фармонҳои фармудаҳои Туро баргузидаам.
Орзуманди наҷоти Ту ҳастам, эй Парвардигор, ва дастури шариати Ту ҳаловати ман аст.
Бигзор ҷонам зинда бошад, то ки Туро сипос гӯяд ситоиш кунад; ва довариҳои Ту ба ман мадад ёрӣ расонанд.
Мисли гӯсфанди гумшуда роҳро гум кардаам: бандаи Худро биҷӯй, зеро фармудаҳои Туро фаромӯш накардаам.

Содержание псалма посвящено уяснению высоты содержания закона Божия и выяснению его благодетельного значения для человека.
[Аллилуия.]
Блаженны непорочные в пути, ходящие в законе Господнем.
Блаженны хранящие откровения Его, всем сердцем ищущие Его.
Они не делают беззакония, ходят путями Его.
Ты заповедал повеления Твои хранить твердо.
О, если бы направлялись пути мои к соблюдению уставов Твоих!
Тогда я не постыдился бы, взирая на все заповеди Твои:
я славил бы Тебя в правоте сердца, поучаясь судам правды Твоей.
Буду хранить уставы Твои; не оставляй меня совсем.
Как юноше содержать в чистоте путь свой? – Хранением себя по слову Твоему.
Всем сердцем моим ищу Тебя; не дай мне уклониться от заповедей Твоих.
В сердце моем сокрыл я слово Твое, чтобы не грешить пред Тобою.
Благословен Ты, Господи! научи меня уставам Твоим.
Устами моими возвещал я все суды уст Твоих.
На пути откровений Твоих я радуюсь, как во всяком богатстве.
О заповедях Твоих размышляю, и взираю на пути Твои.
Уставами Твоими утешаюсь, не забываю слова Твоего.
Яви милость рабу Твоему, и буду жить и хранить слово Твое.
Открой очи мои, и увижу чудеса закона Твоего.
Странник я на земле; не скрывай от меня заповедей Твоих.
Истомилась душа моя желанием судов Твоих во всякое время.
Ты укротил гордых, проклятых, уклоняющихся от заповедей Твоих.
Сними с меня поношение и посрамление, ибо я храню откровения Твои.
Князья сидят и сговариваются против меня, а раб Твой размышляет об уставах Твоих.
Откровения Твои – утешение мое, [и уставы Твои] – советники мои.
Душа моя повержена в прах; оживи меня по слову Твоему.
Объявил я пути мои, и Ты услышал меня; научи меня уставам Твоим.
Дай мне уразуметь путь повелений Твоих, и буду размышлять о чудесах Твоих.
Душа моя истаевает от скорби: укрепи меня по слову Твоему.
Удали от меня путь лжи, и закон Твой даруй мне.
Я избрал путь истины, поставил пред собою суды Твои.
Я прилепился к откровениям Твоим, Господи; не постыди меня.
Потеку путем заповедей Твоих, когда Ты расширишь сердце мое.
Укажи мне, Господи, путь уставов Твоих, и я буду держаться его до конца.
Вразуми меня, и буду соблюдать закон Твой и хранить его всем сердцем.
Поставь меня на стезю заповедей Твоих, ибо я возжелал ее.
Приклони сердце мое к откровениям Твоим, а не к корысти.
Отврати очи мои, чтобы не видеть суеты; животвори меня на пути Твоем.
Утверди слово Твое рабу Твоему, ради благоговения пред Тобою.
Отврати поношение мое, которого я страшусь, ибо суды Твои благи.
Вот, я возжелал повелений Твоих; животвори меня правдою Твоею.
Да придут ко мне милости Твои, Господи, спасение Твое по слову Твоему, –
и я дам ответ поносящему меня, ибо уповаю на слово Твое.
Не отнимай совсем от уст моих слова истины, ибо я уповаю на суды Твои
и буду хранить закон Твой всегда, во веки и веки;
буду ходить свободно, ибо я взыскал повелений Твоих;
буду говорить об откровениях Твоих пред царями и не постыжусь;
буду утешаться заповедями Твоими, которые возлюбил;
руки мои буду простирать к заповедям Твоим, которые возлюбил, и размышлять об уставах Твоих.
Вспомни слово [Твое] к рабу Твоему, на которое Ты повелел мне уповать:
это – утешение в бедствии моем, что слово Твое оживляет меня.
Гордые крайне ругались надо мною, но я не уклонился от закона Твоего.
Вспоминал суды Твои, Господи, от века, и утешался.
Ужас овладевает мною при виде нечестивых, оставляющих закон Твой.
Уставы Твои были песнями моими на месте странствований моих.
Ночью вспоминал я имя Твое, Господи, и хранил закон Твой.
Он стал моим, ибо повеления Твои храню.
Удел мой, Господи, сказал я, соблюдать слова Твои.
Молился я Тебе всем сердцем: помилуй меня по слову Твоему.
Размышлял о путях моих и обращал стопы мои к откровениям Твоим.
Спешил и не медлил соблюдать заповеди Твои.
Сети нечестивых окружили меня, но я не забывал закона Твоего.
В полночь вставал славословить Тебя за праведные суды Твои.
Общник я всем боящимся Тебя и хранящим повеления Твои.
Милости Твоей, Господи, полна земля; научи меня уставам Твоим.
Благо сотворил Ты рабу Твоему, Господи, по слову Твоему.
Доброму разумению и ведению научи меня, ибо заповедям Твоим я верую.
Прежде страдания моего я заблуждался; а ныне слово Твое храню.
Благ и благодетелен Ты, [Господи]; научи меня уставам Твоим.
Гордые сплетают на меня ложь; я же всем сердцем буду хранить повеления Твои.
Ожирело сердце их, как тук; я же законом Твоим утешаюсь.
Благо мне, что я пострадал, дабы научиться уставам Твоим.
Закон уст Твоих для меня лучше тысяч золота и серебра.
Руки Твои сотворили меня и устроили меня; вразуми меня, и научусь заповедям Твоим.
Боящиеся Тебя увидят меня – и возрадуются, что я уповаю на слово Твое.
Знаю, Господи, что суды Твои праведны и по справедливости Ты наказал меня.
Да будет же милость Твоя утешением моим, по слову Твоему к рабу Твоему.
Да придет ко мне милосердие Твое, и я буду жить; ибо закон Твой – утешение мое.
Да будут постыжены гордые, ибо безвинно угнетают меня; я размышляю о повелениях Твоих.
Да обратятся ко мне боящиеся Тебя и знающие откровения Твои.
Да будет сердце мое непорочно в уставах Твоих, чтобы я не посрамился.
Истаевает душа моя о спасении Твоем; уповаю на слово Твое.
Истаевают очи мои о слове Твоем; я говорю: когда Ты утешишь меня?
Я стал, как мех в дыму, но уставов Твоих не забыл.
Сколько дней раба Твоего? Когда произведешь суд над гонителями моими?
Яму вырыли мне гордые, вопреки закону Твоему.
Все заповеди Твои – истина; несправедливо преследуют меня: помоги мне;
едва не погубили меня на земле, но я не оставил повелений Твоих.
По милости Твоей оживляй меня, и буду хранить откровения уст Твоих.
На веки, Господи, слово Твое утверждено на небесах;
истина Твоя в род и род. Ты поставил землю, и она стоит.
По определениям Твоим все стоит доныне, ибо все служит Тебе.
Если бы не закон Твой был утешением моим, погиб бы я в бедствии моем.
Вовек не забуду повелений Твоих, ибо ими Ты оживляешь меня.[Среда:]
Твой я, спаси меня; ибо я взыскал повелений Твоих.
Нечестивые подстерегают меня, чтобы погубить; а я углубляюсь в откровения Твои.
Я видел предел всякого совершенства, но Твоя заповедь безмерно обширна.
Как люблю я закон Твой! весь день размышляю о нем.
Заповедью Твоею Ты соделал меня мудрее врагов моих, ибо она всегда со мною.
Я стал разумнее всех учителей моих, ибо размышляю об откровениях Твоих.
Я сведущ более старцев, ибо повеления Твои храню.
От всякого злого пути удерживаю ноги мои, чтобы хранить слово Твое;
от судов Твоих не уклоняюсь, ибо Ты научаешь меня.
Как сладки гортани моей слова Твои! лучше меда устам моим.
Повелениями Твоими я вразумлен; потому ненавижу всякий путь лжи.
Слово Твое – светильник ноге моей и свет стезе моей.
Я клялся хранить праведные суды Твои, и исполню.
Сильно угнетен я, Господи; оживи меня по слову Твоему.
Благоволи же, Господи, принять добровольную жертву уст моих, и судам Твоим научи меня.
Душа моя непрестанно в руке моей, но закона Твоего не забываю.
Нечестивые поставили для меня сеть, но я не уклонился от повелений Твоих.
Откровения Твои я принял, как наследие на веки, ибо они веселие сердца моего.
Я приклонил сердце мое к исполнению уставов Твоих навек, до конца.
Вымыслы человеческие ненавижу, а закон Твой люблю.
Ты покров мой и щит мой; на слово Твое уповаю.
Удалитесь от меня, беззаконные, и буду хранить заповеди Бога моего.
Укрепи меня по слову Твоему, и буду жить; не посрами меня в надежде моей;
поддержи меня, и спасусь; и в уставы Твои буду вникать непрестанно.
Всех, отступающих от уставов Твоих, Ты низлагаешь, ибо ухищрения их – ложь.
Как изгарь, отметаешь Ты всех нечестивых земли; потому я возлюбил откровения Твои.
Трепещет от страха Твоего плоть моя, и судов Твоих я боюсь.
Я совершал суд и правду; не предай меня гонителям моим.
Заступи раба Твоего ко благу его, чтобы не угнетали меня гордые.
Истаевают очи мои, ожидая спасения Твоего и слова правды Твоей.
Сотвори с рабом Твоим по милости Твоей, и уставам Твоим научи меня.
Я раб Твой: вразуми меня, и познаю откровения Твои.
Время Господу действовать: закон Твой разорили.
А я люблю заповеди Твои более золота, и золота чистого.
Все повеления Твои – все признаю́ справедливыми; всякий путь лжи ненавижу.
Дивны откровения Твои; потому хранит их душа моя.
Откровение слов Твоих просвещает, вразумляет простых.
Открываю уста мои и вздыхаю, ибо заповедей Твоих жажду.
Призри на меня и помилуй меня, как поступаешь с любящими имя Твое.
Утверди стопы мои в слове Твоем и не дай овладеть мною никакому беззаконию;
избавь меня от угнетения человеческого, и буду хранить повеления Твои;
осияй раба Твоего светом лица Твоего и научи меня уставам Твоим.
Из глаз моих текут потоки вод оттого, что не хранят закона Твоего.
Праведен Ты, Господи, и справедливы суды Твои.
Откровения Твои, которые Ты заповедал, – правда и совершенная истина.
Ревность моя снедает меня, потому что мои враги забыли слова Твои.
Слово Твое весьма чисто, и раб Твой возлюбил его.
Мал я и презрен, но повелений Твоих не забываю.
Правда Твоя – правда вечная, и закон Твой – истина.
Скорбь и горесть постигли меня; заповеди Твои – утешение мое.
Правда откровений Твоих вечна: вразуми меня, и буду жить.
Взываю всем сердцем [моим]: услышь меня, Господи, – и сохраню уставы Твои.
Призываю Тебя: спаси меня, и буду хранить откровения Твои.
Предваряю рассвет и взываю; на слово Твое уповаю.
Очи мои предваряют утреннюю стражу, чтобы мне углубляться в слово Твое.
Услышь голос мой по милости Твоей, Господи; по суду Твоему оживи меня.
Приблизились замышляющие лукавство; далеки они от закона Твоего.
Близок Ты, Господи, и все заповеди Твои – истина.
Издавна узнал я об откровениях Твоих, что Ты утвердил их на веки.
Воззри на бедствие мое и избавь меня, ибо я не забываю закона Твоего.
Вступись в дело мое и защити меня; по слову Твоему оживи меня.
Далеко от нечестивых спасение, ибо они уставов Твоих не ищут.
Много щедрот Твоих, Господи; по суду Твоему оживи меня.
Много у меня гонителей и врагов, но от откровений Твоих я не удаляюсь.
Вижу отступников, и сокрушаюсь, ибо они не хранят слова Твоего.
Зри, как я люблю повеления Твои; по милости Твоей, Господи, оживи меня.
Основание слова Твоего истинно, и вечен всякий суд правды Твоей.
Князья гонят меня безвинно, но сердце мое боится слова Твоего.
Радуюсь я слову Твоему, как получивший великую прибыль.
Ненавижу ложь и гнушаюсь ею; закон же Твой люблю.
Семикратно в день прославляю Тебя за суды правды Твоей.
Велик мир у любящих закон Твой, и нет им преткновения.
Уповаю на спасение Твое, Господи, и заповеди Твои исполняю.
Душа моя хранит откровения Твои, и я люблю их крепко.
Храню повеления Твои и откровения Твои, ибо все пути мои пред Тобою.
Да приблизится вопль мой пред лице Твое, Господи; по слову Твоему вразуми меня.
Да придет моление мое пред лице Твое; по слову Твоему избавь меня.
Уста мои произнесут хвалу, когда Ты научишь меня уставам Твоим.
Язык мой возгласит слово Твое, ибо все заповеди Твои праведны.
Да будет рука Твоя в помощь мне, ибо я повеления Твои избрал.
Жажду спасения Твоего, Господи, и закон Твой – утешение мое.
Да живет душа моя и славит Тебя, и суды Твои да помогут мне.
Я заблудился, как овца потерянная: взыщи раба Твоего, ибо я заповедей Твоих не забыл.
Толкования стиха Скопировать ссылку Скопировать текст Добавить в избранное
Библ. энциклопедия Библейский словарь Словарь библ. образов Практическая симфония
Цитата из Библии каждое утро
TG: t.me/azbible
Viber: vb.me/azbible