Ве́тхий Заве́т:
Быт.
Исх.
Лев.
Чис.
Втор.
Нав.
Суд.
Руф.
1Цар.
2Цар.
3Цар.
4Цар.
1Пар.
2Пар.
1Езд.
Неем.
2Езд.
Тов.
Иудиф.
Есф.
Иов.
Пс.
Прит.
Еккл.
Песн.
Прем.
Сир.
Ис.
Иер.
Плч.
ПослИер.
Вар.
Иез.
Дан.
Ос.
Иоил.
Ам.
Авд.
Ион.
Мих.
Наум.
Авв.
Соф.
Аг.
Зах.
Мал.
1Мак.
2Мак.
3Мак.
3Езд.
Но́вый Заве́т: Мф. Мк. Лк. Ин. Деян. Иак. 1Пет. 2Пет. 1Ин. 2Ин. 3Ин. Иуд. Рим. 1Кор. 2Кор. Гал. Еф. Флп. Кол. 1Фес. 2Фес. 1Тим. 2Тим. Тит. Флм. Евр. Откр.
Но́вый Заве́т: Мф. Мк. Лк. Ин. Деян. Иак. 1Пет. 2Пет. 1Ин. 2Ин. 3Ин. Иуд. Рим. 1Кор. 2Кор. Гал. Еф. Флп. Кол. 1Фес. 2Фес. 1Тим. 2Тим. Тит. Флм. Евр. Откр.
Скрыть
9:1
9:2
9:11
9:16
9:18
9:27
9:28
см.:Ис.10:22-23;
9:32
[Зач. 100.] И́стину глаго́лю о Христѣ́, не лгу́, послушеству́ющей ми́ со́вѣсти мое́й Ду́хомъ Святы́мъ,
я́ко ско́рбь ми́ е́сть ве́лiя и непрестаю́щая болѣ́знь се́рдцу моему́:
моли́лъ бы́хъ ся́ бо са́мъ а́зъ отлуче́нъ бы́ти от Христа́ по бра́тiи мое́й, сро́дницѣхъ мои́хъ по пло́ти,
и́же су́ть Изра́или́те, и́хже всыновле́нiе и сла́ва, и завѣ́ти и законоположе́нiе, и служе́нiе и обѣтова́нiя:
и́хже отцы́, и от ни́хже Христо́съ по пло́ти, сы́й надъ всѣ́ми Бо́гъ благослове́нъ во вѣ́ки, ами́нь.
[Зач. 101.] Не та́коже, я́ко отпаде́ сло́во Бо́жiе: не вси́ бо су́щiи от Изра́иля, сі́и Изра́иль,
ни зане́ су́ть сѣ́мя Авраа́мле, вси́ ча́да: но во Исаа́цѣ, рече́, нарече́тся ти́ сѣ́мя.
Си́рѣчь, не ча́да пло́тская, сiя́ ча́да Бо́жiя: но ча́да обѣтова́нiя причита́ются въ сѣ́мя.
Обѣтова́нiя бо сло́во сiе́: на сiе́ вре́мя прiиду́, и бу́детъ Са́ррѣ сы́нъ.
Не то́чiю же, но и Реве́кка от еди́наго ло́жа Исаа́ка о́тца на́шего иму́щи:
еще́ бо не ро́ждшымся, ни сотвори́вшымъ что́ благо или́ зло́, да по избра́нiю предложе́нiе Бо́жiе пребу́детъ
не от дѣ́лъ, но от Призыва́ющаго, рече́ся е́й, я́ко бо́лiй порабо́таетъ ме́ншему,
я́коже е́сть пи́сано: Иа́кова возлюби́хъ, Иса́ва же возненави́дѣхъ.
Что́ у́бо рече́мъ? Еда́ непра́вда у Бо́га? Да не бу́детъ.
Моисе́ови бо глаго́летъ: поми́лую, его́же а́ще поми́лую, и уще́дрю, его́же а́ще уще́дрю.
Тѣ́мже у́бо ни хотя́щаго, ни теку́щаго, но ми́лующаго Бо́га.
Глаго́летъ бо Писа́нiе фарао́нови: я́ко на и́стое сі́е воздвиго́хъ тя́, я́ко да покажу́ тобо́ю си́лу Мою́, и да возвѣсти́тся и́мя Мое́ по все́й земли́.
[Зач. 102.] Тѣ́мже у́бо его́же хо́щетъ, ми́луетъ: а его́же хо́щетъ, ожесточа́етъ.
Рече́ши у́бо ми́: чесо́ ра́ди еще́ укоря́етъ, во́ли бо Его́ кто́ проти́витися мо́жетъ?
Тѣ́мже у́бо, о, человѣ́че, ты́ кто́ еси́, проти́въ отвѣща́яй Богови? Еда́ рече́тъ зда́нiе созда́вшему е́: почто́ мя́ сотвори́лъ еси́ та́ко?
Или́ не и́мать вла́сти скуде́льникъ на бре́нiи, от того́жде смѣше́нiя сотвори́ти о́въ у́бо сосу́дъ въ че́сть, о́въ же не въ че́сть?
А́ще же хотя́ Бо́гъ показа́ти гнѣ́въ Сво́й и яви́ти си́лу Свою́, пренесе́ во мно́зѣ долготерпѣ́нiи сосу́ды гнѣ́ва соверше́ны въ поги́бель:
и да ска́жетъ бога́тство сла́вы Своея́ на сосу́дѣхъ ми́лости, я́же предугото́ва въ сла́ву,
и́хже и призва́ на́съ не то́чiю от Иуде́й, но и от язы́къ:
я́коже и во Осі́и глаго́летъ: нареку́ не лю́ди Моя́ лю́ди Моя́, и невозлю́бленую возлю́блену:
и бу́детъ, на мѣ́стѣ, идѣ́же рече́ся и́мъ: не лю́дiе Мои́ есте́ вы́, та́мо нареку́тся сы́нове Бо́га жива́го.
Иса́iа же вопiе́тъ о Изра́или: а́ще бу́детъ число́ сыно́въ Изра́илевыхъ я́ко песо́къ морскі́й, оста́нокъ спасе́тся:
сло́во бо скончава́я и сокраща́я въ пра́вдѣ, я́ко сло́во сокраще́но сотвори́тъ Госпо́дь на земли́,
и я́коже прорече́ Иса́iа: а́ще не бы Госпо́дь Савао́ѳъ оста́вилъ на́мъ сѣ́мене, я́коже Cодо́мъ у́бо бы́ли бы́хомъ, и я́коже Гомо́рру уподо́билися бы́хомъ.
Что́ у́бо рече́мъ, я́ко язы́цы, не гоня́щiи пра́вду, постиго́ша пра́вду, пра́вду же, я́же от вѣ́ры:
Изра́иль же, гоня́ зако́нъ пра́вды, въ зако́нъ пра́вды не пости́же.
Чесо́ ра́ди? Зане́ не от вѣ́ры, но от дѣ́лъ зако́на: преткну́шася бо о ка́мень претыка́нiя,
я́коже е́сть пи́сано: се́, полага́ю въ Сiо́нѣ ка́мень претыка́нiя и ка́мень собла́зна: и вся́къ вѣ́руяй въ О́нь не постыди́тся.
1 Печаль Павла о братьях его израильтянах. 6 Дети обетования суть дети Божии. 14 Милость Божия к призванным, иудеи ли это или язычники. 30 Язычники получили по вере, иудеи не достигли делами.
[Зач. 100.] Истину говорю во Христе, не лгу, свидетельствует мне совесть моя в Духе Святом,
что великая для меня печаль и непрестанное мучение сердцу моему:
я желал бы сам быть отлученным от Христа за братьев моих, родных мне по плоти,
то есть Израильтян, которым принадлежат усыновление и слава, и заветы, и законоположение, и богослужение, и обетования;
их и отцы, и от них Христос по плоти, сущий над всем Бог, благословенный во веки, аминь.
[Зач. 101.] Но не то́, чтобы слово Божие не сбылось: ибо не все те Израильтяне, которые от Израиля;
и не все дети Авраама, которые от семени его, но сказано: в Исааке наречется тебе семя.
То есть не плотские дети суть дети Божии, но дети обетования признаются за семя.
А слово обетования таково: в это же время приду, и у Сарры будет сын.
И не одно это; но так было и с Ревеккою, когда она зачала в одно время двух сыновей от Исаака, отца нашего.
Ибо, когда они еще не родились и не сделали ничего доброго или худого (дабы изволение Божие в избрании происходило
не от дел, но от Призывающего), сказано было ей: больший будет в порабощении у меньшего,
как и написано: Иакова Я возлюбил, а Исава возненавидел.
Что́ же скажем? Неужели неправда у Бога? Никак.
Ибо Он говорит Моисею: кого миловать, помилую; кого жалеть, пожалею.
Итак помилование зависит не от желающего и не от подвизающегося, но от Бога милующего.
Ибо Писание говорит фараону: для того самого Я и поставил тебя, чтобы показать над тобою силу Мою и чтобы проповедано было имя Мое по всей земле.
[Зач. 102.] Итак, кого хочет, милует; а кого хочет, ожесточает.
Ты скажешь мне: «за что же еще обвиняет? Ибо кто противостанет воле Его?»
А ты кто, человек, что споришь с Богом? Изделие скажет ли сделавшему его: «зачем ты меня так сделал?»
Не властен ли горшечник над глиною, чтобы из той же смеси сделать один сосуд для почетного употребления, а другой для низкого?
Что же, если Бог, желая показать гнев и явить могущество Свое, с великим долготерпением щадил сосуды гнева, готовые к погибели,
дабы вместе явить богатство славы Своей над сосудами милосердия, которые Он приготовил к славе,
над нами, которых Он призвал не только из Иудеев, но и из язычников?
Как и у Осии говорит: не Мой народ назову Моим народом, и не возлюбленную – возлюбленною.
И на том месте, где сказано им: вы не Мой народ, там названы будут сынами Бога живаго.
А Исаия провозглашает об Израиле: хотя бы сыны Израилевы были числом, как песок морской, только остаток спасется;
ибо дело оканчивает и скоро решит по правде, дело решительное совершит Господь на земле.
И, как предсказал Исаия: если бы Господь Саваоф не оставил нам семени, то мы сделались бы, как Содом, и были бы подобны Гоморре.
Что же скажем? Язычники, не искавшие праведности, получили праведность, праведность от веры.
А Израиль, искавший закона праведности, не достиг до закона праведности.
Почему? потому что искали не в вере, а в делах закона. Ибо преткнулись о камень преткновения,
как написано: вот, полагаю в Сионе камень преткновения и камень соблазна; но всякий, верующий в Него, не постыдится.
Ісціну кажу ў Хрысце, не лгу, све́дчыць мне сумле́нне маё ў Духу Святым,
што вялікі сму́так у мяне і няспы́нны боль у сэ́рцы маім:
бо я хацеў бы сам быць адлу́чаным ад Хрыста́ дзе́ля братоў маіх, ро́дных мне па плоці;
яны Ізраільця́не, ім нале́жаць усынаўле́нне, і слава, і запаве́ты, і законаўстанаўле́нне, і богаслужэ́нне, і абяца́нні;
іхнія і айцы, з іх і Хрыстос па плоці, Ён — над усімі Бог, благаславёны на векі, амінь.
Гэта не значыць, што слова Божае не здзе́йснілася. Бо не ўсе, хто пахо́дзіць ад Ізраіля, — Ізраільця́не,
і не ўсе, хто з пато́мства Аўраама, — дзеці яго; але ска́зана: “У Ісааку будзе назва́на тваё пато́мства”.
Гэта значыць, што не дзеці па плоці з’яўляюцца дзе́цьмі Божымі, а дзеці абяца́ння лíчацца пато́мствам.
А сло́ва абяца́ння такое: “у гэты самы час Я прыду́, і будзе ў Са́рры сын “.
І не толькі гэта, а падобнае было́ і з Рэвекаю, якая зачала́ адначасова двух сыноў ад Ісаака, айца нашага,
бо калі яны яшчэ не нарадзíліся і не зрабілі нічога добрага ці дрэ́ннага, — каб прадустанаўле́нне Божае ў абра́нні зале́жала
не ад спраў, а ад Таго, Хто паклíкаў, — ска́зана было́ ёй: “бо́льшы будзе служы́ць меншаму”,
як і напíсана: “Іакава Я ўзлюбíў, а Ісава ўзненавідзеў”.
Дык што скажам? Няўжо няпраўда ў Бога? — Ні ў якім разе.
Бо Ён кажа Маісею: “каго памíлаваць — памíлую; каго пашкадава́ць — пашкаду́ю”.
Дык вось, гэта зале́жыць не ад таго, хто хоча ці імкнецца, але ад Бога, Які мíлуе.
Бо ў Пісанні Бог кажа фараону: “дзе́ля таго Я і ўзвы́сіў цябе, каб паказа́ць на табе сілу Маю́ і каб прапаве́дана было́ імя́ Маё па ўсёй зямлі”.
Дык вось, Ён каго хоча — мíлуе, а каго хоча — робіць жорсткім.
Ты скажаш мне: ”за што ж яшчэ і дакара́е? бо хто супрацьста́не волі Яго?”
А ты, чалавек, хто такі, што спрача́ешся з Богам? Хіба́ гліняны вы́раб скажа таму, хто зляпіў яго: “чаму ты мяне зрабіў такім?”
Хіба́ ж ганчар не ма́е ўлады над глінаю, каб з таго самага ме́сіва зрабіць адну пасудзіну для пачэ́снага ўжы́тку, а другую для непачэ́снага?
Што ж, калі Бог, жада́ючы паказаць гнеў і явíць магутнасць Сваю, трываў з вялікай доўгацярплівасцю сасу́ды гневу, прызна́чаныя на пагібель,
каб явíць багацце славы Сваёй над сасу́дамі міласэ́рнасці, якія Ён за́гадзя прыгатава́ў да славы, —
над намі, якіх Ён паклíкаў не толькі з Іудзеяў, але і з язы́чнікаў?
як і ў кнізе Асíі Ён кажа: “не Мой народ назаву Маім народам, і не ўзлю́бленую — узлю́бленай;
і на тым месцы, дзе было́ ска́зана ім: “вы не Мой народ”, — там яны будуць назва́ны сына́мі Бога жывога”.
А Ісаія абвяшча́е пра Ізра́іль: “хоць і будзе колькасць сыноў Ізра́іля, як пясок марскі, толькі аста́так спасе́цца;
бо слова Сваё заве́ршыць і хутка здзе́йсніць у пра́веднасці, слова Сваё рашуча здзе́йсніць Гасподзь на зямлі”.
І як прадказа́ў Ісаія: “калі б Гасподзь Саваоф не пакінуў нам се́мені, то мы б сталі як Садом і былі б падобныя да Гаморы”.
Дык што скажам? Язычнікі, якія не імкну́ліся да пра́веднасці, атрыма́лі пра́веднасць — пра́веднасць праз веру;
а Ізра́іль, які імкну́ўся да закону пра́веднасці, не дасягну́ў закону пра́веднасці.
Чаму́ Таму што яны шука́лі не ў веры, а ў справах закону; бо яны спатыкнуліся аб ка́мень спатыкне́ння,
як напíсана: “вось, кладу ў Сіёне ка́мень спатыкне́ння і скалу́ спаку́сы; і кожны, хто веруе ў Яго, пасаро́млены не будзе”.
Итальянский
Языки
- Добавить язык
- Церковнослав. (рус)
- Церковнослав. (цс)
- Рус. (Синодальный)
- Рус. (Синод. с ударе́-ми)
- Рус. (еп. Кассиан)
- Рус. (К.П. Победоносцев)
- Arab (JAB)
- Arab (AVD)
- Azerbaijani
- Armenian
- Belarusian
- Bulgarian
- Chinese (simpl.)
- Croatian (S&D)
- English (NKJV)
- English (NRSV)
- English (KJV)
- Estonian
- Finnish (1992)
- French (LSG)
- Georgian (ancient)
- Georgian
- German (MLU, 1912)
- German (GNB)
- Greek (NT Byz)
- Greek (TGV)
- Greek (NA, 28)
- Hebrew NT by Delitzsch
- Italian (CEI 1974)
- Italian
- Kyrgyz
- Latin (Nova Vulgata)
- Latvian
- Romanian
- Polish
- Portuguese
- Serbian (synod.)
- Serbian
- Spanish (RVR 1995)
- Swedish (Folkbibeln)
- Tajik
- Ukrainian (Homenko)
- Ukrainian (Ogienko)
- Uzbek
Dico la verità in Cristo, non mento, e la mia coscienza me ne dà testimonianza nello Spirito Santo:
ho nel cuore un grande dolore e una sofferenza continua.
Vorrei infatti essere io stesso anàtema, separato da Cristo a vantaggio dei miei fratelli, miei consanguinei secondo la carne.
Essi sono Israeliti e hanno l'adozione a figli, la gloria, le alleanze, la legislazione, il culto, le promesse;
a loro appartengono i patriarchi e da loro proviene Cristo secondo la carne, egli che è sopra ogni cosa, Dio benedetto nei secoli. Amen.
Tuttavia la parola di Dio non è venuta meno. Infatti non tutti i discendenti d'Israele sono Israele,
né per il fatto di essere discendenza di Abramo sono tutti suoi figli, ma: In Isacco ti sarà data una discendenza;
cioè: non i figli della carne sono figli di Dio, ma i figli della promessa sono considerati come discendenza.
Questa infatti è la parola della promessa: Io verrò in questo tempo e Sara avrà un figlio.
E non è tutto: anche Rebecca ebbe figli da un solo uomo, Isacco nostro padre;
quando essi non erano ancora nati e nulla avevano fatto di bene o di male - perché rimanesse fermo il disegno divino fondato sull'elezione, non in base alle opere, ma alla volontà di colui che chiama -,
le fu dichiarato: Il maggiore sarà sottomesso al minore,
come sta scritto:
Ho amato Giacobbe
e ho odiato Esaù.
Ho amato Giacobbe
e ho odiato Esaù.
Che diremo dunque? C'è forse ingiustizia da parte di Dio? No, certamente!
Egli infatti dice a Mosè:
Avrò misericordia per chi vorrò averla,
e farò grazia a chi vorrò farla.
Avrò misericordia per chi vorrò averla,
e farò grazia a chi vorrò farla.
Quindi non dipende dalla volontà né dagli sforzi dell'uomo, ma da Dio che ha misericordia.
Dice infatti la Scrittura al faraone: Ti ho fatto sorgere per manifestare in te la mia potenza e perché il mio nome sia proclamato in tutta la terra.
Dio quindi ha misericordia verso chi vuole e rende ostinato chi vuole.
Mi potrai però dire: "Ma allora perché ancora rimprovera? Chi infatti può resistere al suo volere?".
O uomo, chi sei tu, per contestare Dio? Oserà forse dire il vaso plasmato a colui che lo plasmò: "Perché mi hai fatto così?".
Forse il vasaio non è padrone dell'argilla, per fare con la medesima pasta un vaso per uso nobile e uno per uso volgare?
Anche Dio, volendo manifestare la sua ira e far conoscere la sua potenza, ha sopportato con grande magnanimità gente meritevole di collera, pronta per la perdizione.
E questo, per far conoscere la ricchezza della sua gloria verso gente meritevole di misericordia, da lui predisposta alla gloria,
cioè verso di noi, che egli ha chiamato non solo tra i Giudei ma anche tra i pagani.
Esattamente come dice Osea:
Chiamerò mio popolo quello che non era mio popolo
e mia amata quella che non era l'amata.
Chiamerò mio popolo quello che non era mio popolo
e mia amata quella che non era l'amata.
E avverrà che, nel luogo stesso dove fu detto loro:
"Voi non siete mio popolo",
là saranno chiamati figli del Dio vivente.
"Voi non siete mio popolo",
là saranno chiamati figli del Dio vivente.
E quanto a Israele, Isaia esclama:
Se anche il numero dei figli d'Israele
fosse come la sabbia del mare,
solo il resto sarà salvato;
Se anche il numero dei figli d'Israele
fosse come la sabbia del mare,
solo il resto sarà salvato;
perché con pienezza e rapidità
il Signore compirà la sua parola sulla terra.
il Signore compirà la sua parola sulla terra.
E come predisse Isaia:
Se il Signore degli eserciti
non ci avesse lasciato una discendenza,
saremmo divenuti come Sòdoma
e resi simili a Gomorra.
Se il Signore degli eserciti
non ci avesse lasciato una discendenza,
saremmo divenuti come Sòdoma
e resi simili a Gomorra.
Che diremo dunque? Che i pagani, i quali non cercavano la giustizia, hanno raggiunto la giustizia, la giustizia però che deriva dalla fede;
mentre Israele, il quale cercava una Legge che gli desse la giustizia, non raggiunse lo scopo della Legge.
E perché mai? Perché agiva non mediante la fede, ma mediante le opere. Hanno urtato contro la pietra d'inciampo,
come sta scritto:
Ecco, io pongo in Sion una pietra d'inciampo
e un sasso che fa cadere;
ma chi crede in lui non sarà deluso.
Ecco, io pongo in Sion una pietra d'inciampo
e un sasso che fa cadere;
ma chi crede in lui non sarà deluso.