Пут у живот

Изнурен и посрамљен, понижен и измалтретиран, без наде на нормалан живот душе и тела, Српски народ је имао ретку утеху коју му је Господ у врло тешким данима послао. Имао је оца своје нације – патријарха Павла. Имао доброг пастира у њему, који је све своје срце православно покретао за народ. То је био старац светог живота и облагодаћене просте мисли. Говорио нам је смиреним умом и чистим срцем не би ли нас како, овако тврдокорне и жестоке размекшао и уљудио, непрестано тражећи Човека у нама.

Најпростијим речима је откривао најсложеније онтолошке тајне о човеку, и то кроз најдубљу а уједно и најкраћу мисао икада изречену: „Будимо људи“! Он нас је, обожен у поистовећењу са Христом, учио што ни данас не желимо да чујемо. Да човек човеку буде Човек: у породици, држави, Цркви, уметности, спорту, пословима, трговини, војсци, политици…, свуда.

Говор Божији у обоженим људима није нешто онострано, или нешто што се тиче сувог философског човека у нама, него је једноставан и са циљем, а све да сачува овог човека у нама којег свакодневним погрешним избором у животу губимо. Да, Бог је Човекољубац, али само сачуваног Човека у нама а не звери. Нестајање тог човека јесте „разобожење“, т.ј. одбацивање Богочовека и његовог крстоносног пута којим нас он својим примером позива да кренемо. У овоме је наш праведни Патријарх разрадио најдубље богословље.

Знао је честити Старац шта се са нама дешава. Знао је да наша самодеструкција залази у општу и коначну трагедију народа који једноставно и просто речено нестаје пред Богом, а тако каузално и физички пред људском историјом. Да народ као богоборац (агресивни, умерени или по незнању) не може у миру да постоји; а народ као библијски „прељубник“ још више, јер Господ не трпи поклоњење другим боговима – мамону и престижу као идеји, и личним звањима и успесима. Посебно не оним за које се данас тако одважно и идеолошки на неким вишим нивоима организовано говори да су сви богови исти у „једном“ Богу.

Позивао је на изградњу поштеног човека у нама и до последње снаге и даха на то указивао. Зато је био српски Јеремија, или Језекиљ, кога нико суштински није слушао него је доживљавао подсмехе српске јавне непросвећености. Плодови тог непослушања се трагично сакупљају и јавном неслогом потврђују у оба плућна крила наше нације, у Цркви и у држави. Свако иступање на високом месту патријарха – оца нације, за њега је пре свега била пастирска могућност на родитељство, да се максимално искористи у сваком могућем моменту, и да нас тако позове према том остварењу себе у Цркви: „да будемо добри људи“.

Патријарх српског народа – његов отац и пастир Павле, увек је умео да то свима нама личностно и буде, у оном како је јавно говорио а још јасније када је у својој клијети размишљао и записивао. Ова његова записана реч коју објављујемо сведочи о предањским и никада пролазним вредностима: о души бесмртној; о привременом суду; о послушању и црквеном поретку; о подвижничком животу и уздржању, о миру међу нама и тд.. Ова записана као и оне многе његове незаписане поуке треба да у нашим срцима свакодневно одзвањају и напомињу на оно главно и у Христу тако једноставно: „да будемо људи“.

О Светој Тројици

Беседа на Светој Литургији у среду после Томине недеље у Патријаршијској капели Светог Симеона Мироточивог

„Отац мој до сада дела и ја делам. И зато још више тражаху Јудејци да га убију, не само што нарушаваше суботу, него што и Бога називаше cвoјим Оцем Градећи се једнак Богу. А Исус одговори и рече им: Заиста, заиста вам кажем: Син не може ништа чинити сам до себе него што види да, отац чини; јер што Он чини, то исти чини и Син; Јер Отац љуби Сина, и cвe му показује што сам чини; и показаће му већа дела од ових да. се и вu чудите. Јер ако што Отац подиже мртве и оживљава, тако и Син које хоће оживљава. Јер Отац не суди никоме него је caв суд дао Сину. Да cвu поштују Сина као што поштују Оца. Ко не поштује Сина не поштује ни Оца који Га је послао“.

(Ин. 5:17–23; зач. 15)

Браћо и сестре, ми верујемо у једнога Бога у бићу, и тројичног по Лицима. Верујемо у Оца, Сина и Духа Светога. Они су равни по бићу, а разликују се у томе што је Отац нерођен, Син рођен, а Дух Свети исходи.

Шта то значи рађање и исхођење ми до краја не можемо да схватимо. Ми верујемо у то што нам је Бог открио, Господ Исус нам открио, у нерођеност Оца, рађање Сина и исхођење Духа Светога. Додуше, у почетку Јовановог Јеванђеља свети јеванђелист каже: „У почетку беше Реч, и Реч беше у Бога, и Реч беше Бог“. (Ин. 1:1). Све што је постало кроз Њега је постало. Као што се из нашег ума рађа реч, бестрасно, не телесно, тако се отприлике, дабоме, кажем не можемо појмити то до краја, рађа Син из Оца, нетелесно, и Дух Свети исходи. Они су равни, кажем, по бићу и у вечности никада није било времена кад није постојао Син и Дух Свети. Јер Бог не живи у времену, тј. за Њега не важи категорија времена као за нас створена бића, него је Он у вечности, вечитој садашњости.

Кад је једно дете, један син, дошао из школе и питао га отац шта је учио, он рече да је тога дана била веронаука, јер је До пре рата било у школама и да је свештеник, катихета, говорио о Светој Тројици. „А биће да вам је говорио како су Отац и Син равни по бићу и да није било времена кад није било Сина. Сине, види каква је то нелогичност! Ево ја сам твој отац, ти си мој син, па ко је од нас двојице старији?“ Син ће, јер је њима катихета на часу и то говорио, рећи: „Оче, ти си старији од мене као човек, али као отац ти ниси од мене старији. Јер оног момента кад си постао отац ја сам постао син“.

Тако треба да и себи и другоме, колико је то могуће у домету нашег ума и наше људске логике дате нам од Бога, своју веру пробудимо, јер је она нападана са свих страна, и од ђавола кроз ум, и од непријатеља еванђелских, непријатеља хришћанских, и од безбожника, и од разних сектаната. Дакле, потребно је да своју веру пробудимо, али да је утврдимо животом својим. То нека Господ помогне свима, и мени и вама, и Бог вас благословио!

24. април 1996.

„Сваки који призна. мене пред људима, признаћу и ја њега пред Оцем својим који је на небесима, А ко се одрекне мене пред људима, одрећи ћу се ја њеГа пред Оцем својим који је на небесима. Не мислите да сам дошао да донесем мир на земљу; нисам дошао да донесем мир него мач. Јер сам. дошао да раставим човека од оца његовог и кћер од матере њезине и снаху од свекрве њезине. И непријатељи човеку постаће домаћи његови, који љуби оца или матер већма него мене, није мене достојан. И који не узме крст свој и не пође за мном, није мене достојан, Кoju чува живот свој изгубиће Га, а који изгуби живот свој мене ради, наћи ће Га. Кoju вас прима, мене прима; а који прима мене прима Онога који ме је послао. Кoju прима пророка у име пророчко, плату пророчку примиће; и који прима праведника у име праведничко, плату праведничку примиће. И ако неко напоји једнога од ових малих само чашом студене воде у име ученичко, заиста вам кажем, неће му плата пропасти. И када заврши Исус заповести Дванаесторици ученика својих, отиде оданде да учи и проповеда по градовима његовим.“.

(Мф. 10:32–42, 10:1; зач. 38:39).

Из ових речи Господњих: „нисам дошао да донесем мир него мач“, треба да схватимо о чему је овде реч, јер Он који је Цар мира, који је мир наш, који је рекао: „Мир свој вам остављам, мир свој дајем вам„ (Ин. 14:27), сада овде каже да није дошао да донесе мир. Па како то? Из даљега текста видимо о чему се ради. „Дошао сам, вели, да раставим човека од оца његовог и кћер од матере њезине, и снаху од свекрве њезине… и непријатељи човеку постаће домаћи његови“. О томе је, дакле, реч. Он је као мач на коме се све дели на два дела: или за Њега, или против Њега. Реч је овде сада о томе. Ако отац постане хришћанин, а жена му или син, или деца неће да постану хришћани, очигледно је ту подела. И разуме се, да ће оно грешници, незнабошци, стално нападати хришћанина. И, ево, ту је мач. Мач је само символ немира и рата. Ево ту је, реч о томе.

Даље вели Господ: „Који љуби више сина или кћер него мене, није мене достојан, Који љуби оца или матер више него мене, није мене достојан“. Тј. ако син постане хришћанин, али из љубави према родитељима који су остали незнабошци и он каже: „Па да и ја останем незнабожац“, очигледно да он онда није достојан љубави Божије. Јер, спасење је у Господу Христу Исусу, и онај који више воли да остане у грешности и да пропадне са својим родитељима и са својим народом у том смислу, тај, разуме се, да ће им изгубити душу и да није достојан љубави Божије. О томе је дакле, реч.

И још у овоме: „Ко чува живот свој изгубиће га, а ко изгуби живот свој због Мене, тај ћe га наћи“. Оно што стално понављам је да човек хришћанин мора обратити пажњу да, ако треба да изгуби главу и то му је боље него да изгуби душу своју. И да и најмањи труд из љубави према ближњима, и из љубави према Богу неће нам пропасти јер и који напоји жеднога чашом воде, неће му плата пропасти“, али исто тако неће пропасти и оно зло које је учињено према људима. Чувајмо се од зла, а чинимо и трудимо се у добру, Бог вас благословио!

21. јун 1996.

„Сваки дакле, који слуша ове речи моје и извршује их, упоредићу га са човеком мудрим који сазида кућу своју на камену; И удари дажд, u дођоше воде, u дунуше ветрови, и навалише на кућу ону, и не паде; јер беше утемељена на камену. А сваки који слуша ове речи моје и не извршује их, биће сличан човеку лудом који сазида кућу своју на песку; И удари дажд, и дођоше воде, и дунуше ветрови и ударише на кућу ону, и паде, а пад њезин беше страшан, И кад заврши Исус речи ове, дивљаше се народ науци његовој. Јер их учаше као онај који има власт, а н.е као књижевници и фарисеји. Ви сте светлост свету; не може се Град сакрити кад на Гори стоји, Нити се ужиже светиљка и меће под суд него на свећњак, те светли свима који су у кући. Тако да се светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела и прославе Оца вашега који је на небесима. Не мислите да сам дошао да укинем Закон или Пророке; нисам дошао да укинем него да испуним. Јер заиста вам кажем: Док не прође небо и земља неће нестати ни најмањег словца или једне црте из Закона док се cвe не збуде. Ако, дакле, ко укине једну од ових најмањих заповести и научи тако људе, назваће се најмањи у Царству небеском; а. ко изврши и научи, тај ће се велики назвати у Царству небеском.

(Мф. 7:24–29; 5:14–19; зач. 24:11)

Реч Господња је увек та, да наука Његова није дата само за ум и за говорење, за причање, него је дата да се њоме живи. Ево и ове речи Његове значе то. Сваког оног који слуша речи Његове и држи их; Он упоређује са човеком мудрим, јер је као онај човек који сазда кућу на камену, на тврдом темељу и ветрови и воде не могу је уништити.

Дакле, пред Господом је мудар онај који то зна и то чини. А пред Њим је луд онај који слуша ове речи Његове, зна их, али их не извршава.

Исто то значи и ова реч коју чусмо у овом одељку: „Тако да се светли светлост ваша пред људима да виде ваша добра дела и прославе Оца вашег који је на небесима“. Дакле, да људи не само слушају наше лепе речи и оних који знају да реч лепо изнесу, него да виде добра дела. То је оно што је више, што пре свега и нас спасава и оно што људе привлачи. Јер и најлепше речи, ако су им супротна дела, одбијају од истине. А добра дела, иако нисмо вешти у речи, као што каже и свети апостол Павле за себе – „ако сам невешт, вели у говору, али нисам у знању“ (2Кор. 11:6), и сама проповедају. Дакле, показати веру своју и речима кад је време и кад је прилика, али је показати и својим делима, а за то је увек време и прилика.

Нека Господ помогне да будемо мудре слуге и слушкиње Његове и да сазидамо кућу своју на камену, на камену вере коју знамо и коју творимо. Бог вас благословио!

22. јун 1996.

Јер као што човек полазећи на, пут дозва слуге своје и предаде им благо своје; И једноме даде пет таланта, а, другоме два, а трећему један, свакоме према његовој моћи; u одмах отиде. А онај што прими пет таланта отиде те ради с њима, и доби још пет таланта. Тако и онај што прими два, доби и он још два. А који прими један, отиде те га закопа, у земљу и сакри сребро Господара свога, А после дугог времена дође Господар ових слуга, и стаде сводити рачун с њима, И приступивши онај што је примио пет таланта, донесе још пет таланта говорећи: Господару, предао си ми пет таланта; ево још пет таланта које сам добио с њима, А Господар његов рече му: Добро, слуго верни и добри, у маломе си био веран, над многим ћу те поставити; уђи у радост Господара свога. А приступивши онај што је примио два, таланта рече: Господару, предао си ми два, таланта; ево још два таланта које сам добио с њима, А Господар његов рече му: Добро, слуго добри и верни, у маломе си био веран над многим ћу те поставити; уђи у радост Господара свога, А приступивши му овај што је примио један талант рече: Господару, знао сам, да си ти тврд човек: жањеш где ниси сејао и скупљаш где ниси вејао; Па се побојах и одох те сакрих талант твоју земљу; и ево ти твоје. А Господар његов рече му: Зли и лењи слуго, знао си да жањем где нисам сејао, и скупљам где нисам вејао: Требало је зато да моје сребро даш мењачима; и дошавши ја бих узео своје са добитком,. Узмите, дакле, од њега талант, подајте оном, што има десет таланта. Јер свакоме ко има даће се, и претећи ће му; а од оног.а који нема, и што има узеће се од њега. А невалаљога слугу баците у таму најкрајњу; онде ће бити плач, и шкргут зуба“.

(Мф. 25:14–30; зач. 105)

У име Оца и Сина и Светога Духа. Помолисмо се Богу једноме у Светој Тројици, браћо и сестре, на овој светој Литургији и у овом светом храму где су се пре нас молили наши благочестиви и побожни преци и одслужисмо свету Литургију Тела и Крви Господа Исуса, Свету Тајну, највећу, наше вере.

Јер у свакој Светој Тајни и молитвословљу примамо појединачну благодат Божију, Његову помоћ за узрастање у свему што је добро, а у Светој Тајни Причешћа примамо Њега Сина Божијег, Господа нашег Исуса Христа у облику хлеба и вина. Јер је Он рекао: „Ако једете тела Сина Човечијега и пијете крви Његове, ја ћу у вама пребивати и ви ћете са мном пребивати, Ко не једе моје тело и не пије моју крв у мени не пребива“ (Ин. 6:56). И још и ово, даје дакле, Света Тајна причешћа она Света Тајна која нас доводи у најкраснију везу и јединство са Сином Божијим и са свима православнима у свету. Са друге стране опомиње нас Свети апостол Павле да пазимо како прилазимо Светој Тајни Причешћа: „Ко, вели само једе и пије (као обичну храну), суд себи једе и пије“. Па каже: „Да смо обраћали пажњу не би нам се судило, овако, вели, има доста који су болесни, а доста, их је и умрло“ (1Кор. 11:29–31). Кад би испитивали себе онда би били достојни Светог Причешћа. Дакле, ми смо између двеју неминовности: не причешћујемо ли се Светим Причешћем, не можемо имати живота у себи: причешћујемо ли се недостојно, исто тако. Нико од нас није достојан, те највеће тајне. И свети себе нису сматрали достојним, али трудити се да то будемо борбом са грехом, са злом у себи. То је оно што је најважније.

Данас ево добисмо и новог сабрата, новог ђакона у служби Богу, Светој Цркви и народу православном. Име ђакон, на грчком значи то, служитељ. А Господ Исус Христос каже: „Ко хоће ga буде првимеђу вама нека буде последњи и свима слуга јер ни Син Човечји“, тј. Он, „није дошао да Њему служе, него Он да служи и даде живот своју откуп за многе“ (Мф. 20:27–28).

У данашњем Светом Јеванђељу чусте причу Христову о талантима, како је Бог једноме дао пет таланта, другоме два, а трећем један. Свакоме према његовој снази, с тим да они тим новцем раде и да га умноже, а кад Он дође да му дају одговор и вишак. И ви знате, чусте, како су ова прва двојица учинила: онај што је добио пет таланта трудио се и зарадио других пет, онај што је примио два, зарадио два. И обојица су чули од господара оне речи најважније: „Добро, слуго добри и верни, у малом си био веран, над многим ћу те поставити, Уђи у радост господара свога“. Иако је онај први зарадио пет, а овај свега два, али према својој снази и колико му је даровано, и један и други су умножили дупло. А онај трећи што је добио један, он је закопао новац господара са мишљу: знам да је господар мој тежак човек: купи где није просуо а жање где није сејао. И кад дође господар и од њега потражи рачун он тада рече: „Знам. Господару да си ти тежак човек: жањеш где ниси сејао и скупљаш где ниси вејао, па се бојах и сакрих сребро твоје у земљу и ево ти твоје“. Чусте речи господара: „Зли и лепи слуго, зашто ниси дао макар моје сребро, мој новац, мењачима у банку, па бих ја добио са вишком. Ни толико се дакле, ниси потрудио“. И онда рече: „Узмите талант и подајте ономе што има десет, а неверног слугу расеците на пола“.

Реч је браћо и сестре, о свима нама. Бог нам је даровао дарове, једноме више, другоме мање. Али свако може својим трудом да задобије исту награду, исте речи да чује од Господара, ако се потруди. Труд је дакле, у погледу добра оно што нас узвишава пред Богом. То, дакле, и мене и ове свештенике и ђаконе, поготово што њихов назив и значи служитељ, да опомиње на ту реч Господњу. Служењем ближњима задобићемо од Њега награду и признање да смо вредни и мудри управитељи Његови. То дакле, брате Владимире (новорукоположени ђакон), да буде стална реч пред очима твојим духовним и да служењем својим као ђакон, а и ако се удостојиш вишег чина, служењем својим да стичеш пред Богом величину, и ја и ти и сваки православни хришћанин. То је оно што је најважније.

И још, да смо сви ми сарадници Божији. Што можемо ми да чинимо да и учинимо, јер нас је Бог обдарио тим талантима зато да би их увећали и били корисни ближњима. Оно пак што наше време износи пред нас а превазилази наше снаге, то је по речи Господњој коју данас прочитасмо на томе рукоположењу и свагда на рукоположењу сваког свештеног чина, да Божанска благодат увек оно што је немоћно лечи и недовољно допуњује. То је утеха и за нас свештенике и пастире, да Бог од нас очекује више него што можемо, а Он нам је дао снагу и зна колика је и Он пред нас износи задатке нашег времена, Он зна колики су они и да ли превазилазе, превршавају нашу снагу. Ако су они већи од наше снаге, Он ђе по овим речима, додати од Себе оно што нам недостаје. То је за нас утеха, стабилност, да се не пружамо, што каже Свети Василије Велики, ономе што је изнад снаге, а да се не задовољавамо и не изговарамо оним што је испод снаге. Учинити што можемо, ни више ни мање. Више од тога, ако је потребно, учиниће Свесилни Бог, као што је чинио и прецима нашим. Нека Господ помогне и нама који да нас представљамо српски народ и веру православну, да будемо достојни имена, православног имена Срба православи их.

22. септембар 1996.

„А стајаху код Исусова крста мата његова, u сестра матере његове Марија Клеопова, u Mapuja Магдалина. А Исус видевши матер u ученика кога љубљаше Где стоји поред ње, рече матери cвojoj: Жено, ето ти сина! Потом рече ученику: Eвo ти мајке! И од оног часа узе је ученик к себи,… Oвo је онај ученик који сведочи о овоме, и написа oвo, и знамо да је истинито сведочанство његово. А има и много друго што учини Исус, које кад би се редом написало, ни у сами свет, мислим, не би стале написане књиге. Амин!“

(Ин. 19:25–27; 21:24:25; зач. 61:67)

У име Оца и Сина и Светога Духа. Помолисмо се, браћо и сестре, у овом светом храму данас и одслужисмо Свету Литургију, Свету Тајну Евхаристије Тела и Крви Господа нашег Исуса Христа, прослављајући светог апостола јеванђелиста Јована коме је овај храм и ова установа, факултет, посвећен.

Свети апостол Јован назива се апостол љубави, не зато што други нису знали или нису имали љубави, него што је он у особитој мери ту врлину и износио и свакако је имао. Тако се и многи свети називају, на пример, свети Јован Милостиви, не зато што други нису били милостиви, него што је он ту врлину у особитој мери имао. А Свети Јован нас опомиње стално „да је Бог љубав и да онај који пребива у љубави, у Богу пребива“ (1Ин. 4:16). Не заборавимо, ипак, да је Бог и правда, да је Он истина, да је Он и свака друга врлина. Не дозволити себи да због тога што је Бог љубав да пређемо на страну, да ће Он због тога опростити нама све и свагда без обзира да ли се ми исправљамо, да ли живимо по заповестима Његовим, да ли испуњавамо оно што Он жели, а што у суштини нама даје суштину и вредност и величину и у овом свету и у ономе. Никада дакле, не заборавити то да је Свети Јован Еванђелист рекао: „Сваки онај који Греши, и безакоње чини“ (1Ин. 3:4), тј. да преступа закон Божији. Не заборавити никада да је закон Божији, да су заповести Божије све оно што Бог од нас очекује, јер нам је дао моћ и снагу да извршимо то, да је то добро, да је то свето и да даје нама суштину свог постојања, утврђује наше биће. Јер свака врлина, Свети Василије Велики нам даје поуку о томе и реч за свагда, „да је истина, правда, љубав, свако добро, да оно има у себи суштину, биће, постојање, док насупрот томе, неистина, неправда, мржња, зло, грех, они немају суштине и бића. Сво је његово биће у негирању истине, негирању правде, у негирању љубави, у негирању заповести Божијих“. Ту науку да научимо пре свега и изнад свега. Што год будемо више живели по заповестима Божијим и испуњавали јеванђелске прописе, ми ћемо све више бити живи, имати све више бића и суштине, тј. све више ћемо бити блиски Богу. Бог ђе бити у нама и ми у Њему. Тако се ваља трудити.

Поготову ви млади данас да у друштву у коме се крећете, сведочите Сина Божијег, не само речима него и животом својим. Никад, дакле, не заборавити да не може бити хришћанин онај који говори једно, не знам како благочестиве речи истине да говори, а ако он не буде том истином и живео. То вам стављам на душу и срце. Ту науку упућујем и себи и свима који имају уши да чују нека чују. Никакве користи неђе имати ни Црква, ни народ наш, ни породица наша, пп ми сами, ако не будемо ту науку учећи, учили је тако да њоме живимо. Несравњиво је боље да су двојица или тројица сабрани у име Божије који извршавају Његову науку, него да су милиони оних који све супротно чине. Свети Еванђелист Јован каже: „Не љубите света, ни што је у свету… јер све што је у свету: похота телесна, похота очију, гордост живота… А свет пролази и похота његова; а онај који чини вољу Божију остаје вавек“ (1Ин. 2:15–17). Научити се дакле, да стичемо ето то блаженство Царства Божијег које нас очекује.

Бог жели да се сви спасу, али никога не присиљава, јер је дао човеку слободу, а слобода у себи то укључује – да можемо не грешити. Трудити се да у том погледу све више узрастамо, да узрастемо до оне више слободе коју имају анђели по Божијој благодати и свети који су то достигли, а Бог по суштини. Да пређемо у ту вишу слободу – не моћи грешити. Распон је огроман. Где ћемо се наћи зависи од нас. Да ли ће други људи прићи Христу и поверовати, не заборавите, то зависи од нас, по речи Христовој: Тако да се светли Светлост ваша пред људима, да виде добра дела ваша и прославе Оца вашега који је на небесима“ (Мф. 5:16). То је дакле, програм и нашег живота, поготову нас свештеника и вас сада студената који учите науку Христову и сутра ћете је предавати, говорити, поучавати свој народ.

Нека Господ и Свети Јован Еванђелист буду увек са нама, а они ће увек бити с нама ако ми од њих не одступимо. Да будемо дорасли времену у коме живимо овако тешком и несрећном и да на тај начин принесемо највећу корист и свом народу овако унесрећеном и својој породици и себи, и на крају, свим људима добре воље. Бог вас благословио и свако добро даровао. Честитам овај празник господину декану и професорима и вама свим студентима који сте у овом заводу, учећи се свему ономе што је свето и частити и миломе Богу приступачно. Амин.

9. октобар 1996.

„А ученицима својим говораше: Човек који бејаше богом и имаше управитеља, а овај би оклеветан код њега, да му расипа имање. И дозвавши га рече му: Шта то чујем за тебе? Положи рачун како си управљао домом јер више не можеш њиме управљати, А управитељ дома рече у себи: Шта да радим јер Господар мој одузима од мене управу? Копати не могу, просити стидим се. Знам шта ћу радити да би ме примили у домове cвoje кад ми се одузме управљање. И дозвавши редом дужнике Господара својега, рече првоме: Колико ти дугујеш Господару мојему? А он рече: Сто мера уља. И рече му: Узми признаницу своју и седи те брзо напиши педесет, Потом рече другоме: А ти колико дугујеш?А он рече: Сто врећа пшенице. И рече му: Узми признаницу своју и напиши осамдесет. И похвали Господар неправедног управитеља што вешто учин; јер су синови овога века вештији од синова светлости у ceoме нараштају. И ја чама кажем: начините себи пријатеље богатством неправедним, да би вас кад осиромашите примили у вечна обиталишта“.

(Лк 16:19; зач. 80).

Из овог одељка светог Еванђеља који је написао свети Еванђелист Лука, чији спомен данас прослављамо, можемо и треба да се поучимо у многоме. Реч је, дакле, о једном управитељу који расипа имање свога господара, и кад је господар одлучио да овај положи рачуне и да више не може бити управитељ, овај тада рече: „Шта сада да радим? Од чега живети? Копати не могу нисам. навикао а просити стидим се“. И онда се размисли и досети, па дозва дужнике господара свога и рече им да напишу на признаницама мање него што су уствари дуговали, да би кад он буде скинут са управе, они њега издржавали.

У свету тако бива, али ова даља реч нам остаје нејасна на први поглед и, разуме се, по себи. „И ја вам кажем“, вели Господ,„начините себи пријатеље богатством неправедним да би вас кад осиромашите примили у вечна обиталишта.“ Изгледа као да Господ тражи од нас, односно саветује нас, да ето на такве начине, поткрадајући туђе ми себи живот омогућимо. Међутим, смисао је друга по речима светих. Овим речима Господ хоће да нам каже да сви ми који имамо своју плату или своје имање, наслеђено, добијено, или на било који начин стечено, да смо ми само управитељи туђег имања, тј. Божијег имања. Трошити можемо на своје потребе само оно што је стварна потреба.

Никакав луксуз, никакво расипање, никакво сматрање: моје је и могу да радим шта хоћу. Могу ја да чиним шта хоћу, али ћу дати одговор, јер то није моје, то је имање Господара, Божије имање. И треба да трошим више него што је стварна потреба, а то није разуме се само за храну, одећу, књиге и то, него за стварну потребу. Оно то знате и сами, што је луксуз и што је бес, што је мода, што је од овога света, на то не треба трошити. Реч је дакле о томе, да смо ми, да поновим, управитељи Божијег имања, као благајници у овој установи и свакој другој. Ако благајник узме један динар више него што му припада од плате, он је украо. Е тако смо и ми. Колико се у свету умре, ево не само далеко од нас у тим земљама у Африци и Јужној Америци и редом, него овде код нас колико има сиротиње, не зато што су нерадници, зато што неће да раде, пего не могу у овим несрећним ратним и послератним и овим санкцијама. А ми ако више трошимо на себе због луксуза, због угађања свету, због сујете да би се представили како смо ми у могућности, ми одузимамо од њих, тих сиромашних, јер је имовина Божија и речено нам је како да чинимо.

Господ назива тај вишак, тај луксуз, неправедним имањем. И да кажем и то, још каже да је то туђе. „Ако у туђем не бисте верни ко ћe вам дати ваше? Иако у неправедном не бисте верни, ко ће вам дати оно што је заиста ваше?“ Зато каже да смо дужни да себи спремамо вечну кућу на ономе свету ето тим неправедним богатством, оним што други троше на луксуз, што други троше на моду, бесмислено и поред тога што виде како живе други, наша браћа и сестре без своје кривице, не зато што су нерадници, рекох. Да на тај начин помогнемо колико можемо, колико се може. Мало нас је овде који можемо, али колико се може. На тај начин спремамо себи вечно богатство које је у Царству Небеском.

Нека Господ и Његов и наш свети апостол и Еванђелист Лука, помогне нам да увек знамо ту границу, где је оно што је стварна потреба, а где је оно што је луксуз, што је недостојно хришћанина: да одузимамо од потребитих и да себи дајемо онда за остварење не само оног што је и непотребно, него штавише што је и штетно.

Недавно сам читао у новинама колико се троши на дрогу, истина на најблажу, на никотин, на дуван.

Не могу да се сетим тих бројева колико хиљада марака дневно Београд троши само на дуван и, разуме се, колико штете и по своје здравље и здравље своје породице и, разуме се, по одржање свога живота. На несрећу, то је захватило опште друштво. Још се каже да код нас деца у основној школи чини ми се 45 одсто њих пуше. У Новом Саду, девојчице, и девојке и жене, 90 одсто њих пуше. А колико је то штете за здравље, колико се више добија и рак и друге болести, да се и не каже.

Бог ће нас, кад изађемо пред њега, ако смо верујући, али и све друге неверујуће, питати на шта смо употребили оно Његово имање које нам је Он дао на управљање. Да свагда знамо шта чинимо да би били достојни имена које носимо, Срба православних, који сада представљају и српски народ и веру православну. Бог вас благословио!

После сечења колача Његова Светост је ово рекао:

Честитајући вам данашњи празник, који слави ова болница, желим и управнику и господи лекарима, помоћном особљу и болесницима, свако истинско добро од Бога и нашега Господа, и светог Еванђелисте Луке.

Господ ђе увек бити са нама ако ми будемо са Њим. Његова помоћ и Његова рука и Његова благодат је увек око нас, ако се ми не окренемо од Њега и пођемо у супротном правцу од Њега. Његове благодати и Његовог пута и Његовог Царства Небеског. Оваквима какви смо пут Божији нам изгледа тежак. И заповести Његове за које свети Еванђелист Јован каже да „нису тешке“ (1Ин. 5:3) нама су тешке, зато што смо већ навикли на оно супротно, на оно што је грех и неспретно, па нам је оно што је у ствари лако, тј. заповести Божије, то нам изгледа тешко.

Напоменух вам колико је невоља и несрећа од никотина од једне дроге, истина једне од најблажих, али дроге. Онај који је научио да дише дим тај неће чистог ваздуха, а створени смо да нам се у плућима кисеоник сједини са црвеним крвним зрнцима и разноси кроз тело, јер без тога живота нема. Де факто наш је живот једна оксидација. Али ето, кад човек научи оно што је несретно и за њега и за све, њему је тад тешко да чист ваздух дише. Да не говоримо о пијанству, тој несрећи која нажалост у нашем народу није ретка а и кроз векове смо имали од тога несреће. И овога рата колико је само њих погинуло што се нису уздржали од пијанства! А то су наши непријатељи знали и искоришћавали. Да не говорим о другим несрећама које нас сналазе: да нас је сваког дана све мање. Не треба нам ни оружје, ни руке, ни Туђман, ни Изетбеговић, ако наставимо мм овако како наш народ иде. У погледу популације бићемо кроз коју годину мањина у овој земљи, не због тога што смо били кроз векове кадри и готови за слободу, за правду, за истину Вожију и за своју веру да гинемо и дајемо животе, него, дошли смо до тога да од своје руке страдамо у бесмислу овога света који у злу лежи.

Нека Господ помогне и Његов и наш свети Лука да тим путем којим је ишао и он и сви свети и који је лак, нађемо се у Царству Небеском, овако заједно, и да онде будемо кроз целу бесмртност која нас чека у блаженству Царства Божијег са свима светима. Бог вас благословио и свако добро даровао!

31. октобар 1996.

У име Оца и Сина и Светога Духа. „Ево дана који створи Господ, радујемо сс и веселимо се у њему“. У ове дане и године, браћо и сестре, мало је било времена за предах од невоља и тешкоћа и мука.

Један такав дан у којем можемо да се радујемо је данас, кад осветисмо ово место и овај часни крст, место на коме треба Божијим благословом да почнемо да градимо храм, Богу на славу и светом Димитрију, и за потребе свију оних који се Богу моле и у њега верују, који живе по Његовим заповестима и труде се да се на тај начин спасу и да помогну своме народу и свим људима добре воље у свету. Јер, честити, добри људи су, по оцени Божијој, заиста на корист свима, свакако највише себи и својој породици и своме народу.

Посветисмо ово место и Богу се молисмо и наменисмо и Његовом и нашем светом Димитрију да тај храм посветимо њему и да тај храм буде и знак наше захвалности Богу, светом Димитрију и братском грчком народу који нас је у несрећама ових ратних година и несрећа помогао, мислим, и пише није могао. А без те помоћи тешко би се и ми могли одржати у свим овим несрећама које нас снађоше и нашом кривицом и кривицом других. Али шта је било било је. Сада је пред нама да чинимо оно што можемо као и свагда.

Свети Димитрије је рођен почетком четвртог века док су још хришћани били гоњени од незнабожачког целог римског царства. Од побожних родитеља постао је и он хришћанин и васпитан хришћански. Отац му је био војни заповедник и кад је он узрастао на место оца постави га цар Максимилијан, знајући и његову храброст и његову вредност и способност, и особито му нареди да обрати пажњу на хришћане и да их свугде где стигне прогони. Супротно томе Свети Димитрије је помагао хришћанима, чинио све што је могао да их ојача и учврсти у вери. Кад то цар дозна, нареди да га баце у тамницу и да га муче. Кад се он није хтео да одрекне, он га рашчини и нареди да се погуби и војници га копљем убише.

Знао је, браћо и сестре, то да постоји нешто важније и од живота и од овог света целокупног. То су знали преци наши кроз векове и у слободи и у ропству, и у миру и у борбама, поучени од својих мајки да је боље изгубити главу него своју огрешити душу. И то су држали на Косову свети кнез Лазар и преци наши, дошавши да бране своју слободу и своју земљу, да бране и себе и своју веру, не да отимају туђе, него да бране своје.

Томе светом Димитрију да се молимо и сада и свагда, да нас подржи у свему светом и честитом и миломе Богу приступачном, онако као што су преци паши држали, поучени и од Светог Саве и других светих из рода нашега, и мученика и новомученика.

Слава Богу кроз толике године кад се успело само да се подигне један мали храм на Карабурми, а ево сада захваљујући и заузимању и градоначелника и осталих власти, дозвољено нам је на више места да подигнемо храмове за оне који то хоће и који то желе. Никада не намећући другоме ни наше убеђење, ни нашу веру. Кроз векове ми нисмо били ни такав народ, ни таква вера да смо некога за зор и на силу угонили у нашу веру. Него и сада и свагда да чувамо своје и надамо се у Господа и светог Димитрија да ђе овај храм кад се подигне бити Богу на славу и светоме Његовом и нашем Димитрију и свима светима и да ће бити од користи и свима православним, и нама и браћи Грцима и свима другим православним који ће у њему моћи да се Богу моле, да се поучавају и речи Божијој и да њоме хране своје душе. Као што телу треба храна, тако треба и души, а то је реч Божија, наука Божија.

Господе, милостиви буди свима, па и нама. Господе и свети Димитрије помози и благослови. Амин Боже. Амин роду моме.

8. новембар 1996.

„Ко вac слуша мене слуша, а ко се вac одриче, мене се одриче; а ко се мене одриче, одриче се Онога који је мене послао. Вратише се пак Седамдесеторица са радошћу говорећи: Господе, и демони нам се покоравају у име твоје. А он им рече: Видех сатану где паде са неба као муња. Eвo вам дајем власт да стајете на змије и шкорпије и на сву силу вpaжију, и ништа вам неће наудити. Али се томе не радујте што вам се духови покоравају, него се радујте што су имена ваша написана на небесима. У тај час обрадова се духом Исус u рече: Хвалим те Оче, Господе неба и земље, што си oвo сакрио од мудрих и разборит их, а открио то безазленима. Да, Оче, јер је тако била воља Tвoja“

(Лк 10:16–21; зач. 51)

У име Оца и Сина, и Светога Духа! Богу се помолисмо браћо и сестре, и овога дана као и сваког дана, молећи се Њему Свесилном Богу у Светој Тројици да ми будемо увек са Њим, јер ми знамо да Он нас неће никада оставити ако ми Њега не оставимо, не само својим одрицањем речима него и својим делима супротним Њему и несрећним и за нас и за наш народ и за цело човечанство, помолисмо се да буде са нама у свему ономе што је свето, честито и Њему миломе Богу приступачно, све оно што је одржало толике народе православне па и наш у свим несрећама историјским које су га сналазиле.

Помолисмо се, браћо и сестре, и Његовим и нашим Светим Арханђелима Михаилу и Гаврилу и осталим силама небеским, анђелским, у овоме храму њима посвећеном од предака наших, где су се они кроз векове и Богу и светима молили, кажем и понављам, да би остали народ Божији онако како ваља и требује, без обзира на тешкоће у којима су се налазили. Знали су то свагда и у миру и у рату, и у ропству и у слободи и у борбама за ослобођење, да пред нама стоји непролазни живот у Царству небеском ако га заслужујемо спремајући себе, своју личност, своју душу за Царство небеско свим оним што је свето и праведно.

Свети анђели створени су од Бога пре стварања људи, управо, у самом почетку стварања овога света целокупног. Јер се у Светом Писму каже да „у почетку створи Бог небо и земљу“ (1Быт. 1:1). У почетку, то значи у почетку времена, јер и времена дотле није било. Бог је у вечности, а вечност је стална садашњост. То није време које постаје и које нестаје. Дакле, под речју небо“ подразумева се стварање светих анђела. Они су били створени, као и ми доцније, са слободном вољом, али нижим типом слободне воље које је у „моћи не грешити“, с тим да трудом својим, јачајући ту вољу, дођу једног дана до више слободе „не моћи грешити“ коју Бог има одувек, а свети анђели и свети људи онда кад су је достигли и њоме живе и данас и свагда до краја света у Царству небеском и после краја света, у бесмртности. Међутим, верујем да ви знате да се један број анђела погордио пожелевши да они буду изнад свега и отпао од Бога и постали су зли демони. Јер, кажем постоји јачање своје воље и израстање до вишег типа „не моћи грешити“. Али има и падања грехом све ниже и ниже докле се дође до потпуне неслободе, „не моћи не грешити“, у коју су упали ти зли демони, а упадају људи својим гресима ако се до краја живота не покају, не исправе свој живот.

Шта је дакле, задржало светог Арханђела Михаила и Гаврила и остале свете анђеле уз Бога, да не падну и они у тај грех гордости, сујете и несреће? И Василије Велики каже да је то била безмерна љубав према Богу. Из Светог Писма из речи светог апостола Павла видимо да је љубав оно што је ослабило најпре у тим анђелима који су постали демони, да је напослетку потпуно изгубе, и каже свети апостол Јаков: „И анђели“ вели, „верују и дрхћу“, „и демони верују и дрхћу“ (Иак. 2:19). Дакле они неминовно знају за Бога, не могу да Га одричу. Али Га одричу својим окретањем од Њега и идењем у супротном правцу. И „дрхћу“, вели. А на другом месту свети апостол Јован каже: “ Савршена љубав изгони страх напоље“ (1Ин. 4:18). И ми, кад будемо достигли савршену љубав, страха нећемо имати ни од чега, а дотле имамо, страх од греха, од онога што нас одељује од Бога. Дакле, љубав је оно што ће и нас задржати у вери у Бога и јачати у нама ту вољу слободе коју нам је Бог даровао да дођемо до више слободе „не моћи грешити“, ако се будемо трудили. То је, дакле, оно што су преци наши знали увек, што су држали и издржали до краја и по тој вери живели сваког часа, свакога дана и до краја живота. Зато се они налазе и у Царству небеском славећи Господа заједно са светим анђелима.

Служба светих анђела, знамо из Светог Писма, је да својом вером, својом љубављу прослављају Бога и себе на тај начин, и да, врше дужности које им Бог одређује у делу спасења људи. Дакле, служење је оно што и нас и њих уздиже и пред Богом и пред вечношћу. Бити спремни на службу свима у свему што је добро, и за њихово и за наше спасење. Колико је пута у Светом Писму Новог Завета изнета та служба светих анђела пред рођење Светог Јована Крститеља и пред рођење Господа кад се јавља свети Арханђео Гаврило, и при самом рођењу Господа кад се јавља мноштво анђела небеских. Из Светог Писма знамо да ће Господ на крају света послати анђеле своје да трубним гласом позову и призову све до тада умрле са свих крајева земље. И ти праведници чуће глас Господњи, Господа Исуса, Судије Праведнога: „Ходите благословени Оца мога да примите Царство hoje вам јс спремљено од постања света“ (Мф. 25:34).

И сада и свагда браћо и сестре, да се Богу молимо и прецима нашим да нам помогну да се ми нађемо у томе броју, јер је то смисао и циљ нашега рођења и рођења свију људи, али ако хоће и потруде се уз помоћ Божију и достигну то.

Прослављамо ове године храмовну славу, свете Арханђеле у овако дивно украшеном овоме светом храму, цркви Саборној, захваљујући прилозима и помоћи и добрих људи, и појединаца, и предузећа, такође и владе Републике Србије и Скупштине града, и кажем и понављам, прилозима појединаца и разуме се средствима Саборне цркве. Захваљујем свима на ономе што су добро учинили на славу Божију и на корист и нама да се и ми имамо где Богу молити и да се подсећамо на красоту дома Божијег Царства небеског које нас очекује.

Господе помози и благослови и свети Арханђели будите увек с нама.

Ове године домаћин славе је госпођица Маја, а Господ ће помоћи и платити добрим за добро и њој и њеној породици, родитељима који су и пре били у томе својству домаћина. Такође, да Господ благослови и свети Арханђео и домаћина идуће године, да благослови њега, његов дом. Да благослови све нас, све вас, особито оне који свете Арханђеле славе као своју домаћу славу. Бог вас благословио!

21. новембар 1996.

„Иза њим иђаше народа много, и притешњаваху Га. И жена нека која је дванаест година боловала од течења крви, и много препатила од многих лекара, и потрошила cвe што је имала, и ништа јој није помогло, него јој је још горе било, кад је чула за Исуса, дође с народом u дотаче се остраг хаљине његове. Јер Говораше у себи: Ако се само дотакнем хаљина његових, оздравићу. И одмах пресахну извор крви њезине, и осети у телу да оздрави од болести. И одмах Исус осети у себи силу што изађе из њега, и обазревши се на народ рече: Ко се то дотаче мојих хаљина? И рекоше му ученици његови: Видиш где те народ притиска, и питаш: Ко се дотаче мене? И он се обазираше и виде ону која то учини. А жена, уплашивши се и дрхтећи, знајући шта јој се догодило, дође и клече пред њим, и каза му сву истину. А он јој рече: „Кћери, вepa твоја спасла те је; иди с миром и буди здрава од болести cвoje! Док он још говораше, дођоше од старешине синагоге говорећи: Кћи твоја умре; што јој трудиш Учитеља? А Исус, чим је чуо реч што казаше, рече старешини синагоге: Не бој се, само веруј! И не даде да ико пође осим Петра и Јакова и Јована брата Јаковљева. И дође у кућу старешине синагоге, и виде вреву и оне који плачу и лелечу много. И ушавши рече им: Шта сте се узнемирили и плачете?Девојчица није умрла. него спава. И подсмеваху му се. А он истеравши cвe узе оца и матер девојчице и оне које беху са њим, и уђе где лежаше девојчица. И узевши девојку за руку рече јој: Талита куми, што значи: Девојчице, теби говорим, устани! И одмах устаде девојчица и хођаше; а беше од дванаест година. И зачудише се чудом великим. II запрети им врло да нико не дозна за то: u рече да јој дају да једе“.

(Мк. 5:24–43; зач. 21).

Моћ вере видимо из овог одељка, из овог примера са женом која је боловала толике године. Само ако се дотакнем, вели, одеће Његове, оздравићу… И Господ осети силу која изађе из Њега“. Сила Божија је оно што је лечило и сада и свагда. Та велика вера жене: „ако се само дотакнем хаљине оздравићу“, то да имамо у виду, да имамо и ми веру и да се не бојимо ничега сем греха, и због греха да се бојимо управо Бога, јер је сваки грех, грех, према Богу.

И то да напоменем, ово што чусте из Апостола који је прочитан, где апостол назива Свету Богородицу женом. Она је пред законом и пред људима заиста била жена, супруга светог Јосифа, али само пред иконом. У ствари, она је била за њега заручена зато што је код Јевреја то био брак и по речима Светог Јована Дамаскина кога данас прослављамо, да доведе у забуну, у заблуду, оног ђавола који је знао из речи пророка Исаије да ће девојка зачети и родити сина (Ис. 7:14), и он је обраћао пажњу на девојку, а Свету Богородицу оставио по страни, јер је знао да је она жена. По речима Светог Јована Дамаскина рекох, зато се она назива женом овде и на другим местима код апостола, јер је она пред законом била „жена Јосифова“. А сами знате да је она зачела од Духа Светог; Она је била девојка пре рођења (Христовог), у рођењу и после рођења. Толико, да знате и себи и другима одговорити, јер имају секте протестантске које тако не уче.

17. децембар 1996.

„Ето,ја вас шаљем као овце међу вукове. Будите, дакле, мудри као змије и безазлени као голубови! А чувајте се од људи јер ће вас предати судовима, и по синагогама својим тући ће вас. И пред старешине и цареве изводиће вас мене ради за сведочанство њима. и незнабожцима. А кад вас предаду не брините се како ћете или шта ћете говорити: јер ће вам се у онај час дати шта ћете казати. Јер нећете ви говорити, него ће Дух Оца вашега говорити из вас. А предаће брат брата на смрт и отац сина; и устаће деца на родитеље и побиће их. И cвu ће вас мрзити због имена мога; али који претрпи до краја тај ће се спасти“.

(Мф. 10:16–22; зач. 36)

Бити заиста човек у овоме свету, то је бити као овца мећу вуковима, јер „сав свет у злу лежи“ (Ин. 5:19). Говорио сам, да поновим, то треба да запамтите добро: овца међу вуковима је у опасности са две стране. Прва је да је вуци онемогуће, односно да је раскину. Зато вас Син Божији не шаље. Друга је опасност да овца видећи и закључивши да се међу вуковима не може одржати друкчије него само као вук, да и она постане вук, да наоштри зубе, да научи да урла, папке претвори у канџе и од овце постане вук. Христос нас не шаље ни за то, него да ми својом вером и животом по тој вери приволимо вукове да постану овце Христове, ако хоће.

Да се ослободимо обеју опасности, Христос даје решење и каже: „будите, дакле, мудри као змије и безазлени као голубови“. Мудрост ће вас сачувати да вас вуци не онемогуће, да вас раскину. А безазленост, доброта, ће вас сачувати да ви не постанете вуци. С друге стране то значи и то да ми своје умне, разумне способности можемо да развијемо све више и више, бесконачно, али под условом да паралелно са тим развијемо у себи и доброту, јер ће онда доброта давати равнотежу. Ум је, што је овога света, које гледају заједно с нама и муве и пчеле са својих хиљаду очију. Али ми умом видимо оно што не могу да виде, то су оне унутрашње духовне стварности и вечност.

Али ум је хладан. Сече понекад кроз срце, поред срца. Доброта је насупрот томе топла, али слепа. У нашем народу се, то понављам, каже: Добар и луд браћа. Тј. ако је неко само добар а мале памети, свако га не само искоришћава него и исмејава, подмеће му ногу. Е, да не би нам ум прешао у злоћу, што кажу, а доброта да не би прешла у глупост, треба сјединити и ум и доброту. То је прави човек еванђелски, права личност хришћанска православна. И ум и доброта.

У опасности смо да човек развија ум, а заборави на доброту или је то по њему за мање, ниже људе, и упропасти дабоме свој живот и живот својих ближњих. Јер, сви ти велики злочинци, преваранти, они имају развијен ум и често велике способности и школске чак, разрађене. А дабоме, доброта што рекох и она је недовољна и мањкава.

Ту је дакле решење за човека хришћанина. Развијати ум од Бога нам дат и њиме смо поред другога ми различити од осталих живих бића који имају само инстинкте. Имамо и ми инстинкте, али имамо ум дарован нам од Бога и чиме нас је Он уздигао. Имамо и срце и вољу и слободу. Нека Господ поучи нас и помогне да увек имамо и развијамо ум и доброту, Њему за славу, нашој породици, нашем народу и свему човечанству на корист, а нама и њима на спасење. Бог вас благословио!

16. јануар 1997.

„Тада дође Исус из Галије на Јордан Јовану да Га oвaj крсти. А Јован му брањаше говорећи: Ти треба мене да крстиш, а ти ли долазиш мени? А Исус одговори и рече му: Остави сада jep тако нам треба испунити сваку правду. Тада Га остави. И крстивши се Исус изиђе одмах из воде; и гле, отворише му се небеса, и виде Духа Божијег где силази као голуб и долази на њега. И гле, глас са небеса који Говори: Oвo је Син мој љубљени који је по мојој вољи“.

(Мф. 3:13–17; зач. 6)

У име Оца и Сина и Светога Духа! Помолисмо се Богу, браћо и сестре, у данашњи велики празник Богојављења, празник који је првобитно у Цркви означавао јављање Божанства Сина Божијег у овом свету. Означавао је и Његово рођење и Његово крштење на Јордану и почетак Његове проповеди и Његовог чуда, ради нас и ради нашег спасења.

И на данашњи дан се крштавало мноштво оних који су се за то спремали, првобитно било Јевреја или незнабожаца, који су се спремали за тај чин калемљења на чокот Христа, уласка у Цркву Свету, која је стуб и тврђава истине и у којој се спасавамо, и у којој постајемо чланови Тела Сина Божијег, да с Њим заједно и страдамо, с Њим заједно и васкрснемо, тј. Његовим васкрсењем, Његовим страдањем да се спасемо.

И од старине у Цркви је било освећење воде на овај дан, која, већ знате и сами, да не понављам бива да се не квари годину и више. Па се на тај начин освећујемо сви силом Божијом која се ево даје и нама као знак благослова и благодати Божије која дејствује и данас и свагда. Нека вам је срећан данашњи празник и Христос се јави!

Бог вас благословио!

19. јануар 1997.

„Taдa приступише ученици његови и рекоше му: Знаш ли ga фарисеји, чувши ту реч; саблазнише се? А он одговарајући рече: Свако дрво које није усадио Отац мој небески, искорениће се. Оставите их, слепи су вођи слепима; а слепи слепога ако води, оба ће у јаму пасти. А Петар одговарајући рече му: Растумачи нам причу ову. А Исус рече: Е да ли сте и ви још неразумни? Зар још не знате да cвe што улази у уста иде у трбух, и избацује се напоље?А што излази из уста излази из срца, и оно погани човека. Јер из срца излазе зле помисли, убиства, прељубе, блуд, крађе, лажна. сведочанства, хуле. И oвo је што погани човека, а неумивеним рукама јести не погани човека“.

(Мф. 15:12–20; зач. 61)

Овде је реч о пропису закона Мојсијевог који је Бог дао Јеврејима, али који су били по духовном још неузрасли, још као деца којој се морају давати одређене заповести: ово чини, ово не чини и редом.

А нама хришћанима који смо узрасли и зрели, нама су дати уопште принципи: љубав према Богу и према ближњима. Ако будемо љубили Бога, ми нећемо, дабоме, ни клањати се идолима, нећемо ни да не слушамо Његову реч. Ако будемо љубили своје ближње, ми ћемо чинити све оно што закон Мојсијев наређује и још несравњиво више. Зато је Господ преко Мојсија дао прописе да не смеју да једу јела и набројана су која су то јела, да би се они разликовали од осталих незнабожачких народа и по јелу. Принцип је ево у томе био. Тако, ако су они јели на пример свињско месо или од животиња које су нечисте, које немају папке, а онда је редом набрајано у Закону, кажем подробно, која су јела нечиста, они су учинили грех. Ми пак, уздржавајући се од јела уз пост, ми се не уздржавамо зато што су та јела нечиста сама по себи, онда та јела не би могли јести ни кад је мрс – него се уздржавамо зато што је, по речи Светог Василија Великог: „Установа поста уређена у Рају, да се не једе од тога, да би јачали своју вољу“, пошто је храна биљна посна, блажа је, и да би тако имали прилику и да би касније могли јасније разгледати своје духовно стање и исправљати се, избацивати навике рђаве, и радити оно што је врлина.

И онда и ову другу реч. Дакле, да разумете у чему је разлика између нашег поста и закона јеврејског. Каже Господ: „из срца излази оно што излази на уста, а то су: зле мисли, зле речи, дела и редом. И то је оно што човека чини нечистим“. И још вели да су Јевреји, да би се фарисеји саблазнили, како је он рекао „тешко свету без саблазни“. „Саблазни“, вели, „морају доћи јер ђе увек бити рђавих људи. Али тешко човеку преко кога долазе саблазни“ (Мф. 18:7). Међутим, Он на ово не обраћа пажњу, јер Он није рекао ништа што је саблажњиво. А они су због својих већ рђавих навика, стечених навика, због којих нису ни примали Господа Исуса као Светитеља, они – фарисеји, садукеји и остали што год је Он рекао то је њих већ саблажњавало. Тако да Он каже: „И слепе су вође слепима, и ако слепац слепог води, оба ђе у јаму пасти“.

Трудите се, дакле, да будемо они који имају очи чисте, да видимо не само овај свет и да га гледамо са осталим живим бићима, него да имамо и духовно око чисто, то је ум, да видимо онај свет и суштину свију ствари и свију заповести. Дакле, да будемо они који имају уши да чују што је добро и који имају очи да виде шта је добро. У зло не гледати. Ми се можемо и окренути кад видимо нешто зло и побећи, а разуме се можемо и затворити капке да нас оно што је зло, не повуче. Христос је, кажем, највише осудио саблазан, тј. кад ми којима је више дато чинимо оно што је грех и саблажњавамо, повлачимо зна зло оне слабије. Он је то највише осудио. Али нигде нема Његова реч да су блажени они који су саблажњени. Сви ми имамо ум и разум и снагу да се одупремо саблазни и да на тај начин избегнемо њену погубну силу која вуче у грех, Бог вас благословио!

3. фебруар 1997.

„А он рече: Пазите да вac не преваре јер многи ће доћи у име моје говорећи: Ја сам, и: време се приближило. Немојте дакле ићи за њима, А кад чујете за ратове и немире, немојте се уплашити: јер cвe то најпре треба да буде, али није одмах крај. Тада им рече: Устаће народ на народ и царство на царство; И земљотреси велики биће по местима, и биће глади и помори, и страхоте и знаци велики биће с неба“.

(Лк. 21:8–11; зач. 105)

„Заиста, заиста вам кажем: Кo моју реч слуша и верује Ономе који ме је послао, има живот вечни. и не долази на суд, него је прешао из смрти у живот, Заиста, заиста вам кажем,, да долази час, и већ је настао, када ће мртви чути Глас Сина Божијег, и чувши Га оживеће. Јер као што Отац има живот у себи, тако даде и Сину уа има живот у себи: И даде му власт u да суди, јер је Син Човечији. Не чудите се томе јер долази час у који ће cвu који су у гробовима чути Глас Сина Божијег, и изићи ће они који су чинили добро у васкрсење живота, а они који су чинили зло у васкрсење суда“.

(Ин. 5:24–30; зач. 16)

Данас у недељу Месопусну врши света Црква парастос свима упокојенима од века: оцима, браћи и сестрама нашим.

Ми смо у Христу једно, једна Црква којој је глава Христос, а ми смо сви мистички тело Цркве, тело Христово. У Цркву Христову спада и Господ као глава те Цркве, Света Богородица и сви свети Мученици и остали Свети у Цркви торжествујућој, а такође и ми живи који смо још у Цркви војинствујућој. У ту Цркву спадају, кажем, и сви упокојени у Господу. И наша је дужност, ако можемо рећи за љубав да она има дужност, да се сећамо својих упокојених јер смо заједница, остајемо то и по смрти њиховој и нашој кад дође, заједница остаје са Богом и њиховим и нашим, и са свима светима и са свима нашим упокојенима.

Молећи се за упокојене и данас и свагда, да не заборавимо да тај час чека и нас и да се трудимо и сада, јер не знамо кад ђе тај час доћи и да будемо достојни изаћи пред Сина Божијег да би чули Његов глас: Ходите благословени Оца мога, да примите Царство које вам је спремљено од постања света“ (Мф. 25:34). То да буде и данашња наша опомена и данашњи наш савет и себи и свима. Нека се Господ сети упокојених слугу Својих који су у вери и животу по вери и отишли са овога света и помогне и нама и да имамо у виду тај час изласка пред Њега, Судију Праведнога, да живимо и сада са том вером, животом по тој вери светој православној. Бог вас благословио!

1. март 1997.

Пазите да милостињу своју не чините пред људима. да вac они виде: иначе плате немате од Оца својега који је н.а небесима. Када, дакле, дајеш милостињу, не труби пред собом, као што чине лицемери по синагогама и по улицама да их људи хвале. Заиста вам кажем,: Примали су плату своју. А ти кад чиниш милостињу, да не зна левица твоја шта чини десница твоја, да би милостиња твоја била у тајности; и Отац твој који види тајно, узвратиће теби јавно, и кад се молиш Богу, не буди као лицемери који радо по синагогама и на раскршћу улица стоје и моле се да их виде људи, Заиста вам кажем: Примили су плату своју. А ти кад се молиш, уђи у клет своју, и затвори врата cвoja, помоли се Оцу своме који је у тајности; и Отац твој који види тајно, узвратиће теби јавно. А када се молите, не празнословите као незнабожци, јер они мисле да ће за многе речи cвoje бити услишени, Не будите, дакле, слични њима; јер зна Отац ваш шта вам треба пре но што и заиштете од њега. Овако, дакле, молите се вu: Оче наш који си на небесима, да се свети име твоје; да дође царство твоје; да буде воља твоја и на. земљи као на небу; Хлеб наш насушни дај нам данас; и опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим; и не уведи нас у искушење, но избави нас од злога. Јер је твоје царство и сила и слава у векове. Амин.

Све је мени предао Отац мој, и нико не зна Сина до Отац; нити Оца ко зна до Син, и ако Син xoћe коме открити. Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити. Узмите јарам мој на себе и научите се од мене; јер сам ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим. Јер јарам је мој благ, и бреме је моје лако“.

(Мф. 6:1–13; 11:27–30; зач. 16:43)

Налазимо се у предворју почетка Великог Часног Поста који је Бог установио још у Старом Завету а Господ Исус и својим примером пошћења четрдесет дана и својим речима, ево, упутио нас зашто и како треба да држимо пост.

Пост је као што говорих и пре и као што сте свакако чули, и телесни и духовни. Потреба је и једнога и другога, јер смо и тела и душе. Свакако да је душа претежнија од тела, а тело што се каже од одела. Зато пост духовни нам је важнији од телесног. То не значи да телесно није важан, али је он само као помоћ за држање поста духовнога и Свети Јован Златоусти каже: „Шта ће ти вредети ако ти будеш држао пост и не будеш јео месо, а будеш гризао брата свога злим речима, пакошћу и другим?“

И још и ово: „А ви, каже, кад се молите, уђите у своју клет, затворите врата своја и помолите се Оцу вашему у тајности, а Он ће вам узвратити јавно“. То је реч о молитви нашој приватној, личној, за наше потребе. Али у цркви Христовој постоји и молитва заједничка, ево као што смо се и ми сада сабрали овде, која има један виши ниво, један виши смисао, за коју молитву поред ових речи које Господ упућује за сваку потребу свакога, каже: „Јер где су два или три сабрани у моје име ту сам и ја међу вама“. А како да не буде овде, где нас је толико сабрано, свакако у име Његово.

Исто тако кад чинимо милостињу да не чинимо јавно показујући пред људима да нас они хвале, него чинимо то да помогнемо брату у невољи, зато што знамо да смо браћа, да би се и он подигао и оспособио да и он може сам себе да издржава.

А они који су у невољи, немоћи, да им помогнемо да опстану, јер је то заиста љубав коју од нас Господ очекује према ближњима, сигурно, онолико колико се може. У данашњим приликама када се једва саставља крај са крајем, онолико колико можемо, не више, дабоме, не ни мање. Углавном не чинити то да нас људи хвале, јер је то лицемерје, то је сујета, то је гордост.

Данашњи дан, субота пред недељу ево ову сиропусну, пред сам Пост, посвећена је, Црква света је посветила, светим монасима, монахињама. Онима, дакле, који су свој живот посветили Богу и у молитви, у посту, у богомислију, уздизању душе своје, јачању своје душе провели свој живот и као што се каже у црквеним песмама: „Који су знали да покоре оно мање важно ономе што је више важно“, тј. тело души и они су нам на тај начин прокрчили пут којим треба и ми да идемо у ове посне дане држећи пост према могућности, мислим у погледу строгости.

Црква је одредила да тешким болесницима, од туберкулозе, шећерне болести и других тешких хроничних болести, да могу држати пост онај најблажи на риби и зејтину читаво време, исто тако жене трудне и које доје, такође тешки радници и престарели. Зато не претеривати, мислим у томе да ако је немоћан човек да држи сувише строг пост и да на тај начин онемоћа још више. Бог нам је дао разум, ми смо сарадници Божији да чинимо оно што по разуму можемо и разуме се по разуму проспетљеном Богом. И разуме се они који могу и поготово који имају и сувише резерве да држе пост строжији који је у једењу без уља, а уље суботом и недељом, и вина на Благовести и на Цвети.

Нека Господ помогне, и Оци свети који су знали да држе пост како треба и телесни и духовни, помогну и нама да и ми у ово време знамо како чинити за своје спасење и за помоћ свима људима добре воље, а толико их је данас разних јеретика који не држе пост никако и који нас осуђују што га држимо. Да се ми помолимо Богу и за њих, е да им Господ просветли ум унутрашњи и срце и да и они иду путем којим треба ићи. Дабоме, ми да им покажемо тај пут ћутке, онако како ваља и требује. Бог вас благословио!

8. марта 1997.

„Сутрадан хтеде Исус изаћи у Галилеју, и нађе Филипа, и рече му: Хајде за мном! А Филип беше из Витсаиде, из града Андрејева и Петрова. Филип нађе Натанаила и рече му: Нашли смо онога за кога писа Мојсеју Закону и Пророци: Исуса, cuнa Jocuфова, Назарећанина. И рече му Натанаило: Из Назарета може ли бити што добро? Рече му Филип: Дођи и види! А Исус виде Натанаила где долази к њему и рече за. њега: Eвo правог Израиљца у коме нема лукавства. Рече му Натанаило: Откуда ме познајеш? Одговори Исус u рече му: Пре него те позва Филип, видех те, кад беше под смоквом. Одговори Натанаило и рече му: Paвu, ти си Син. Божији, ти си цар Израиљев. Одговори Исус u рече му: Зато што ти казах да те видех под смоквом, верујеш? Видећеш више од овога. И рече му: Заиста, заиста вам кажем: од сада ћете видети небо отворено и анђеле Божије како узлазе и силазе на Сина Човечијега“.

(Ин. 1:43–51; зач. 5)

У име Оца и Сина и Светога Духа. Данас прослављамо, браћо и сестре, прву недељу светог и Великог Часног Поста која се назива недеља Православља, јер је у IX веку, 852. године када је православље надвладало иконоборство, одређено да ова недеља буде прослава управо тога славља, православља.

Наиме, било је и царева и епископа и других људи који су сматрали да су иконе недоличне у цркви иравославној. Ваљда из жеље да хришћанству на лак начин приђу и муслимани који немају никаквих икона, а такође и Јевреји, па под тим притиском и ти епископи и ти цареви желели су да се из Цркве уклоне иконе. Међутим, браћо и сестре, иконе су у Цркви од почетка. Јесте да у Старом Завету Господ у десет Божијих заповести наређује: „Не чини себи лика нити кипа, нити онога на земљи доле, немој им се клањати нити им служити“. Али у речи Господњој речено је и ово: рекао је Мојсију да не чини никакве слике нити кипове јер вели: „ниси видео Бога који се јавио. Шта то значи? Свети Јован Дамаскин каже: то значи кад га будеш видео, Бога у телу, онда можеш да чиниш иконе, јасно. И отуда је Црква Божија, по рођењу, односно по утеловљењу Сина Божијега, Његовом страдању и васкрсењу, почела и да слика иконе и да им се клања. Не клањамо се, браћо и сестре, по речи Светог Василија и свију светих нити оном материјалу, оној боји, нити оном злату, нити сребру или металу на коме је икона изображена, него се клањамо личности коју та икона изображава. Онако слично као што и ви сви ми нећемо слику, фотографију свога оца или мајке да бацимо некуда, него је ставимо на видно место, јер они представљају лик нашег родитеља, а то за нас није безначајно, а камоли кад је у питању лик Божији и Његових светих.

Да нас свете иконе подсете и то: прослављајући њих и ми да се потрудимо да уђемо у славу Царства Божијега, да будемо и постанемо синови и кћери Божије, да уђемо у блаженство тога царства и будемо свети. То је смисао и икона у Цркви и у домовима нашим. Да нас оне потсете на свете претке и наше и свију православних. Кад су они били људи као и ми од крви и меса, па својим трудом уз Божију благодат успели да своје душе обоже и да буду заиста небески грађани, да то можемо и треба да учинимо и ми, ако хоћемо. Иначе ако то нећемо, него своју душу учинимо недостојном Царства Божијега, упропастимо, будемо спремни за муке вечне, то је наша одговорност. Отуда у православној Цркви иконе јесте да приказују те историјске личности, али те личности које су успеле да постану небеске. И знате и у савременом свету, поготово у римокатоличкој цркви, да су њине иконе уствари као портрети људи овога света, врло лепи и женски и мушки, али сувише овога света, сувише тела на својој земљи. И овде ове иконе приказују људе, али људе пре би било у паклу него у рају. Хоћу то да кажем: да упоредивши на пример једну икону западну, једног Ел Грека или кога било од великих западних уметника, ви то видите жену са чарима овога света, а док на пример на оној прекрасној икони Свете Богородице са дететом Младенцем на рукама из Дечана, која је обишла цео свет и за мене најлепше што сам могао да видим, Света Богородица са Сином својим Господом Исусом, представља и девојку и пре рођења (Господа) и у рођењу и по рођењу, и Ону која је једина изабрана од свију нараштаја у свету да буде мајка Сина Божијега због њених квалитета, односно због њене чистоте душевне и светости, управо онако како се каже у Псалтиру „Сва је лепота кћери цареве изнутра“ (Пс. 45:13). И та унутрашња лепота кроз лице и уопште кроз појаву Свете Богородице и свију светих. Да знате разликовати икону пред којом се може молити и икону која вуче на овај свет и пред којом се не може молити као што каже један велики руски богослов који и пре као незнабожац, јер је био неверник и атеиста, кад је био у римској Сикстинској капели и видео лик Свете Богородице, Рафаелов, мислим, он се дивио том делу тога уметника, међутим постао је верујући, узрастао и постао свештеник православни, протојереј, једно велико име богословља. Кад је други пут био у римској Сикстинској капели и видео ту икону, он је написао и рекао: „Пред овом сс сликом не могу молити. Ту видимо једну лепу жену која, вели, по облацима гази као по снегу, и држи дете, и која можда и није девица, девојка. Не могу се молити“. Схватате о чему се ради. Да икона треба да нам представља личност овога света, историјску, било Господа Исуса, Свету Богородицу или Свете, али личности које су небеске. По речи Христовој: „Где сам ја, онде ће бити и слуга мој“. А где је Господ? У Царству небеском. Да се дакле, спремимо за Царство небеско, за блаженство тога Царства, сада у овоме свету. То је „једино потребно“ што каже Господ Марти у оној беседи Његовој у дому њеном. То да достигнемо. Разуме се да ми не презиремо ни тело ни овај свет, али нам је права отаџбина и прави наш живот у Царству небеском.

Нека би Господ помогао да овај Пост одржимо тако да из њега изађемо несравњиво бољи и здравији душом и телом него што смо у њега ушли. Бог вac благословио и свако добро даровао. Молим вac да будете кадри издржати овај Часни пост, макар ублажен на зејтину и риби, а мрсну храну да оставимо када дође Васкрс, по речи Светог Василија: као кад је човек жедан па колико му је она вода укуснија, па као што је, вели, гладан, колико му је храна укуснија, тако уздржавајући се од мрсне хране, колико ће нам она бити и укуснија и разуме се колико ће организам моћи боље да је искористи и употреби. Бог пас благословио!

16. марта 1997.

Благовести Беседа на Светој Литургији на Благовести у манастиру Ваведења Пресвете Богородице у Београду

„А после оних дана затрудне Јелисавета жена његова, и кријаше се пет месеци говорећи: Тако мије учинио Господ у дане oвe у које погледа на ме да ме избави од срамоте међу људима. А у шести месец послан би од Бога анђео Гаврило у Град Галилејски по имену Назарет, девојци зарученој за мужа, по имену Јосиф, из дома Давидова; и девојци беше име Марија. И ушавши к њој анђео рече: Радуј се благодатна! Господ је с тобом, благословена си Ти међу женама! А она видевши га, уплаши се од речи његовe и мишљаше: какав би oвo био поздрав? И рече јој анђео: Не бој се, Mapuja, јер cu нашла благодат у Бога! И eвo зачећеш u родићеш сина, и наденућеш му име Исус. Он ће бити велики и назваће се Син Вишњега, и даће му Господ Бог престо Давида оца његова: И цароваће над домом Јаковљевим вавек, и царству његову неће бити краја, А Марија рече анђелу: Како ће то бити кад ја не знам за мужа? И одговарајући анђео рече јој: Дух Свети доћи ће на тебе, u сила Вишњега осениће те; зато и оно што ће се родити биће свето, и назваће се Син. Божији, И ето, Јелисавета рођака твоја, и она заче сина у стаpocти својој, и ово је шести месец њој, коју зову нероткињом. Јер у Бога је cвe могуће што каже. А Марија рече: Eвo слушкиње Господње – нека ми буде по речи твојој!И анђео отиде og ње“.

(Лк. 1:24–38; зач. 3)

У име Оца и Сина и Светога Духа. Данас браћо и сестре, Богу се помолисмо на овај велики празник почетка нашег спасења као што се каже у црквеној песми. И ви знате да је данашњи дан, празник, када се свети Арханђео Гаврило по Божијем наређењу јавио Пресветој Богородици и наговестио да ће ова родити Сина Божијега. Она је прихватила одмах вољу Божију и само питала „Како ће то бити кад ја не знам за мужа?“ Док је исти Свети Арханђео јавивши се првосвештенику Захарији наговестио да ће му жена Јелисавета родити сина и да му да име Јован, а Захарија је показао неверовање, јер је знао да је жена његова нероткиња и већ стара, а и он да је већ стар. И онда је питао „какав је знак тога“ и зато је био кажњен немилом – онемео је до дана док се то све не збуде. Света пак Богородица, кад је Арханђео рекао да ђе „Дух Свети сиђи и сила Вишњега је осенити“, рекла је смирено „Ево слушкиње Господње, нека ми буде по речи твојој.

Господ не чини никад насиље пред човеком коме је даровао слободу, као и над анђелима, разуме се. Он ту слободу коју је дао и држи, поштује је. Ако човек неће да иде путем Божијим, да се спасава, Бог га неће на силу да спасава јер би то било насиље, а Бог не може чинити насиље, као што Бог не може чинити ни грех јер грех и насиље нису моћ него немоћ. Јесте да је Бог свемогућ, али свемогућ у добру, разуме се.

И још ово да напоменем, да често имамо и тешкоћа са схватањем у овом свету, са тражењем не да мушко и женско буду једно у Христу Господу, него да буду исто. Јер у ствари, у свету тај феминистички покрет данас, женски лоби што се каже, то је уствари ево то, или још боље што каже Ото Вајнингер да је феминистички покрет данас уствари тражење еманципације блуднице у жени, не личности и мајке, личности у њој“. Треба имати у виду да је Света Богородица, и женски род са Њоме, уздигнут на највишу висину и певамо сваког дана и читамо да је Она „часнија од херувима и славнија неупоредиво од серафима“, јер је Она једина изабрана изнад свега рода људског да буде мајка Сина Божијега. То је оно што сваку жену диже на највећу висину ако, разуме се, и она се труди у томе што је и Света Богородица по својим духовним квалитетима изабрана да буде Мајка Божија.

„Сва лепота кћери цареве је изнутра“ (Пс. 45:13), каже у псалму. И том лепотом, том унутрашњом чистотом жена зрачи и светли. Кад би жене у свету имале то у виду овај свет би био сасвим друкчији. Но, у ово садашње време, а биће и теже јер је Господ Исус рекао да што год се будемо даље приближавали крају света, да ће бити све теже и теже за истинску веру у овоме свету. Али нам је Он то унапред рекао да се припремимо и спремимо и да на тај начин у овоме свету будемо сведоци Сина Божијега, и мушки и женски род.

Данас имамо и ту прилику и радост да добијемо и новог служитеља у Господу, новог ђакона. А реч грчка „ђаконос“ и значи то. Служитељ, слуга. Имати у виду реч Господњу: „Ко хоће да буде највећи нека служи свима, јер ни Син Човечији“, тј. Он, „није дошао да му служе него да он служи и да да живот свој у откуп за многе“. Никад не заборавити да је Син Божији до своје тридесете године на земљи био дрводеља, имао жуљевите руке и да се није стидео да пружи руку да добије за издржавање за оне јармове и плугове што је, каже се у време Светог Јустина Мученика, Он израђивао. Један такав интелектуалац, једна таква личност као што је свети апостол Павле, није се стидео да дању док је приповедао, ноћу је радио, правио је од козје длаке оне џакове и оне простирке и шаторе као што је у оно доба било на Истоку. Радили су и свети Василије Велики, свети Григорије Богослов и редом свети. Зато и ми никаквог посла да се не стидимо и не либимо, само да се стидимо и бојимо онога што је грех и онда ћемо заиста вером својом и животом по вери остварити смисао и циљ нашег живота у овом свету, тј. задобити блаженство у правој нашој отаџбини небеској у Царству небеском.

Молимо се данас Светој Богородици да нас подржи у свему светом и честитом, поготово све девојке, све жене у овоме свету и да наш народ и све народе у свету сачува од несрећа које су нас снашле и које нас сналазе. Пресвета Мајко Божија, помоли се Сину твоме и Богу нашем да нам помогне да останемо људи, народ Божији, народ Његов, деца Његова и у овоме и ономе свету. Бог вас благословио и сретан празник!

Након службе, при изласку из цркве, Његова Светост се поново обратио окупљеним верницима и рекао: „Приметио сам да овде, у овом манастиру за време Литургије влада и ред и мир. Али кад се заврши Литургија настане једна општа прича као да смо на пијаци. Црква је остала црква, у особитом смо присуству Божијем, Бог је свуда и на сваком месту и ван сваког места, а поготову у храму Њему посвећеном. Али вас ипак молим да нам црква остане црква, да у миру, у реду, тишини можемо да се Богу молимо, а кад изађемо, широко је поље да можемо да причамо. Е дела, молим вас. Разуме се да има навика, али има и одвика. Оно што није добро, боље да се одвикнемо од тога и да другоме ко приђе са стране покажемо да и он схвати да ми знамо да је ово храм био и остао.

И још једно хоћу да кажем. Често видим да многи не знају шта ће са рукама при молитви, а онда неки овако, други онако, неки на начин склопљених руку као што бива у католичкој цркви. А од IX века пише у једном писму папа Никола Бугарима који су онда били под јурисдикцијом Запада, у коме они – Бугари су описали њему да Грци, вели, кажу ако се не држе руке прекрштене на грудима једне преко друге да је то, вели грех. Он одговара да има разних ставова кад је човек на молитви, оправдава западни начин склопљених руку, већ знате како се они моле. Али дабоме да постоји и овај начин који долази са Истока. Нећу да кажем да је тај начин једино исправан и правилан, али кад већ стојимо и Богу се молимо да нам онда ипак буде тај начин. Разуме се, певајући није могуће да човек увек држи склопљене руке на грудима, јер плућа треба да су слободнија. Не мислим да је то најглавније и да ако тако будемо поступали да ћемо отићи право у рај, али има ред који треба ипак да држимо, који није од јуче, него ево преко хиљаду и више година.

7. април 1997.

„И узевши опет Дванаесторицу поче им казивати шта ће му се догодити: Eвo идемо горе у Јерусалим, и Син Човечији биће предан првосвештеницима и књижевницима, и осудиће Га на смрт, и предаће Га незнабошцима; и наругаће му се, и шибаће Га, и пљуваће Га, и убиће Га, и трећи дан васкрснуће. И дођоше пред њега Јаков u Јован, синови Зеведејевu, говорећи: Учитељу, хоћемо да нам учиниш што ћемо те молити. А он им рече: Шта хоћете да вам учиним? А они му рекоше: Дај нам да седнемо један с десне стране теби и други са леве, у слави твојој. А Исус им рече: Не знате шта иштете; можете ли пити чашу коју ја пијем, и крстити се крштењем којим се ја крстим? А они му рекоше: Можемо. А Исус им рече: Чашу, дакле, коју ја пијем, испићете; и крштењем којим. се ja крстим крстићете се; али да седнете с десне стране мени и с леве није моје да дам, него ће се дати којима је припремљено. И чувши то десеторица почеше се срдити на Јакова u Јована. А Исус дозвавши их рече им: Знате уа они који се сматрају владарима народа Господаре њима, и великаши њихови владају над њима. Али међу вама да не буде тако; него који хоће да буде међу вама велики, нека вам служи; и који хоће међу вама да буде први, нека буде свима слуга. Јер Син Човечији није дошао да му служе него да служи, и да даде живот своју откуп за многе“.

(Мк. 10:32–45; зач. 47)

У име Оца и Сина и Светога Духа! У ову пету недељу Часнога и Великог поста, браћо и сестре, чини црква света помен Светој Марији Египћанки која је као и толики други и свети била најпре грешница, али је схватила да њен живот води у пропаст духовну, амбис, и покајала се и годинама монашки проводила свој живот, и душу своју и тело осветила.

Право покајање, браћо и сестре, ево као што видимо из живота свете Марије и свију светих, то је исправка живота и још, не оправдавање греха свога и грехова својих, самооправдање, него признање свога греха, онако као што је то јасно исказао блудни син. Он се није оправдавао што је живео онако кад је отишао из дома оца свога; Наговорили су ме којекакви људи. Него он признаје свој грех: „Згреших небу и теби, Оче“ (Лк. 15:21), и по Божијем и по људском закону згреших. Јер ако је други крив за мој грех, он треба да се каје. Кад ја нисам крив нема разлога да се кајем. А у ствари ја сам крив. Ако ме неко наговара и присиљава на грех и ако ја пристанем, ја сам крив. Јесте да је он испровоцирао, изазивао, наговарао, присиљавао, али ја сам пристао на наговор и на силу. Може и да ме убије, али да ме присили, то нема моћи ако се ја потрудим и уз Божију благодат која је увек присутна, издржим. Не оправдавати свој грех, јер то је бежање од искреног покајања.

С друге стране, Господ нас у светом Еванђељу опомиње на смиреност. Браћа Јаков и Јован, Његови апостоли, тражили су од Њега првенство: да они седну у Царству Његовом с десне и с леве стране Њега. А Господ их опомиње: „То не дајем ја, него ће се дати онима којима је приправљено“. А приправљено је онима који се спреме. Чиме? Служењем Богу и ближњим. „Јер ни Син Човечији није дошао да му служе, него уа Он служи“, и то да служи до смрти, смрти на крсту. Ви знате из Еванђеља какав је живот Његов био. Колико је гоњен још као дете, колико је после гоњен и у Назарету и у другим местима, колико је понижаван. „Што га слушате“, веле, „демон је у њему!“ (уп. Мк. 3:32), говорили су људи зли. А он је све то претрпео ради нас и нашег спасења и на крају на крсту молио се при оним мукама, док се она светина ругала испод крста: „Ако си Син Божији, сиђи са крста па да верујемо!“ (Мк. 15:32). А Он се моли, жалећи њих више него себе и своје страдање: „Оче, опрости им, не знају шта раде“ (Лк. 23:34).

Ето видите, ту је она несрећа греха, што човек постане роб, окрене се од Царства небеског, од Бога, од Сина Божијег у Царству небеском и иде у супротном правцу, а да то не схвата, не зна шта ради. А ми ако знамо и кад знамо шта он ради, да наша љубав и према непријатељима значи, да ми видимо да тај срља у пропаст и да га жалимо, да жалимо ту непоновљиву личност, и да се Богу молимо да и Он учини што може, да се и ташт тргне. А Бог свемогућ и може све, али не може да учини насиље над оним који неће да се спасе, јер насиље није моћ. Иако је Бог свемогућ, али насиље и свако зло није моћ него немоћ, а Бог је свемоћан, свемоћан за све оно што је добро и свето. Он да нам помогне да и ми Његовом помоћи и нашим трудом угледамо се на свете и свету Марију Египћанку, и да по речи Светог Григорија Богослова учинимо једно од двога доброга: или да не грешимо, јер је после лако одржати се, или, ако смо згрешили, да се одмах кајемо и исправљамо.

Нека вам Господ, и вама и мени, помогне да се у Царству небеском нађемо овако заједно на оној страни коју ђе Господ познати и признати за Своје. Бог вас благословио!

13. април 1997.

„И у трећи дан би свадба у Кани Галилејској, u онде беше мати Исусова. А позван бијаше u Исус u ученици Његови на свадбу. И кад неста вина, рече мати Исусова њему: Немају вина. Исус јој рече: Шта хоћеш од мене, жено? Још није дошао час мој. Рече мати његова слугама: Што год вам рече учините. А онде бијаше шест камених судова за воду, постављених по обичају јудејског очишћења, који хватају по две или по три мере. Рече им Исус: Захватите сад u носите пехарник. И однесоше. А кад окуси пехарник вино које је постало од воде, и не знађаше откуда је, а слуге знадијаху које су захватиле вoду, позва пехарник женика. И рече му: Сваки човек најпре добро вино износи, а када се опију, онда лошије; а ти си чувао добро вино до сада, Овим, у Кани Галилејској, учини Исус почетак знамења, u показа славу своју; u вероваше у њега ученици његови“.

(Ин. 2:1–11; зач, 61)

Господ је овим чудом учинио почетак осталих чуда које је Он учинио увек ради потребе људи. И ово чудо претварања воде у вино није Господ учинио зато да се људи опијају него што је очигледно да су то били сироти људи, док је било могуће да на свадби нестане вина. Прпо, учинио је то да им се нађе, дакле, у невољи, а друго, ми већ знамо и данас оно што је Господ као Бог већ знао и због тога створио и вино и није га забранио својим ученицима и хришћанима, а то је да вино у малим количинама делује као храна, одмах одлази у тело, у крв, брзо сагорена у организму и даје топлоту. Тако да кад га употребљавамо разумно, онако као што треба, онда нам служи на корист. Једно што даје ето топлоту као храну, друго оно лучи у организам готове састојке, не сам алкохол, него и танин, и киселине и друге састојке. Ако будемо употребљавали науку Христову онако како треба, она ће у нама деловати као вино добро, тј. давати снагу неопходно потребну.

То што Господ рече мајци: „Шта хоћеш од мене жено?“, то у нашем језику, за наш садашњи начин изражавања, изгледа грубо, обраћајући се мајци речју „жено“, али у њихово време то је представљало однос поштовања назвати мајку „женом“. Бог вас благословио!

5. мај 1997.

„И сишавши с њима, стаде на месту равном и много ученика његових; и мноштво народа из cвe Јудеје и Јерусалима, и из приморја тирског и сидонског. Који дођаше да Га слушају и уа се исцељују од својих болести, и које су мучили духови нечисти: и исцељаваху се. И caв народ тражаше да Га се дотакне; јер из њега излазаше сила и исцељаваше их cвe. Ион подигнувши очи cвoje на ученике cвoje говораше: Блажени сиромашни, јер је ваше Царство Божије. Блажени који сте гладни сада, јер ћете се наситити. Блажени који плачете сада, јер ћете се насмијати. Блажени сте кад вac људи омрзну и кад вас одбаце и осрамоте, и разгласе име ваше као зло због Сина Човечијега. Радујте се у онај дан и играјте, јер Гле, велика је плата ваша на небу. Јер су тако чинили пророцима очеви њихови“.

(Лк. 6:17–23; зач. 24)

У име Оца и Сина и Светога Духа! Богу се помолисмо у овај свети даи празновања светог оца нашег Василија Острошког Чудотворца и у дане кад прослављамо васкрсење Сина Божијега. Та вера у Сина Божијег који је умро ради нас, али и васкрсао Својом Божанском моћи, давала је увек снагу свима светима, светим мученицима, и светим људима и женама и деци, да издрже сва искушења у овоме свету па и смрт, не бојећи се никога и ничега сем Бога и знајући да и смрт за Христа значи живот. Јер Он је рекао: „Ко слуша моју реч и верује Ономе који ме је послао не долази на суд него прелази из смрти у живот“.

То су, браћо и сестре, знали и они наши праоци, оци, и сестре и деца који су у Другом светском рату бацани у оне јаме и у њима умирали. То су знали они у логорима, у Јасеновцу и редом. То су они који су овога рата грађанског, несрећног, а сваки је рат несрећа, разуме се, јер Бог не жели рат ни да људи гину, него зли људи нападају, Каин увек напада, Авељ мора да се брани, и, кажем, они су знали и бранили своју слободу, и домове, и своју веру, јер та вера даје и нама снаге да се одржимо на путу Божијем. Никада не смемо заборавити да вера православна значи не само науку којом се сваког часа живи и влада и поступа.

Свети Василије је такође живео у тешко време турског ропства, али је одржао и љубав према Богу и љубав према ближњима, према пастви својој, подневши најразличитије муке и тешкоће, и на тај начин Бог га је прославио јер је и он Бога прославио. Зато га и ми данас прослављамо као онога кога је Бог прославио. Уједно га прослављамо молитвом да помогне нама у ова времена да се одржимо онако како ваља и требује као православни Срби, православни хришћани. Јер, кажем, он зна муку и невољу ропства и тешкоћа ратних, пред Богом је велики да Га умоли да нам помогне. Но, понављам и себи и вама, браћо и сестре, Бог је увек испред нас, иза нас и са сваке стране, и готов да нам помогне; ако и ми будемо њега слушали и Он ће нас послушати. Никада не смемо то заборавити нити се угледати на злочинце, који сматрају да могу злочином учинити добро своме народу или својој породици и својој вери. То могу да мисле и да раде други, али ми православни хришћани, православни Срби то чинити не смемо. Бранити се треба од зла, од злочинаца, али бранити се онако како доликује православним Србима, са чојством и јунаштвом, што је наш народ кроз уста војводе изнео као веру своју и своје убеђење.

Нека Господ, и Његов и наш, свети Василије и свети Сава и сви свети из рода нашега помогну нам да се одржимо онако као што доликује, кажем, потомцима таквих предака. Не поводити се за злочинцима и за оним што је зло! „Не завиди грешнику!“, каже се у Светом Писму (Пс. 37:1; Притч. 24:19) јер нам ваља изаћи на Суд Божији, пред којим се злочином неће моћи нико оправдати, нити неистином, ни неправдом, него само истином, јер је Бог Истина, само правдом јер је Бог Правда, само свим оним што је свето и честито, јер свака светост и честитост од Бога долазе.

Свети оче наш Василије Острошки, теби се молимо, погледај на нас далеке своје потомке духовне, подржи нас у ова несрећна и тешка времена да будемо и останемо народ Божији, и сада и свагда! Амин. Бог вас благословио!

12. мај 1997.

„Исус пак уморан од пута сеђаше тако на извору; беше око шестога часа, Дође жена из Самарије дa захвати воде. Рече јој Исус: Дај ми да пијем. Јер ученици његови беху отишли у град да купе хране. Рече му жена Самарјанка: Како ти, који си Јудејац, тражиш од мене жене Самарјанке да пијеш? Јер се Јудејци не друже са Самарјанима. Одговори Исус u рече јој: Кад бu ти знала дар Божији и ко је тај који ти говори: дај ми да пијем, ти би тражила од њега и дао би ти воду живу. Рече му жена: Господе, ни ведра немаш, а студенац је дубок; одакле ти онда вода жива? Еда ли си ти већи од оца нашег Јаковa, који нам даде oвaj студенац и он из њега пијаше и синови његови и стока његова? Одговори Исус u рече јој: Сваки који пије од oвe воде опет ће ожеднети; а који пије од воде коју ћу му ја дати неће ожеднети довека, него вода коју ћу му ја дати, постаће у њему извор воде која тече у живот вечни. Рече му жена: Господе, дај ми ту воду да не жедним и не долазим овамо да захватам.“

(Ин. 4:6–15; зач. 12)

Богу се помолисмо, браћо и сестре, данас у недељу у овај седмични дан васкрсења Сина Божијега у који се спомиње еванђелски догађај кад је Господ Исус дошао на кладенац Јаковљев и затражио од жене Самарјанке да пије поду. Једно најпре да се поучимо, да је Господ ожеднео по својој људској природи, и још се ту каже да се уморио и да је седео ту код студенца. То је доживео по својој људској природи, јер је божанству неприступно и умору и жеђи и глади.

Из ових као и других речи еванђелских видимо, браћо и сестре, да јеретици криво уче да је Господ имао само једну природу, само божанску, односно да је божанска природа толико огромна да је она потпуно уништила, такорећи унутра, људску природу и да је Он остао само Бог. Они кажу да би то било исто, као кад би из једне чаше ми просули воду у море, океан. Оно би својом огромношћу ту воду такорећи у себи затворило и да не постоји. Та логика људска у односу на божанске ствари, разуме се да је сувише плитка, кратка и недовољна. Ако Господ каже: „Жедан сам, како онда ми људи можемо да кажемо: „Ниси ти Господе жедан, јер си ти Бог“. Ми знамо да Он као Бог није жедан, али као човек је жедан. Када еванђелиста каже да је Он ево уморан, зар ми да кажемо еванђелисти да ми знамо боље него он да Христос није уморан? И тако редом. И на крсту Он је страдао и умро по својој човечијој природи, али је Он једна личност страдао је Богочовек. Страдао, дабоме, својом људском природом. Још из овог догађаја видимо да Господ говори са једном женом и то се види из даљих речи, са једном грешницом. У оно доба ниједан учитељ у Израиљу, а и у другим народима не би се усудио да говори са женом и да јој износи тако високе ствари као што је Господ изнео тој жени Самарјанки, да је Бог дух и да му се ваља молити духом и истином. И даље да се неђе молити Богу само на гори овој нити у Јерусалиму него по свему свету. У то доба кажем и на истоку и на западу, како каже свети Григорије Богослов, мушкарци су доносили и прописивали законе и себи су осигуравали оно што су женама забрањивали. Свакако и да и у данашње време имамо сада и захтеве феминизма и тог женског лобија, где се не тражи да будемо једно у Исусу Христу, него да будемо исто. И ви видите и сами, и знате, до чега нас је то довело. Какав је страшни морални пад и у погледу међу женама и међу људима. Дакле, ми не признајемо, како каже свети Григорије Богослов, ту разлику у захтевима и ставовима. Оно што је Господ Исус прописао, једнако важи и за мужеве и за жене. „Блажени милостиви…“ Не само мушки, него и женски. „Блажени чисти срцем… и редом. Свака дакле, заповест Христова односи се једнако на мужеве и на жене. Разлика има, разуме се, не само телесних него и у психи, али оне нису такве да мушкарце чине вишим, а жене нижим, недостојним Царства небеског. Јесте да је по речи апостоловој и Библије најпре створен Адам, па онда од његовог ребра жена, али по тумачењу светих Отаца то је зато да се не би ни једно ни друго гордило. Бог је створио жену од исте природе коју је имао и Адам да знају да су једни у Христу Исусу. И онда, та љубав која постоји да она буде таква каква и треба да буде у бићима створеним од Бога. Не тежња за уживањем неодговорним, не тежња за грехом, оним што је супротно Богу, за прељубом, блудом и другим несрећама греха, него тежња ка поштовањем личности једнога у другом и чупању образа душе. „Ни прељубници, ни блудници, ни други грешници неће видети Царства небеснога (1Кор. 6:9–10).

Нека Господ који је оно прозрео, као Бог видео да је та жена имала „пет, вели, мужева и сада са којим си није ти, пели, муж“, нека Господ Који види и мисли наше и срца наша, Који види и дела наша да нам помогне, да нам ум и срце и вид, руке и све буде чисто од греха на путу за Њим у Царство небеско. „Где сам ја онде ће бити и слуга мој и слушкиња (Ин. 12:26), а Он је у Царству небеском коме и ми треба да идемо својом пером, животом по тој вери у части и светости. Бог вас благословио и свако добро даровао!

25. маја 1997.

„Oвo изговори Исус па подиже очи cвoje небу и рече: Оче, дошао је час, прослави Сина својега, да и Син твој прослави тебе; као што си му дао власт над сваким телом, да свему што си му дао, дарује им живот вечни. А oвo је вечни живот да познају тебе једнога и истинитога Бога и кога си послао Исуса Христа. Ја те прославих на земљи; дело cвpших које си ми дао да извршим. И сада прослави ти мене, Оче, у тебе самога, славом коју имадох у тебе пре него свет постаде. Објавих име твоје људима које си ми дао од света; твоји бијаху па си их мени дао, и твоју су реч одржали. Сад разумеше да је cвe што си ми дао од тебе. Јер реч које си ми дао, дао сам њима; и они примише, и познаше заиста да од тебе изиђох, и вероваше да ме ти посла. Ја се за њих молим, не молим се за свет, него за оне које си ми дао jep су твоји, И cвe моје твоје је, u твоје моје; u прославио сам се у њима. И више нисам у свету, а они су у свету, и ја долазим теби. Оче свети, сачувaj их у име твоје, оне које си ми дао да буду једно као ми, Док бијах с њима у свету Ја их чувах у име твоје; оне које си ми дао сачувах; и нико од њих не погибе осим сина погибли, да се испуни Писмо. А caдa долазим теби, и oвo говорим на свету, да имају радост моју испуњену у себи“.

(Ин. 17:1–13; зач. 56)

Оче игумане манастира Ватопеда, остала браћо монаси преподобни из Свете Горе, ми смо увек свесни, ми српски народ, шта смо примили, примивши хришћанство од матере Цркве у Цариграду. Примили смо и писменост и књижевност и остале способности оплемењене светим Еванђељем Христовим. Хришћанство је дакле, оплеменило наше природне способности тако да смо могли бити и остати народ Божији. Увек знајући да је бол,е изгубити главу него своју огрешити душу, јер је живот на земљи и земаљско царство привремено, а живот у царству Божијем је вечни.

Увек смо дакле, били свесни да смо то примили од свете браће Кирила и Методија, који су били из Солуна и били просветитељи словенског народа. Увек знамо да је наш просветитељ и учитељ и духовни отац, Свети Сава, васпитаник Свете Горе. Свету веру православну он је задобио и научио у дому својих побожних родитеља, али је ту веру продубио и знањем, умом, али и срцем и животом у Светој Гори и аутономију и аутокефалију наше Цркве добио је из Цариградске патријаршије. И због тога смо ми увек захвални мајци Цркви и грчком племенитом православном народу.

Захваљујем целом грчком народу на помоћи духовној и материјалној коју нам је указала у несрећама овог грађанског рата које су нас снашле. Каква је и колика та помоћ била у лековима и у храни и у одећи и у новцу, јер су браћа Грци то рано схватили колико нас непријатељи у свету представљају нељудима, неистинито и за своје себичне разлоге и они су у свету износили истину о нашем народу не зато што смо браћа и по вери и по историјским невољама и тешкоћама, него су то чинили због истине која је за нас православне хришћане увек Бог и од Бога. Дакле, за нас је увек служење истини правди и љубави, свему оном што је свето и честито служење Богу.

Та љубав ваша и целе Свете Горе показује се и данас овде доношењем свете иконе, свете Тројеручице, игуманије хиландарске, у нашу земљу, да нам увек буде и остане заштитница и помоћница и у овом животу и у ономе који нас чека.

Захваљујући вам, опет и још једном, молимо се Светој Богородици да буде заштитница и грчког народа и свију православних народа и свију људи добре воље у свету. И на крају да се заједнички једним умом и једним срцем, једним устима помолимо и ускликнемо Светој Богородици: Пресвета Мајко Божија, Пресвета Богородице, спаси нас. Амин.

6. јуна 1997.

Пресвета Мајко Богородице, векови су чекали долазак Твој на ову земљу, Тебе која си изабрана између свега рода људскога да будеш мајка Сина Божијега, да будеш лествица којом ће Бог сићи на земљу да нас земаљске људе и земаљске кћери учини синовима и кћерима Божијим и да нас поведе и изведе у царство Божије непролазно. Пред Богом су кроз векове молили се и клањали се свети преци наши, Свети Симеон Мироточиви и Свети Сава и толики други свети и из рода нашега и из рода свију православних народа. Ево и данас захваљујући љубави Свете Горе и свештеног Сабора светогорског, свију манастира, особито манастира Ватопеда и свију манастира у Светој Гори и монаха, данас дођосмо и ми овде да се поклонимо лику, икони Твојој светој. У име Српске цркве и народа српског верног, изражавам дубоку благодарност и љубав према свештеном сабору Свете Горе који су заиста из љубави према Богу, према Сину Божијем Господу Исусу и према Теби Пресвета Богородице пружили и нама могућност да се икони твојој светој и клањамо и молимо, и да се молимо Теби Пресвета Богородице: Радуј се заштитнице и спаситељице рода српскога вернога.

7. јун 1997.

Још сте чули како је казано старима: Не куни се криво, а испуни што си се Господу заклео. А ја вам кажем: Не куните се никако: ни небом јер је престо Божји; ни земљом јер је подножје ногама Његовим; ни Јерусалимом jep је град великога Цара. Ни главом својом не куни се, јер не можеш ни длаку једну белом или црном учинити, Дакле, нека буде реч ваша; да, да; не, не; а што је више од тога, од злога је. Чули сте уа је казано: Око за око, и зуб за зуб. А ја вам кажем уа се не противите злу, него ако те ко удари по десном образу твом, окрени му и други; и који хоће да се суди с тобом и кошуљу твоју уа узме, подај му и хаљину; и ако те ко потера једну миљу, иди с њим, уве“.

(Мф. 5:33–41; зач. 14)

Господ нас опомиње да се не кунемо, него да међу нама буде такво истинољубље, такво поверење да говоримо истину, да је довољно рећи, да, да или не, не. Истина, у важним моментима и црква допушта да се закуне да би се дошло јасније до истине, поготово на суд. Знамо и из Светог Писма где се Господ, каже се, „закле собом „. Дакле, није ту реч да се заклетва не употреби никако, кад је нужда и потреба, него да се ми трудимо, кажем, да будемо истинољубиви јер је Бог истина, а ђаво да је лажа и отац лажи. У том смислу да будемо истинољубиви.

И још реч, да поновим. У старом законику Мојсијевом речено је: „око за око, зуб за зуб“. То је виши степен законитости него што је било раније. Ламех, који је имао две жене, рекао је да he убити младића за масницу, човека за рану (Быт. 4:23). И, сад долази закон Мојсијев који каже: Не може, него само око за око, зуб за зуб, ужег за ужег (Исх. 21:24:15), колико ти је учињено толико можеш да вратиш. Е, онда долази реч Господња да чинимо више, да иницијатива од злога пређе на нас. Па каже да се не противимо злу злом. Не да се не противимо злу уопште, то би била пасивност, уништење разлике између добра и зла. Него да се не противимо, злом, не можемо злочином одговарати на злочин. Јер апостол Павле каже: „Не дај да те наведе зло, него надвладај зло добрим“ (Рим. 12:21). То је смисао ових речи Христових, понављам не буквално. Јер и Он кад је на суду био и кад га је слуга ошамарио, он му није окренуо леви образ, него је рекао: „Ако зло рекох, докажи; ако добро, зашто ме бијеш? (Ин. 18:23).

Мислим да схватате о чему је реч. Будимо спремни да учинимо више него што зло тражи, ако је у изгледу да ђе се тај грешник поправити, да ће схватити. У сваком случају не будимо пасивни, него узмимо иницијативу у погледу добра. Колико је, дабоме, оних злих постало хришћанима због тога што су хришћани показивали ту реч Христову колико воле непријатеље своје, колико се труде да се и они покају, схвате да иду, срљају у пропаст.

Нека Господ помогне да и међу нама буде истинољубље и да из љубави према ближњима волимо чак непријатеље своје у смислу да се молимо Богу, али и ми да указујемо својим животом, е да и они схвате да иду у пропаст духовну, у муку вечну, да се покају и спасу. Бог вас благословио!

20. јуни 1997.

„И би после тога, и он прохођаше по градовима и по селима проповедајући и благовестећи Царство Божије, и Дванаесторица с њим, и неке жене које беху излечене oд злих духова и болести: Марија, звана Магдалина, из које je изашло седам демона, и Јована, жена Хузе, пристава Иродова, u Сусана, u друге многе које му служаху својим имањем“.

(Лк. 8:13; зач. 34)

У име Оца и Сина и Светога Духа. Богу се помолисмо, браћо и сестре, и данас и тако почесмо овај дап. И кад се дигнемо из постеља да се помолимо Богу, да Њему упутимо наше прве мисли, наше молитве, да благослови и помогне свима па и нама. То је оно што показује да смо ми православни хришћани и да знамо заповест Господа Исуса Христа: „Прва је, вели, заповест: Љуби Господа Бога свога свим срцем својим и свом мишљу својом и свом снагом својом. Ово је, вели, прва и највећа заповест“. А друга је као и ова: „Љуби ближњега свога као самога себе“.

Ако заиста будемо љубили, волели Бога као свога Оца небескога, онда ће Он који је љубав указати љубав према нама, свима нашим у дому и свом народу нашем и свим људима добре воље у овом свету. И ако будемо такође волели своје ближње учећи се о томе најпре у својој породици па онда даље све шире и шире, да заиста волимо и свој народ и сваки други народ у свету, и кажем и понављам, све људе добре воље. Свети еванђелист Јован каже: „Како можете говорити, како можемо говорити да љубимо Бога кога не видимо, ако не будемо волели брата свога кога видимо“, а даље наставља: „Ако заиста љубимо Бога као Оца, ми ћемо љубити и Његову децу, а то су наши ближњи“ (уп. 1Ин. 4:20–21). Дакле, из љубави према Богу, из ње истиче и љубав према ближњима, и обратно. То је оно што је највеће у овом свету. Зато Господ Исус од нас тражи да љубимо и непријатеље своје и свети апостол каже: „каква је то корист, шта је нешто нарочито ако волимо оне који нас воле, него је ако волимо и оне који нас мрзе и гоне“. То је права хришћанска љубав. Јер Господ Исус каже: „да се угледамо на Оца нашег Небеског који даје кишу и добрима и злима, Његово сунце сија и праведним и неправеднима“ (Мф. 5:45).

То је, браћо и сестре, наука и свих светих па и свете Марије Магдалине, која је прва видела васкрслог Господа и у два маха га је видела: једанпут се Он јавио само њој, а други пут са осталим женама мироносицама, онима које су дошле да по обичају јеврејском помажу тело покајника. И кад се Господ васкрсли јавио, Он их је поздравио речима: „Радујте се!“ А кад се јавио апостолима Он им је рекао: „Мир вам!“ Свети Оци кажу да ова два поздрава имају дубоки смисао. Наиме, у рају је наша прамати убрала забрањени плод и на тај начин преступила заповест Божију и кад је Господ питао најпре Адама и Еву, па онда Еву, и онда им говорио да место они да се покају и да траже опроштење од Бога, они једно другом бацају кривицу, и на ђавола и на сваког другог, не осетивши да је то само оправдање свога греха за који су они били криви, као што и ми чинимо оправдавајући свој грех и бацајући на другог кривицу. На тај начин и они и ми хоћемо себе да ослободимо од исправке. Јер ако је други и крив нека се он исправља, а кад схватимо да смо уствари ми криви, ако нас неко и наговори и присиљава на оно то је зло, ја ако пристанем ја сам крив. Јесте да је он крив што је испровоцирао увредом или чиме било, али ја сам крив што сам пристао да се на недостојан, нељудски, нехришћански начин браним од злочинаца. То је кажем и понављам, наука Господа Исуса. Зато Он васкрсли најпре поздравља Марију Магдалину и све мироносице и све жене вешћу: „Радујте се! На тај начин Он ону реч Господњу у рају, ублажава и позива и жене и све на радост васкрсења Христовог и живота по Њему. А свете апостоле и све верне и све људе добре воље у свету Господ поздравља речима: Мир вам! Јер су људи били и остали углавном ратоборни, углавном потичу од њих наредбе за рат и за несреће које рат и сукоби доносе. Ако будемо заиста слушали Господа Исуса, извршавали Његове заповести, ми ћемо унети у душу радост, ми ћемо унети и мир у своју душу, мир са Богом и мир који ће онда зрачити у друштву у коме се крећемо, у породицу и бити од користи своме народу.

Нека Господ Исус и сви Његови свети и света Марија Магдалина која га је видела прва васкрслога, која је сведочила Његово васкрсење у свету, помогну нам. Честитајући данашњи празник, свештеницима овога светог храма и околним парохијанима ове парохије и свима вама, браћо и сестре, свима њима желим од Господа да се угледамо на Његове свете, да извршавамо његове заповести и да Његово блаженство уђе у наша срца заједно са Њиме и мир да се спусти на ову земљу немира која сва у злу лежи. Бог вас благословио и свако добро даровао!

4. август 1997.

„У тај исти дан приступише му садукеји који говоре да нема васкрсења и упиташе Га Говорећи: Учитељу, Мојсеј рече: Ако умре ко без деце, да узме брат његов жену његову и подигне семе брату ceoме. У нас беше седам браће; и први оженивши се умре, и не имавши порода остави жену своју брату ceoме. А тако и други, и трећи, cвe до седмога. А поспе свију умре и жена. О васкрсењу, дакле, којега ће од седморице бити жена? Јер је за свима била. А Исус одговарајући рече им: Варате се, не знајући Писма ни силе Божије. Јер о васкрсењу нити се жене нити удају, него су као анђели Божји на небу. А за васкрсење мртвих нисте ли читали шта вам је рекао Бог говорећи: Ја сам Бог Аврамов, и Бог Исаков, u Бог Јаковљев? Бог нuje Бог мртвих, него живих. И народ чувши дивљаше се науци његовој“.

(Мф. 22:23–33; зач. 91)

Садукеји су били рационалисти, тј. они су се ослањали само на свој разум, а не схватајући да нам је Бог у Светом Писму изнео онолико колико ми можемо да схватимо и колико нам је потребно за спасење, а да има истина које превазилазе наш ограничени ум. И да би понизили Христа, и да би га приказали пред народом кривим, они су измислили један догађај, према закону Мојсијевом по коме ако је неки човек био ожењен и умро без деце брат његов био је обавезан да узме ту жену а дете које се буде родило из тог брак да се уписује на име умрлога брата да његово потомство не би престало и да би и оно учествовало кад дође Спаситељ у тој слави. Из ових речи садукеја очигледно да је жена била нероткиња и да је то било беспредметно да када је била за првим и за другим и кад није имала деце, да је узму и остали. Али они су то, кажем, измислили да би показали бесмисленост. Да је један човек могао имати више жена и по закону Мојсијевом то је јасно. Уствари, то је било и због тешкоћа што су у то доба у борбама многи мушкарци изгинули и остало би више жена и шта би онда било са њима. Но, то је друга ствар. Бог је преко Мојсија донео одлуку да један човек може имати више жена. Е сад, дабоме, да једна жена у исто време може имати више мужева, то већ није могло бити. Разуме се, јер се на тај начин не би знало ни чије је дете, ако би жена имала више мужева, да ли једног или другог мужа. И Христос каже да „они не знају ни Писма Светога ни силе Божије, јер о васкрсењу нити се жене, нити се удају“.

Рађање и брак су везани за овај свет. У оном свету нити се жене, нити се удају него су као анђели. Тј. познаће муж жену и жена мужа, и дабоме, деца родитеље, али муж жену не по овим односима земаљским него по оној љубави која је њих у овом свету у ствари спојила.

А они, садукеји, такође нису веровали ни у анђеле. И Христос им, ово, износи, говорећи и о анђелима, иако то они нису питали. Наиме, кад је Мојсије побегавши из Египта и кад је чувао овце свога таста Јотора, видео купину која гори а не сагорева и дошавши да види шта је то, Господ му из огња каже: Изуј обућу своју јер је место на коме стојиш свето. Ја сам Бог Аврамов и Бог Исаков и Бог Јаковљев (Исх. 3:5–6). У том смислу Бог је Мојсија утешио да народ јеврејски у ропству мисирском неће изгинути, он јесте као да је на огњу, али сагорети неће. И још је то чудо купине која гори и не сагорева уједно символ, знак, Свете Богородице која је примила Сина Божијег и родила, да је Она као купина која пије сагорела од огња божанства.

То, дакле, да имамо у виду да је Бог Аврамов и Бог Исаков и Бог Јаковљев. Бог се не назива Богом милиона, него Богом ево по једнога у једној генерацији у целом човечанству, али Богом светог Аврама, и у другој генерацији Богом светог Исака, и у трећој светог Јакова. Трудимо се, браћо и сестре, да се Бог може назвати и Богом нашим по том што смо ми Његови искрени синови и кћери. Бог вас благословио!

21. августа 1997.

„Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемери, што затварате Царство небеско пред људима; јер вu не улазите нити пуштате да уђу они који би хтели. Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемери, што једете куће удовичке и лажно се молите дуго; зато ћете већма бити осуђени, Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемери, што походите море и копно да бисте добили једног следбеника, и кад га придобијете, чините га сином пакла двоструко већим од себе. Тешко вама вођи слепих који говорите: Ако се ко куне храмом, то није ништа; а ко се куне златом храмовним, крив је. Безумници и слепци! Јер шта је веће: злато или храм који злато освећује? И ако се ко куне жртвеником, ништа је то, а који се куне даром на њему, крив је. Безумници и слепци! Јер шта је веће: дар или жртвеник који дар освећује? Који се, дакле, куне жртвеником., куне се њим и свим што је на њему. И који се куне храмом, куне се њим и Оним који обитава у њему. А који се куне небом, куне се престолом Божјим и Оним, који седи на њему“.

(Мф. 23:13–22; зач. 94)

Позвани смо браћо и сестре, да будемо сведоци Сина Божијег, вере Његове у овоме свету, својом вером православном и животом по тој вери, што је наша дужност, свију нас, поготово нас свештеника или да кажем најпре нас свештеника. Зато нас Господ и опомиње: „Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемери, што затварате Царство небеско пред људима, кривом, погрешној вери нехришћанским, на тај начин саблажњујемо оне који нису хришћани и тако рећи бивамо зид који не могу прећи они који би хтели да буду хришћани кад виде према нама шта је хришћанство, онда они не могу да сагледају хришћанство због нас и наших поступака. Тиме, свакако, ми упропашћујемо своје душе, а што чинимо још да будемо дубље у паклу огњеном, што саблажњавамо и друге. Сами ми улазимо у Царство Божије и не дамо другима да уђу. Исто је кад Господ каже за лицемере, фарисеје који себе представљају побожним а у ствари једу куће удовичке; готови су да продају куће удовичке да себи подижу стандард.

Ако се трудимо да задобијемо једног неверника да буде хришћанин, али не упућујемо га, кажем, и вером и својим животом да он буде прави хришћанин као што треба, него га чинимо сином пакла двоструко већим од себе, тешко нама.

И редом све оне речи које се односе на храм и на те ситнице које нису од значаја а остављамо оно што је најважније.

Нека Господ помогне и нама који данас представљамо православну веру и народ српски и свештенство православно, да будемо дорасли и искрени сведоци вере и Сина Божијег и живота по тој вери, јер то је двоје оно што и нас спасава и то је оно што ће помоћи спасењу и свију ближњих који хоће да чују и који хоће да виде истину. Бог вас благословио!

25. август 1997.

„Тешко вама, књижевници и фарисеји, лицемери што дајете десетак од метвице и од копра и од кима, а. остависте што је претежније у Закону; правду и милост и веру, а ово је требало чинити и оно не остављати. Вођи слепи који оцеђујете комарца а камилу прождирете. Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемери, што чистите споља чашу и зделу, а изнутра су пуне грабежа и неправде. Фарисеју слепи, очисти најпре изнутра чашу и зделу да буду и споља чисте. Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемери, што сте као окречени гробовu, који споља изгледају лепи, а унутра су пуни костију мртвачких и сваке нечистоте. Тако и вu: споља се показујете људима праведни, а изнутра сте пуни лицемерја и безакоња.

(Мф. 23:23–28; зач. 95)

И ове речи и оне које чусмо јуче (Мф. зач. 94) су прекор књижевницима и фарисејима као лицемерима који су себе лажно представили побожнима, а у ствари побожност су само употребљавали за оне своје најниже интересе. Свакако да је у време у којем ми живљасмо било и тешко показати праву побожност због непријатеља који су били моћни и који су на сваки иачин хтели да веру униште. Да не буде сада, кад је ипак лакше, да ми своју веру показујемо на начин као ови фарисеји! Господ нас на другом месту опомиње да не показујемо себе и своју побожност пред људима него у тајности пред Богом који види тајно и платиће нам јавно (Мф. 6:6).

Закон Мојсијев је наредио да се даје десетак, али од плодова земаљских, од онога што је човек сејао и зашто се трудио и од стоке, и ево фарисеји су давали десетак и од метвице, једног зачина, једне биљке и од копра и од кима, а оставили су оно што је важније у закону – правду и милост и веру. Па онда Господ каже: Ово (правду и милост и веру) требало је чинити, ал’ оно не остављати“. Важније је оно што треба чинити него оно што не треба остављати.

Исто тако говорити о чишћењу споља чаше и чиније. Важнија је чистота унутрашња, а када се она постигне онда ће она дати вредност и спољашности. И онда као на крају: „Тешко вама књижевници н фарисеји, што сте као окречени гробови; споља изгледате лепо, а унутра пуни сте костију мртвачких и сваке нечистоте’. Видите сами по себи и по мени и по другима људима како се трудимо да споља будемо не само учтиви, него да будемо луксузно обучени н шта све друго не чинимо! Није ту реч о томе да не обраћамо пажњу на чистоту и на поштовање кад пођемо некоме у походе, да покажемо и оделом своје поштовање према њему, или кад нам неко дође, него је реч о томе да се лажно представљамо, а унутра је као у гробовима пуно мртвачких костију и нечистоте. Људи овога света, они себе споља украшавају, а остављају оно што је најважније, што нас чини људима – правду и милост и веру, истину и љубав.

На то да обратимо пажњу! – јер је „сва лепота кћери цареве изнутра“ као што се вели у Светом Писму (Пс. 45:13). Да наша душа буде као кћи Небеског Цара, да њена лепота буде изнутра! Бог вас благословио!

26. августа 1997.

„И сишавши с њима, стаде на месту равном и много ученика Његових; и мноштво народа из cвe Јудеје и Јерусалима, и из приморја тирског и сидонског. Који дођоше да Га слушају и уа се исцељују од својих болести, и које су мучили духови нечисти; и исцељиваху се. И caв народ тражаше да Га се дотакне; јер из њега излазаше сила и исцељиваше их cвe. И он подигнувши очи cвoje на ученике cвoje говораше: Блажени сиромашни, јер је ваше Царство Божије. Блажени који сте гладни сада, јер ћете се наситити, Блажени који плачете сада јер ћете се насмијати, Блажени сте кад вас људи омрзну и када вac одбаце и осрамоте, и разгласе име ваше као зло због Сина Човечијег. Радујте се у онај дан и играјте, јер гле, велика је плата ваша на небу. Јер су тако чинили пророцима оцеви њихови“.

(Лк. 6:17–23; зач. 24)

У име Оца и Сина и Светога Духа. Из живота светог кнеза Александра Невског као и свију светих да се поучимо животу којим су они живели, веру коју су они исповедали и оно што је најглавније душе своје свештали и у Царство небеско увели и тако испунили смисао и циљ живота нашега који нам је Бог оставио а то је као што каже Господ Исус: „Где сам ја онде ће бити и слуга мoj“ (Ин. 12:26), а Господ у Царству и слуга Његов онде и треба да буде.

Увек изнад свега је то: да се поучимо у вери и животу по вери. Такав је био и живот светог кнеза. Живео је у доба када су Татари држали земљу руску, али је он својом вером коју је био кадар да исповеди пред татарским каном не хтејући да се поклони идолима, заслужио заиста Царство небеско, а Бог је таквима дао и моћ да победе и оне који су насртали на њихову слободу. Зато се он и назива Невским светим кнезом што је победио све, а Бог је помогао руском народу да се ослободи татарског ропства, у оно време кад смо ми пали у турско ропство.

Најважније је, дакле да као орган у телу свако од нас се труди да тај орган буде здрав и да врши ону функцију за коју је оспособљен најбоље што може имајући у виду општи интерес организма, а понављам и кажем и себи и вама, браћо и сестре, а и организам, целина, нема другог интереса него добро сваког појединог органа. Такав орган треба да смо и такав треба да буде и наш однос у друштву, у народу у којем живимо, у времену у којем живимо. Да се труди сваки од нас да организам буде здрав, тело народа, својом вером, кажем, и животом по вери, својом светом вером и светим животом. На тај начин ми ћемо помоћи своме народу, да буде и остане народ Божији.

Током времена за ових ратова, Првог светског рата, па онда двадесет година касније Другог светског рата, па ево кроз задњих нешто мање од педесет година у овоме рату увек је гинуло за слободу, за правду, за истину у нашем народу оно најискреније, најдостојније за жртву и за свој народ и за своју веру. Не кажем да смо сви ми који смо преживели то време, да смо баш најбољи, али у сваком случају оно најспремније за жртву гинуло је и сада видимо колико смо ми дорасли своме времену да представљамо српски народ његову слободу, његову правду, његову истину, његов мир и његову заједницу, односно његову пуноту. Шта ће чинити други и шта чине, то зависи од њих, али шта ћемо чинити ми, то зависи од нас. Да ли ћемо поступити као људи или нељуди поготову што и ми сви видећи како раде други људи, осуђујемо све оно што је и неистинито, неправо, што није по правди Божијој и што је недолично имена нашег народа. Па кад ми то осуђујемо зар да ми то исто чинимо? Заиста ћемо бити још више осуђени, јер „они не знају шта раде“ а ми морамо да знамо шта радимо по речи Господњој.

Молити се Богу у ова тешка времена и после рата и после санкција и свих оних несрећа које су нас снашле. Богу се молити и животом спојим сведочити Сина Божијег који је допао да нас просветли и освети и да нам дарује Царство небеско ако га заслужимо. Молећи се Богу и светом кнезу Александру и свим светим из рода нашега, рода српског, ја призивам благослов Божији и светих и вама свештеницима овога светога храма, парохијанима и свима онима који прослављају светог кнеза. Бог вас благословио!

12. септембар 1997.

„А већ у половини Празника дође Исус у храм u учаше. И чуђаху се Јудејци говорећи: Како oвaj зна књиге а није се учио? Тада им одговори Исус u рече: Моја наука нuje моја, него Онога који ме је послао. Ако хоће ко вољу Његову да твори, познаће да ли је oвo наука од Бога, или ја сам од себе говорим. Који говори сам од себе своју славу тражи: а ко тражи славу Онога који Га је послао, тај је истинит и нема у њему неправде. Није ли Мојсеј дао вама Закон? И нико од вac не извршава Закон. Зашто тражите уа ме убијете?

Тада Исус рече: Још мало времена сам са вама, па идем Ономе који ме је послао. Тражићете ме и нећете ме наћи: и где сам ја вu не можете доћи. А Јудејци рекоше међу собом: Куда oвaj намерава да иде, а да гами нећемо наћи? Не мисли ли ући у расејање јелинско и учити Јелине?Шта значи oвa реч коју рече: Тражићете ме и нећете наћи: и где сам ја вu не можете доћи?“

(Ин. 17:14–19, 17:33–36; зач. 26)

У име Оца и Сина и Светога Духа. Прослављајући данас, браћо и сестре светог апостола и еванђелиста Јована, славу студената овог Богословског факултета, ја се молим Богу и свима светима, да наставницима и студентима а и свима вама, помогну да будемо достојни оне науке коју је Господ Исус Христос упутио свима народима и светим апостолима који су ту поруку проповедали, живећи њоме и дајући животе своје за ту веру и Сина Божијег и све оно што је Он говорио и творио дајући нам снагу и да и ми путем Његовим идемо али под условом да носимо крст свој идући за Њим.

Свети апостол и еванђелист Јован је ученик кога љубљаше Господ“. Свакако да је Господ волео све апостоле и све људе на свету. Због те љубави је и пошао на крст и претрпео смрт да би свима даровао спасење ако га они усвоје вером правом и животом по тој вери. Зато, кажем, и ми данас да сведочимо ту веру вером својом православном и животом по тој вери. Никада не заборавити реч из Еванђеља светог Јована: како можете, вели, ви веровати кад тражите славу један од другога, а славе која је од једнога Бога не тражите“ (Ин. 5:44). Свакако, желећи да нас људи хвале, свакако из сујете из чега би другог, самим тим онемогућавамо и себе и другог да тражимо ону стварну славу која долази од Бога.

Јер људи и кад су добронамерни и мудри нису кадри да увек сагледају све и могу да се преваре, а да не говоримо о онима који из својих интереса или хвале некога или куде некога. Али код Бога не можемо се представљати бољим него што јесмо неистином, неправдом и чиме било другим. Он види и наше мисли, чује наше речи и види наша дела ма и у тами творили и платиће нам свакоме по заслузи, јер нас је Он обдарио великим даровима и очекује од нас да одговоримо на те способности којима нас је обдарио дарујући нам слободу. Ето Господ Исус у Откривењу на крају каже: „Нечисти нека и даље чини оно што је нечисто, Грешник и даље нека Греши, праведник нека и даље чини правду, свети нека се и даље освештава. Eвo ћу доћи скоро и плата моја са мном, да свакоме платим по делима његовим“ (Откр. 22:11). „Да доћи ћу скоро“ вели Господ (Откр. 22:20).

Дођи Господе Исусе и пре тога помози нам да будемо с Тобом и Ти с нама да нека буде у овом свету шта ђе да буде. Ако треба и да животе изгубимо, нека од Тебе не одступимо и од Твога пута. То је оно што је најглавније, да увек знамо и да увек у животу проводимо. То је смисао и науке коју овде предају професори, наставници, то је смисао и науке које треба сваки од вас студената, сваки од нас да прихвати и да тиме сведочимо сада у овом времену Сина Божијег Његову науку. Бог вас благословио и свако добро дао.

9. октобар 1997

„А догоди се када се народ слеже к њему да слуша реч Божију и он стајаше крај Генисаретског језера и виде гдe лађе где стоје украј језера, а рибари беху изашли из њих и испираху мреже. И уђе у једну лађу, која бијаше Симонова, и замоли Га да одмакне мало од обале; и седе и учаше народ из лађе. А кад преста говорити, рече Симону: Хајде на дубину и баците мреже cвoje на лов. И оуговарајући Симонрече му: Учитељу, сву ноћ смо се трудили и ништа не ухватисмо; али на твоју реч бацићу мрежу. И учинивши то уловише велико мноштво риба те им се мрежа поче цепати. И дадоше знак друштву које бејаше на другој лађи да дођу да им помогну; и дођоше, и напунише обе лађе, тако уа се оне потапаху. А кад виде Симон Петар, припаде коленима Исусовим говорећи: Изиђи од мене, Господе, јер сам човек грешан. Јер запрепашћење обузе њега и cвe који бијаху с њим због лова рибе што ухватише, а тако исто и Јакова и Јована, синове Зеведejeвe, који бејаху другови Симонови. И рече Исус Симону: Не бој се, од сада ћеш људе ловити, И извукавши обе лађе на земљу оставише cвe, и отидоше за њим.

А кад би увече онога првога дана седмице, и док су врата била затворена, Где се бијаху ученици његови сакупили због страха од Јудејаца, дође Исус, u стаде на средину и рече им: Мир вам! И oвo рекавши показа им руке и ребра своја. Тада се ученици обрадоваше видевши Господа. А Исус им рече опет: Мир вам! Као што је Отац послао мене, и ја шаљем вас. И ово рекавши дуне и рече им: Примите Дух Свети! Којима опростите грехе опраштају им се; и којима задржите, задржани су. А Тома, звани Близанац, један од Дванаесторице, не беше са њима каga дође Исус. А други му ученици говораху: Видели смо Господа. А он им рече: Ако не видим на рукама његовим ране од клинова, и н.е метнем прст cвoj у ране oд клинова, и не метнем руку своју у ребра његова, нећу веровати. И после осам дана опет бuјаху унутра ученици његови u Тома с њима, Дође Исус кад бијаху врата затворена, u стаде на cpeдuну u рече: Mиp вам! Затим рече Toми: Пружи прст свој амо и види руке моје: и пружи руку своју и метни у ребра Moja, и не буди неверан него веран. И одговори Тома и рече му: Господ мој и Бог мој! Рече му Исус: Зато што cu ме видео, поверовао cи: блажени који не видеше и повероваше. А и многа друга знамења учини Исус пред ученицима својим, која нису записана у књизи oвoj. А oвa су записана да верујете да Исус јесте Христос, Син Божији, и да верујући имате живот и име његово“.

(Лк. 5:1–11; зач. 17) (Ин. 20:19–31; зач. 65)

Из ових речи светог Еванђеља, као и сваке речи Божије, поучимо се вери у Сина Божијег, у Његово еванђеље, Његову науку, и по тој вери живимо, ту веру показујући у животу своме, не само ради других, него да њоме живимо из душе своје и по свом срцу. То ђе бити најбољи начин и наше проповеди Христа и Његовог еванђеља пред људима овога света, и верним и неверним, по речи Христовој на другом месту: „Тако уа се светли светлост ваша пред људима, да вuде добра дела ваша и прославе Оца вашег који је на небесима (Мф. 5:16). Кад се Син Божији јавио у овом свету, Он је и својим изгледом показивао да је човек, али из Њега је просијавало Његово божанско лице. Тако на једну реч Његову и долазак Јовану Крститељу, Јован у Њему види и сведочи. „Eвo, Јагње Божије које узе на се грехе света! Ја сам видео и сведочим даје Он Син Божији“ (Ин. 1:29, 1:34). И eвo, cви апостоли на једну реч Његову остављају cвe и иду за Њим и Господ потврђује веру у Њега делима својим и чудесима. својим. Може да нам буде нејасна реч апостола Петра; Господе, јер сам човек грешан“. Ту он осећа своју недостојност да буде пред Сином Божијим и у том смислу је то рекао. Друкчија је ствар била кад је Он учинио на другом месту да свиње поскачу у море и да потону, јер је Јеврејима било забрањено да не само држе свиње него и да долазе у додир са свињама, јер их чине нечистим не само физички него и молитвено, ритуално, и кад су ти људи видели то чудо и ту штету онда су дошли и молили Сина Божијег да оде од њих због штете, а не што су видели чудо и што је пре тога народ нахранио хлебом, него да не би имали штете.

Разуме се да је наша дужност осећати да смо недостојни да будемо пред Сином Божијим, да даривамо Свето Причешће, али треба да се трудимо да будемо што достојнији. Његово Свето Причешће у нама чисти нас од греха и учини да будемо снажнији и да будемо достојни Царства Божијег.

Догађај са светим Томом после васкрсења Господњег, знате и чули сте о њему више пута. Дакле, наша вера нису само речи људи, него је она и доказана, ево, и очима, али и рукама и другим чулима. Свети апостол Јован каже: „Што чусмо, што видесмо, што руке наше опипаше, то вам и износимо“ (1Ин. 1:13). Треба да се трудимо да и ми будемо достојни да видимо Сина Божијег да срце наше буде достојно да видимо Сина Божијег, да срце наше буде чисто од греха па ђе се онда у срцу чистом огледати Син Божији и Бог. А дотле да се, кажем, трудимо да срце очистимо од греха и да грехе не чинимо. „Ово је воља Божија: светлост ваша“ (1Сол. 4:3). Јесте да је нама тешко оваквима какви смо сада, држати заповести Божије, јер смо стекли рђаве навике, па нам опе изгледају лаке, а ове заповести Божије тешке, а ненаметљиво су лакше заповести Божије него сваки грех и навика на грех.

Господе, помози нам да будемо достојни имена православног којег носимо, имена Срба православних, да будемо заиста сведоци Твоји у овом „свету Који сав у злу лежи“ (1Ин. 5:19). Бог вас благословио!

19. октобар 1997.

„И када бијаше Исус у једноме граду, и гле, човек caв у губи, пa видевши Исуса паде ничице и замоли Га говорећи: Господе ако хоћеш можеш ме очистити, П пруживши руку дохвати га се и рече: Хоћу, очисти се! И одмах губа отиде с њега. И он му заповеди уа ником не казује: Него иди и покажи се свештенику, и принеси дар за очишћење cвoje, како је наредио Мојсеј за сведочанство њима. Али се Глас о њему још већма ширио, и мноштво народа стицаше се уа Га слушају и да их он исцељује од њихових болести, А он се удаљаваше у пустињу и мољаше се Богу“

(Лк. 5:12–16; зач. 18)

Губа или лепра, је тешка заразна болест која кад ухвати маха онда се распада кожа и отпадају од човека поједини делови. И по закону Мојсијевом, губавци су морали да живе ван места становања. на ђубриштима, а народ им је доносио храну, како је ко могао и хтео. И они су били обавезни да носе прапорац на ногама када иду и кад наиђу поред неког да кажу: Нечист, нечист, да би се тај уклонио да не би добио болест. Ако би се десило да су излечени онда би се опрали, долазили храму и приносили жртву Богу за своје очишћење – голуба или голубицу.

Та болест и данас још постоји у Индији. Само је тешко онде где је света много, у градовима и местима као што је у Индији где је много народа, одвојити се и на тај начин сачувати од заразе. Христос исцељује као Бог ево и ту болест.

Но, „Он се“, вели, „удаљаваше у пустињу и мољаше се Богу“. Син Божији има потребу да са Оцем Својим Небеским разговара, јер то је у ствари молитва и наша, и треба да буде наша молитва, разговор са нашим Оцем Небеским. Молитва има три врсте. Прве су оне у којима ми славимо Бога, друге су оне у којима Му захваљујемо за добра која нам Он чини свакодневно и треће оне којима ми молимо за оно што нам је од потребе.

Нека нас Господ чује и услиши у свему ономе што тражимо за наше добро и добро свију људи. Бог вас благословио!

21. октобар 1997.

„А гледајући мноштво народа, сажали се на њих, јер бијаху сметени и напуштени као овце без пастира, Тада рече ученицима својим: Жетве је много, а посленика мало. Молите се стога Господару жетве да изведе посленике на жетву своју. И дозвавши својих дванаест ученика, даде им власт над духовима нечистим да их изгоне, и да исцељује од сваке болести и сваке немоћи, А имена дванаест апостола су oвa: први Симон, који се зове Петар, и Андреј брат његов; Јаков Зеведејев u Јован брат његов; Филип и Вартоломеј; Тома и Матеј цариник; Јаков Алфејев и Левеј прозвани Тадеј; Симон Кананит и Јуда Искариотски, који Га и издаде. Ову дванаесторицу посла Исус u заповеди им говорећи: На пут незнабожаца не идите, и у град самарјански не улазите. Него идите најпре изгубљеним овцама дома Израиљева! И ходећи проповедајте и казујте уа се приближило Царство небеско. Болесне исцељујте, губаве чистите, мртве дижите, демоне изгоните; на дар сте добили, на дар и дајте“

(Мф. 9:36–38; 10:18; зач. 34)

У име Оца и Сина и Светога Духа. Богу се помолисмо, браћо и сестре, данас у овом светом храму који је посвећен светом апостолу и еванђелисти Луки, једном од четири еванђелиста, света човека који су написали и записали Еванђеље Христово.

Свети Лука био је родом из Антиохије. Изучио је грчку философију и рођен је, свакако, као Грк. То видимо из тога што је његов грчки језик којим је писао Еванђеље један од најлепших и најученијих. Види се да је он био учен човек и знао тај језик као матерњи. Остала Еванђеља писана су лакшим и простијим грчким јер су ти еванђелисти били Јевреји. Изучио је такође и лекарску вештину. Апостол Павле га помиње као „љубазног лекара Луку“ његовог, апостоловог, сарадника (Кол. 4:14). По силаску Светог Духа проповедао је еванђеље и нашао се у Риму код апостола Павла када је овај ухваћен и заробљен. После погибије светог апостола Павла он је проповедао по Грчкој и другим земљама написавши око 60. године и треће Еванђеље, које је упутио Теофилу; једноме од старешина грчких. Такође је написао и Дела апостолска, посветивши их истом човеку, у којима износи историју Цркве од Христовог васкрсења на Небо па све до проповеди апостола Павла и времена у коме је он учествовао са њим проповедајући Еванђеље Христово. Свети Лука био је ученик, рекох, светог апостола Павла и кад су прешли из Мале Азије у Европу у град Филипе. У делима апостолским говори у множини, „ми смо“, док говори о апостолу Павлу и његовом раду, а онда спомиње и себе – прешли смо и дошли у Филипе и ту поче апостол Павле своју проповед“. Као старца од 84 године незнабошци убију светог Луку због његове проповеди, не верујући у Сина Божијег и у Његову науку.

Данас прослављамо и Светог Петра Цетињског, велико светило наше Цркве, из рода нашега који је у другом делу XVIII и првом делу XIX пека, управљао Црквом Божијом на Цетињу као митрополит цетињски и све Црне Горе и као господар Црне Горе. Колико је он поднео тешкоћа и мука учећи народ и борећи се против крвне оспете и свих других зала која су била и остала до данас у народу, мећу онима који Христову науку или не знају, неће да знају или је знају површно. Он је учествовао у командовању у две битке против скадарског паше, у којима су Црногорци под његовом командом, победили и своју слободу одржали. Али свети човек није ишао у борбу зато да туђе отима и да се ти људи убијају, него да брани слободу свога народа и право на своје место под сунцем. Зато је Бог помогао и њему и народу да споју слободу остваре, и оснаже, и у борбама победе. У другој борби на Крусима, пред сам почетак борбе, Свети Петар се помоли Господу и каже: Господе помози! Ако сам ја крив, нека први погинем у оној борби“. А онда се обраћа Карамахмут паши скадарскоме: „Ако си ти вели, крив, да Бог да огњем живим сагорео“: Битка почиње. Командује брат Карамахмут паше, али Црногорци сузбију његов напад. Турци се поколебају и почну да беже. Карамахмут паша да их охрабри, јурне на коњу, али се спотакне, и падне. Један Црногорац одсече му главу и битка се заврши. Кад се битка завршила Светом Петру Цетињском на бојном пољу донесоше трофеје и главу Карамахмут паше и он ће, иако га није познавао али је ту био присутан човек који га је познавао и потврдио да је глава Карамахмут паше, рећи: „Е, Карамахмут пашо, чега ти је било мало у Скадру на Бојани па си од нас дошао сирка да узмеш?“ Па се онда обрати Црногорцима: Где му је тело? Ако је непријатељ, сахранити га треба“. Рекоше му да је тело спаљено. Да ли су Црногорци чули његово проклетство и молитву у почетку битке или је он као свети прозрео шта ће бити?

То хоћу да кажем. Свети човек, праведан човек и кад није крив претпоставља да је крив. А злочинац нечовек никад није крив, увек су криви други. Тако је већ, знате и сами, браћо и сестре, и у овом несрећном грађанском рату који нас је снашао и трајао четири године, злочинци су увек себе оправдавали и бацали кривицу на нас да смо само ми Срби криви за сву ратну несрећу и за све злочине што су их други починили. То да нам буде увек наука и поука. Као што је поука и Светог Луке: живот свој можемо дати за правду, за истину, за оно што је право и честито, јер на тај начин добијамо живот непролазни који је у рукама Божијим. Ни по коју цену, ни за какве интересе привремене, овоземаљске, ништавне, не изгубимо свој образ и своју душу, образ и душу свог народа.

Господе свети апостоле и еванђелисто Луко и свети Петре Цетињски, Богу се молите да будемо и ми дорасли времену у коме живимо, да, угледајући се на све оно што је свето и честито, и ми изградимо себи вечну кућу на ономе свету. Бог вас благословио и свако добро даровао!

А сада честитам храмовну славу, свештеницима овог светог храма, свим парохијанима и свима вама браћо и сестре. Такође, честитам крсну славу оним нашим верницима који Светог Луку прослављају као своју домаћу славу, као што су то чинили и наши преци. Бог вас благословио!

31. октобра 1997.

„И тражаху Првосвештеници и књижевници да у онај час дигну руке на њега, но побојаше се народа; jep разумеше да за њих ову причу каза. И мотраху на њега; u послаше уходе која се претвараху да су праведни, не би ли Га ухватили у речи, те уа би Га предали начелству и власти намесниковој. И упиташе Га говорећи: Учитељу, знамо уа право говориш и учиш, и не гледаш ко је ко, него заиста учиш путу Божијем: Да ли нам је допуштено давати данак ћесару или не? А он, разумевши препреденост њихову, рече им: Што ме кушате? Покажите ми динар; чији је на њему лик и натпис? А они одговарајући рекоше: Ћесарев. А он им рече: подајте, дакле, ћесарево ћесару, а Божије Богу. И не могаше Га ухватити у речи пред народом; и задививши се одговору његовом умукоше“.

(Лк. 20:19–26; зач. 101)

Телу треба дати оно што му треба – храну и остало материјално, али и души оно што је за њу храна а то је духовна храна, тј. Реч Божија. Књижевници шаљу уходе да ухвате Господа у речи и тако га осуде. Да би Га навели да каже нешто за шта би га могли осудити, они се праве да су тобож заинтересовани за Његово учење, па почињу питање снисхођењем и додворавањем. Знамо да право учиш и не гледаш ко је ко. Кушају Га и питају да ли им је допуштено давати данак ћесару. А Господ, прозревши их, тражи да му покажу динар. Па, кад утврдише да је на њему ћесарев лик, Он им онда рече да дају ћесару ћесарево, а Божије Богу. Мислили су ако Он каже: Дајте само ћесару, тада би био крив јер на Бога хули и не мисли. Ако, пак, каже само Богу треба давати, а никако ћесару, тј. властима, и онда би био крив закону и властима. Био би крив Риму и могао би се осудити да народ диже иа буну и против цара. Али Господ им даје одговор који нису очекивали и за који га не могу осудити: подајте цару царево, а Божје Богу.

То Бог од нас тражи. Не само једно, већ једно и друго и цару царево и Богу Божије. Значи, да живимо по закону, али Богу да дамо оно што од нас очекује.

„И дође у Капернаум, u кад беше у кући запита их: Шта се препирасте путем међу собом? А они ћутаху; јер се путем препираху међу собом ко je највећи. И пошто седе дозва дванаесторицу и рече им: Који хоће да буде први, нека буде последњи од свију и свима слуга. И узевши дете метну га међу њих и загрливши га рече им: Ко једно од овакве деце прими у име моје, мене прима; а ко мене прими, не прима мене него Онога који је мене послао. Одговори му Јован говорећи: Учитељу, видесмо једнога који не иде за нама; а твојим именом изгони демоне; и забранисмо му, јер не иде за нама. А Исус рече: Не браните му: јер нема никога који би именом мојим чудо чинио и могао одмах зло говорити о мени, Јер ко није против вас с вама је. Јер ко вас напоји чашом воде у име моје, зато што сте Христови, заиста вам кажем: неће изгубити плату своју“.

(Мк. 9:33–41; зач. 41)

Питање првенства, питање највећег је, уствари, питање гордости, а гордост смо наследили од родитеља. Господ одговара ученицима и учи их, да онај ко хоће да буде први треба да буде последњи, а последњи бити, значи бити свима слуга; тај ће бити највећи. Тако је у организму. Онај орган који је најважнији, он је свима осталима слуга. Мозак и срце су два најважнија органа у телу људском баш зато што опслужују све остале органе и делове тела. Мозак утиче на рад многих органа у телу – координира их и опслужује. Зато је, као и срце, важнији од свих осталих и највећи међу њима.

Пред Христом неђе бити највећи, неђе бити први, онај који господари и царује, мерила су Божија друкчија. Пред Господом је први онај који је свима слуга, јер и сам Христос за себе каже да, Син Човечији није дошао да му служе него да служи и да даде живот свој у „откуп за многе“ (Мк. 10:45).

Даље, Господ учи своје ученике о томе ко је са њима, а ко је против њих. Каже им да не бране оном који изгони демоне Његовим именом, иако тај не иде за њима. Касније ће Господ ређи једну, у принципу, друкчију ствар, критеријум јачи од оног првог који им је рекао. А то је: да онај који није са Њим, против Њега је (Лк. 11:23; Мт. 12:30). Оно прво, блаже, важило је на почетку Његове проповеди. Како се крај на земљи приближавао за Њега и како су апостоли напредовали и јачали у науци Његовој, тако је и реч о томе ко је против, а ко са Христом, снажнији и одређенији. Бог вас благословио!

2. јануар 1998.

Права деца Божија¹

Јављајући се својим ученицима по Васкрсењу, Васкрсли Господ им заповеда: „Идите, дакле, и научите cвe народе… да држе cвe што сам вам заповедuo… који поверује и крсти се биће спасен (Ин. 20:21; Мф. 28:19; Мф. 16:15). И апостол Павле ставља на срце свом ученику Тимотеју: „Проповедај реч… са сваком стрпљивошћу и поуком (2Тим. 4:2).

Ту дужност, проповедање науке Христове, Црква је вршила и усмено и писмено, и речима и делом кроз векове до данас.

У томе циљу, Архиепископија београдско-карловачка почела је да издаје Верске новине „Православље“ 15. априла 1967. године. Од 8 броја Православље“ постају Новине Српске патријаршије, излазећи као и до тада сваког првог и 15. у месецу. Својим 700. бројем 15. маја, оно је ушло у тридесету годину свог постојања.

У уводнику првог броја „Православља“, јасно се износи циљ Цркве због кога је почело његово излажење: „Она кроз векове настоји да своје чланове учврсти у вери у Бога, нашег Створитеља и Спаситеља, да их одврати од греха, да их облагороди, учини добрима, како би били права деца Божија, а међу собом вољена бића“. Није, дакле, циљ излажења верских новина само да региструју догађаје, да буду верни обавештени о свему што се дешава у Цркви и свету, да знају и да буду у току актуелних догађаја, него да се сви осветле еванђелском науком, да их верни виде са те стране и имају правилни духовни став према циљу свога живота и свога постојања.

То је Црква желела да постигне „Православљем“. Колико се у томе успевало, у тешким приликама у којима се налазила, оцениће читаоци и сви људи добре воље.

И данас и убудуће, можемо да пожелимо „Православљу“ да негује православље, које је у роду нашем учврстио Свети Сава, и који је, кроз векове, у духовном животу српског народа покретач свега што је свето и честито било и миломе Богу приступачно, како је речено у првој речи кад је почело да излази.

Са тим жељама упућујемо благослов Божији уредништву, сарадницима и свим читаоцима.

15. мај 1996.

Данас, 3. априла сазнали смо тужну и непријатну вест, да је непознато лице бацило бомбу на Бајракли џамију у Београду.

Мада смо у ово несрећно време ерупције оволике мржње, нечовештва, злочинаца, пећ навикли да очекујемо зло са сваке стране, али овакве злобе није могло да замисли оно што у нама има људскога. Заиста: ко што је речено: Човек је биће коме и Бог може да се обрадује, а од кога може и ђаво да се застиди.

У своје лично име, Светог Архијерејског Синода, свештенства и свих верника Српске Православне Цркве, овим изражавамо најдубље жаљење и осуду овог злочина. Изражавамо најдубље жаљење и осуду овог злочина. Изражавамо такође наду и очекујемо да ће надлежни органи власти пронаћи и осудити починиоце овог злодела.

Изволите примити изразе нашег поштовања.

3. април 1996.

Данас, 9. априла смо сазнали тужну и непријатну вест, да је непознато лице синоћ око 23 часа бацило бомбу на жупски уред цркве светог Анте у Београду.

Само вера да види све, зна све и да ћемо изаћи сви пред Његов суд, пред којим сс нико неће моћи оправдати лажући, неправдом и злочином, даје снаге да издржимо на путу Његове правде и истине. Сматрамо да је и овај злочин учинило лице коме је мало несреће коју нам је нанео грађански рат и које жели да се српски народ представи као народ мржње и злочина.

У своје лично име, Светог Архијерејског Синода, свештенства и свих верника Српске православне цркве овим изражавамо најдубље жаљење и осуду овог злочина.

Изволите примити изразе нашег поштовања.

9. април 1996.

Помолисмо се Богу данас у овом светом храму у коме су се кроз седам стотина година Богу молили свети преци наши, и у добру и у злу, и у слободи и у ропству, свагда молећи се Њему, Свесилном Богу, и Његовом и нашем светом Ахилију. И ми данас помолисмо се и да се сетимо речи светог апостола Павла који нас опомиње: „Сећајте се наставника ваших, који вам проповедају реч Божију. И угледајући се на крај живота њиховог да се утврдите у вери православној“. То је дужност и наша данас да угледајући се на наше свете претке који су били кадри и у ропству петстогодишњем да одрже веру своју и образ свој и породични и народни. Знали су они шта би добили ако преваре, али знали су и шта ће да изгубе и на својој ваги они су измерили да би више изгубили него добили. И зато су били кадри да издрже не пет година, ни педесет година, већ пет стотина година а да образ свој и образ свога народа и душе своје не укаљају ничим недостојним. Увек имати то у виду, по речи светог Василија Великога: Оно што разликује човека доброг од човека злог, човека светог од грешног, једном речју човека од нечовека, то је ово: добар човек употребљава на добро оно што му је Бог даровао а зао човек, оно што му је Бог даровао на добро, он окреће на зло. Никада дакле не заборавити да је нама људима дато много, у односу на сав остали живи свет, несравњиво највише.

Ми људи, по речима Светог Писма створени смо мало мањи од анђела. Али, та милост Божија која нас је уздигла тако високо очекује од нас да све употребљавамо на добро.

Браћо и сестре, у овим тешким данима и годинама за наш народ, али и за друге народе на овим просторима, који су учествовали у овом грађанском рату, колико су само несреће понели и они, а поготово ми. Свакако да је то било због грехова свих нас. Али је било и због тога што смо ми то што смо. Што смо били и остали православни Срби и у овоме веку као што су били и преци наши. Увек знати и држати се те науке да је друго страдање на путу зла и греха, друго страдање злочинца, а друго страдање на путу Божијем, страдање за правду Божију, за веру еванђелску и веру православну.

Ако већ мора да буде, свакодневно се молимо Богу: Господе, ако мора бити да страдамо, не допусти да то буде због злочинства или мржње наше према коме. Већ, ако мора, нека то буде на путу правде и истине Твоје. Ти нас подржи да будемо и останемо људи Твоји, народ твој. Молећи се и данас Богу, једноме у Светој Тројици и молећи се Његовом и нашем светом Ахилију, ми се, браћо и сестре, надамо и у наше свете оце од светог Саве и светог Симеона до најновијих светитеља наших, светих мученика и мученица и дечице, пострадалих за правду Божију и Име Православно, да ће нам помоћи да останемо људи и никада и ничим не окаљамо своје свето име и име својих предака“.

28. мај 1996.

У име Оца и Сина и Светога Духа! Када су браћа и сестре, преци наши примили веру хришћанску, примили су је свим срцем и душом и на тај начин дигли је на вишу висину. Тиме су уједно и добили писмо, тиме су уједно ушли у број осталих хришћанских народа и дали ризницу општег добра и онако дивне грађевине Богу, подигнуте на славу и Његовим светима као што су манастири Студеница, Дечани, Грачаница и редом по нашој земљи.

У њима су се увек учили да буду људи, нељуди никада. Учили су се да никада у своју веру и свој народ никога не присиљавају, знајући да је Бог човека обдарио поред ума, поред срца, и воље још и слободом. Он жели да се сви људи спасу, буду честити, добри, али никога на то не присиљава. Може дакле, човек да живи онако како доликује њему као човеку разумноме, а може и супротно од тога. Али ми добро знамо да нам ваља свима изаћи пред лице Божије да дамо одговор на шта смо употребили дарове којима нас је Он обдарио изнад свега живог на овоме свету.

То је наука Сина Божијега, Господа Исуса коју су и у миру и у рату наши преци држали, и у слободи и у ропству, и одржали до дана данашњег. Ми данас представљамо и српски народ, православни, веру православну. Да ли ћемо ми бити добри ученици добрих учитеља, својих предака, да ли ћемо се и ми трудити да у свему и свагда у свим приликама и неприликама будемо људи Божији, народ Божији, то зависи од нас.

Не могу непријатељи да нас угурају у злочинце, не могу пријатељи да нас угурају у људе. Сами то морамо уз помоћ благодати Божије да остваримо. Али понављам и говорим и себи и вама: морамо за слободу коју имамо дати и одговор на шта смо је употребили, да ли на оно што је добро и нашем народу и свима народима у свету, јер од једног честитог човека сви имају користи, а највећу он и његова породица и народ из кога он потиче.

9. јуни 1996.

Има ли шта боље u лепше, него кад браћа живе заједно. Њима Господ обећа живот вечни.

Овим речима, древне црквене песме, поздрављам Вашу Светост, Ваша Високопреосвештенства и преосвештенства, богољубиво свештенство. преподобне монахе и монахиње, сву браћу и сестре братске православне земље бугарске у име православних архијереја који са мном дођоше, и свију осталих, као и целог православног народа српског.

Осећање да припадамо једној Светој Саборној и Апостолској Цркви, довело нас је у овај славни град, центар и грађанског и духовног живота братског бугарског народа. Дођосмо да сс видимо као браћа по Христу, и по крви и по пореклу, и да се заједнички Богу помолимо и оснажимо заједничком вером вашом и нашом.

Неизмерно смо захвални Богу, и светом Александру Невском и свима светим, што се удостојисмо тога дара, да се на овој светој Литургији заједнички причестимо животворним телом и крвљу Христа Господа.

Што учешћем у тој највећој тајни наше вере остварисмо најприсније јединство с Њим, нашим Господом и Спаситељем и једни с другима. Онако како су то доживљавали преци и наши и ваши крстивши се на проповед свете браће Кирила и Методија и њихових ученика и од незнабожаца постали хришћани. Тиме су дошли до свога писма, узрасли до књижевности, уметности, градитељства, ушли у заједницу просвећених хришћанских народа. Али оно што је важније, еванђелска наука оплеменила је душу и српског и бугарског народа, да се међу њима уздигне толики број светих Божијих угодника, светитеља и преподобних отаца и матера, који и данас светле и осветљавају пут којим треба ићи да се стигне у блаженство Царства небескога.

Какав значај има за бугарски народ и за све православне, свети цар Борис Михаил који крстивши се учини да и бугарски народ прими веру православну.

Па Свети Јован Рилски, рођен у време цара Бориса који прослави Бога својим светим монашким животом, и Бог прослави њега, и због њега цео бугарски народ.

Какав значај и за нас Србе, за нашу Цркву и народ има Свети Јефрем, пети патријарх наш, родом из Бугарске, који је био на челу наше Цркве у доба Косовске битке. Свакако је и он својим светим животом указао Светом Кнезу Лазару на еванђелску науку:

„Земаљско је за малена царство. А небеско увек и довека“.

Такође родом из Бугарске велико је дело учинио Григорије Цамблак, који је дуже времена био сабрат и игуман манастира Дечана где је написао житије и службу светом Стевану Дечанском и друга дела.

Какву духовну везу између наша два братска народа има Свети Сава, учитељ и просветитељ наш кроз векове, миротворац, који је у служби мира и своме и других народа, путовао у далеке земље и на путу мира и признања обнове бугарске Патријаршије и смрт га снашла у вашој земљи.

А такође свети Краљ Милутин, највећи ктитор и задужбинар цркава и манастира и у српској земљи и иностранству, чије мошти почивају у овом граду.

Све оно што је кроз векове било најбоље и најчеститије и у српском и бугарском народу указују нам на потребу да будемо сведоци Господа Исуса и својом вером и поступцима по тој вери. То Он очекује од нас сада и свагда. Превазилазити, све несугласице и застрањивања, које су бивале и међу нашим народима, на штету једних и других. Угледати се на оно што је свето и честито да нас свевидећи Бог призна за своје верне слуге кад пред њега изађемо. То је порука свију светих била и остаје заувек. То никад није било лако. На то нас Господ опомиње од почетка: Ко хоће да иде за мном, нека узме крст свој и иде за мном (Мф. 16:24). Мене су гонили и вас ће гонити (Ин. 5:20). Кроз векове то су на себи осетили и бугарски и српски народ и сада у овом страшном грађанском рату.

16. јун 1996.

Беседа у Трнову

Налазимо се на гробу нашег духовног оца, учитеља и просветитеља, Светог Саве, у месту где је Он завршио свој земаљски живот и ушао у непролазно Царство Божије. У светој Цркви православној празновање кога било од Светих је дан његовог рођења за небо и уласка у блажени живот царства Небескога. Само трију личности Црква Православна празнује у дане њиховог рођења по телу – Рождество Господа Исуса – Божић, Рождество Његове Преблажене Матере, Свете Богородице, Марије, и највећег међу рођеним од жене, Светог Јована Крститеља.

Какав је за нас духовни доживљај долазак у град Трново, у цркву Светих 40 мученика на гроб Светог Саве. Пред нашим духовним очима искрсава цео његов живот, рођење у граду Расу и крштење у цркви Светих апостола Петра и Павла, његов младићки живот, постављење за кнеза у Захумљу, па бекство у Свету Гору већ замонашеног му оца Симеона, негдашњег великог жупана Стевана Немање, подизање манастира Хиландара и упокојење у њему Светог Симеона, преношење његових моштију из Хиландара у манастир Студеницу, његовог измирења браће, Стевана и Вукана, па добијање аутокефалности Српске цркве, постављање за првог архиепископа, и труд око њеног уређења, путовање у Свету земљу у служби мира међу црквама, признања источних патријаршија за обнову бугарске Патријаршије, његове журбе да успехом у тој ствари обрадује бугарску цркву и народ, његова смрт и сахрана овде у братској православној земљи.

Цео његов живот је проповед еванђеља Христовог и речима и писменим делима и поступцима. И сада и свагда, за све нас православне, увек су у важности речи његове беседе о правој вери; које је упутио свештенству и верним као Архиепископ: „Браћo и децо духовна, прво вac молим да положите сву наду своју на Бога, држимо се пре свега праве вepe“. Јер као што рече Апостол „темеља другог не може нико поставити осим. онога којега постави Дух Свети преко светих Апостола и богоносних отаца“, а то је – права вера она која је на светих седам Васељенских сабора потврђена и проповедана. И зато на светом темељу свете вере треба нам зидати злато и сребро и драго камење, то јест добра дела. Јер нити користи исправност живота без праве и просвећене вере у Бога, нити нас право исповедање вере без добрих дела може извести пред Господа. Него треба имати обоје да савршен буде човек Божији, а не да због недостатка једнога храмље живот наш, јер као што рече Апостол: „Спасава вepa која кроз љубав дела“. Ту поруку упућујем и себи и православном српском и бугарском народу и свима православним. Држећи се његовог казивања достићи ћемо и ми смисао и циљ нашег живота и ући у блаженство царства Божијег, у број наших светих предака.

Ваша Светости, од срца Вам захваљујем што сте нам омогућили да дођемо у овај град, у овај свети храм и на свето место, гроб Светог Саве. Хвала Вама, Ваше Високопреосвештенство, свештенству и народу на братском дочеку и указаној љубави.

17. јуни 1996.

У име Оца и Сина и Светога Духа!

Помолисмо се, браћо и сестре. Богу за душу слуге Његовог Петра Кочића, човека који је био дорастао своме времену и знао да каже и да чини оно што треба, и по Божијој вољи, и заповестима, и што је на корист свога народа, његове слободе, његових права, али и на корист свега човечанства, свих људи, ако ту истину усвоје и ако по њој буду поступали.

У овом свету човек је постао смртан и тело ће у земљу, а душа створена од Бога, вратиће се Богу. Али је, дабоме, разлика како је човек употребио свој живот и способности којима га је Бог обдарио. Једно је ићи путем Његове истине и правде, путем свега онога што је свето и честито и миломе Богу приступачно, а друго је употребити своје способности супротно томе, на оно што је зло и што човека чини нечовеком, недостојним имена људског.

Кроз тешкоће и муке кроз које је наш народ пролазио током векова, за њега је била срећа што је, кажем, имао људе који су давали правац кроз векове и били заиста дорасли своме времену. И у слободи, у ропству, и у миру и у борбама за мир и ослобођење. То је оно што је њима давало снаге да издрже и то је оно што ће дати снагу и нама данас да у невољама које нас тако обилно сналазе, издржимо. Знао је наш народ кроз векове да постоје злочинци и злочин. Знао је да постоје мучитељи невиних, али је знао да постоје и мученици за истину и правду Божију.

Знао је он да у овом свету има лешинара и лешина и међу људима, међу нељудима, али никада није пристајао да буде ни једно ни друго. Нити да буде мучитељ невиних ни за какав интерес, ни интерес Божији у кога је веровао, ни интерес свога народа, ни интерес свога личног живота, јер је знао да такав интерес не може бити ни трајан ни достојан имена које носи. Да мученици будемо ако не можемо да се бранимо и да се макнемо са тог места, на то смо пристајали и пристајаћемо.

Е, то су нас учили наши преци и речју и писмом и поступцима. Међу њима је свакако Петар Кочић који је у оно своје време знао да ту снагу у народу подиже и да је оснажује, да на тај начин да вредност и своме животу, и вредност својој породици и своме народу.

Нека Господ уведе душу слуге свога у вечно Царство Његово и тамо му плати вечним блаженством Царства Његовога непролазнога.

И нас Господ да оснажи да издржимо на путу онако како ваља и како долмкује нама потомцима таквих предака. Господ нека управи душу слуге свога у Царство небеско и вечан му помен, вечна му памјат! Бог вас благословио!

24. август 1996.

Браћо и сестре, користим ову прилику да Његовом Блаженству архиепископу кипарском г. Хризостому, по одлуци Светог архијерејског синода Српске православне цркве, уручим одликовање Светог Саве Првог Степена, за братску љубав, за братско старање о братској помоћи нашем народу који је страдао у овим невољама. Ту захвалност дугујемо свој браћи Грцима у целом свету, а поготово овом народу који је, такође, страдао и страда као што страда и наш народ и као што бива да православни у овом свету страдају, али увек на путу Божијем, за Истину Божију и Правду Божију. И ову прилику користим да захвалим целом грчком народу на братској и хришћанској помоћи, без које би страдања нашег народа била неизмерна, за молитву Богу, за добро грчког народа на Кипру, његово јединство и слободу. И све вас молим, браћо и сестре и господо, за молитву вашу за добро нашег народа и свих људи добре воље на целом свету.“

Реч на додели ордена Светог Саве Првог Степена архиепископу кипарском г. Хризостому прнликом посете Његове Светости патријарха српског Г. Павла Кипру

3. октобар 1996.

У име Оца и Сина и Светога Духа.

Сабрасмо се браћо и сестре, и помолисмо се Богу и Његовом светом и нашем Кнезу Лазару осветивши ова звона на овој цркви чија је градња овако лепо доведена до краја, да се имамо где молити Богу увек се подсећајући: јесте да смо земаљски, јесте да смо тела и да имамо потребе земаљске и телесне, али да нисмо само тела него и душе. Тело је смртно, од земље, и враћа се у земљу, а душа је бесмртна, дата од бесмртног Бога и враћа се Богу. Душа је господар, тело је само стан у коме господар станује. То је била пера предака наших који су увек знали ту истину еванђелску – да нам ваља спремити овде за време овог земаљског живота себи и кућу у којој ћемо становати, кров над главом, да имамо где главу склонити, али не заборавити да спремимо себи вечну кућу на ономе свету, да се и нама поје Литургија оног света као и овог.

Свагда су они знали реч Христову и њу држали и у уму и у срцу и у животу своме. Господ Исус наиме опомиње све нас. „Како ћемо назвати оне људе који слушају, вели, ову моју науку и творе је, држе је, врше?’ Па каже: назваћемо их људима разумним, паметним, Јер су они живећи по науци тој еванђелској, Божијој, као разуман човек, подигли кућу своју на камену. И дунуше, вели ветрови, наиђоше воде, навалише на ту кућу, али је не оборише јер је била подигнута на камену. А оне, вели, који слушају ову моју реч и не извршавају је, њих ћемо назвати људима лудим, који подигоше кућу своју на песку и дунуше ветрови, дођоше воде и навалише на ту кућу и паде, јер је била подигнута на песку“ (Мф. 7:24–27). ‘

Дакле, слушати само реч Божију, читати је и учити је, а не извршавати у своме животу, то значи зидати кућу на песку. А извршавати реч Божију, заповести Божије, то је мудрост рађања куће своје на камену.

Браћо моја и сестре, без те науке, без те вере којој су се они учили и у малом храму, домаћој својој цркви, у породици, у кући, и у великом храму где је све Богу посвећено и опомиње нас на Царство Божије и на пролазност овог живота, да ту, кажем, науку нису наши преци знали и нису држали не би се могли одржати у 500годишњем ропству и толиким несрећама које су их сналазиле. Та наука може одржати и нас данас у правим несрећама које су нас снашле и онде у Босни и Хрватској где је толико крви проливено и наше и непријатеља наших, где је толико домова порушено, где је толико инвалида у најбољим годинама остало, толико рањених, толико протераних, изгнаних, толико деце без родитеља и родитеља осталих без деце.

Те несреће, без те вере у Свевидеће Око Божије, и Правду Његову вечну и да ћемо пред Њега сви изађи и да ће нам Он платити свима по делима нашим, без те, кажем, вере наш би живот био бесмислен јер без муке и невоље нема човека на свету, а страдање Сина Божијег – оно осмишљава свако страдање наше на путу Божијем, путу истине и правде и љубави.

А нама овакви какви смо, изгледају заповести Божије тешке. А Свети Јован Еванђелист каже да „заповести Његове нису тешке“ (1Ин. 5:3). Тешке су нам зато што смо ми већ стекли рђаве несрећне навике. Пијанцу је тешко да се опија, а трезноме човеку који не зна шта ради, зна каква је несрећа бити одан том пороку у коме нема ни оца, ни мужа, ни брата, само пропалица и несрећника. И још простије. Који су постали пушачи, и то је дрога, истина од најблажих, која уништава личност, али је дрога и постаје човек роб. Што кажу данас, то је болест зависности. Године 1993. знате каква је била инфлација, како су сваког часа цене скакале. А гледао сам и ја, а и ви сви како стоји маса пред киоском да купи цигару, да купи дрогу, а од чега остати жив?

Човек постане роб. То је несрећа. „Сваки који чини грех, роб је греху“, говори Господ Исус свима нама. И није разуме се само та навика, него још и горс одавање садашњим дрогама које уништавају тело и душу. Човек изгуби смисао свог постојања, свог живота и тражи као оно ној кад је у опасности да загњури главу у песак. Тако, то је робље навика несрећних које им упропашћују тело и душу. А живети по заповестима Божијим, то је уствари човек слободан од тог страшног тиранина – греха. Е, то треба да се научимо, да учимо и у овом светом храму и у храму домаћем где отац и мајка, и баба и деда, треба да буду свештеници и проповедници науке Божије у речима и својим животом.

Нека Господ и Свети Сава и свети кнез Лазар и сви свети из рода нашег помогну нам да ту науку научимо, њоме живимо, освештавамо своје душе и своја тела и помажемо на тај начин највише што се може целокупном народу нашем, чак и свима лудима добре воље у свету.

Господе и Свети Саво милостиви будите и помозите и нама, Свети Саво, потомцима твојим далеким, али и теби и твоме и нашем Господу верном. Бог вас благословио и свако добро даровао. Амин!

10. октобар 1996.

Освештали смо храм посвећен Богу – Једноме у Светој Тројици, и добили место да имамо где да се поучимо да нисмо само тела земаљска него смо и душа небеска.

Како да проведемо живот у овоме свету, то учимо у другим школама, како да се хранимо, лечимо, градимо себи домове, као људи од тела и крви. Али, ми нисмо само то. Ми смо и душе бесмртне. И души треба храна, а то је реч, наука Божија, по којој знамо ко смо, одакле смо, зашто смо у овоме свету, какав смисао имају све ове невоље и тешкоће које сналазе све људе и шта ће бити кад дође крај животу телесном у овом свету. Знамо тело ће отићи у земљу а верујемо по вери нашој да ће душа отићи пред Живога Бога јер је и она жива створена од Њега. То је, браћо и сестре кроз векове била црква, свети манастири, домови Божији, кроз векове прецима нашим да се у њима поје Литургија овога света као и онога. То је дакле, смисао и овога светог храма да се у њему учимо да нам то буде учионица како треба живети у овоме свету, какав је циљ и смисао овог живота. Био сам у овим крајевима, преко тридесет година и сећам се добро кад сам служио у овој цркви и кад је била реч да се подигне нова, од тврђег материјала. Слава Богу да се ова данас и испуни и Божији благослов утврди.

Живимо браћо и сестре овде са другим народима, других вера, са осећањем да смо од истих предака, Адама и Еве и као такви да смо браћа ако будемо поступали као браћа. Ако будемо људи, земља је довољно дугачка и широка за све, ако будемо нељуди, и у Корану пише о двојици браће Каину и Авељу, како је зли Каин убио брата Авеља. Ако и ми будемо имали тог духа Каиновог, биће нам земља тесна и ако нас буде само четворица на овоме свету.

Ко од нас је пре рођења питан како ћемо се родити, као Срби, Албанци, црнци, опи или они. То од нас није зависило и зато ми немамо одговорности ни заслуге за то. Ови људи који сматрају да је кривица што смо рођени као Срби или они који сматрају да је кривица што су неки рођени као Албанци, – то су нељуди.

Као људи да живимо, као браћа и ако тако будемо, тада ће и Бог бити са нама и остварићемо циљ и смисао нашег живота. То је оно најважније, са свешћу, да смо браћа и живимо у слози у свако време, а камо ли у ово време несрећног грађанског рата који је однео толике животе.

Нема тог интереса ни Божијег, ни националног, ни личног, који би нам могао дозволити да одговоримо на злочин злочином. Бранити се морамо и сви се људи морају бранити од злочинаца, али не злочином, него увек као људи свешћу да дамо одговор, на шта смо употребили дарове којима је Он све људе обдарио. Ту науку Еванђељску да учимо: „што желите да други чине вама то и ни чините другима „. Једном мером да меримо свима.

То је наука и предака наших који су били кадри да издрже све тешкоће, увек као људи, никад као нељуди.

12. октобар 1996.

…Чули смо данас из Јеванђеља реч Господњу „Шта желите себи, то чините и другима“. И још на крају тог одељка савршенство у љубави „да љубимо и непријатеље своје“. То значи да се молимо Богу за оне који нас гоне и да чинимо добра онима који нас мрзе. Да будемо синови Оца небеског јер његово сунце сија и злима и добрима и кишу даје и праведнима и неправеднима. То је свагда програм наше вере православне, то је наука и живот којим су наши преци живели у слободи и ропству.

Јер док ће нам вера прећи у гледање лица Божијег у Царству небеском, а нада у остварење, љубав he остати, она нема у шта да прелази, она ће остати за вечност ако се у овом свету потрудимо да је задобијемо.

Тиме ћемо испунити циљ нашег живота, ући у непролазно Царство и тиме ћемо највећу помоћ учинити народу своме и свим људима добре воље у овоме свету и сада и свагда… (део из Беседе).

13. октобар 1996.

Кад се из даљине нашег времена осврнемо да сагледамо какво је било духовно морално стање човечанства пре 2000 година, у доба рођења Исуса Христа, видећемо непрозирну таму, какву нам доноси свети еванђелист Матеј. Наводећи речи пророка Исаије, он говори о народу који седи у тами „и онима који седе у области и сени смрти“ (Мф. 4:16). У пророчким речима пророка Исаије, народ у тами још иде, тражи излаз и нада се да ђе га наћи. У изношењу тадашње стварности еванђелиста Матеја, изгубио је наду. Он у мраку беспомоћно седи.

Тај мрак, и у духовном, и моралном погледу, огледа се у митологијама свег незнабожачког света. Падајући у грешност све више и више, понижавајући тако своју природу дату од Бога, људи су све више и више понижавали и своје појмове о Богу. Не само зли њихови богови, него и добри имају у себи толико мржње. Они пијанче, свађају се, отимају једни другима жене, богиње и земаљске наложнице.

Какво је могло и бити духовно стање у масама народа у приликама кад су људи и деца приношени на жртву боговима, а животиње обожаване као богови. Заиста, по речи апостола Павла, људи залудеше у свом умовању, заменише славу бесмртнога Бога подобијем смртнога човека и птица и четвороножних животиња и гмизаваца, и Бог их предаде у смртне страсти (Рим. 1:21, 1:27). Падајући све дубље и дубље, људи су библијску стварност постања човека по слици и прилици Божијој, унизили дотле, да атеиста Фојербах, донесе закључак: Није Бог створио човека по слици и прилици својој, јер Бог не постоји, него је човек, а он постоји, створио Бога по слици и прилици својој.

Једино јеврејски народ, верујући у једног Бога и у његово обећање, очекивао је долазак на свет Спаситеља и спасење. Али налазећи се у ропству незнабожачког римског царства, са царевима проглашеним боговима, очекивао је Спаситеља као цара и његовог царства од овога света, ослобођење од ропства Риму, да сруши римску власт и оснује ново царство јеврејско, које ће завладати целим светом.

У доба доласка Господа Исуса, заиста земља је била као духовна тамница, човечанство без циља и смисла живота и садашњости и будућности.

У једној земљи северне Европе, када су стигли први весници еванђеља и почели своју проповед, кнез те земље ухвати их и стави у тамницу, јер су говорили нешто нечувено, супротно њиховој вери и схватању. Онда сазове велможе да се с њима посаветује шта да чини са тим људима. Саветници дођоше одређеног дана, и кнез изнесе о чему се ради. Већина је предлагала да се ти странци одмах побију. Но један од њих, до чијег је мишљења кнезу било стало, на питање кнеза одговара: Господару, било је то при вашем последњем саветовању у овој дворани. Била је ноћ, напољу хладно, а овде гореле свеће. Било је светло и топло. Кад су слуге, у једном моменту, отвориле врата, из мрака је улетела једна птичица, на једна врата улетела на друга излетела, из мрака дошла у мрак се вратила. Но док је за мало кроз салу пролетела, била је у светлости и топлоти.

Тако мени изгледа цео наш живот. Долазимо из таме материне утробе, одлазимо у таму земљине утробе. За мало видимо свет и нешто у свету. Али правог смисла и циља, ток нашег кратког битисања, не схватамо. Пусти те људе да их чујемо, можда ће нам они моћи објаснити ко смо. какав је смисао нашег живота и смрти. Кнез је послушао савет овог велможе, проповедници су еванђелском светлошћу разгрнули незнабожачки мрак и земља је постала хришћанска. Тако је и томе народу и толиким другима засјала светлост у тами, сагледали су и примили Сина Божијег као светлост велику. Светлост која обасјава сваког човека који долази на свет“ (Ин. 1:9).

И као семе бачено у добру и плодну земљу што доносе плод по тридесет, по шездесет и по сто, тако хришћанска наука, у народима који су је примили, уродила је богатим родом светих и мученика. Они као сјајне звезде и данас светле на духовном небу, показујући и нама пут којим треба ићи да се досегне Царство небеско. Подигли толико красних цркава, испевали толико песама у славу Божију и Његових светих.

Примањем еванђелске науке, разгрнута је тама незнабоштва и наших предака. Православљем су оплеменили споје природне способности и уздигли их на висину еванђелских врлина. Дошавши до свог писма и писмености, доспели су до могућности да о себи остане писменог трага, прешли из праисторије у историју. У ризницу општег добра да унесу и они свој допринос у архитектури, подигавши Студеницу, Жичу, Грачаницу; оплеменили споје народне песме, чију су предност оцениле такве величине као што су Гете и Хердер учећи српски, да би их читали у оригиналу. На државно-правном пољу, дали Номоканон Светог Саве и Законик цара Душана. Заиста је с правом стављена примедба: Шта би ми били без тога у својим очима и у очима света.

Али важније од свега, Православље је уздигло душу нашег народа до племенитости народа Божијег, да је знао и могао, у судбоносним моментима своје историје, свесно се определити за непролазне вредности Царства небеског. Све се то постигло живом и непоколебљивом вером да је земаљски живот и земаљско царство привремено, а небеско увијек и довијека: да је боље изгубити главу, него своју огрешити душу. А то је на наш начин исказана вечна истина Христова: Каква је корист човеку да сав свет задобије а души својој науди. И ко хоће живот свој да сачува, изгубиће га; а ко изгуби живот свој мене ради, наћи ће га (Мф. 16:25–26).

Осветливши свет Собом, својом светлошћу, Христос је осенио светлошћу и своје ученике: Ви сте светлост свету (Мф. 5:14), те им напомиње да ту светлост не стављају под суд, нити да је грехом помраче, него њоме да светле: Тако да се светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела и прославе Оца вашега који је на небесима (Мф. 5:14). Својом живом вером, дакле да реч наша буде свагда у благодати, да знамо како треба сваком одговорити (Кол. 4:6), и себи и другима. Да они који имају уши отворене да чују и сазнају да је Христос Пут, Истина и Живот, те да истина не може бити супротна животу, ни опасна по живот. Да по живот не могу бити опасне ни правда, ни љубав, него лаж, неправда, мржња и свако зло.

Јер по речи Светих, истина, правда, љубав и свако добро имају биће, суштину, постојање у себи, док насупрот томе, неистина, неправда, мржња и зло немају у себи постојања, сво је њихово постојање у негирању тих вредности. Неистина је незамислива без постојања истине. Истина је вечна, неистина ефемерна, паразит на грани истине који хоће да је уништи. Али је уништити не може, јер је свака истина од Бога, управо Бог је истина, правда и љубав. Зато, кад смо са истином, правдом и љубављу ми у Богу пребивамо и Бог v нама (1Ин. 4:16).

У питању је, дакле, да ли ћемо са Истином и сваким добром ући у спасење, блаженство непролазног Царства Божијег, или у муку вечну. Бог хоће да се сви људи спасу и дођу у познање истине, (1Тим. 32:4), али не присиљава никога. Јер нас је обдарио даром слободне воље, и зато рекао:“ Сведочим вам данас небом и земљом да сам ставио пред лице ваше живот и смрт, благослов и проклетство; изабери живот да будеш жив“ (Вт. 30:19). Исус Христос на много места потврђује ту слободу и молећи: Ко хоће да иде за мном… Ако хоћеш савршен да будеш (Мф. 16:24; 19:21). Ако хоћеш ући у живот (Мф. 19:17).

Та слобода, поред ума и других духовних способности, уздиже нас изнад свега живог на земљи, и чини личностима. Но, она је нижи тип слободе, чија је суштина „моћи не грешити“. Њу Бог има по природи одувек, а свети анђели и свети људи кад су је љубављу према Богу достигли, и у њој пребивају. Насупрот томе, пали анђели и зли људи унизили су дату им слободу дотле да су прешли у потпуну неслободу „не моћи не грешити“. Њих ни Бог не може спасити, јер они неће по својој вољи, а Бог неће насиљем. Мада је он свемогућ, али ни насиље ни грех Он чинити не може, јер насиље и грех нису моћ него немоћ.

Слободу праведних, који су попут блудног сина после покајања, одлучно ступили на пут који води Богу и Царству Божијем, Исус Христос ће, кад поново дође, потврдити и рећи: Ходите благословени Оца мога, да примите Царство…, што значи: Ви идете, мени ходите, а непокајаним грешницима, који неповратно иду у супротном правцу од Њега, рећи ће: Идите од мене проклети…, што значи: Ви идете од мене у огањ вечни идете (Мф. 24:34, 24:41). То исто признање слободе значе Његове речи у Откровењу: Ко чини неправду, нека још чини неправду и нечисти нека се још прља; а ко је праведан нека још чини правду, и ко је свет нека се још освећује (Откр. 22:11). Још и ову реч Христову да упутимо и себи и свима који хоће да чују: Кад то знате блажени сте ако то тврдите (Ин. 13:17). А то значи да се блаженство стиче не само знањем еванђелске вере, него вером живом која се показује у мудром зидању себи вечне куће на камену дела еванђелских, а не на песку њиховог голог сазнања. По речи светог Григорија Богослова, да је дакле, једнако несавршена хришћанска теорија без праксе, као и пракса без теорије.

У очекивању смо и припреми 2000. годишњице Христовог доласка у свет, у коме, иако и сада сав у злу и лажи (1Ин. 5:19), али и пред свима људима светли светлост Христова, Његовог еванђеља, живота и дела толиких Његових светих, који не виде само они који су своје очи затворили да како очима не виде и ушима не чују и срцем не разумеју и не обрате се да их Он исцели (Мф. 13:15).

Себи и вама, и свима људима добре воље, желим да се нађемо у броју оних на које се односе Његове речи: Благо вашим очима што виде и ушима што чују (Мф. 13:16) и који очекују Његову поруку: „Ево долазим. скоро и плата моја са мном да дам свакоме по делима његовим. Да, доћи ћу скоро. Амин“.

Дођи, Господе Исусе! (Откр. 22:12, 22:20).

18. новембар 1996.

Примивши писмо човека који заступа гледиште да је свака религија, па и Прравославље, само „производ људске маште и ништа друго, дело земаљског човека и никога више, ди човековом смрћу не преживљава никаква душа“, и томе слично, упутио сам му одговор препорученимписмом. Писмо је било послато на име, презиме и место које је навео. Међутим, писмо је пошти вратила са ознаком. „Прималац на датој адреси непознат“.

Наведени одговор износим јавности преко „Православља“ са намером да добронамерни људи сагледају ствар и са друге стране. Верници пак, када им се упуте слична питања, да знају одговорити макар на нека од њих, и себи и другима.

Господине Стојановићу,

Примио сам Ваше писмо одавно, но до сада нисам био у могућности да Вам одговорим. Схватам ваш животни став. Свега су две могућности: или овај свет има свој смисао и циљ, или нема; или је овај свет створио Бог, разумно свесно биће које постоји од вечности, или Бога нема, или је човек двојно биће, од тела и душе, при чему је тело од земље и смртно, а душа бесмртна, или нема никакве бесмртности, смрћу се све завршава итд. Та питања стају кад-тад пред сваког човека и он их мора решити. Свакако их не усваја без неких разлога, како их и Ви наводите, износећи своје схватање и објашњавајући моје, из угла из кога их Ви, та општа питања, посматрате.

Поштујући Вас и Ваше схватање, као Ваше без жеље за полемиком, изнећу неколико мисли виђених из другог угла. При томе ћу гледати да то буду сагледавања људи од природне науке, не богослова.

Један од њих, Андре Ампер, физичар, чијим се именом и данас назива јединица снаге електричне енергије, упоредивши поредак појављивања органских бића према Библији и природној науци, биологији: биље, рибе, птице, сисари, човек, ставља питање како је то Мојсије могао знати на 1.500 година пре Христа, како није ставио птице пре риба? Па закључујте: или је он, Мојсије, био научно тако тачно обавештен као у наше време, или му је Бог открио (П.Ј. Свјетлов, Религија и наука, Битољ 1937, стр. 109).

Луј Пастер, славни проналазач лека против беснила, вели да онај који признаје постојање бесконачности, а од тога не може нико утећи, тај у томе признању потврђује више натприроднога по у чудима свих религија. Зато што идеја бесконачности има двојни карактер. Она се мисли силом намеће и у исто време јој је непојмљива (исто, стр. 98).

Један младић пита Алберта Ајнштајна, творца теорије релативитета: какав је смисао нашег живота и живота свих живих бића уопште? Ајнштајн му каже: Знати одговор на то питање значи бити религиозан. (Свакако да овим хоће да каже да се егзактна наука не бави питањем циља живота, него питањем како провести живот, како производити, хранити се, лечити итд.). Младић онда каже: Има ли уопште смисла то питање постављати? Ајнштајн одговара: Ко свој сопствени живот, и живот својих ближњих, схвата као бесмислен, тај није само несрећан, него једва способан за живот (Алберт Ајнштајн, Моја слика свијета, Сарајево 1955, стр.?) На другом месту Ајнштајн говори о законима природе у којима се испољава један тако надмоћан ум да је све оно разумно у људском мишљењу и одређивању према томе један потпуно ништаван одсјај (исто, стр. 17).

Свакако да закони природе и јесу закони по томе што се у њима налази разумност. Кад у њима не би било разумности они и не би били закони. Био би неред, хаос. Као што и Ви кажете. Ми откривамо ту законитост својим умом и користимо: Квадрат над хипотенузом једнак је збиру квадрата над катетама. Нису људи створили тај закон. Они су га само открили и користе га. Или закон да свако тело потопљено у течност привидно је лакше колико је тешка течност њиме истиснута, те правимо лађе од гвожђа.

За мене онде где постоји виши ум мора постојати личност чији је то ум. Не може постојати безлични ум, као што не може постојати личност без ума. Могу да схватим да за Вас и друге људе може и не бити тако.

Казивање да хришћанство учи: „Не треба вам разум ни учење људима, него је довољно да свој разум подвргне јарму вере“, не стоји, јер Христос наређује: Будите мудри као змије и безазлени као голубови (Мф. 10:16). Што значи, развијајте своје умне способности све више, под условом да паралелно развијете у себи доброту. Телесним очима ми гледамо овај свет заједно са мувама и њихових хиљаду очију, али умом, који је наше духовно око, ми видимо оно што оне не виде. Но ум је хладан. Доброта топла, али слепа. Ако је човек само добар, а слабе памети, искоришћава га свако као будалу. Стога нам је потребан ум и доброта, да једно другом држи равнотежу, да ум не пређе у злоћу, а доброта не пређе у глупост.

Христос још каже:Тако да се светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела… (Мф. 5:16). А поред других, кад један хришћански писац у IV пеку пише: Једнако је несавршена хришћанска теорија без праксе, као и пракса без теорије како се може одржати тврдња теолога који како Ви кажете, веле: „Да је за спасење довољна вера без икаквих добрих дела“, кад би ти теолози могли знати, поред изнетог, и речи апостола Јакова: Јер као што је тело без духа мртво, тако је и вера без дела мртва (Иак. 2:26).

Верујем да сте Ви, као што кажете, „за истину, а истина не може бити него једна“. Тако и ја верујем. И још верујем да истина сама од себе има постојање, биће, суштину, а тако исто и правда и свако истинско добро.

Насупрот томе, лаж, неправда и свако зло они немају у себи бивствовања, постојања. Сво је њихово постојање у негирању истине, правде и добра. Без истине лаж је незамислива, не може постојати, и неправда без правде итд. То је надмоћ истине, правде, љубави и сваког добра.

Свакако да „земаљски човек, својом анатомском грађом није у могућности да контактира са небеским Божијим штабом, како пишете, него својим духовним способностима које надилазе васиону.

Материјалисти тврде да смрћу тела умире душа. Тело и душу упоређују са неком машином, нпр. аутомобилом. Кад су у њему све оне полуге, точкићи, жице, на свом месту, има бензина и стави се у погон, он иде. Једна сама жица, или полуга да откаже, аутомобил са радом стаје. Тако је веле и са човеком. У његовом телу има много више полуга и жица него у аутомобилу. Једна од њих кад откаже живот престаје. А то је душа, она је само функционисање тела. Смрђу све престаје.

Сагледајте тај став мало са ове стране: Један уметник на виолини, или клавиру, док свира па му пукне жица или му се виолина разбије, престаје да свира, јер не може да своју уметност пројави преко такве виолине. Но, да ли су тиме уметник и његова уметност престали да постоје? Тело је дакле само инструмент преко кога се бесмртна душа појављује.

Нећу се зачудити ако Вама ово упоређење не казује ништа, сем плиткоумност вере и верујућих.

По вашем казивању, човек није одговоран за своја недела и грехове, него Бог који га је створио несавршеним, а овамо је Бог свезнајући и свемогућ.

По речи Блеза Паскала (†1662), математичара, творца интегралног рачуна и проналазача прве машине за рачунање „Човек је само једна трска, али трска која мисли… Простором васиона ме обухвата и гута као тачку: мишљу – обухватам њу“ (Мисли, Београд 1946, стр. 167). Поред величине ума, оно што човека уздиже изнад свију бића и чини га личношђу, то је способност осећања (срца), снага воље, и особито способност слободе. Он може да чини оно што Бог жели, а може и супротно томе. Може да у добру узраста и јача све више и више, а може у злу да пада све ниже и ниже. Но слобода неминовно укључује у себи одговорност. Не може бити слободе без одговорности, као ни одговорности без слободе. Слобода је од човека неотуђива. Зато је немогуће да божанство снагом своје моћи грешнике претвори у праведнике, без њихове воље и труда. То мора човек хтети и трудити се да то учини сам, у чему ће му Бог помоћи. Не хтедне ли човек то и не потруди ли се, него да га Бог својом силом учини таквим, то би било насиље, а свемогући Бог не може чинити насиље, јер насиље не означава моћ, него немоћ.

Због слободе коју има, по речи Боже Кнежевића: Човек је биће коме се може и Бог обрадовати, а од кога се може и ђаво застидети (Мисли, изд. Срп. књиж. задруге, Београд 1931, страна 130). Истина је једна, али ако човек не сагледају потпуно, него узме полуистину за целу истину погрешиће и неминовно доћи до неистинитих закључака.

Желим и себи и Вама и свима људима да сагледамо целу истину, служимо се њоме и служимо јој. С поштовањем

Патријарх српски Павле

15.12.1996.

Молећи се Богу правде, истине и мира, упућујемо очински позив свим људима свију странака, и оних на власти и оних у опозицији, да поштују начела Божије и људске правде и да у јавном деловању поступају као браћа, без обзира на политичке разлике. Апелујемо да се сви држе правила демократског понашања и прихвате слободно изражену вољу народа. Пут разрешења и разума у овим тешким данима води само кроз свест о целини народа и општем добру. Све решавати на миран начин. Недопустив је сваки поступак и свака изјава, ма од кога потицала, која позива на насиље.

Са очинском бригом и љубављу, поручујемо свима: будимо достојни боголике суштине свих нас као људских бића и достојни имена наших часних и светих предака, ради општег добра и мира потребног нам и сада и свагда.

Патријарх српски Павле

Београд, 27. новембар 1996.

Обавештен да се са одређених места спремају „узвратне демонстрације“ у уторак 24. децембра 1996. године, сматрам се обавезним да изразим своју највећу забринутост. Мимо свих, крајње штетних, политичких, дипломатских или економских последица, главну опасност сагледавам од последица подељености нашег друштва које може довести до узајамног, оружаног разрачунавања.

Обраћам се зато свим грађанима и властима у Србији, а посебно припадницима владајућих странака, иза којих стоје оружане снаге постојећег поретка. Молим их да се уздрже од сваког насилног обрачуна и отрпе протесте на све оно што је и довело до незадовољства, не само око избора, већ и општим стањем у земљи. Нека својим вођама оставе да нађу решења које ће обезбедити демократски мир и задовољење правде.

Али обраћам се и грађанима, који су предвођени челницима опозиционих странака, а нарочито студентима, да у име достојанственог, ненасилног изражавања негодовања и даље показују своју преданост истини, а не вољи за обрачунима. Ако се у народу сматра да „паметнији попусти“, па онда то будите ви: одустаните од сутрашњих демонстрација да не би на вас пала одговорност за најгоре што би се могло догодити.

Наставите да се понашате како вам доликује, узимајући за пример студенте Београдског универзитета, којима сам се посебно обратио са благословом за њихову приврженост хришћанским идеалима, што значи истинским демократским и људским слободама.

Молим се Богу да превлада разум и мир међу вама, и ако би којом несрећом ипак дошло до сукоба, бићу дужан да и лично станем на страну народа према коме би се применила сила. Пред највећи празник мира и добре воље међу људима, нека се у сва срца нашег народа усели благодат Рађања Сина Божијега, Господа Исуса Христа.

С благословом,

Патријарх српски Павле

Налазимо се на прагу Нове 1997. године. Сви верујући људи у свету дочекују Нову Годину са жељом и надом, молитвом Богу, да буде боља, успешнија и мирнија од досадашњих.

Са тим жељама свакако дочекујете и ви, студенти Београдског и других универзитета. Дочекујте у тешкоћама којима, већ готово два месеца, исказујете на достојанствен начин, своје стајање уз истину, правду и демократско поштовање изражене воље народа.

Верујем да овакав ваш став потиче из поверења у вечне вредности које важе и у овим судбоносним приликама нашег времена и нашег народа. Те вредности су знали, и зато налазили снаге и наши преци да могу „и на страшном месту постојати“. Знали да се све може изгубити, али образ и душа никада.

Молим се Богу, и сада и увек, да ове еванђелске истине нађу места у уму и срцу свију људи, и у срцима и душама вас младих, да никада не будете и не останете у броју оних који по оцени Христовој, не знају шта раде.

Мир вам од Господа и Благослов. Благословена и у свему добром успешна Нова 1997. година. С благословом.

Патријарх српски Павле

У име Оца и Сина и Светога Духа. Данас дочекасмо и ево испраћамо Бадњи дан, навечерје Божића, празника Сина Божијег, нашег Светитеља, Првомислитеља и Спаситеља. Уношење бадњака у своје домове и његово налагање на огњишта и остале обичаје у вези с тим наши преци су чинили са свешћу о символичком значају свега тога. Храстово дрво у нашим крајевима је најјаче дрво. На огњишту оно даје највећу светлост и топлоту.

Храстов бадњак био је за њих и знак Христове божанске моћи, светлости Његове истине и топлоте, Његове љубави. То бадњак треба да означава и нама данас који немамо огњишта у становима, него га налажемо заједнички ево код цркве. То чинимо као и преци наши обраћајући се молитвено Сину Божијем да нас просветли Својом истином, огреје Својом љубављу и оснажи Својом моћи, да издржимо све тешкоће у овом свету идући с Њим и носећи крст свој. И још, да нас ојача како би могли бити сведоци Његове истине, Његове љубави и Његовог мира у овом свету зла и немира.

Са тим жељама честитам вам браћо и сестре, и децо духовна данашњи Бадњи да ни сутрашњи Божић.

Честитам и онима који ће прославити ово вече у својим домовима, поред украшене јелке као и свима људима добре воље који имају другачмја схватања и другачија убеђења. Желим и вама и њима свако истинско добро поздрављајући вас древним поздравом наших предака: Мир Божји – Христос се роди! Сретно вам Бадње вече и сутрашњи светли велики празник Христовог рођења. Амин.

6. јануар 1997.

Честитам вам данашњи празник рођења Сина Божијега који је са небеса сишао и родио се као човек ради нашег спасења јер је Бог тако заволео свет да је Сина свога јединородног дао да погине да би нас спасао“ (Ин. 3:16).

То увек имати у виду, ту жртву коју је Син Божји поднео ради нас оваквих какви смо, да би ми постали синови Божији и кћери Божије. И увек трудити се попут наших предака да будемо достојни те жртве својом вером и животом по вери.

Нека Господ помогне свима да у овим временима достојно представљамо и свој народ и веру православну. И поздрављам вас радосним Божићним поздравом: Мир Божији и Христос се роди!

7. јануар 1997.

Сви ми у Цркви међусобно смо повезани као органи у једном телу. Зато треба да се узајамно подржимо. Нећемо моћи да помогнемо верницима у њиховом спасењу ако истовремено не радимо и на своме. Нека вам први верници буду ваше породице! Поступак је такав – спасаваш себе, па ужу породицу, па онда шире, али све то иде заједно. Својом вером и својим животом по тој вери се сведочи и проповеда. Не можемо ми бирати време у којем ћемо да живимо. Живимо у овоме свету, у овим друштвеним и политичким проблемима, али ми нисмо од овог света, него је наша права отаџбина на небу. Често трошимо сувише снаге на ово пролазно, па нам не преостаје снаге за оно главно. Времена су сувише озбиљна па се зато запитајмо: ако ми не будемо заиста светлост и со свету, што од нас тражи Спаситељ, шта ће свет са толиком тамом и чиме ће осолити?!

Будимо сваки на свом месту! Христос се роди!

12. јануар 1997.

Обраћам се вама, студентима Београдског универзитета, који ево већ месец дана изражавате своје осећање истине, правде и демократског поштовања слободно изражене воље народа, што је увек племенита особина младости.

Но, добро је што ту своју приврженост узвишеним идеалима ви изражавате на миран, достојанствен начин, што није увек особина младости у приликама кад изађе да их заједнички искаже и покаже.

Тежина несрећа које су снашле наш народ у току грађанског рата, таква је и толика да је притисла све, и вашу младост побудила да се замислите о питању циља живота, смисла страдања и става да ли је друго поступати као човек, а друго као нечовек.

Овакав наш став, еванђелски и људски, Српска Православна Црква, поздравља и благосиља. Моли се Богу за Његову помоћ, да у интересу правде, спасења народа, његове слободе и угледа, знате и можете увек, и сада и у будућности која је пред вама, уздићи се изнад свега од тога и нижег и мање важног, поготово нечовечног. С благословом Светог Саве и свију светих, из рода нашега, очински вас поздравља.

Патријарх српски Павле

Молимо се и данас на дан Светог Јована Крститеља, Његовом и нашем Богу, Богу истине, правде и мира да вам дарује мир да се одморимо од свих несрећа грађанског рата и санкција и невоља од њих, да ви, наша младост и будућност, дочекате времена боља и сретнија него што су била наша. Ваше осећање истине и правде и демократског поштовања, слободно изражавање воље народа на миран начин, достојно је за вас и ваших и наших предака, јер нисте овде ни за овога ни за онога, нити против овога или онога, него за оно што је увек било свето и народу нашем у Цркви нашој. Молимо се Богу сви да буде с нама а ми с Њим и сада и увек, и Он и Свети Сава и сви Свети из рода нашег! Бог вас благословио и свако добро даривао!

20. јануар 1997

Није потребно да вам, браћо и сестре у Христу, казујем који је данас празник и зашто смо се овде сабрали на молитву на овом месту и у овом храму. Нема међу вама онога који не зна да је данас празник Светог Саве, нашег Учитеља по Богу, у Христу Исусу, и зато просветитеља нашег народа кроз векове у свему што је свето и племенито и овога света и онога непролазног што ће дођи.

Сабрасмо се да прославимо њега који је Бога прослављао целим својим радом и животом, и кога је Бог прославио као верног и мудрог управитеља тајни Божијих.

Сабрасмо се и по поруци светог апостола Павла, упућеној верним и за тадашње и за свако време: – Сећајте се својих старешина који вам проповедаше реч Божију, гледајући на свршетак њиховог живота, угледајте се на веру њихову – (Евр. 13:7).

Живот Светог Саве, његова вера и дела по тој вери узор су заиста, свагда и за свештеника, и за монаха и за сваког православног Србина. То је пре свега његово прихватање и извршавање двеју највећих заповести Новог завета, о љубави према Богу и према ближњима, па његово миротворство за добро свога и других народа, па његово одрицање од преваре богатства, власти и славе овог света; његово неуморно путовање по народу и поучавање свију сталежа и занимања.

Све што је оп чинио и могао чинити из свести да смо сви ми људи уздигнути на висину и част сарадника Божијих, по речи Апостоловој, коју Апостол илуструје својим примером проповедања речи Божије Ја посадих, Аполос засади и који залива једнако су и сваки ђе примити своју плату по своме труду.

У приликама и неприликама нашег времена, сви ви браћо и сестре, особито ви млади, студенти београдског и других универзитета, па достојанствен начин изражавали сте своје стајање, као сарадника Божијих, за истину, правду и поштовање достојанства људске личности и његовог демократски слободног изражавања своје воље.

Обратисмо се Богу, и Његовом и нашем Светом Сави, молитвом и постом ових дана, и данашњом молитвом у овом храму и приступањем светој тајни евхаристије, да Господ Свемилостиви и Свемогући помогне да све оно што је добро и свето, по њиховој оцени, узрасте и донесе род у миру и части па добро свима.

Молимо се Богу, и сада и увек, да еванђелске истине нађу места у уму и срцу свију нас и свију људи и у срцима и у душама свију младих, да увек будемо и останемо, и ми и они, у броју оних који, по оцени Христовој, знају шта раде. То да остваримо у миру, љубави и слози, и достигнемо блаженство Царства небескога, Свети Саво ти помози. Амин!

27. јануар 1997.

Откако је почела ова додатна невоља, толико непотребна, а све опаснија за читаву нашу земљу и наш народ, упутио сам до сада десетак порука, апела, молби, да се успостави мир и нађе праведно, демократско разрешење. Покушао сам и да личним учешћем у великој Светосавској молитви допринесем миру и доброј вољи међу грађанима, без обзира на њихова мишљења и припадности.

Све се нажалост, показује узалудним, али то не може и не сме умирити нашу еванђељску обавезу, нашу одговорност пред живим Господом и Сином Његовим, да заћутимо и да се сили приклонимо само зато што она Бога не моли.

Ови догађаји слуте на најгоре, па зато, не престајем да очински молим и преклињем, како огорчени народ, младе и старе, да се уздрже од сваког изазивања нереда, тако молим и оне наоружане да буду чувари реда и мира, а не оне власти која тако трагично по све нас све више тоне у незнању шта ради. Уздам се у Бога да ће јој Он отворити очи, и овај народ престати да злоставља.

Са молитвом: Спаси Господе народ свој и благослови достојаније своје, обраћа се и данас свима вама, браћи и деци духовној, Ваш у Христу патријарх српски Павле.

Фебруар 1997.

У име Оца и Сина и Светога Духа.

Прослављамо данас, браћо и сестре, празник Светог Симеона Мироточивог, некадашњег великог жупана Стевана Немање оца наше државности, ујединитеља свију српских покрајина. Онога, дакле, који је знао да оствари и испуни своје дужности и према свом дому, али и према свом народу и на крају се замонашио да крај свог живота у целости посвети Богу, онако како наш народ у песми каже да је знао да испуни љубав према Богу и љубав према ближњима, те две најважније заповести Новог Завета. Јер сви знате ону народну песму где син његов Свети Сава оправдава, односно одговара на питање нашто је отац употребио небројано благо и онда он набраја да је „саградио Студеницу на Влаху Староме, бјел Вилиндар на сред Горе Свете, Миљешевку на Херцеговини“. То је из љубави према Богу“. Осталог што претече блага, остало је благо похарчио све градећи по калу калдрме и зидајућ’ по водам ћуприје и дијелећи кљасту и слијепу“. Јасно, ово је све из љубави према ближњима.

Испунио је тако, дакле, реч Господњу да нема већих заповести од ових двеју. И тај монах смирени, Симеон, на данашњи дан пре готово 800 година, свој живот је положио на Светој Гори у Хиландару, манастиру који је заједно са сином својим Светим Савом и подигао.

Његов, дакле, живот као и живот свих светих, браћо и сестре, да нам буде узор, да нам буде углед како и ми треба да живимо и да испуњавамо те две највеће заповести љубави према Богу и љубави према ближњима. Да се и ми нађемо у Царству небеском и да се за нас може рећи у песми: „Све је свето и честито било и миломе Богу приступачно“.

На тај начин да испунимо смисао свог живота и на тај начин да помогнемо свом народу и у овим невољама које га не остављају и да тако, кажем и понављам, уђимо у број својих светих предака, да они нас познају као своје и у светој вери и светим делима, а ми да се не постидимо пред њима и њиховим и нашим Господом.

Честитам храмовну славу ове капеле свим члановима свештенства и свих који раде у Патријаршији, а и свима вама браћо и сестре, и свима онима који знају кога су порекла, воде рачуна да не осрамоте ни свој народ ни своју породицу и да се овако нађемо заједно у Царству небеском непролазном, у радости којој краја неће бити. Бог вас благословио и свако добро даровао.

26. фебруара 1997.

Са осећањем еванђелске љубави према свим људима, посебно према својој духовној деци на територији Епархије осјечко-пољске и барањске, односно Сремско-барањске области, а у бризи за будућност и за добро свих, апелујемо на тамошње српско свештенство и верни православни народ српски да:

На основу датих нам чврстих обећања највиших одговорних лица – како нашег народа, тако и међународне заједнице да ће свима вама бити: издата лична документа: одобрено двојно држављанство, хрватско и српско; дозвољена слобода кретања између Србије и Хрватске; као и гарантована сва људска и грађанска права, останете уз свог надлежног епархијског Архијереја, Његовог Преосвештенства Епископа осјечко-пољског и барањског Г. Лукијана, изађете на предстојеће изборе, и покажете да желите да останете на својим огњиштима и на њима се одржите као своји на своме, пре свега као народ Божији, истински хришћани и часни људи, са вером да смо сви деца Божија и једна духовна заједница.

С благословом,

Патријарх српски Павле

Април 1997.

Данас је, браћо и сестре, Велика субота дан кад је Господ од јучерашњег распећа и смрти провео, као што се каже у молитви црквеној, „са телом у гробу, са душом у аду, а на престолу небеском са Оцем и Светим Духом“. Он је дакле, овај суботњи дан који је Он у Старом Завету одредио да буде дан одмора а још Црква Његова није коначно основана, Он је тај дан и поштовао мирујући у аду. А кад је Он васкрсао и коначно, кад је Дух Свети сишао на апостоле и Црква Његова била основана коначно, онда је дан Његовог Васкрсења за нас дан одмора. Јер, узалуд би било што је свет створен за шест дана и седми да је Господ мировао, кад он (свет) не би био спасен од греха, од смрти и ђавола. Зато човек Цркве Божије тај дан у Цркви православној хришћанској, светкује.

Свети Игњатије Богоносац о томе напомиње, па редом свети мученик Јустин који је пострадао за Христа 163. године, говори да се хришћани скупљају у дан васкрсења управо у дан Господњи, а тај дан Господњи то је значи недеља, јер се и данас у грчком језику назива недеља „кириаки“, тј. „Господњи“ дан. А да се скупљају они тада нису могли јавно, него су морали по катакомбама, по подземним пећинама где су сахрањивани људи и после, каже „молитва, читања Светог Писма приступамо, вели храни која је као обични хлеб и вино и то је за нас Тело и Крв Христова“. Зато ми православни хришћани светкујемо дан Његовог васкрсења.

Знате да има сектаната разних људи који примају и верују неку другу веру иако држе кажу исто Свето Писмо, али не светкују недељу него светкују само суботу. И ми дајемо поштовање суботи као старом дану одмора тако да је ево и овога Часнога поста који је најстрожији, само суботом и недељом могла да се служи пуна Литургија светог Јована Златоуста или Василија Великог а осталих дана се уз Часни пост оне не служе. Дакле, ми православни хришћани дајемо поштовање и старом дану одмора али и новом дану тј. васкрсењу Христовом.

Не слушајући шта говоре други, ми слушамо ове који су слушали Христа као што је свети Игњатије Богоносац, свети мученици, апостоли и редом. А и апостол Павле говори о дану недеље у који су се хришћани скупљали и вршили богослужење и причешћивали се. Не слушати, дакле, ове који знају боље од апостола Павла, који знају боље од светих мученика, који су за веру у Христа и животе своје положили. Зар би они могли и да не знају и да не кажу, и да се ми не држимо онога чега су се и они држали? Но, Бог је човеку дао слободу. Поред ума, срца, воље, дао му је и слободу, али слободу у себе укључује и одговорност. Зато ће свако одговарати кад изађе пред Њега Сина Божијег да ли је држао Његове заповести и да ли је поштовао и Његову крсну смрт и васкрсење или је то по наговору другог или својој мудрости напустио.

Нека вам је, браћо и сестре, благословен данашњи дан и свето Причешће и сутрашњи дан васкрсења Господњег. Увек имати у виду да је Син Божији ради нас и ради нашег спасења претрпео све те муке на крсту али и славно васкрснуо. Да ми својом вером и животом покажемо да знамо, да верујемо, да поштујемо и ценимо Његову жртву ради свију нас. Бог вас благословио и свако добро даровао!

1997. године

на Велику Суботу

Пре неког времена, (1. јуна 1997.) у“Привослављу“ је објављен чланак „Пост суботом“. Чланак је изложен укратко и може унети забуну код верних. Зато поједине ставове треба појаснити ди би се избегла недоумица. У чланку се наводи наредба Апостолског 66. канона (у неким зборницимп овај се кинон наводи као 64.): „Ако се који верник затече ди пости у дан Господњи, или суботу, сем једне једине (тј. Велике суботе, када је тело Христово лежало у гробу, „женик био отеп“, те по речи Његовој треба тога дини постити, Мф. 9:15), – неки буде свргнут, ако је световњак нека се одлучи“.

Но то никако не значи да би се у те дане Великог поста могла јести мрсна храна, јер 56. канон Шестог васељенског сабора, наводи да су у Јерменији, и у неким другим местима, у суботе и недеље Великог поста, јели сир и јаја, одређено наређује: У Цркви Божијој, у целој васељени, налаже се пост (грчки „нистиан“) и уздржавање како од свега закланог, тако исто и од јаја и од сира, што је плод онога од чега се уздржавамо. Који се овога не буду држали, ако су клирици, нека се свргну, световњаци одлуче“.

На први поглед може се помислити да пропис 66. Апостолског канона и 56. канон Шестог васељенског сабора, с друге стране, наређују супротно – да се у суботе и недеље Великог поста не сме постити, и да се у те исте дане не сме мрсити. Међутим, треба имати у виду да је по речима светог Василија Великог, пост установљен у рају и да се састоји у једењу рајске хране, углавном поврћа и воћа. Но треба имати у виду и то да се, као у свему добром, и у посту разликује виши и нижи степен. Највиши, најстрожији је неједење дан-два (у почетку Великог поста и на Велики петак); строги пост – сухоједење једанпут на дан (у три часа по подне); једење пак двапут на дан, са уљем и вином, значи ублажени пост, црквенословенски штампани Типик за тај ублажени пост (кад се једе двапут на дан разуме се, посно јело) вели да значи „не бивање поста“ (строгог) (пост не бивајет).

Сада можемо разумети да 66. Апостолски канон казује да се суботама и недељама у Великом посту (и осталим постовима) не држи строги пост, тј. сухоједење у девети час дана – него ублажени – одмах по Литургији и увече јело са уљем и вином. А у томе је и дух 56. канона Трулског сабора, да се у посту не може јести месо, сир и јаја. На тај начин, по речима светог Никодима Светогорца, Православна црква мудро испуњава наредбе оба канонска прописа: Не укидајући посна јела свете Четрдесетнице месом, сиром и јајима…, нити 64. (66) канон Апостолски, који наређује да не би ко постио суботом и недељом потпуним постом од свега (Пидалион, издање „Асир“, Атина 1970, стр. 270).

У излагању по овој ствари, у чланку „Пост суботом“ изазива забуну коментар на казивање канонисте Јована Зонаре да су многи од светих Отаца држали, ради аскезе, посебан пост од десет, осам, или четрдесет дана, убрајајући у тај број суботе и недеље. То казивање, погрешно је приказано као да су Свети у те суботе држали пост кад су у недељу хтели да се причесте. Оваквим коментаром се хтело добити оправдање за држање строгог поста код нас суботом и недељом за оне који хоће да се у току Госпођиног или Божићног поста причесте на Преображење или Ваведење. Речи Зонаре имају сасвим друго значење, јер он пре напомене о посебном посту Светих, кад казује: „Пост је добра ствар, и оно што је добро треба на добар начин да бива. Ако неко пости преступајући одредбе апостолске или светих Отаца, чуће да добро није добро кад добро не бива“. Ово на сваки начин јасно указује да су и Свети држали свој пост суботом и недељом не строжије него како спети канони прописују, па тако треба да чинимо и ми.

Треба још да појаснимо и казивање у „Посту суботом о светој Тајни Причешћа, централној тајни наше вере и највећем дару Божије милости људима.

Први хришћани прилазили су потпуном вером Господу који је рекао: „Ако не једете Тела Сина Човечијега и не пијете Крви Његове, немате живота у себи. Ко једе Моје Тело и пије Моју Крв има живот вечни и ја ћу га васкрснути у последњи дан“ (Ин. 6:53–54). Стога су прилазили светом Причешћу не по пеком наређењу, него непосредно из осећања да без њега не могу духовно живети, онако као што дишемо спонтано. Долазили су свагда недељом и празником на Литургију и на позив ђаконов: „Са страхом Божијим и вером приступите“, сви су у реду прилазили и причешћивали се. Звали су се „свети“ и били заиста светог живота. Нису приступили само они који из околности личног или породичног живота то нису могли учинити, или који су учинили неки грех док се нису исповедили и добили разрешење. Престарелим и болесним верницима ђакони су односили свето Причешће њиховим кућама и онде их причешћивали. За време поста постили су и причешћивали се, за време мрса мрсили и причешћивали се.

Но кад је дошла слобода хришћанству од цара Константина, масовним приласком хришћанству незнабожаца, не као раније само из дубоке вере у истинитост науке Христове и готовости на сваку жртву за Њега, него из опортунизма – јер је хришћанка мајка царева. мноштво велможа и народа – те морални ниво живота хришћана пада. Једни верници прилазе светом Причешћу редовно, али „како било, више по обичају и заведеном реду, него са расуђивањем и свесно“, како се жали Свети Јован Златоуст. Други су одлагали Причешће док се боље припреме, али су припреме такође одлагали из неодговорности да сваког дана искрено живе по вољи Божијој. Уместо Причешћа добијали су анафору, антидор (грчки антидорон =уместо дарова, уместо причешћа).

Све до седмог века многи верници приступали су светом Причешћу редовно, сваке недеље. Доцније то чини све мање верника, те је све мање хлеба освећивано за Причешће, а све више за анафору. У доба Теодора Студита, у деветом веку, већ се не освећује за причешће цео хлеб, него вади само Агнец из једне Просфоре. У 15. веку свети Симеон Солунски саветује такође на редовно причешћивање, или да им бар не прође између једног и другог више од 40 дана. Најзад, Православно исповедање вере поставља као крајњу границу вернима причешће четири пута годишње у четири велика поста.

У наше време дошло се дотле да се као припрема за причешће схвата телесни пост, те неки свештеници постављају само то питање: Јеси ли постио? А не питају о гресима које су чинили, за које треба искрено да се покају и добију разрешсње. Шта значи изостављање главнијег, по науци Светих, поста духовног, нека нам кажу макар само речи Светог Атанасија Великог: „Није успео онај који пости само од јела, него онај који је одступио од сваке зле ствари; томе се рачуна пост. Јер, ако неко пости, а не држи уста своја да не говоре зле речи, или гнев, или лаж, или заклетву, или говори против ближњега, никакве он нема користи, него губи сав труд.

Тога формалног, примитивног односа телесног поста према светој Тајни Причешћа морамо се на сваки начин ослободити.

У православном свету, у Грчкој, Америци и другим земљама, код многих верника већ се утврдио став обнове живог интересовања, приступању светој Тајни Причешћа што чешће, сваке недеље и празника. Имао сам прилику да сам видим како приступају светој Тајни Причешћа. Питао сам многе исповеднике и духовнике о тој ствари, и опи су редовно одговарали да је то ствар духовника коме је познато духовно стање сваког од тих верника, и према томе одређује кад се верник може причестити уз пост, када, како и са каквом припремом то може чинити за време мрса: приљежнијом молитвом, богомислијем, безгневљем, постом или без поста, итд.

Треба бити обазрив и не прописивати правило да се, не само у време прописаних постова, него и за време мрса, у суботу не сме јести јело са уљем, а камоли „све остало“, тј. мрсно, ако ће се у недељу причестити. Па онда закључити непромишљено тешким закључком да суботом јести уље, а у недељу причестити се значи „тешку заблуду и замку нечастивога“. Не знамо да ли се ту мисли само на верне, или и на свештена лица која суботом, ван поста, једу мрсну храну, а сутрадан, у недељу, служе свету Литургију и причешћују се.

Исто је тако неразуман став неких ревнитеља да се што пре дође до причешћа верних на свакој Литургији, који захтевање поста пред причешће проглашавају ђавољим проналаском да се причешће онемогући, и веле: „Христос, свети Апостоли, наша Црква и њени Свети говоре: Прилазите често са страхом Божијим, вером и љубављу овој тајни божанске љубави, постаравши се за уређење своје савести. Сатана пак виче: Не, не! Канон је и правило моје недоступно да постите три дана и да приступите у ретким размацима. Иначе, напоље, нећете бити примљени“ (Монахос Тхеодосиос Агиопавлитис, „То уранион мана“‘, Волос 1969, стр. 89. Опширније види „Гласник СПЦ“, 1976, стр. 12).

Чувати се, дакле, једне и друге крајности, подсећајући се свагда савета светог Григорија Богослова: „Не буди строжији од закона, правилнији од правила и већи од заповести“.

У име Оца и Сина и Светога Духа. Богу се помолисмо браћо и сестре, и на данашњи дан, у ову свету недељу, по речи Господњој да се свагда молимо. А ево из светог Еванђеља чусмо да се Он молио Оцу своме небеском.

Молитва наша Господу – то је наш разговор са Оцем нашим небеским. У молитви ми славимо Господа свога Створитеља и Спаситеља, захваљујуђи му на свим оним добрима којима нас је Он обдарио и које нам и сада дарује. И молимо му се да нам помогне у свим невољама и тешкоћама овога света, а Он, Господ наш Спаситељ рекао је: „Где сте два или три сабрани у моје име ту сам и ја са вама“ (Мф. 18:20). А хвала Богу ево нас данас овде у овоме светом храму у заједници са православном браћом представницима Цркава и училишта у целом православном свету који су данас овде и биће ове дане у разговору, у расправљању о питањима наше вере и живота по вери и у ово наше време.

А времена су ова данас тешка за многе народе, а поготово за наш народ. Заиста се брод наше Цркве налази у бури овога света, али да се вером својом, браћо и сестре, и утешимо и оснажимо, вером у Сина Божијега, да Он управља бродом и наше Цркве и да га не могу ни бура ни непријатељи скренути са пута нити потопити. Бура је заиста тешка и ми овакви маловерни какви смо, налазимо се у тешким приликама и осећамо их као безизлазне. Но јачајући нашу веру, особито животом по тој вери, ми ћемо бити све мирнији и сигурнији. У једној бури на једној лађи било је света много и нашавши се у бури они су дошли у очајање, не знајући куда ђе и шта ђе са собом. Но на лађи је била девојчица, ћерка капетана лађе. Гледајући оне људе у очајању она ће да каже: „Не бојте се, тата је на кормилу лађе“. Као то дете, браћо и сестре, да имамо поверење у Оца нашег небеског, у Господа Исуса Христа који је на кормилу лађе и она нити може да не стигне у луку у коју треба да стигне, Царство небеско, нити могу да је валови покрију и разбију.

Богу, дакле, да се молимо, а молимо се и нашој браћи у свету, и православним и свим људима добре воље, да нам помогну да се ове невоље у којима смо, савладају и да и ми стигнемо у Царство небеско где су сви свети. Веру своју треба јачати и знањем, проширивањем знања из Светог Писма и науке Христове, али особито животом по томе знању, по Еванђељу, и да овако заједнички нађемо се у Царству небеском непролазном, на оној страни коју ће Господ познати и признати као своју. То је смисао и циљ нашег постанка и нашег живота. Амин.

17. август 1997.

Сеоба је бивало, бива и биће

Ваша Преосвештенства, браћо у Христу свештеници, драга браћо и сестре!

Особитом милошћу Божијом сматрамо што смо дочекали радост да заједно с вама прославимо ову свету недељу, седмични празник васкрсења Сина Божијега. Што овако заједнички учествовасмо у Светој Литургији, тајни Тела и Крви Христа Господа, највећу тајну наше вере. Молисмо се у скрушености са пуном вером да је овде с нама и Он, наш Спаситељ, Исус Христос, који је рекао: Где су два или три сабрани у моје име онда сам и ја међу њима (Мф. 18:20). Верујемо дакле, да је Он овде, заједно са својом светом мајком Богородицом, у овој цркви, коју преци ваши подигоше, прославише празник њеног Успенија, преласка из овог пролазног света у онај непролазни, који неки дан прослависмо и ми и ви.

У духовној заједници с вама, и свима који су кроз стотине година молитвено долазили у овај храм, и ми дођосмо и молисмо се Њему као и они: Господе, свети и милостиви, своју благодатну помоћ пружио си свима на путу добра, па и нашим прецима. Не ускрати милост Своју, ни нама, потомцима њиховим, ни свима људима добре воље у овом граду, у овој земљи и у целом свету Твоме.

Но при томе не заборавимо, браћо и сестре, да ђе Господ и сви Свети увек бити с нама ако и ми будемо с њима у светости православне вере и честитости живота по тој вери. Схватимо да смо ми људи двојна бића, телесна и духовна. Тај смисао има реч Христова: Не живи човек само о хлебу, него о свакој речи која излази из уста Божијих (Мф. 4:4). Свакако, ми смо тела и треба нам телесна храна. Али нисмо само тела, него и душе. Души пак треба духовна храна, а то је реч, наука Божја, по којој знамо ко смо, одакле смо, какав смисао имају тешкоће на овом свету. И оно особито важно, да је смисао и циљ нашег живота – задобити непролазно блаженство Царства небескога. Господ Исус Христос зато је и дошао на овај свет да нас научи и дарује моћ како ми смртни да постанемо бесмртни, земаљски да постанемо небески, синови и кћери Божије.

То су наши преци знали, прихватили срцем и душом, и по томе живели и поступали. У њима имамо свете примере и узорне учитеље. Они су нам прокрчили пут којим треба ићи да циљ живота постигнемо и постанемо народ Божији. Мајке су нас од колевке училе и опомињале:

Немој сине говорити криво, ни по бабу ни по стричевима, већ по правди Бога истинога, боље ти је изгубити Главу него своју огрешити душу.

То је на наш начин, нашим језиком и речима исказана наука Христова: Шта вреди човеку да сав свет задобије а души својој науди (Мт. 16:26). Зар му цео пролазни свет може надокнадити бесмртну душу? И оцеви су нас учили и на Косову, и после Косова:

Земаљско је за. малена царство, А небеско увек и довека

Зато су они и могли, чувајући се греха, да поднесу сваку тешкоћу на путу правде и истине Божије. Кад се морало, давали су и животе своје, али образ и душу ни за шта на свету. И кад су пошли у Бој на Косово, нису ишли да газе туђу земљу, пего да бране своју. И то да се бране као људи, не злочином и неправдом. Јер су тврдо веровали да, „правда држи земљу и градове“.

Ту је науку наша Црква упућивала свима увек па и у несрећама грађанског рата, које су нас снашле при рушењу бивше Југославије. Молећи се Богу правде да пошаље мир свој и нама и другим зараћеним странама, за читаво то време молили смо му се да то што нас је снашло не снађе ниједну земљу и ниједан народ на свету. Дошли смо, дакле браћо и сестре да се подсетимо и подржимо у тој заједничкој вери у истину, правду и љубав, да су опе моћније од неистине, од неправде и мржње. Ту веру да одржимо без обзира где смо и где живимо, како ми у својим крајевима, тако и ви у овој земљи. Ту веру су држали и преци ваши који су ту живели и подизали цркве и манастире давно пре сеоба под патријарсима Арсенијем Трећим и Арсенијем Четвртим. А и тада кад су борећи се за слободу, морали напуштати своја родна места и вековна огњишта.

Сеоба је бивало, бива и биваће. И људи и нељуди је бивало и биваће. Где ћемо се наћи, у ком крају света, то не зависи увек од нас. Али, да ли ћемо бити људи или нељуди, то од пас зависи. Чувајмо се од нељуди, али се још више чувајмо да ми не постанемо нељуди – ни ми ни ви, ни наши сународници где били и где живели. Потрудимо се за живота у овом свету да саградимо вечне куће у Царству Божијем у коме могу ући само људи. За нељуде, онде нема места.

Живећи у овој лепој земљи, братски се опходите са народом других вера. Својим честитим владањем и радом укажите поштовање законима који у њој важе. Будите добри суседи својим суседима, добри радници у послу који обављате, увек са свешћу да ће људи међу којима живите, према вашем владању, оцењивати и нас и цео наш народ и нашу веру. Поготово да ђе нас све, по владању и делима оценити и наш и њихов Бог кад пред Његов праведни Суд изађемо. Не заборавимо, браћо и сестре, да нас тај пут, са овог света на онај све чека, без обзира које смо народности, које вере и убеђења.

Са том су вером живели сви наши преци, и они богати и моћни, као што је велики народни добротвор Сава Текелија који је својим радом као представник народа, председник Матице Српске, а особито оснивањем задужбине „Текелијанум’, за универзитетско школовање у Будимпешти способних ђака из Војводине, учинио толико добра, јер је преко 500 питомаца уживало благоданије његове задужбине.

Дугујемо велику захвалност државним властима Републике Мађарске што се Текелијанум враћа Цркви, да се настави њено деловање према жељи и намени Саве Текелије. Исто тако, изражавамо своју захвалност истим властима на обнови православних цркава као значајних споменика културе и уметности, а такође за поступак око враћања црквеног имања и зграда Цркви.

Обраћамо се и Вама, Ваше преосвештенство, брате Данило захваљујући на братском позиву, за ову посету и указано гостопримство. У знак братске љубави предајемо Вам ону икону Свете Богородице – копију њене иконе из манастира Дечана – молећи се њој, заштитници рода нашег крстоноснога, да буде увек с Вама, побожним свештенством, монаштвом и благоверним народом Ваше епархије, у свему светом и спасоносном, упућујући јој и сада и свагда, молитвени призив:

Радуј се Невесто Неневесна, и Пресвета Богородице, спаси нас!

31. август 1997.

У име Оца и Сина и Светога Духа!

Богу се помолисмо, браћо и сестре, у овом храму подигнутом у спомен Покрова Пресвете Богородице, Мајке Сина Божијега, Оне, која је, од свих нараштаја, изабрана да роди Сипа Божијег у телу. И овај храм, посвећен ће бити Пресветој Богородици и њеном Покрову. Господ да благослови све дародавце који су омогућили да се после ових темеља подигне цео храм. Господ и Пресвета Богородица и сви свети неће остати никоме дужни, добрим ђе узвратити за добро, и не дај Боже да то буде, казном за зло.

Бог нас је створио, браћо и сестре, да будемо и останемо, заиста, људи, народ Његов, они који су, на овом свету, обдарени највећим даровима. Човек, душа његова, вреди више од целе мртве васионе и од свега живога на свету, али ако заиста, буде човек Божији, мио Богу и користан људима, користан себи и свом народу и свему човечанству.

Колико ко може, браћо и сестре, учинимо да се овај храм, онако лепо почет, подигне у слапу Пресвете Богородице, да се имамо где Богу молити и Његово Име помињати. Помињати га можемо и треба да га помињемо на сваком месту, особито у храму посвећеном Њему и Његовим светим. Подижући овај храм, браћо и сестре, не заборавимо подићи у душама својом храм Богу Живоме, јер Господ Исус Христос каже: „Ево стојим и куцам на вратима, ко отвори врата, ући ћу, и ту ћу обитавати“. Нека уђе Он са Оцем Светим и са Духом Светим да и у нама, као у живом храму, живој цркви, обитава. Да и ми том светошћу зрачимо у овом свету овако несрећном и са оваквим несрећама које и нас и друге народе сналазе.

То је дужност свих нас, од потомака светих предака наших, који су кроз векове знали, из љубави према Богу, да подижу храмове и манастире, према својим могућностима и из љубави према ближњима – да буду корисни и њима. Кад изађемо пред свете наше претке да се не постидимо ни ми пред њима, ни они због нас! И да нас њихов и наш Господ позна и призна као своје верне слуге и слушкиње и уведе у блаженство Царства небескога. Нека Господ помогне и нама који данас представљамо народ српски и веру православну да будемо дорасли свом времену и задацима тог времена. Ма колико да су они тешки будимо увек људи, народ Божији, а никада нељуди и злочинци. Господе и Пресвета Мајко Божија, помозите да и заиста будемо дорасли Имену светом и вери светој православној, да ту веру знамо и да њоме живимо, и сада, и за свагда, и у векове! Бог вас благословио и свако добро даровао! Амин.

7. септембар 1997.

Драга браћо, Свети архијерејски синод одликовао вас је орденом Светог Саве, нашег просветитеља и учитеља и првог архиепископа српског. Одликовао вас је тим орденом светитеља, за све оно што сте учинили и чините да православни народ у Украјини живи онако како доликује православним хришћанима. А тај орден Светог Саве да увек опомиње да је он, син великог жупана српског Стефана Немање, сагледао и послушао реч Христову: Ко хоће да иде за мном, нека се одрекне себе и прода све што има и разда сиромасима и нека иде за мном“. Он је имао и шта да разда да би задобио драгоцени бисер Христа, „благо скривено у пољу“. Њега је већ отац његов био поставио у Захумљу, данашњој Херцеговини, да управља њиме и да се вежба у управљању земљом. Али он је и част, и богатство н власт оставио, и пошао за Христом, као последњи монах. А у Светој Гори носио је храну оним отшелницима, бос идући по камењу, тако да отац његов Симеон вели: „Као да срце мојс гази по том камењу кад ти идеш“. То је оно што је данас најважније: наука еванђељска није наука која треба само да се научи, да се о њој говори, и да се о њој пише, него је то наука којом се живи. За све пас је најбитније да то знамо и прихватимо умом и срцем, и да на гај начин остваримо своје биће, спремајући га за Царство небеско. Јер, свети Григорије Богослов каже: „Једнако је несавршена хришћанска теорија без праксе као и пракса без теорије.“ И свети апостол Павле каже вернима: „Што видите да ја чиним то чините и ви“. Та би поука и у данашње доба била највећа кад би могли и ми рећи: „Верни, што видите да чиним то чините и ви! Имајући то у виду, такво угледање на Светог Саву и на све остале свете, и у вашем и у нашем народу молитвено кличемо: нека Господ и Свети Сава руководе и вашим и нашим народом и Вашим архипастирским радом, и Вашим животом у целини.

12. октобар 1997.

Млади моји суграђани,

Иако сам већ дуже на новој дужности, после три и по деценије епископске службе на Косову и Метохији, још увек сам грађанин Призрена, сва грађанска и лична документа издата су ми онде, примам тамошњу пензију, и зато вам се обраћам као суграђанима.

Пажљиво сам прочитао текст вашег прогласа, написаног за мирне демонстрације на које сте изашли 30. децембра 1997. Изражавам своје поштовање за све што је у њему изнето и читано на улицама Приштине, Призрена, Ђаковице, Пећи. Верујем у реч вас, младих људи од идеала и части, а одгоним уобичајене сумње, или искуства, да иза лепих речи могу и да не стоје такве намере.

Упућујем, зато, изразе дубоке потиштености и протеста што су државни чувари реда употребили силу да би растурили такве демонстрације каквим их ви представљате. Тући и хапсити студенте представља и тешко огрешење не само о службену дужност већ и о част земље у којој живимо. Не потеже се сила на омладину, ма и по цену највећих напора да се изазови отрпе. Овако сам говорио и прошле зиме, када су ваши београдски другови растеривани шмрковима по леденој ноћи и ударцима палица, тако да никако нису боље прошли него прекјучерашњи демонстранти по предграђима Приштине.

Размишљам о захтеву у вашем прогласу да заузмете место које вам свакако припада у зградама државног универзитета, али се питам како замишљате свој повратак када не признајете државу чији је то универзитет? А држава није исто што и њени режими, већ историјски, географски, многоструки још организам, који има свој идентитет и установе, старије од сваке политике. Чудним ми се чини и положај ваших сународника и вас када тражите и добијате легалне пасоше Србије, слободно одлазите и слободно се враћате у државу која је једино за вас нелегална, иако највећи део света данас признаје њено постојање и њену целовитост, ви се по тој држави слободно крећете и безбрижно живите на свим њеним просторима. „Да је Србима у Хрватској био признат ма и један део аутономних права која су била додељена Албанцима на Косову, до рата 1991. не би ни дошло – рекао ми је умни државник једне суседне земље.

Ваше мирне демонстрације разумем, но стање на Косову захтева озбиљно, мукотрпно отварање свих питања која трују односе наша два народа, као и њихових суседа, а потресају читав европски простор.

Поменух да сам ваш суграђанин, јер лична карта (leternjoftim), коју имам, издата ми је 1979. са подацима на шиптарском, а потом и на српском језику. Званични документ о себи, као епископу једне од најстаријих епархија Српске цркве и земље, имам најпре на туђем језику. Но био сам дужан да поштујем ту принуду – ни једину, ни највећу – јер је такав, смишљено подметнут закон владао у средишту Старе Србије, преименоване у Аутономну Покрајину Косово. Ни до данас нисам променио личну карту. Више бих волео да се измене односи у том делу земље и да свима буду призната основна националиа, верска и сва друга људска права, али и дужности да свако поштује и друкчијег од себе.

Невоља је, међутим, што се на те измене гледа као на одмеравање снага уместо разумног, реалног суочавања разлога и разлика. Са једне стране, ваши национални предводници на привидно друкчије начине, са подељеним улогама, мисле исто и имају само један циљ, а ви ако добро знате који је, можда не слутите чему он води. Званична српска политика, опет, затворена у себе, неће моћи да овлашћено представља праве интересе свога народа, све док не окупи најпозваније, најтрезвеније људе добре воље, способне да разумеју, стрпљиве и да разувере, достојне поштовања за сваки разговор и договор. Да је од једноумља политичке идеологије опасније национално једноумље у то нас је уверио недавни рат и његове претешке последице.

Трпљење је достижније од исхитрених захтева и много шта још морамо сви поднети, док се не изврше корените промене стања, без кога нема опстанка ни вама ни нама, ни другима око вас. А опстати можемо како и сами кажете у свом прогласу, ако се не тражи победник над противником, већ ако у свакој прилици поступамо као људи, по вечитој правди Бога јединога. Њему се молим за добро свих народа ове земље, а пре свега за вас младе, да бисте живели боље, достојније људи, него ми у досадашњим, наопаким временима.

Од свега срца, честитам једноверном народу руском празник Рођење Сина Божијега. Чиним то поздравом који су анђели упутили витлејемским пастирима, а преко њих целом свету: „Христос се роди! Слава на висини Богу, и па земљи мир, међу људима добра воља.“

Кроз векове, православна Руска и Српска црква, руски и српски народ, били су братски везани у свему добром, светом и племенитом. Могли су то бити, јер су у тешкоћама које су на путу Божијем имали, и ваши и наши преци, држали се вере „у једну, свету, саборну и апостолску Цркву, те је и она њих одржала“.

И ми данас, браћо у Христу Господу, само држањем те вере и сведочењем њене истине и речима и искреним животом по тој вери можемо се одржати ни због каквих интереса, овог пролазног живота и света, да не сврнемо са тог правог пута који води у непролазно блаженство Царства небескога. Само тако моћи ћемо остварити смисао и циљ живота нашега, због чега нас је Бог створио и послао у овај свет.

То да достигнемо и ми и ви, и сви људи добре воље у свету, желим вам, браћо и сестре, у Новорођеном Христу, свако истинско добро и напредак у Новој 1998. години Господњој. Мир Божији! Христос се роди!

Драга браћо и сестре Црне Горе, драга децо у Господу нашем Јединоме, благослов вам од мене, Патријарха вашег и поздрав:

Мир Божји, Христос се роди!

Да сам икако у могућности, дошао бих данас у Подгорицу, не да станем на једну или другу од завађених страна, већ да останем између њих, између вас, браћо моја, да се најпре помолмм за милост Божију, а затим да клекнем пред вас, и склопљених руку замолим: смирите душе, стишајте глас, не надмећите се виком, да вам крв не би ушла у главу, а реч сишла на орозе.

Ни право ни неправо нису само на једној страни, раздори су већи од разлика и „ето наше опште несреће“, не само ваше! Можда ме пе чујете најбоље, јер неки воле да чују само оно што им је по вољи, али верујем да ће људи добре воле схватити да вам говорим чисте савести и да сте за мене сви једнаки пред Богом коме једино служим. Очинске молбе које вам упућујем ове су: Нека свако настави да се за своје мишљење бори, али на начин који доликује озбиљним, договорним људима; своје упорности да преиспитујете разборито и да вам истипа буде гласнија од истицања кривице само у другима; ви који сте до сада подуже били на челу Црне Горе, немојте се бојати да сте на губитку, ако мислите да вам је победа неправо измакла; теже би по вас било ако испадне како по сваку цену и увек исти морају бити непроменљиви на власти; ви који, пак, сада треба да преузмете најодговорније дужности, имајте увек на уму да ваља служити народу а не господарити њиме; трудите се да будете представници свих људи Црне Горе, а не само ваших присталица, и немојте промену схватити као своју победу, већ као прилику да урадите што боље и више за добро свих народа и читаве земље у којој живимо.

Од Светог Саве, Светог Василија Острошког, Светог Петра Цетињског до најбољих глава Црне Горе, које нису биле само главарске већ толиких умних, златоустих људи из народа, чувара образа и части – свако од њих има реч која би вам данас као ретко која говорила: „у памет се, браћо Црногорци“ и проклињала да се не брукате као народ и људи, већ да будете светао пример моралног јунаштва које вас је прославило у српству и у читавом свету. Нека вам јунаштво данас буде чојство које каже да ваља друге бранити од себе! Ваљда једино у српском језику постоји таква реч и таква њена порука.

Тако вам свих светиња до којих држите, тако вам Црне Горе, те Свете горе читавог нашег рода и језика, услишите молбе које вам упућујем да данас разбијете мрак братомржње која омамљује завађене и да чојством осветлите образ свеколиком народу свом.

Нека се данас Христос миротворац и помиритељ ваистину роди у Подгорици, у срцима свију вас и свију нас!

У Београду, 11. јануара 1998

Богу се помолисмо, браћо и сестре, данас, на овој Светој Литургији Његовог тела и крви, највећој милости коју је Он нама оставио, да постанемо његови сателесници причешћујући се Његовим Телом и Његовом Крвљу, и да нам то да снагу да издржимо у свим тешкоћама овога света које нас овако обилно сналазе, знајући увек реч светог апостола Павла: Ако с њим страдамо, с њим ћемо и царевати; ако с њим умремо, с њим ћемо и живети; ако га се одрекнемо и Оп ће се нас одрећи“. Ту науку проповедали су сви свети, и не само проповедали речима, него и њоме живели. Ту науку је проповедао и Свети Сава, заиста и својим речима и оним што је написао, али и својим светим животом – то је оно што је за нас увек најважније по речи светог апостола Павла: да се сећамо својих учитеља, да се угледамо на њихову веру и на њихов живот. Свети Сава је то знао, тиме живео и оставио и нама ту науку, јер он каже да је света вера оно што је врло важно за човека, али вера жива која се показује у делима, јер вели, ако је само једно од ових двоје код нас, недовољно је – треба нам обоје. И апостол Павле опомиње да нам треба вера која кроз љубав дела. Ту науку нашег оца духовног учитеља и просветитеља увек проповедамо, браћо и сестре, сви ми свештеници, али и ви, јер сте ви народ Божији и да на тај начин нађемо смисао свог живота у Царству небеском, онде где је и Свети Сава и други свети из нашег рода и сви свети из Цркве Христове. Господе, помози да увек будемо достојни имена светог хришћанства које носимо и да, угледајући се на свете оце наше, увек будемо достојни и вере у тебе, Твоје жртве и Твога васкрсења! Господе, помози и Свети Саво, помози и благослови! Амин“.

27. јануар 1998.

Републички завод за заштиту споменика културе у Београду, ове 1998. године слави 50годишњмцу свог постојања м рада.

За пола столећа свога битисања, у приликама и могућностима, кроз то злочесто време после Другог светског рата, вршио је своју намену на очувању, конзервирању и презентацији историјских остатака профане културе па територији Србије, као и црквених грађевина, икона и других значајних црквених предмета. Чинио je то у циљу да се у наше време сачувају ти сведоци културног постојања негдашњих генерација, да их видимо и ми и генерације које ће дођи после нас.

Сагледајући у целини овај рад Завода, у време у коме је православна црква била онемогућена да преузме озбиљније мере у очувању постојећих старих цркава м манастира, а камоли оштећених и разрушених, осећамо своју дужност да изразимо признање Републичком заводу за оно што је учмњено у стручном предузимању мера око очувања важнијих манастира и цркава, фресака, икона, рукописа и ризница.

Несумњиво да се није постигло све што се хтело и што је било потребно. Бивало је и свакако ће бити примедаба да се могло и требало учинити више и боље. Но, које је дело људско толико савршено да није могло м требало бити боље. Али се ниједна ствар не може објективно проценити ако се једнострано буде набрајало што није учињено, не узимајући у обзир оно што је остварено и што је било могуће у датом времену и приликама.

Поред тога, у односу на Цркву и црквене предмете, долази сс често до несугласица и због једностраности гледишта и са једне и са друге стране. Не мислим при томе на људе материјалистички, атеистички оријентисане, за које вера, поготово хришћанство. значи обману „опијум за народ“, која зато треба да нестане.

Реч је о ставу људи културних и образованих који цркви прилазе једнострано, као грађевинама и предметима профаног карактера. У односу на те предмете, да је потребно сачувати их због њиховог уметничког и историјског значаја, са свим добронамерним људима, јединствени су и православни верници. Они исто тако сагледавају тај културно-историјски значај старих цркава и манастира. Али њима они долазе не као у музеје, него као у свештена места, ради потребе свог духовног живота. Црква, храм, за њих првенствено значи место молитве Богу и вршења свештених чинова који их уздижу са земље на небо, у њихову праву постојбину, као што се каже у једној црквеној песми: „да стојећи у храму мислим да стојим на небесима“: Са друге стране хришћанство није незаинтересовано ни равнодушно ни да ли ће храм, и остало у њему имати и уметничке квалитете, јер је, по Библији, естетско осећање, од почетка уточено у душу човекову: „И створи Бог дрвста лепа за гледање…“ Али је потреба заједничке молитве основније, те је у доба гоњења вршена у катакомбама, пећинама, скровитим местима. Кад је под царем Константином дошла слобода и за њих. отпочело се са градњом храмова по принципима грађевинарства и естетике, те настају уметнички стилови: базилике, романски, грчко-византијски итд.

Битно је, дакле, да се ослободимо једностраности, јер оне могу бити само полуистине, никад цела истина, а она нам је потребна. У Цркви то видимо и у појању црквених текстова, при чему мелодија треба да олакша усвајање оног главног, садржине певаног текста. Или у сликању икона, да оне не буду, ма колико успели, но само портрети људи овога света. Црква, истина, тражи да оне приказују историјске, земаљске личности, али оне које су достигле светост, тј. узрасле до људи небеских, који су свукли са себе старог човека са делима његовим, а обукао се у новог, човека савршеног, „у меру раста пуноће Христове“. Иконе, дакле пред којима се „може молити Богу“, по речима протојереја Сергија Булгакова.

Између историчара уметности који као у другим објектима, који се баве и у цркви виде једино ову, културно-уметничку и историјску страну; и богослова који у њој виде само молитвено-духовни значај, долазиће увек до несугласица. Биваће при томе да ће и једни и други приписивати Западу пристрасност према другој страни да се скрене са пута којим се иде оним што је добро, свето и племенито.

Патријарх српски Павле

Фебруар 1998.

У Цркви православној, дани празновања Светих су не њиховог доласка у овај пролазни свет, који сав у злу лежи (1Ин. 5:19), него одласка из њега у свет непролазни, где нема болести, ни жалости, ни уздисања. За Цркву то су прави рођендани у којима се треба сећати и прослављати оне који су Бога прослављали својим животом, и које је Бог прославио и овога и онога света. Само три рођендана за овај свет она прославља Божић, рођења Сина Божијега нашег Спаситеља; мала Госпођа, рођење Свете Богородице; Часније од Херувима и неупоредиво славније од Серафима; и Ивањдан, рођење Светог Јована Крститеља, за кога је Син Божији рекао да се међу рођеним од жена није појавио већи од њега.

Данас прослављамо духовни рођендан монаха Светог Симеона Мироточивог, бившег великог жупана Српске земље, оца државности, свести о јединству наше нације. Духовни темељ за то он је поставио веру православну, и на том темељу народ се одржао и онда кад је нестало државе у мраку столетног ропства и страдања.

Тај духовни темељ учврстио је, целим својим животом и радом, син његов Свети Сава, творац независности наше Цркве, њен први Архиепископ, учитељ и просветитељ. Њиме посвећен, народ је кроз векове знао, осећао срцем и душом и држао еванђелске истине да правда држи земљу и градове; да је боље изгубити главу него своју огрешити душу; да је земаљско за малена царство, а небеско увек и довека.

У овом граду, данас ми уједно отпочињемо прослављање осамстогодишњице манастира Хиландара, задужбине и Светог Симеона и Светог Саве. Као и његови оснивачи кроз векове свога постојања, манастир Хиландар је подржавао духовно биће нашег народа, светом науком и животом својих монаха. Он нам је увек давао непогрешиве одговоре на суштинска питања која су нам време и прилике постављали и тражили одговор. Он нам и данас својим постојањем даје одговор на питања циља и смисла нашег живота и битисања. И поставља нама питања како се ми према њима односимо. Да ли то чинимо онако како су чинили они најбољи и најплеменитији у роду нашем, или само онакви какви они никад нису били.

Подизањем манастира Хиландара његови оснивачи и ктитори, Свети Симеон и Свети Сава су чинили из осећања своје дужности испуњавања двеју највећих заповести Новог Завета, љубави према Богу и љубави према ближњима. Веру православну пригрлили су као активну снагу којом се свакодневно живи и која се неминовно показује у добрим и праведним делима. Схватили су, дакле, свој живот као дужност и част служења Богу и ближњима, што по речи Христовој човеку даје непролазну вредност, уздижући га и пред Богом и пред људима.

За њих, Светог Саву и Светог Симеона, и поколења после њих, до Косова и после Косова, то је био и остао истински достојан смисао и циљ људског живота, и овога и онога века.

И нама данас Хиландар и његови ктитори упућују питање: Да ли и ми знамо и држимо еванђелску науку по којој, не презирући пролазно, телесно и земаљско, одлучно идемо непролазном царству небеском, и да ли је иза нас блаженство тога царства, у заједници са Христом Богом и свима светима, у томе броју и из рода нашега, „скупоцени бисер“, „благо скривено у пољу“, за које вреди дати све што имамо да бисмо њега задобили? И да ли се трудимо, у овом свету, да будемо оно што православни народ увек треба да буде – Светлост свету и со земљи, овце Христове међу вуковима, људи и међу нељудима?

Одговор на то питање очекују од нас Свети Ктитори и њихов и наш Господ, наши преци, савременици и потомци.

Ако их се будемо сећали не као бивших, личности који су негда живеле и много учиниле, али их више нема, него који су живе и сада пред увек живим Богом и на чију се живу веру угледамо, то ђе бити достојан одговор потомака наших духовних Учитеља и Отаца. Имати пред духовним очима увек савет светог апостола Павла: „Сећајте се својих старешина који вам проповедаше реч Божију. Гледајући на свршетак њиховог живота угледајте се на веру њихову“ (Евр. 13:7). Тада нећемо залутати у тмини овога света у којој смо. И они се неће постидети због нас, ни ми пред њима“.

26. фебруар 1998.

Узор живота

У име Оца и Сина и Светога Духа.

Учинисмо помен, браћо и сестре, на стогодишњицу упокојења великог јерарха наше Цркве митрополита Михајла. И у његово време било је тешкоћа, али је он величином свога духа и као митрополит и као предавач у Богословији, и као писац, и као човек љубави према своме народу и према своме Господу био способан, све да поднесе. Девет година био је удаљен са престола архиепископа и митрополита због политичких невоља и тешкоћа, али је он то поднео како доликује православном митрополиту, наследнику светих апостола; мирно се повукао у Русију. И кад је враћен на митрополијски престо био је кадар да свима опрости и да седам година поживи и заврши живот свој као митрополит српски. Сахрањен је овде у овом храму, у Саборној цркви нашег града.

Увече, истог дана, на Богословском факултету одржана је Духовна академија у част великог оца и архијереја митрополита Михајла. Уводну беседу на Академији одржао је Његова Светост патријарх српски Павле рекавши:

По речима светог апостола Павла сећајмо се својих старешина који су нам проповедали реч Божју. Сећајући се краја њиховог живота угледајмо се на веру њихову (Евр. 13:7). И вечерас, на стогодишњицу смрти митрополита Михајла имамо заиста кога да се сећамо, поготово његовог живота, рада у Цркви Божјој као наставника у Богословији, а посебно као епископа и митрополита у једно тешко време. Био је заиста узор живота и хришћанског, свештеничког и монашког, и дабоме као старешине, епископског.

Кад је по завршетку богословије у Београду био послан у Кијев на Духовну академију, он је у свој дневник записао: ‘Не заборављај никада зашто си оставио своје отачаство и зашто си дошао овде. Знај да ниси дошао да овамо уживаш, него да се дању и ноћу трудиш да што више прибавиш знања и науке што је твојој домовини од потребе. Пази, дакле, и знај да је у Србији огањ који треба да загрева просветом све српске крајеве. Старај се да временом м ти можеш што привредити своме драгом и љубљеном народу“. Ммтрополит је исто онако говорио као што је и свети Арсеније Велики, васпитач синова цара Теодосија Великога, који кад је напустио Цариград свој положај и богатство отишао у манастир па кад су настале тешкоће сам је себи говорио: „Арсеније зашто си овде. Ако си мислио да је живот лак, што си остављао Цариград и богатство?“

28. фебруар 1998.

Православна црква је против насиља ма ко га чинио, жалећи све унесрећене без обзира на то из којег су народа и које су вере.

Ми никада нисмо били, нити ћемо бити против тога да Албанци који су на Косову имају своје право на живот и место под сунцем у овој земљи, али не можемо да кажемо да и ми, Срби, као народ имамо своје светиње на тој земљи које не само да су највећи домет у стваралаштву нашег народа него имају значаја и за културу и уметност целог човечанства. Друга је прича, о којој сад нећемо да говоримо, зашто је на Косову остало тако мало Срба и због којих разлога су се иселили, али је и поред тога јасно свима којима је стало до истине шта ова света земља представља за Србе и шта бисмо ми били без, рецимо Грачанице, или Богородице Љевишке, или неких од многобројних светиња од којих су се до нашег времена очувале само рушевине.

* * *

Кад сам 1957. године стигао у овај део Србије, није ми био непознат живот у мешовитој националној и верској средини пошто сам рођен у Славонији у селу где је била већина Срба, заселак Хрвата и поједине породице Мађара, Немаца и Словака. Живели смо као суседи, трпељиво једни према другима, као људи и као верници својих вера. Тако и кад сам дошао у Призрен, у средину са више нација и са више вера, међу верским представницима сарадња је, такође, била добра.

Са представницима римокатоличке цркве и исламске верске заједнице састајао сам се често да се разговоримо, да размотримо прилике и учинимо све како би наш заједнички живот био у миру, поштовању једни других и узајамне помоћи ради општег добра. Ако ми, људи вере, не будемо то искрено чинили, како можемо очекивати да људи без вере то чине. За тих 30 и више година није требало много напрезања па видети да један број албанских екстремиста чини притисак и насиље да би се створило етнички чисто Косово. Скретао сам на то пажњу властима и у Приштини и у Београду, напомињући да терор, ма ко га вршио, доноси несрећу за све јер, „зло добра донијети неће“. Добио сам писмо од једног хоџе из Метохије у коме он вели, да је принцип док се једном не смркне другом не може да сване неприхватљив за ислам.

Одговорио сам му да је тај принцип неприхватљив и за православну цркву јер је земља Божија довољно дугачка и широка да сви можемо имати место под сунцем ако будемо људи и поступамо према другима онако како желимо да други поступају према нама. Ако будемо поступали друкчије, добру се не можемо надати. Пример за то дају нам и Библија и Коран, износећи нам историју првих људи, Адама и Еве и њихова два сина Каина и Авеља.

Како је зли Каин скочио у пољу на брата свога и убио га, иако му ничег није било мало јер је тада на земљи живело њих четворо. Насилнику и злочинцу никад није доста и никад није крив, него су за његова недела увек криви други.

* * *

Ми верујемо да се пред Богом, чији нас суд све чека, нико неће моћи оправдати неистином, неправдом злочином па зато Православна црква увек позива на мир и правду међу људима, подсећајући своје верне да нас нико пре рођења није питао хоћемо ли да се родимо у овом или оном народу, у овој или оној вери, на овом или другом тлу. Али, да ли ћемо поступати као људи или нељуди, то зависи од нас и за све своје поступке одговорни смо пред Богом. Тако и од људи који живе на Косову зависи како ће да се реши проблем који је сад на Косову.

* * *

Епископ рашко-призренски господин Артемије је у име Српске цркве путовао у Америку и Француску, јер су га оданде позвали да чују став Српске цркве о Космету.

Наша Црква је вазда била за разговор међу људима о свим проблемима, а проблема је међу народима и људима одувек било.

* * *

Први примерак књиге „Светиње Косова“ у издању куће „Јака Бук“ из Италије који је до мене стигао на енглеском језику – а књига је штампана на енглеском, италијанском, француском и ових дана на немачком језику –послали смо преко госпође Биљане Плавшић председнику САД Билу Клинтону. Она му је ту књигу уручила кад је био у посети Сарајеву. Исту књигу послали смо затим и госпођи Олбрајт, отправнику послова америчке амбасаде у Београду надбискупу кентерберијском и још неким државницима света.

* * *

Став Српске Православне Цркве је да се о Косову може и мора разговарати отворено и искрено, како са стране Београда тако и са стране Приштине.

Март 1998.

ЖИВОТ БЕСМРТНЕ ДУШЕ И СМРТНОСТ ТЕЛА

Еванђелско учење о бесмртности душе једна је од основних истина наше православне вере. Син Божији зато је и дошао на земљу, постао човек, умро на крсту и васкрсао да би нама осигурао бесмртност, да сваки који слуша Његову реч и верује ономе који је Њега послао „има живот вечни, и не долази на суд, него прелази из смрти у живот“ (Ин. 5:24).

Са том вером, да су наши сродници и пријатељи и после смрти живи пред Богом живим, ми хришћани не прекидамо духовну везу са њима, молимо се Богу за њих, вршимо заупокојене помене: седмице, 40-нице, полугодишњице и опште парастосе. Чинимо добра дела у њихово име, приносимо кољива, палимо свеће, дајемо даће и подушја.

Смисао је тога да нам кољиво, кувана пшеница, напомиње реч Христову да посејано зрно пшенице кад проклија, донесе влат и клас, зрно иструне, али доноси стоструки плод. Доноси га не у тами земље, где је проклијало, него у ваздуху у светлости сунца. Приказује нам, дакле, на тај начин смртност тела и живот бесмртне душе у светлости Царства небескога. Вино, којим се кољиво прелива, означава милосрђе Божије. којим се залечују ране греха, као што је милостиви Самарјанин вином опрао ране избијеног разбојника (Лк. 10:33).

Спремање даћа и подушја пак никако не значи да је то храна за покојника, да душа његова то једе, него за домаће ионе који су помагали око сахране. Још да се присутни и смротиња послуже на гробљу да би се помолили за душу покојника.

Никако то не сме да буде гозба, претеривање у мноштву луксузних јела, поготово разног алкохолног пића, да се неумерени и опију, почну неумесне разговоре, па чак и запевају.

Хришћанин сс мора тога ослободити поготово што при сахранама има толико других неизбежних издатака, па је неразумно још их увећавати непотребним трошковима. И то у време оволике скупоће и немаштине. Зар се новац потрошен на нехришћанске гозбе и некорисне венце од вештачког или природног цвећа, не би могао употребити у несравњиво корисније и племенитије сврхе. Уместо издатака на те, не само некорисне, него са хришћанског гледишта штетне ствари, зар не би родбина и пријатељи покојника могли тај новац приложити као помоћ сиромашној породици упокојеног; или којој добротворној установи; или којој сиромашној породици са више деце; или за подизање храма Светог Саве; наменивши тај прилог за душу свог упокојеног сродника или пријатеља. Зар није боље и племенитије свима да поступимо овако хришћански, него да, угледајући се на неразумне поступке појединаца, преступамо заповести своје Цркве, које су наши преци свето држали.

Обраћам се свима, браћо и сестре, као духовни отац својој деци с уверењем да ћете ове речи схватити и прихватити најдобронамерније и нећете дозволити да сс због неразумних поступака морају употребити строжије мере: забрана свештеницима да учествују на опелу или подушју и да се позивате на црквени суд.

Разумнима и послушнима призивам благослов Божји, Светог Саве и свију светих из рода нашега и желим свако истинско добро. Амин!

У Београду, 27. марта 1998.

Еванђелско учење о бесмртности душе једна је од основних истина наше православне вере. Син Божији зато је дошао на земљу, постао човек, умро и васкрсао да би нам осигурао бесмртност, да сваки који слуша Његову реч и верује Ономе који Га је послао има живот вечни, не долази на суд, него прелази из смрти у живот (Ин. 5:24; 6:40; Ин. 5:11–13).

Са том вером, да су наши сродници и непријатељи и после смрти живи пред Богом живим, ми хришћани не прекидамо духовну везу с њима, молимо се Богу за њих, вршимо заупокојене помене и добра дела у њихово име, палимо свеће итд. Све то чинимо држећи се упутства и правила што их је црква православна кроз векове држала. Увођење измена које одударају од духа Еванђеља и вековног правца којим православна Црква иде, припада људским установама и верским сектама које су отпале од истините Цркве Христове. Православљу су такве измене увек биле стране.

У ово послератно време, узео је маха обичај да се на сахранама носе венци од природног, или вештачког цвећа. Угледајући се једни на друге, просто се надмеће на чијој ће сахрани бити више венаца, те се по њиховом броју мери поштовање и значај покојника, што већи број венаца то већи раиг покојника и његове породице. Око појединих гробова подижу се велике ограде од венаца. Кад од сунца и невремена избледе и искваре се, пружају врло ружну и примитивну слику. Наши верници треба да знају да су стари незнабожни народи, Грци и Римљани, украшавали гробове својих покојника венцима од лишћа и цвећа. Постојали су особити дани који су сс, због тих венаца од цвећа, особито од ружа, називали „данима ружа“ (dies rozarum).

Код Јевреја и старих хришћана венаца при сахранама није било. На приговоре незнабожаца зашто хришћани то не чине, одговорио је крајем II века, учени апологет, бранитељ хришћанске вере, Минуције Феликс, речима које важе и данас: „Блажени (у оном свету) немају потребе за цвећем, а несретни му сс неће обрадовати“. Речено на други начин ово значи: По хришћанској вери, они покојници који су заслужили блаженство Царства небеског и ушли у рај Божији, гледају онде цвеће лепше од најлепшег на земљи, поготово од овог од увоштснс хартијс и пластике. Они пак умрли који су по својим делима ушли у пакао, у муке вечне, „где црв њихов не умире и огањ се не гаси“ и да им се цвеће стави у руке неће га видети, и да им се венци положе на главе неће од тога имати никакво олакшање од мука у којима су.

Кад ови венци, дакле, немају никаквог значај ни користи за покојнике, јасно је онда да они који их носе на сахранама, не носе их због покојника, него због себе и света, да покажу своју отменост и готовост да буду као и други. Исто се ово односи на приређивање богатих даћа и помена, правих гозби са мноштвом раскошних јела и пића.

Хришћани сс тога морају ослободити, поготово што при сахранама има толико других, неопходних издатака, па је неразумно те издатке још увећавати непотребним трошковима. И то у ово време оволике скупоће и свакодневног подизања цена основних животних потреба. Зар се новац потрошен за претеране гозбе и некорисне венце, не би могао употребити у несравњиво корисније и племенитије сврхе. У појединим местима, свештеник и верници су то већ схватили и поставили као аманет да им сс даће и помени врше скромније, а венци на погребу не носе. Уместо венаца, они од родбине и пријатеља, који хоће, онолико колико кошта венац, приложе као помоћ сиромашној породици упокојеног, или којој добротворној установи, или сиромашним родитељима са пуно деце, или за подизање храма Светог Саве, наменивши тај прилог за душу свог умрлог рођака или пријатеља. Зар и осталима, тј. свима нама, није племенитије и боље да поступимо овако хришћански? Прави хришћанин, увек и у свему, треба да се влада по вери, а не слепо за модом и опонашањем других, не марећи да ли ће му се неко подсмехнути, или га означити заосталим и некултурним.

Обраћам вам се свима, браћо и сестре, с уверењем да ћете ове речи схватити и прихватити најдобронамерније и нећете дозволити да се због друкчијег поступања морају предузимати строжије мере: забрана свештеницима да учествују у пратњи, епитимије и позивања на одговорност. Надам се, дакле, да ће разум и добра воља надвладати неразумну и неумесну навику.

У име Оца и Сина и Светога Духа.

Помолисмо се, браћо и сестре, и овога дана, ове свете недеље, седмичног дана посвећеног васкрсењу Сина Божијег, Кога, ево, и у овим данима прослављамо, Њега страдалог, разапетог на крсту и умрлог и трећи дан васкрслог. И Њега Господа који нас је целокупним Својим животом и Својим радом, Својом икономијом спасења спасао, али особито Својим страдањем на крсту, смрћу ради нас грешних и ради нашег спасења, и особито Својим васкрсењем. Свети апостол Павле каже: „Ако Христос не уста, узалуд проповед наша, узалуд вера ваша“ (1Кор. 15:14). Дакле, суштина наше вере је васкрсење Сина Божијег, Који је телом пострадао и умро, али силом својом божанском васкрсао и Који ће тиме васкрснути и нас, односно све оне који су умрли до Његовог доласка, и увести у Царство Божије оне који су чинили добро, а оне друге осудити на вечну смрт. А смрт за човека је, браћо и сестре, удаљење од Бога, а живот је заједница живота с Њим. И данас се помолисмо Богу Мира за мир у свету и у овом крају, и свуда у свету свима људима, и сад се молимо, браћо и сестре, Њему, Сину Божијем који је рекао: „Где сте два или три сабрани у моје име, ту сам и ја мећу вама“ што год хоћете иштите и биће вам (Ин. 15:7). И ми се и сада молимо Сину Божијем: Господе, саслушај наше молитве и даруј мир и нама и свима људима и у овом крају, и овоме свету и свуда у васељени. Мир нам је потребан пре свега. Мир, браћо и сестре, са Богом, а то значи да својим животом показујемо да ми заиста верујемо у Њега и својом живом вером која се неминовно показује владањем, поступцима да ми верујемо у Њега. И да на тај начин желимо заиста добро и себи, своме народу али и свима народима, свима људима у свету, да не страдају људи Божији, народ невин. То, браћо и сестре, не заборавимо да мир зависи од сваког од нас појединца. И свети апостол Павле нас опомиње и саветује: „Колико до вас стоји, мир имајте са свима људима“ (Рим. 12:18). То да нам је увек пред очима. Да ли ће бити мир у свету, то зависи и од оне друге стране, али зависи и од нас, зависи од мене, од тебе, браћо и сестре. Ако ми заиста желимо мир и својим животом показујемо да то желимо и на тај начин молимо се Богу који је Бог мира, који је Цар мира, мир ће доћи. Кажем, зависи м од оног другог. Али да ли он хоће или неће, то је у његовој руци.

То су, браћо и сестре, преци наши знали и веровали и тим животом живели. Тај мир Христов, „мир свој остављам вам, мир свој дајем вам“ (Ин. 14:27), то није мир мртваца и камена, то је мир живих који, кажем, значи заиста искрену жељу и добро свима људима. „Што желите себи то чините и другима“ (Мф. 7:12). И морамо да бранимо и слободу своју, и да бранимо и веру своју, морамо да бранимо и домове своје и земљу своју, али да бранимо онако као што је Господ Исус Христос рекао: „Нема веће љубави од те да неко положи живот свој за ближње своје“ (Ин. 15:13). При томе знати Његову заповест да љубимо непријатеље своје, онако као што и наш народ зна да каже: чојство и јунаштво. Јунаштво значи бранити себе од непријатеља, а чојство – бранити непријатеља од себе. Иако он поступа као злочинац, ни према непријатељу ни ја ни ви, браћо и сестре, не смемо поступати као злочинци. Да се бранимо као људи свакако, али ни по коју цену као злочинци. Онога који је бацио и људе и жене и децу у јаме, и да је мога брата бацио и ја тога човека ухватим, не смем да поступим на исти тај начин. Има сто начина да се бранимо од злочинаца, али не злочином. Грех се злочином, неистином, неправдом не побеђује. Кад изађемо пред Сина Божијег, Цара мира, Онога који је истина, Који је правда и Који је свако добро, Он ће платити злочинцу муком вечном. Да се у том броју не нађемо ни ја, ни ви.

Господе Мира, Теби се молим, пошаљи мир и народу нашем и свима људима добре воље у свету. Бог вас благословио! Амин.

17. мај 1998.

Ваше Високопреосвештенство,

Са особитом радошћу примили смо вест да ћете посетити нашу Цркву и наш благоверни народ благословити благословом Свете Горе Синаја и манастира Свете Катарине.

Са братском љубављу данас дочекасмо да вас и Вашу пратњу поздравимо у овом храму, који наши преци подигоше у славу јединога Бога у Тројици и светог Архангела Михаила и осталих небеских сила бестелесних, а на духовну корист и нас далеких потомака њихових.

Ваш долазак побуђује у нама најплеменитија духовна подсећања на догађаје из Старог Завета. На светог пророка Мојсија и његово виђење купине на Хориву, која је горела а није сагоревала, што је праслика Свете Богородице, Која је родила Бога у телу и није сагорела. А такође на гору Синај на којој је пророк примио две камене плоче са десет Божијих Заповести!

А шта значи за све нас хришћане Синајски кодекс у коме се налазе све књиге Новог Завета из дубоке старине IV века!

Па шта значи свети Јован Лествичник и његова Лествица за духовно уздизање православних верника кроз векове!

Шта значе свети архиепископи, свети монаси и мученици синајски, који пострадаше за веру у Исуса Христа и свето име хришћанско!

Молим Вас, Ваше Високопреосвештенство, за Ваш свети благослов свему народу нашем многострадалном, а Вас поздрављам братским поздравом:

Благословен који долази у име Господње!

25. мај 1998.

На освећењу цркве Светог Јована Влaдимира

Мученици су, браћо и сестре, први Свети које је Црква Христова задобила. Нису то само витлејемска деца, које је цар Ирод погубио надајући се да ће међу њима погубити и тек рођеног Сина Божијег Исуса Христа. Први одрастао који је свесно положио живот свој за своју веру у Господа Исуса био је свети Стефан Првомученик и Архиђакон, и даље свети Јаков апостол, брат Јована Зеведејева, na редом толики мученици и мученице, и деца пострадала за веру, и у нашем народу мученици и новомученици, пострадали заиста за крст часни и слободу златну.

Свети кнез Владимир био је владар у Захумљу и у Зети. Побожан, али и храбар, паметан, мудар, али и милостив. Али у борби једној са царем Самуилом, са војском несравњиво моћнијом буде заробљен и одведен у заробљеништво. Но цар видећи, чујући га како мудро говори, како се влада хришћански, пусти га из затвора у даде му кћер своју Косару за жену. И он се врати у своју земљу. Али цар умре и његов син Радомир буде убијен од брата стричевића Владислава који, да би побио све сроднике цара Самуила, лукаво пошаље крст часни Владимиру у знак да му неће ништа зло учинити, да дође да се с њим разговори. Иако га је Косара, супруга, саветовала да не пође, да не поверује, он ипак узме крст и пође. Кад је дошао пред цркву, цар нареди да га убију и да му главу одсеку.

Тако је свети Владимир дао и живот и крв своју за Господа Исуса Христа.

Али и цар Владислав погинуо је од својих. Друго је, браћо и сестре, страдати на путу Божијем за истину и веру православну, а друго је пострадати као злочинац, као кривоклетник, као нечовек. То су наши преци, и моји и ваши браћо и сестре, добро знали. За пет стотина година ропства и у борбама за слободу, и за веру своју и за земљу своју, али увек као људи, као злочинци никада. Честитајући свештеницима који су се потрудили, на челу са оцем Јованом, да се овај храм овако лепо подигне и овако дивно украси, честитајући свима онима који су својим прилогом, макар и најмањим, омогућили то дело, ја вам свима желим од светог Јована Владимира свако истинско добро и помоћ у свему добром да би, кажем и понављам, ми били дорасли своме времену и тешкоћама које оно пред нас износи, и били достојни потомци таквих светих предака. Бог вас благословио и свако добро даровао!“

31. мај 1998.

Времена су тешка и несрећна. Али шта су нас Господ Христос, Свети Сава и остали мученици и новомученици учили – то је да се међу људима може м треба остати човек. Да се и међу вуцима може остати овца Христова. То је задатак пред нама. А то се може учинити на тај начин ако своју веру интелектуалну умом продубљујемо, али и да никад не заборавимо ту преважну науку да се она потврђује животом свакодневним и свакога часа. Никада не заборавити реч Христову. Када то знате, блажени сте ако чините. Нисмо, дакле, блажени ако чинимо, нити само ако знамо. Како можемо чинити ако не знамо шта треба да се чини? Али, одлично знамо шта треба чинити а да то не чинимо. Е, то преци наши никад нису били, него оно што су знали, научени од светих то су у свој живот уводили.

Не заборавити у истом том правцу реч Христову. Како ћемо назвати оног човека који слуша ове моје речи а не извршује их? Назваћемо га човеком лудим, јер он сазида кућу своју на песку и дунуше ветрови и дођоше воде и навалише на ту кућу и оборише је и велик бејаше пад њен. А човека који слуша ове моје речи, вели Господ, и извршује их, назваћемо човеком мудрим, који сазида своју кућу на камену, и дунуше ветрови, и наиђоше воде, навалише на ту кућу и не оборише је, јер је била сазидана на камену.

Не заборавите, дакле, да је само слушати речи Христове, учити и овако говорити а не извршавати их, да значи градити кућу своју на песку, а извршавати речи те науке Христове, значи саградити на камену и за овај и за онај свет што долази.

Драги ученици, то вам стављам на душу и на срце, и себи и свима који имају уши да чују, да другог начина, бољег и чвршћег да помогнемо своме народу овако пострадалом у овим ратовима, нема м не може бити, него да им на тај начин осветламо образ свој и образ свога народа и своје породице. Нека Господ и Свети Сава – наш први просветитељ и учитељ и оснивач наше самосталне Цркве, али умногоме и наше државе и наше народности – помогну да будемо заиста дорасли и своме времену и будемо дорасли потомци наших светих предака.

2. јун 1998.

Богу се помолисмо, браћо и сестре, у освештеном храму и при освећењу његовом и на Светој Литургији Тела и Крви Господа и Бога Исуса Христа, Који је рекао: „Ако не једете моје Тело и не пијете Крви моје, живота неђете имати у себи, јер је моје Тело право јело и Крв је моја право пиће (Ин. 6:53, 6:55). Тако, дакле, с једне стране, ако се не будемо трудили да будемо што достојнији те највеће Тајне наше вере, Тела и Крви Христове, живота нећемо имати у себи. С друге стране свети апостол Павле нас опомиње, да прилазећи светом причешћу човек испитује себе и да тако прилази Телу и Крви, јер „ко само једе и пије, суд себи једе и пије. И због тога су многи међу вама болесни, а многи су и умрли. Кад би испитивали себе, не би били осуђени“(1Кор. 11:29, 11:31). Дакле, с једне стране ако се не будемо трудили да будемо што достојнији да примимо свето причешће, живота нећемо имати у себи. С друге стране, ако будемо прилазили недостојни, такође нећемо имати живота у себи. То нама овакви какви смо изгледа тешко, а несравњиво је лакше испуњавати вољу Божију, него вољу нашег непријатеља и непријатеља свију, ђавола. Али нама заповести Божије изгледају тешке, зато што смо већ стекли грешне навике, што смо већ постали робови греха, и онда нам је тешко и оно што је лако. Пушачу је тешко да дише свеж ваздух, њему треба дим, и то дим који га још и трује. Да не говоримо о пијанцима, о крадљивцима, насилницима, блудницима и редом осталим грешницима. Трудити се, дакле, да из душе ишчупамо оне зле навике и да на то место усадимо супротно томе, добро, и Бог ће бити с нама и свети преци наши, Мученици и Новомученици и Свети Кнез на челу њиховом са Светим Савом нашим и свима светима., Данашњи дан је уједно прослављање онога дана када су наши преци на челу са светим Кнезом изашли на Косово поље, не да тлаче туђу слободу нити да отимају туђу земљу, туђу отаџбину, нити да намећу своју веру другима, него да бране своје. То су наши преци чинили и у Првом и у Другом устанку и у Првом и у Другом рату светскоме и данас. Трудимо се, дакле, да и ми увек бранимо истину, правду и оно што је свето и честито, и то онако, на онај начин да бранимо својски и јуначки као што преци наши говоре устима Марка Миљанова, великог војводе црногорског у прошлом веку, који је говорио о чојству и јунаштву и вели: Јунаштво је да браним себе од непријатеља, а чојство је да браним непријатеља од себе. Тј. не да се не браним, да се браним, али као човек. Ми према непријатељу не смемо поступати нељудски онако недостојно, злочиначки као што то чини злочинац. Није то пасивност, то је снага највећа која може бити. Јер и Господ Исус Христос каже: „Нема веће љубави од те да човек положи живот свој за ближње своје“ (Ин. 15:13). Али да га положи као човек, као хришћанин, онако као што доликује.

И у данашње време у овим несрећама које нас сналазе, браћо и сестре, да се трудимо да сваки од нас буде онако како доликује. Угледајући се на своје свете претке, па ђе и они бити, кажем, с нама и сви Свети, па ће и они помоћи да останемо као народ Божији као што су то били преци наши. Па кад изађемо и пред њих, претке наше, и светог Кнеза и Светог Саву и остале свете Мученике и Новомученике и пред њиховог и нашег Господа, да нас они признају за своје и позивају као своје. То је оно најважније у животу, циљ и смисао нашег живота.

Уједно Српско православна Црква захваљује свима који су учествовали у подизању овог храма било прилогом, било средствима за његово подизање у натуру или на други начин, Господ и Свети Кнез неће остати да добром не плате за добро“.

28. јун 1998.

У животу увек постоје питања која заиста не би могла ни у сну да се усне али међу њима постоје она важнија, она која су општија, као и она која интересују само појединце. Био сам у таквој ситуацији у Светом Синоду да су та питања мени упућивана, и, по дужности, морао сам на њих да одговарам. Свакако трудио сам се да одговори на та питања буду по Светом Писму, по науци Христовој, а онда и по животу Цркве израженом и у канонским одговорима и правилима. За нас православне хришћане канони су исто тако значајни као и Свето Писмо, по речи светог Теодора Студита, јер је исти Свети Дух и на Саборима васељенским и другим дејствовао и чувао Оце да не би изнели нешто што није у духу еванђелском. Разуме се да је ту пресудан принцип да слово убија, а дух оживљава. Реч је о смислу, о духу светих канона, јер понекад по слову, по речима којима су они изражени, изгледа као да Црква сувише уско поставља ствар. У једном канонском пропису каже се да хришћанин не сме да се лечи код Јеврејина лекара. По речима то изгледа као чист антисемитизам. Међутим, суштина је ово: у то доба Јевреји, поготово лекари, били су веома агресивни, и било је оправдано бојати се како ће хришћанин на тај начин бити у опасности да лечећи тело, изгуби душу. Разуме се да се тај канонски пропис, тај дух тог канона, односи и на лекара Грка, и на лекара Србина, ако је он агресиван и ако постоји опасност да се лечењем тела изгуби душа. Свакако, хришћани ће знати шта је у тој ствари важније, и чуваће се. Не само од једног или од другог, поготово не на основу националне припадности, него од сваког – онда када постоји опасност да се због телесног, овоземаљског, изгуби оно што је душевно и оно што је вечно. То треба увек имати у виду, а онда треба имати у виду и тај принцип, односно ту стварност, да смо ми у овоме свету узрастајући, да ћемо све јасније и боље сагледавати суштину и смисао и овог живота и Царства небеског које нас очекује. Док смо у узрастању, разуме се, не можемо сагледати стварност са свих страна онако како би то требало и како би стварност и очекивала. Али друкчије се не може. Колико год будемо више узрастали духовно, а разуме се да то значи и продубљивали своју веру, и интелектуално, разумом, али и животом, напредоваћемо и у том сагледавању. Хришћанство, православље, ни на који начин није само наука која може да се савлађује умом, да се о њој овако прича или пише, него је наука која захтева да се и њом живи. По речи Господњој: „Тако да се светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела и прославе Оца вашега који је на Небесима“. И на другим местима Господ износи ту потребу, као и свети апостоли и остали свети оци, потребу да своју веру потврђујемо својим животом, и да на тај начин будемо сведоци Сина Божијег и његовог Јеванђеља.

Ту је реч о икономији и акривији, о два принципа која се наизглед малтене узајамно искључују, односно изгледа као да су та два принципа постављена тако да више црквене власти, конкретно епископи, имају могућност да за сваку ствар и осуде и помилују. Међутим, реч је о томе да ђе се та два принципа, уколико будемо духовно узрастали све више приближавати. Када будемо заиста узрасли, када пређемо у ону вишу слободу „не моћи грешити“, тада ћемо у датом моменту тачно знати оно што је „једино од потребе“ и најбоље. То нам показује и пример светог апостола Павла када је био поведен у Рим па царски суд. Лађу којом је путовао захватила је бура. На лађи је било још око две стотине седамдесет људи, и они данима нису јели. Апостол Павле их је једног дана замолио, већ су били ослабили, да ипак узму храну, јер „анђео Бога коме ја служим, ноћас ми се јавио, и рекао да ђе се лађа разбити, а вама ни длака са главе неђе фалити“. Пре тога је капетан лађе наредио да се избаци товар пшенице, а господар лађе је био против тога. Међутим, капетан је због опасности од потапања то учинио, пшеница је избачена у море. После су само да се лађа олакша, избачене и лађарске справе. Ни једио ни друго није помогло, ни акривија господара, ни икономија капетана: лађа се разбила, а сви они који су били на лађи спасли су се, и на тај начин је, ето, извршено оно једно што је свети апостол Павле, по своме духовном узрастању, достигао, уз, дабоме, благослов Божији.

О томе је реч. Трудио сам се колико сам могао, да доспем и да узрастем да на та питања одговорим, макар да их поставим како би се боље сагледала, па ће неко бољи моћи боље да их реши, онако како треба.

1998.

На испраћају земних остатака митрополита новограчаничког Иринеја

На овај свет долазимо по вољи Божијој, онда кад је наше време. Као што су и преци наши долазили у своје време пред своје задатке, тако је, ето, и Бог нас поставио у наше време, а пред наше задатке. Ми ни време ни задатке ни тешкоће не можемо да бирамо, то од нас не зависи; но оно што од нас записи је како ћемо се ми поставити у нашем времену, да ли ћемо бити дорасли задацима које оно пред нас износи, да ли ћемо их решавати најбољом вољом и снагом еванђелском коју имамо, са осећањем одговорности пред људима и пред Богом и пред прецима нашим. То је она наука коју су проповедали Свети Сава и сви свети рода нашега, мученици и новомученици, до дана данашњега.

Ту науку је проповедао и њоме живео и новопрестављени брат наш митрополит Иринеј, имајући у виду увек да и њему и нама ваља стати пред лице Божије и дати одговор на шта смо употребили оне дарове и она узвишења којима нас је Он узвисио и обдарио. Тако је живео, ево, до дана данашњега када испраћамо његове земне остатке у земљу од које смо сви постали, а душу његову у Царство небеско пред Судију праведнога и пред свете претке наше. Тако је живео цели свој живот, и као учитељ и, после, као свештеномонах, и као епископ, увек имајући у виду да су љубав према ближњима и љубав према Богу оне две највеће заповести које је Господ Исус Христос нама дао и од којих зависи да ли ћемо ми пред Њим бити велики или ћемо бити мали.

Опраштајући се данас од митрополита Иринеја. у име свих вас и Цркве српске Православне, Богу сс молим да душу његову уведе у царство небеско. Кад ми знамо, браћо и сестре, као и толики рањеници и болесници, гладни и жедни у овим ратовима, што у последње време задесише наш народ, колико је он, и нашом помоћу и својим трудом и својом жртвом учинио и за болесне и за гладне и за жедне, и за голе и за босе, колико је и болница снабдео нужним лековима и средствима за оне рањенике и паћенике, кад ми то, дакле, знамо, свакако да и Господ свезнајући и свемилостиви зна то, и да ће њему платити добри.м за добро, милошћу за милост коју је учинио. То је она стварна и највећа утеха и његовој родбини телесној и свима нама, родбини његовој духовној, поготово Цркви српској православној са којом је живео. Јер из једне исте чаше смо се причешћивали и једног истог хлеба примати и на тај начин испуњавали реч Христову. „Ако не једете тела Сина Човечијег и не пијете крви Његове живота не можете имати у себи. Ко једе моје тело и пије моју крв у мени борави и ја у њему и ја ћу га васкрснути у последњи дан“.

Молимо се Сину Божијем, који зна колико је он учинио и колико је љубави показао и према Њему, према Богу једном у Светој Тројици – и према ближњима, да уведе слугу свога митрополита Иринеја у Царство небеско, у блаженство тога царства у коме нема ни болести ни жалости ни уздисања. То је оно што је најважније, браћо и сестре, и за нас, јер онај час чека свакога од нас. Угледајмо се на све оно што је честито и свето да и ми свој живот, своје снаге, употребимо на ово племенито, честито, и миломе Богу приступачно. да би заједно са прецима нашим и са новоупокојеним братом нам Иринејем стали пред лице Господње у онај дан кад буде расплата свима и да нас Он позна и призна за своје и да чујемо оне речи: „Добро слуго, добри и верни, у малом си био веран, над многима ћу те поставити, уђи у радост Господа свог“. Ту молитву упућујемо и сада Господу. молећи се за душу брата нашег Иринеја.

8. фебруар 1999.

Ваша Екселенцијо,

Сазнавши ових дана да је у циљу превазилажења кризе на Косову и Метохији – јужној покрајини Србије, планиран састанак представника СРЈ и српске владе и представника косовских Албанаца у Рамбујеу од 6. фебруара, а уз заједничко председавање Ваше Екселенције и господина Робина Кука, Српска православна црква изражава спремност да допринесе изналажењу трајног и праведног решења за све који вековима живе на тим просторима.

Српска православна Црква је животно заинтересована да кроз своје представнике: митрополита црногорско-приморског Амфилохија и епископа рашко-призренског Артемија и њихових пратилаца (јеромонаха Саве из манастира Високих Дечана, Момчила Трајковића и Душана Батаковића) буде присутна на том скупу у Рамбујеу јер се на Косову и Метохији налази преко 1300 цркава и манастира Српске православне цркве, од којих су широм света познати: Пећка патријаршија (вековно седиште Српске православне цркве), манастири Високи Дечани, Грачаница, Богородица Љевишка, Свети архангели код Призрена и многи други. На Косову и Метохији преко хиљаду година живе православни Срби, чланови и верници Српске православне цркве који желе и убудуће ту да живе.

Ради верног и адекватног представљања тих животних интереса Српске православне цркве када се решава питање Косова и Метохије, молимо и захтевамо да се омогући нашој делегацији присуство на конференцији у Рамбујеу у својству који Ви сматрате могућим (макар као посматрачи) са правом да изнесу своја гледишта по спорним питањима.

Сматрамо да ће посебно Француска имати разумевања за заштиту права српског народа с обзиром на традиционално пријатељство и француско познавање сложених односа на Балкану. У нади да ћете Ви, који се борите за поштовање људских права широм света, омогућити и Српској Православној Цркви право да се чује њен глас када се ради о њеним виталним интересима. Искрено Вас поздравља.

Патријарх српски Павле

Фебруар 1999.

Припрема душе и тела

Данас у Цркви православној почиње Часни пост, припрема душе и тела за дочек највећих празника наше вере – крсног страдања и смрти Исуса Христа и Његовог из мртвих Васкрсења. Из божанске љубави, ради нашег спасења, Он бива распет и умире. А из своје бесконачне моћи трећи дан васкрсава и осигурава нама живот вечни.

Наш пост треба да буде и телесни и духовни, јер смо и тела и душе. Телесни пост је у употреби посне, биљне хране, а духовни у удаљавању од злих дела. Свети Оци опомињу: Ако неко пости а не држи уста своја да не говоре зле речи, или се гневи, или оговара ближњега, или се не удаљује од похоте и лажи, – никакве он нема користи, него губи сав труд. И тако, што смернији и чистији, да приступимо највећој светињи наше вере, Светом причешћу. Тиме долазимо у најприсније јединство са Сином Божијим и јединство са свима верним: јер једна је чаша благослова из које пијемо, и један хлеб који ломимо, и једно смо тело многи, пошто се сви од једнога хлеба причешћујемо“. Свагда, а поготово у посту, треба приљежно читати и слушати реч Божју, Свето Писмо; молити се Богу и у дому и у цркви са осталима, у овим невољама у којима се налази наш народ. Треба још и ово имати у виду да пост није људска, него божанска установа за коју је Бог, преко пророка Мојсија, рекао да је „Уредба вечна“. Њу је и Христос освештао постећи 40 дана, и наредио својим верним да посте. Постили су и Свети апостоли, верни тада, као и доцније за цело време ових 2000 година.

Зато не слушати оне који ће ових дана да вас позивају на своје приредбе и скупове не у православимм црквама, да вам доказују да су Свето причешће и пост људске наредбе и измишљотине, непотребне за спасење. Бдите, дакле, и чувајте душе своје, како од проповедника криве вере, тако и од живота који није по правој вери.

Нека вам је благословен Часни пост и Свето причешће коме приступате.

22. фебруар 1999.

Дођосмо, браћо и сестре, да се видимо с вама, и са другим људима добре воље у овом великом граду, да се разговоримо, помолимо Богу и Његовом и нашем светом Спиридону, коме су овај величанствени храм подигли преци наши. Подигли су га да се у њему скупљају на заједничку молитву, у свима приликама и неприликама живота, у радости и жалости и у добру и у злу.

Како је добро и красно кад браћа осећају да су браћа и између себе, и са свима племенитим људима и у овој земљи и целом свету. Кад се сабирамо да се заједничком вером одржимо на путу Божијем у тешкоћама које нас сналазе.

Црква је Христова, кроз две хиљаде година, свагда упућивала све народе, па и наш народ, миру, правди, племенитости и љубави, да у судбоносним моментима свога постојања, и ми данас, знамо еванђелски проценити шта треба чинити и нађемо снаге да тако и чинимо. Да схватимо принцип: Ни за какве интересе не сме се говорити ни чинити криво, „већ по правди Бога истинога“. И кад се дође у ситуацију у којој се не може сачувати и живот и душа, да је „боље изгубити главу него своју огрешити душу“. То је нашим језиком, нашим речима исказана истина Христова: Каква је корист човеку ако сав свет задобије, а души својој науди (Мф. 16:20). Цео свет не вреди колико само једна душа, једног човека.

Ви, браћо и сестре, живите и радите у овој хришћанској земљи, у народу са којим духовно имамо толико заједничког – и вера у једног Бога у Светој Тројици, и вера у Сина Божијега, који је постао човек, и ради нашег спасења умро на крсту и трећи дан васкрсао. И поштовање Пресвете Богородице, и толико светих праведника и мученика које заједнички прослављамо.

Молим вас, стога, речима Господа Исуса Христа: Тако да се светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела и прославе Оца вашега који је на небесима (Мф. 5:16). Будите вредни радници на послу који радите; добри суседи својих суседа, да часно испуњавате грађанске дужности и законе који паже у овој земљи. У снету се на српски народ гледа као на народ злочинаца. Не дозволите, дакле, да каквим непромишљеним поступком, или недоличним речима, унизите част своје породице, свога народа и своје Цркве.

Не заборавимо никад, ни ми ни ви, да нам ваља изађи на праведни суд Божији, пред Светог Саву и свете претке наше, да дамо одговор на шта смо употребили дарове којима нас је Бог као људе обдарио, да ли на добро, или на зло. Да се не постидимо тада и не погнемо главе своје пред њима. Богу се молим и светом Спиридону, да помогну Црквеној управи, председнику и одборницима овог светог храма, како би своју одговорну дужност вршили часно на опште добро. А ви сви да сте са њима и између себе у братској слози и јединству. И сви заједно у поштовању и синовској послушности Високопреосвештеном Митрополиту, као своме духовном оцу.

Веру своју да држите и чувате у свему светом и честитом, па ђе и милост Божија бити с вама. И тако ћете придонети добру и нашем народу И Албанцима на Косову и Метохији, да се на миран начин расправе проблеми који бивају и међу појединцима и међу народима. Вековима живимо онде под истим сунцем, на истој земљи, на којој су највеће светиње наше: Пећка патријаршија, Дечани, Грачаница, Девич, Богородица Љевишка. Мир нам је потребан и једнима и другима. Богу се молимо и сада и свагда, да то што је снашло нас не снађе ни један народ у свету.

Благослов Божији, помоћ светог Спиридона, Светог Саве и свих светих да буде с вама свагда Амин.

Као сви хришћани, и ми браћо и сестре, верујемо и знамо да је Бог свуда и на сваком месту, и да нас зато Син Божији, Исус Христос, упућује да се треба молити насамо у својој соби (Мф. 6:6). Али Он наређује и заједничку молитву – где су два или три сабрана у моје име, онде сам и ја међу њима“ (Мф. 18:20). Заједничка молитва у храму, где нас све подсећа на Бога, виши је степен молитве. Појединачна молитва не може заменити заједничку, ни заједничка појединачну. Обе су нам потребне.

Због тога и ми вечерас дођосмо у овај свети храм да се видимо у добру, и чујемо у добру, и са вама као својом духовном децом, а тако и са другим људима добре воље у овој земљи и овом граду. И ето, заједнички се молитвено обратисмо Светом Сави, оцу нашем духовном, и светој браћи Гаврилу и Методију, којима је овај храм посвећен, и заједно с њима, њиховом и нашем Господу, да подржи и нас и све људе у побожности и честитости. А то је добро и угодно пред Њим, Спаситељем нашим, „који хоће да се сви људи спасу и дођу у познање истине“ (1Тим. 2:34).

Син Божији, зато је и рођен као човек, проповедао своју божанску науку речима и делима, страдао, умро, али трећи дан васкрсао, ради нас и ради нашег спасења. Он је спасење остварио и принео. Да ли ћемо ми, као разумна и слободна бића, спасење усвојити својом вером и животом, поступањем по тој вери, зависи од сваког од нас.

Истина, то неће бити лако. С једне стране што смо већ стекли рђаве навике, па су заповести Божије, за које свети Јован Еванђелист каже заповести Његове нису тешке (1Ин. 4:3), – нама тешке. Стечене навике су отупиле и измениле осећање, па нам је лако оно што је у ствари тешко. И обратно, тешко оно што је у ствари лако. Са друге пак стране, Христос нас опомиње: „Мене су гонили, и вас ђе гонити“ (Ин. 15:20) и још: „Ко хоће да иде за Мном нека узме крст свој и за мном иде“ (Мф. 16:24). Али Он, који нас упућује да свесно понесемо крст, најпре је сам понео свој крст, на њему био распет и умро. Он, дакле, зна тежину крста и горчину смрти. А моћан је да нам ту тежину олакша ако нађе да она превазилази наше моћи. Његово страдање даје смисао нашем страдању, по речима апостола Павла и свију светих: „Ако с њим умремо, с њим ћемо и живети; ако с њим трпимо, с њим ћемо и царовати; ако га се одрекнемо, и он ђе се нас одрећи“ (2Тим. 2:11–12).

Ви, браћо и сестре, знате да су преци наши, за време 500 годишњег ропства, и страдали и од насиља умирали, али се вере у Сина Божијег нису одрицали. Ти мученици, из дубине векова, поручују и нама данас: Не бојте се тога страдања. Бојте се страдања на путу злочина и греха. ‘Јер је боље, ако хође воља Божија, да страдате добро чинећи, неголи зло чинити’ (1Пет. 3:17).

И сами знате какву вредност и пред Богом и пред народом Божијим имају људи честити, искрени и поштени. Зато будите тачни и вредни на послу који обављате, часно испуњавајте своје грађанске дужности и строго поступајте по државним законима који овде важе. Не дозволите да непромишљеним речима и поступцима понизите своју породицу, свој народ и своју Цркву.

Свима нама ваља изаћи пред Судију Праведног. Потрудимо се да нас Он позна као своје и призна за своје. И да од Њега чујемо оне речи због којих се вреди и родити и све невоље поднети: Ходите благословени Оца мога, да примите Царство које вам је спремљено од постања света. Да уђемо у блаженство тога Царства и тако испунимо циљ свога живота и смисао страдања која нас сналазе.

Благослов Божији са свима вама. Амин.

14. март 1999.

Беседа на доксологији у храму Светог Преображења у Загребу

Заједнички се помолисмо, браћо и сестре, у овом светом храму Преображења Сина Божијега, молећи се и сада и свагда да ум наш и срце просвети својом божанском светлошћу да увек знамо да смо људи и да поступамо као људи.

Често чујемо жалбу: Да смо се родили у неко боље време, и ми бисмо били бољи. Но то је само изговор. „Време гради по Котару куле, време гради, време разграђује“. Но време може да сагради и разгради куле, али човека не може ни да сагради, ни да разгради. То он мора да учини сам. У томе му може бити од помоћи породица, друштво и односи у друштву, али у крајњој линији то није пресудно.

Бог нас шаље у наше време. Од нас не зависи у коме ћемо се народу родити, у којој раси, од којих родитеља. Ми за то немамо ни заслуге ни кривице. Али да ли ћемо поступати као људи, или као нељуди, то зависи од нас и по томе ће нас Бог ценити. Човек може да спасе и образ и душу и међу нељудима. А може да их изгуби међу људима.

У Цркви се Божијој величина мери по величини служења ближњима. Ко хоће да буде велики међу вама нека вам буде служитељ…. Јер ни Син Човечији није дошао да му служе, него да служи и даде живот свој у откуп за многе (Мф. 20:26–28).

На Косову сам био епископ 34 године. Једног дана добијем писмо у коме један Албанац, хоџа у неком месту, пише: За муслиманску веру неприхватљив је принцип – док се једном не смркне другом не може да сване. Ја му одговорим да је тај принцип неприхватљив и за хришћанство. Земља је Божија довољно дугачка и широка да има места за све, ако будемо људи. Ако будемо нељуди биће нам тесна и ако нас буде свега неколико. И у Светом Писму и у Корану казује се о Адаму и Еви и њиховим синовима Каину и Авељу, кад зли Каин скочи на брата свога и уби га. Чега му је било мало, њих свега четворо на целој земљи.

Зато вас, браћо и сестре, молим да служба Богу и ближњима буде величина која ђе вас усправити и пред људима, пред својом савешћу, и што је још важније, пред Богом. Часно испуњавајте своје грађанске дужности и поступајте савесно по државним законима Републике Хрватске. Увек као добри суседи својих добрих суседа, вредни радници на послу који радите. То ђе уздићи и вама углед пред другима.

Чувајте увек, браћо и сестре, слогу и јединство између себе и мир и трпељивост према свим људима. Чувајте образ своје породице, свог народа и своје вере. Иако смо далеко једни од других, али кад чујемо да сте ви онако како ваља и требује, и ви кад то исто чујете за нас, то ће и вас и нас уздићи пред Богом, оснажити и ојачати да поднесемо све тешкоће и невоље које нас тако обилно сналазе.

И тако ћете придонети добру и нашем народу и Албанцима на Косову и Метохији, да се на миран начин расправе проблеми који бивају и међу појединцима и међу народима. Вековима живимо онде под истим сунцем, на истој земљи, на којој су највеће светиње наше: Пећка патријаршија, Дечани, Грачаница, Девич, Богородица Љевишка. Мир нам је потребан и једнима и другима. Богу се молимо и сада и свагда, да то што је снашло нас не снађе ни један народ у свету.

Благослов Божији и свих светих са свима вама. Амин.

Драга браћо и сестре,

Дошао сам вам у походе да би бар делимично осетио ваш дах живота са свим његовим радостима и боловима.

Сусрео сам се са народом, верним њиховим пастирима, представницима српског народа у разним органима у Републици Хрватској, одговорним представницима нам блиске хришћанске Римокатоличке цркве и председником Републике Хрватске.

Као човек вере морам бити оптимистичан, јер у току свих сусрета превладавала је жеља за бољим, новим, квалитетнијим и толерантнијим суживотом. Божија нада у срцима је присутна.

Ожиљци рата остали су у многим душама и храмовима, посејана је сумњивост, присутна је искључивост и једностраност са оном познатом синтагмом „да је крив увек онај други“.

Трагови политичких мена и промена присутни су. Посебно су на овим ветрометинама остали трагови двају тоталитарних идеологија – фашистичке и комунистичке, који су створили вечиту дилему: отићи или остати, вратити се или не, обновити огњиште или продати имовину, и томе слично. Сви саговорници окренути су ка новом, поштују нове вредности, духовне, демократске, људске и материјалне.

Дилеме нема око опредељења за поштовање хрватског устава и закона, односа према домовини, те једне цивилизоване интеграције у хрватско друштво, као и доприноса да Хрватска заузме своје место у европским и светским интеграцијама.

Да би крочили брже ка бољем, треба отклонити много трња на томе путу, наоружати се стрпљењем, љубити ближњега свога и научити праштати.

Требаће нам много духовног рада да се објасни како су настала зла на овим просторима, како се не би никада поновила. Много материјалних добара треба уложити за обнову храмова, домова, фабрика, да се поново заору њиве, обнови сточни фонд и тако даље.

Наша стрепња и наших верника, а и многих саговорника, изражена је:

– Још увек спорим повратком епископа и свештеника, јер нису отклоњене многе препреке, како административне, тако и основни материјални услови за њихов повратак у њихове епархије, односно парохије;

– Наставку исељавања из Источне Славоније, које је проузроковано економским, али и у последње време безбедносним разлозима. Са опим не умањујемо напоре које чини хрватско друштво у разјашњењу нагомиланих проблема, али би овај тренд могао бацити мрљу на постигнуте резултате;

– Упркос добрим програмима повратка донесеним од хрватске Владе, његово успорено провођење са пуно „осмишљених бирократских замки“, чини тај процес психолошки доста тешким;

– Спорој обнови порушених домова, уз пуно разумевање стања у којем се нашла хрватска привреда и буџет, требало би у критеријума расподеле „колача“ више праведности;

– Остваривању пуне уставне рапноправности код остваривања људских права, као и партиципација у политичком и јавном животу без икакве националне дискриминације. Ту првенствено мислим на право гласа свих држављанина Републике Хрватске српске националности, расељеним по просторима бивше Југославије;

Потпуној изградњи српских институција у српској етничкој заједници, као носиоцима и чуварима националног идентитета, који је у прошлом систему затомљен. Хрватска власт мораће имати још више разумевања за њихов рад, јер је то услов даљег опстанка и развоја наше заједнице.

Браћо и сестре,

Ви сте аутохтони народ, вековима присутан на овој земљи, решен да на њој живи, остане и опстане. Учествујте у њеној изградњи, изграђујући себе, подарећи сваком добронамерном човеку љубав, поверење и поштење.

Велико зло је у овом рату задесило хрватски народ, али и српски. Многи наши сународњаци су у њему учествовали. Индивидуа за злочине мора одговарати, али колективитет, не. Жртава је било с једне и друге стране.

Нема ништа тајно што неће бити јавно, ни сакривено што се неће открити. Време и историја ће послагати мозаик зла и добра и њихове актере на своје место. Зато вас молим за стрпљење. Текућа политика увек је у већини случајева у сукобу са истином.

На крају, уверавам вас да ће те уз Божији благослов, правду Божију, разум владара и вечиту наду која вас не сме напустити, победити настале муке.

У Загребу,

16. марта 1999.

Порука против бомбардовања НАТО-А

У несрећи која је задесила нашу отаџбину нападом и бомбардовањем НАТО-а обраћам се властима свију земаља света за дејство да бомбардовање престане и да се преговорима нађе праведно решење за излазак из настале кризе. Обраћам се својим и грађанским властима Србије и Југославије да се учини све што је могуће да дође до мира.

Пред нама и пред светом се поставља питање да ли постоји праведан рат.

Еванђелски одговор је да је нападачки, освајачки рат неправедан, а одбрамбени праведан. Оно што је Косово у свести свега нашег народа, то није само крај и земља на којој су наше највеће Светиње, него наука којој су нас оне училе: Да су свети кнез Лазар и наши преци изашли на Косово да бране своју земљу, не отимају туђу; да бране своју слободу, не тлаче туђу; да бране своју веру, не намећу је другима. Да Авељ има право и дужност да се брани од Каина.

Молимо све епархијске Архијереје у земљи и иностранству, свештенство и верни народ да у невољи која нас је снашла умноже своје молитве Господу, Цару мира, за страдајући народ наш и за све који правде ради страдају и трпе прогоне, злостављања и бомбардовања. Да настане толико потребан мир и нама и свим другим народима, других вера и схватања, који заједно с нама живе.

Ево, овде је дошла икона Пресвете Богородице Казанске, коју је ова братија по благослову патријарха руског Алексија донела, да се пред њом Богу помолимо и да се она помоли за нас пред Сином својим, да нам пошаље мир толико потребан и нама и непријатељима нашим. Молећи се увек Богу и Светој Богородици и пред овом иконом светом, ми се сећамо увек у својим молитвама и руског народа и грчког и осталих православних народа, а и свих људи на земљи, молећи се Богу да сачува све њих од ових несрећа које нас снађоше. Пресвета Мајко Богородице, помози свима па и нама! Амин.

31. март 1999.

Молим Вас, Ваша Светости, да нас, нашу земљу и народ благословите благословом свих Светих који су светлели и светле у благословеној земљи Руској, да нас њихов и Ваш благослов оснажи, да у невољама које нас снађоше, останемо народ Божји, достојан имена хришћанског и вере православне, којој и ми и Ви припадамо.

Молећи Ваш свети благослов, искрено Вас поздрављамо: добро сте дошли, Свети Владико!

20. април 1999.

Проповед патријарха Павла у новосаграђеној цркви Светог Василија Острошког у Српском Сарајеву (Вељине) поводом 780-годишњице Дабробосанске и Захумско-херцеговачке епархије (1219–1999)

Богу се помолисмо Једноме у Светој Тројици и овде на овоме месту, у коме ће се кроз векове Божијим благословом молити свештеници и верници Православне цркве. Богу се помолисмо да погледа на нас недостојне слуге његове и да нам пошаље свој свети благослов, да у миру можемо да проживимо живот свој. У ово немирно време у коме толико пострада и страда наш народ, али браћо и сестре тешкоће и муке у овоме свету су неминовне за сваког човека, било од невоље, стихије, било од људи злих, било на који начин. На то нас Господ Исус Христос опомиње, упозорава, да се ојачамо и издржимо. „Ко хоће да иде за мном, нека узме крст спој и иде за мном. Мене су гонили и пас ће гонити“. Свети апостол Павле каже: „Ако с Њиме страдамо, с Њим ћемо и царовати. Ако с Њим умремо – Господом Исусом, с Њим ћемо и живети. Ако Га се одричемо, и Он ће се нас одрећи“.

Браћо и сестре,

Не бојати се никада страдања на путу Божијем за истину, за правду, за оно што је свето и честито. И сами знате и видите да и злочинац има муку и тешкоћу, али је сасвим друга тешкоћа злочинца – мучитеља невиних, а друго је страдање мученика, оних који страдају за правду, истину идући путем Божијим који води у царство небеско – непролазно.

Господ Исус Христос нас опомиње: ‘Не бој се што има да претрпиш, не бој се. Ја сам први и последњи, и бијах мртав и ево сам жив, и имам кључеве од Царства небескога и од пакла. Не бој се“. То је она снага и сила Сина Божијег, која је довела помоћ и моћ нашим прецима, да кроз толике векове мука и тешкоћа, и у слободи, и у ропству, и у борбама за слободу, одрже и веру православну и часно и свето име своје. Зато бити увек спреман да на путу Божијем, ако је потребно и мора да буде, и живот свој да положимо.

Кроз векове су мајке српске училе своју децу: „Боље ти је изгубити главу, него своју огрешити душу“. Син Божији нас опомиње такође: „Кад вас потерају у једном граду, бежите у други“, али ако не може ни да се уклоните од несреће, и ако не можете ни да се браните, него има само један начин да останете живи а то је да будете нељуди, да бацате друге у јаме, да друге недужне и невине мучите и будете мучитељи – иначе ћете ви да будете бачени у амбис, и да вама очи буду извађене, уши одсечене и на крају да вам буде и глава одсечена – не бојте се. Несравњиво је боље бити мртав за овај свет и у овом свету, а жив пред Богом, него бити жив у овоме свету, а бити мртав за Њега – Сина Божијег који је пострадао, али који је и васкрсао. Њему се свакодневно молимо, да наше страдање, да нам помогне да га издржимо и да га прекине, да би у миру живели, и да васкрснемо и ми и духом и животом у овом свету.

Мало је у овим годинама и несреће и борбе, и овде и сада у Србији – предаха да се мало одморимо душом, а ево данас, прослављамо 780 година од оснивања пет епархија, кад је Свети Сава добио аутономију и аутокефалију Српске православне цркве и основао других пет епархија, међу њима и Дебарску, која је касније прерасла у Дабробосанску. И то нас везује и за њега – оца нашег духовног, учитеља и просветитеља, и за оно славно време кад су преци наши м знали и могли и да издрже све тешкоће, али и да остану народ Божији. Такође, и ове друге значајне моменте за ову епархију дају нам, кажем, снагу да, угледајући се на наше свете претке, и ми будемо дорасли своме времену, никада као нељуди, него као људи Божији за свагда и увек. И сада је порука и Светог Саве и његовог и нашег Господа Исуса, да будемо то и останемо народ Божији. То никада није било лако и неће бити, али живот је пролазан, и хиљаду година да живимо прође, али ако ми спасемо душе своје, сачувамо образ и свој и својих породица и свога народа, и на тај начин помогнемо и себи и својим породицама, и своме народу, и свим људима добре воље у овоме свету, – нека је благословено страдање на путу Његовом, идући у Царство Божије непролазно.

Браћо и сестре,

Знате колико је и у Босни страдало, не само сада него колико је и светих мученика у овој земљи било кроз векове и до последњих дана. Молимо се Богу и светим мученицима из рода нашег да нам помогну да издржимо и да уразуме и непријатеље наше – да не буду Каини него Авељи, – а ми да будемо истински следбеници Христови и да издржимо.

2. мај 1999.

У спомен соби страдалих Срба у Војновићима (српска Илиџа)

Децо Светог Саве и светих мученика и светог свештеномученика Петра и осталих који животе дадоше и у овом рату, а и пре тога за слободу, за правду, за истину Божију преци су наши знали кроз векове и у борбама за слободу и у ропству да веру своју чувају и сачувају, и да она чува њих и да заједно пред њима изађе пред лице Божије. Никада не заборавити да смо ми народ Божији. Овде почињем свој живот на земљи, али га овде не завршавамо. Живот вечни настављамо у Царству Божијем.

Не бојати се никога сем Бога, и ничега се толико не чувати него греха. Сасвим је друга ствар пострадати у име Божије, за правду, за истину Његову, а сасвим је друга ствар умрети, чак и живети као нечовек и умрети као нечовек. Ту веру, браћо и сестре, да имамо и да са њом живимо и умиремо. Остаћемо живи пред живим Богом, и душе наше да буду онде где су душе наших предака. Увек водити рачуна кад пред њих изађемо, – а то сваког чека – да се не постидимо ни пред њима, нити да се они ни сада ни тада не постиде од нас и нашег владања. Борити се за правду и истину као јунаци и као они, али увек као људи, а као нељуди, не дај Боже, ни да живимо, а камоли мремо.

Нека вам помогну Господ и Свети Сава и свети мученици из рода нашег и свети Петар Сарајевски, кога знам као светога човека, јер сам био као богослов у Сарајеву за његово време од 1930. до 1936. године, и колико пута сам служио њему као чтец читајући Апостол и друге песме. Господе милостиви, буди милостив и нама који сада представљамо народ српски и Веру Православну, да будемо и останемо достојни својих светих предака. Господе помози да ови млади проживе живот у миру, благослову Твоме, да их не снађе оно што је нас сналазило и сналази. Амин.

2. мај 1999.

Дођосмо да се видимо с вама, поразговарамо и одржимо у вери светој православној и у свему ономе што нас она на опште добро и спасење учи. Времена су таква да нам је потребна заиста подршка свију од свију, да би смо се одржали као народ Божији као људи достојни тог имена.

Пре рођења нико нас није питао хоћемо ли се родити у српскоме народу, у коме другоме, у овој раси и од ових или оних родитеља. То од нас не зависи, али браћо и сестре, од нас зависи и Бог очекује, да се у овим приликама и неприликама владамо и понашамо као људи. Учени од својих светих предака и речју, примером шта то значи, јер вера православна никако није само једно знање које може да се научи и овако говори и пише, него вера којом се живи и поступа и у дому и на улици и у борби и у слободи и свагда. Дакле, увек човек може да поступа као човек, а може да поступа и као нечовек, јер је човек слободно биће, и Бог му је даровао и разум и срце, осећање и вољу и слободу за добро.

Наш свети човек – Свети Василије Велики у четвртом веку, поучава нас, поучавао је и тадашње вернике и нас далеке вернике вере православне и каже: Оно што разликује човека од нечовека, што разликује честитог од грешника, то је ово: добар и честит човек употребљава на добро онога што му је Бог даровао на добро. У томе је разлика између живота вечнога, достојног човека и живота нечовека.

Трудити се, дакле, браћо и сестре, у свим приликама и у свим околностима да будемо дорасли своме времену, да будемо добри ученици својих учитеља, светих наших предака, па ће нам онда доћи благослов Светог Саве и свију мученика и свештеномученика, па ће доћи онда када изађемо и ми пред лице Божије да нас Он позна као своје верне и мудре управитеље и слуге. Да се не постидимо ни пред прецима нашим који су живи пред Богом Живим, и да се не постиде они од нас и сада и кад изађемо пред њих.

Никада није било лако бити човек међу људима, Богу се молимо за све, јер смо сви од истих предака и имамо сви веру да ћемо изаћи пред лице Божије, да нам Он плати по делима нашим. Богу се молимо да ово што нас је снашло у овим борбама и ратовима, и сада што сналази нас у Србији и на Косову, од оног бомбардовања нељуди, да мимоиђе сваки народ у свету и да ви млађи и ова деца проживите живот мирнијим и достојнијим мира и људског живота на овој земљи. А кад са ове земље пођемо, кажем, да пођемо са свешћу да смо били и остали људи Божији. Господе, Свети Саво, и сви свети мученици и новомученици, помозите свима, па и нама. Амин.

2. мај 1999.

Богу се помолисмо за душу покојног брата нашег у Христу Недељка, човека који је заиста и знао зашто живи и достигао смисао и постигао циљ живота свога. А то је по речи Светих: стећи блажени непролазни живот који се већ почиње у овом свету, а наставља у ономе непролазном испуњавајући обе заповести Христове у љубави према Богу, која је и највећа заповест и у којој се садрже све остале заповести и све још више од тога и љубави према ближњима. Он је заиста стекао и блаженство и Царство Небеско. Колико је он само људи у невољи оперисао, помогао да дођу до здравља и не само извршио стручно и као што треба операцију, него колико је показао и оне људске – љубави према њима!

Не једанпут сам слушао од његових пацијената, толиких, колико је он пута и ноћу долазио после операције и за време док су они лежали у болници па чак и код куће да их обиђе и да види да ли им треба још помоћи. Показујући тако ону јеванђељску и хришћанску љубав која је човеку увек потребна а поготово када се нађу у невољи од болести или у другим тешкоћама. То да је он остварио смисао свога живота и да је ево у Царству Небескоме, и да и нас очекује да и ми остваривши смисао свога живота нађемо се заиста на оној страни на којој ђе се и они нађи, а то је страна коју ђе Господ кад дође и познати и признати за своје.

То је права утеха и његовој мајци и сестри и супрузи и осталој родбини и свима нама који смо били његови пацијенти и свима познаницима. То кажем да је знао он зашта треба живети и како треба живети и како стварати себи вечну кућу на ономе свету.

Нека Господ упокоји душу слуге свога Недељка и нека Господ помогне и нама да угледајући се на све свете и на његов живот у Христу, да и ми достигнемо оно главно; да стотину и хиљаду година човек живи, прође време, а оно што он спреми за вечни живот својом вером и животом, по вери јеванђељској то не пролази никада.

Господе, упокој душу слуге свога Недељка!

14. мај 1999.

На данашњој светој Литургији Тела и Крви Сина Божјег остварисмо највећу тајну наше вере, Свето Причешће. У свакој тајни и молитвама примамо појединачну благодат Божију и благослов, а у светом причешћу примамо Њега, Извор сваке благодати и благослова. Свети апостол Павле каже: „Чаша благослова коју благосиљамо, није ли чаша Крви Христове, и хлеб који ломимо, није ли Тело Христово“

На данашњој светој Литургији доживесмо и ту радост да добијемо још једног брата, епископа, наследника светих Апостола, њихове проповеди и њиховог дела у Цркви Христовој. То је брате у Христу Јоаникије, највећа част и највећи чин свештени у Цркви Христовој. Но, ту величину и ту част треба сваког дана, сваког часа да потврђујемо својим животом и својом вером, животом но тој вери да остварујемо, да служимо Богу и ближњима, јер је то, по речи Господњој, оно што нас чини највећим пред Богом. Јер, Он Господ Исус Христос каже: „Цареви земаљски владају народом, и великаши управљају њима. Међу вама да не буде тако, него онај ко хоће да буде највећи, нека служи свима; и онај који хоће да буде први, нека буде слуга свију.

То је, дакле, оно што ће свакога од нас верног, а поготово нас, свештена лица и епископе, учинити великим пред Сином Божијим. Свој живот и свој рад, и овде и у Богословији, водили сте, служећи ђацима, служећи и осталим вернима и служећи, на тај начин, Цркви Божијој и народу нашем.

У овим, овако тешким приликама, у којима се налазимо, Ви сте знали да је то најбољи начин да се послужи своме народу и свима људима добре воље у свету, као и своме спасењу.

Предајем Вам овај жезал, којим треба да служите и да опомињете, увек и себе и верне на то дело Цркве Христове: знања своје вере и живота по тој вери и јединства у Цркви Светој, за коју је Господ рекао да ђе основати Цркву Своју и врата паклена пеће јој одолети, јер је, Црква „стуб и тврђава истине“ и њоме и у њој живећи, ми стичемо и остварујемо циљ и смисао свога живота, задобијање блаженства у непролазном Царству Божијем.

Примите овај залог управљања у љубави у Христу Исусу. Амин.

3. јун 1999.

Очински молим и апелујем на све вас, браћо и сестре, који живите и страдате на Косову и Метохији, да не напуштате своја вековна огњишта и своје светиње.

Ја, као ваш Патријарх, долазим у Пећку патријаршију, своје прво и главно седиште, и мислим да останем на дуже време са вама, својом духовном децом и свим добронамерним људима који ту живе. Заузимаћу се свом снагом, како код свих одговорних органа наше државе, тако и код највиших представника међународних снага на Косову и Метохији за ваше животе, имовину, за вашу заштиту и безбедност.

Исто то, тражићу и за све остале житеље Покрајине, без обзира на њихову веру и народност. „Ко издржи до краја, тај ће се спасти“, учи Господ наш и Спаситељ. Господ ће помоћи ако Га будемо призвали и останемо Му верни.

Дошао бих и раније да ми је здравље то допустило. До скорог виђења.

Патријарх српски Павле

16. јун 1999.

Данас је четрдесети дан од упокојења нашег брата, монаха Митрофана. Колико је он и шта учинио за манастир Хиландар, а онда за ширење православне науке, писаном речју, у издању манастира Хиландара, и остало што је с њим у вези, – то знају многи од нас. А четрдесети дан је дан када покојник, предвођен својим анђелом чуваром, излази пред Господа, и Он му одређује, управо, потврђује избор његове слободне воље док је ишао путем Божијим или супротно. У тај дан Црква се особито моли за душу покојних.

На Косову, у једном месту је млада жена, после припремљене зимнице код бабе и тетке, легла да се мало одмори од умора. Заспала је и у сну закукала, па кад се пробудила, запита је баба: „Десо, шта ти је?“

У сан ми дође, вели она, Пресвета Богородица. У једној руци држи Дете, а другом ме позива, па каже: „Десо, припреми се, време је да дођеш к нама.“ кажем: „Коме ћу оставити стару баку и болесну тетку?“

„Има ко да се брине и за њих; ти се побрини за себе; време је да дођеш к нама“, одговори Пресвета Богородица.

Тада се Деса препала и пробудила.

Десетак дана после тога, иста жена са мужем прелази преко улице, наилази један трактор па ће на мужа, а она, да тргне мужа, потпаде сама под трактор, и на месту остане мртва.

А у том месту једна муслиманка, која је чистила у школи и понекада долазила у кућу Десине бабе и тетке, и помагала им, а оне, разуме се, плаћале јој, усни Десу уочи њене четрдесетнице. Како седи, вели, на једном канабету и око ње стаклени бокали, из којих бије светлост да се не да погледати, па ђе Деса да ми каже: „Шефтија, тако ти твоје петоро деце, отиди мојима кући, па им кажи да ми издаду четрдесетницу да ми ова светлост и даље овако светли, јер, знаш, ја сам умрла.“

„Како, Десо, умрла? Ево, види како збориш?“ А она каже: „Ево, види“, па се као завали на оном канабету и ова се пробуди.

Да муслимани знају, тамо где живе заједно с православнима, да код нас, у нашој Цркви постоји четрдесетница, то је чињеница. Али да праведници живе у светлости неприступачној, то ће ипак теже бити да и они знају оно што ми знамо из Светог Писма и Предања Светих отаца. Зато се у Православиој Цркви држе и молитве за покојне, поготово током четрдесетнице.

То и ми учинисмо за душу оца Митрофана. То нека буде, браћо и сестре, и нама свима једна опомена, јер и нас чека одлазак са овог света на онај, па да нас не нађе неспремне, него да смо увек спремни да изађемо пред праведни Суд Божији, и да нас Он позна и препозна као своје верне слуге и слушкиње, и да од Њега чујемо ону реч признања, због које вреди и родити се и поднети све невоље и тешкоће и муке да бисмо ушли у царство небеско: „Ходите, благословени Оца Мојега, да примите Царство које вам је припремљено од постања света“ (Мф. 25:34).

Богу се помолисмо, данас, за душу нашег Митрофана, да буде милостив души његовој и да га одведе у блаженство Царства небеског, где нема ни болести, ни жалости, ни муке, ни уздисања. Господ нека упокоји душу слуге Свога, а нама помогне да увек будемо достојни имена које носимо – хришћанског и српско-православног.

Бог да му упокоји душу, и вечни помен!

13. август 1999.

– Ваша светости, на самом смо почетку. Сетите се Гојка Стојчевића, Славонија, село Кућанци, рано детињство.

– Детињство је било слично као и у данашње младежи. Додуше, биле су мало друкчије прилике, а и постојале су границе које се не смеју прећи. А данас, видите шта се ради. Ја сам врло рано остао без родитеља. Отац је радио у Америци, тамо је добио туберкулозу и вратио се кући да умре. Мени је тада била трећа година, брат се тек родио. Мајка се, коју годину касније преудала, а брат и ја смо остали код бабе и тетке. И мајка је убрзо умрла. Мој појам мајке је зато везан за тетку, осећао сам њену безграничну љубав, она је мени надокнадила мајку, тако да ја и сада помислим: кад умрем, најпре ћу да видим тетку, па онда све остале. Породица је била религиозна, недељом се ишло у цркву у школи се учила веронаука, тако да је моје религиозно осећање било и практично примењивано. Већ у тим годинама дете зна Оче Наш, али друкчије схвата појам Оца небескога када нема родитеље, доживљава то интензивније. Чуо сам за једно дете које је мајка оставила код бабе и уопште о њему не мисли. Кад чује од остале деце реч „мама“, кући се врати, он ће маци једној да тепа мама. Тетка нас је волела, али кад нешто учинимо што није добро она нас је исправљала и прутом.

– Jecу ли Вам родитељи, мајка Ана и отац Стеван били Срби?

– Негде сам чуо да ми је мајка била Шиптарка. Одакле то немам појма, обоје су били Срби.

– Да ли је тада било наговештаја да ћете живот посветити Цркви?

– Не, осим што сам био врло слабачак. Једном су ми чак запалили свећу мислећи да сам умро. Тетка је видела да нисам за сеоске послове због своје конструкције, па је одлучено да наставим школовање.

Прешао сам код стрица у Тузлу да бих похађао гимназију. Он је био мали чиновник, надзорник путева, имао је осморо деце, ја сам био девети, и њих двоје – читав један интернат. Тај мали службеник издржавао је нас једанаесторо. Готово сва деца завршила су факултете, а њих двоје је докторирало. Није могуће да су они били само обдарени, већ је тај начин живота условљавао да нема ни говора о поновљеном разреду. Хоћу да кажем данашњи овај „киндер“ систем делује нездраво, несретно, незрело, јер родитељи децу просто оклопе љубављу и бригом, и она не могу да се развијају како треба. Или им униште иницијативу, па мушко буде као један бршљан, тражи жену која ће му бити ослонац, или буде самовољно и ћудљиво и очекује да му у животу сви угађају.

– Догађај, ситуација, утисак, шта памтите из тих дечачких дана?

– Пред мој одлазак у гимназију, послали су ме у манастир Ораховицу, да се тамо мало припремим. Манастир се налази западно од мог родног места, у планинама. Помиње се од 1594, и једина је црква у нас са кубетом. Све остале су романског стила. Дуго се путује од нашег краја до Ораховице. Посебно узбуђење је било што сам ја дошао из равничарских у планински крај. Ваљда је у природи човека да га такве супротности одушевљавају. Боравио сам тамо месец дана и нисам могао баш све да схватим у богослужењу, али сам имао осећај прохујалих векова и предака који су ту молили: за мене су биле присутне те молитве и њихови уздаси и радости и то ми се тако урезало у сећање, али нисам ни помислио да ђе моја будућност бити везана за цркву.

– Један парадокс из школских дана заслужује да га поменемо. Имали сте двојку из веронауке, иако сте били добар ђак. Зашто баш из тог предмета?

– Наш катихета је био један омален човек, Србин из Мађарске. Имао сам вазда наставника за толике године, али он је за мене остао најбољи педагог и предавач. Једну такву материју као што је катихизис – то је догматика, све је то у питањима и одговорима – врло тешко је у тим годинама схватити. А он нам је то тако износио да се ми деца уопште нисмо мучили. Би је, разуме се, добар, али страшно строг човек. И кад ме прозове, ја, просто, не знам за себе, не могу ништа да кажем, промрмљам нешто, тамо-вамо, а он мени „Седи, један!“ Онда се извучем кад пита нешто мало теже. Он обично каже: „Ко зна добиће два“. Ако знам, ја се некако јавим и поправим на два. Касније, кад сам порастао, мало сам се осамосталио, није било више те треме, мада су ми, иначе више одговарали предмети где не мора да се меморише, као што су математика и физика. Утицај родбине је превагнуо да упишем Богословију, мада је остало интересовање за физику, којом ћу се ја бавити и доцније, поготову у слободном времену.

– Ипак сте ту одлуку да упишете Богословију још једном озбиљно преиспитали?

– Тада, у трећем разреду Богословије, то је период већ поодмаклог пубертета, дошла ми је на ум мисао: Ако Бог унапред зна да ћу ја да будем убица, коцкар, или не знам какав покварењак, дал’ ја могу то да не будем. Ако не будем, његово знање је ништа, а ако будем – где је ту слобода? Много ме је мучило то питање и требао ми је тај одговор. Али, ако се поверим неком од другара – нисам сигуран да ћу добити одговор, јер њих не интересују та питања; да кажем неком од професора – ни то не иде, рећи ће, овај је неки јеретик, ко зна?

У тим годинама вам свашта пада на памет, те сам дуго носио то питање у себи док нисам наишао на одговор код блаженог Августина који то објашњава појмом времена. Време је, каже он, једно трајање које има прошлост, садашњост и будућност. Прошлост је била, ње нема; будућност ће бити – и ње нема; а шта има? Има садашњост, али и ње готово да нема; она је додирна тачка између прошлости и будућности у којој будућност стално прелази у прошлост. Време важи за створена бића, материју, васиону и поготову за нас људе. Ми живимо и схватамо у категоријама времена, простора и бројева. Али, за Бога то не важи. За њега нема ни прошлости, ни будућности, већ само вечне садашњости, тако да када ми кажемо да ће нешто бити, то ће нама бити, али не и њему. И то је мени решило проблем. Да није, могла је да буде тачка на бављење богословијом.

– Шта би онда било?

– Ха, ко зна шта би било да није било. Да то нисам решио, ето шта је могло да буде, међутим иије било.

– Били сте и Ви избеглица, Да ли сте када мислили да ће се поновити збегови из Хрватске?

– Усташе су ’41 године почеле да налећу и па наше село. Често смо бежали у поље, поготово од оних што дођу са стране. Тражећи уточиште, прешао сам у Београд и радио углавном на грађевинама. Знате, онда као и ово сада, то време је било толико тешко, да човек нема времена да мисли. Видео се тај ужас и нечовештво. Допирали су до нас гласови о логору у Јасеновцу, реком су пловили лешеви везани жицом, на бандерама су били обешени људи.

Један ужас, који вас толико обузме да немате снаге да мислите о будућности, већ само да некако опстанете. Дабоме, нисам могао ни помислити да ће се то поновити.

– Да ли је одлука да приступите монаштву била тешка?

– Ја сам ’44. прешао у Бању Ковиљачу где сам радио као васпитач и вероучитељ у избегличком дому. Био је месец август, водили смо децу на једну притоку Дрине да се купају. Изненада, један мали поче да се дави. Онако врућ и знојав, скочим и извучем га, а потом превијем преко колена и, наравно, добро изгрдим: „Мало ти је што си избеглица, још хоћеш да се удавиш на наше очи. Тај догађај сам запамтио, јер сам се већ сутрадан разболео на плућима. Горега зла не можеш видети. Болест акутна, никога свога немате, лекова нема никаквих, потребна је јака храна – а где? Како? Једе се каква се има.

Прешао сам у манастир Вујан и боловао целу зиму. Војске су се смењивале. На једном запуца, ево ти четника са пушкама на готовс; ту буду неко време, опет запуца, излете они, ево ти партизана, све са пушкама на готовс; Опет запуца, они излете, ево ти Немаца, повлаче се. Када је дошла једна партизанска бригада, позва ме њихов старешина да покажем документа.

Сумњали су да ја нисам као калуђер Јустин који је променио име у Јусуф и побегао пред партизанима. Немам ја, рекох, где да бежим. Ја сам избеглица, куд ђе избеглица да бежи. Болестан сам, а ово су моја документа. Таман се то средило кад једна партизанка – болничарка виде да имам топломер и хтеде да ми га узме. Они га нису имали, а мени је пак, он био једино што сам имао од лекова. Тај топломер ми је давао какав-такав увод о развоју болести и једва сам успео да јој објасним да ће она колико сутра бити у већем граду и моћи да га купи, а ја ћу остати без икаквог мерила. На крају ме остави на миру и оста ми мој топломер. За све то време лежања имао сам довољно времена да размислим о будућности. Иако сам планирао да се женим и идем на парохију, сад је било јасно да је женидба са туберкулозом беспредметна. Тридесет и две године сам имао кад сам се замонашио. То у сваком случају није одлука која се донесе преко ноћи, она се размишља.

– Како сте се oceћатикад сте чули да сте изабрани за патријарха?

– Био је то шок. Нит сам се надао, а још мање желео, јер тада сам имао већ седамдесет и шест година, а у тим годинама је тешко нешто започињати. Кад сам преспавао и дошао себи, немам куд. Знате, има нешто што може, нешто што не може и нешто што се мора. Главно је осећање дужности и извршења службе.

– Можете ли да издвојите догађај кад вам је било најтеже?

– Моменти малодушности су присутни код човека. Ал’ после, кад боље сагледате, видите да и недаће имају свој смисао. Сећам се, идем пешке према манастиру. Има доста да се пешачи а киша лије, немам кишобран, земља смоница, лепи се за ноге да вам скине ципеле. Ја помислим у себи. Боже, јел’ ја то идем у кафану, куд ја то идем, када ми се све ово дешава. После себи кажем: а где је ту мало воље? Све се реши уз мало више стрпљења и поверења.

– Били сте сведок врло мучних догађаја и у ситуацијама где лако може да се огреши. Који би сте догађај издвојили?

– То мени већ приговарају. Тога има толико, не само са стране непријатеља већ и од наших људи, представника разних странака и појединих епископа. Погађали су ме ти људски односи, али прилике су биле такве – да је човек имао стотину памети, па би било мало. Међутим, Бог од нас и не очекује да имамо стотину памети, већ да учинимо најбоље што можемо по савести.

– Зашто сматрате да нисте живи сведок?

– Из простог разлога што нисам. Кад сам био на Косову, ту су мени придали неко значење које ја немам. Једноставно био сам тамо, шта сам друго могао небо високо, земља тврда. Нама свима треба добрих људи и добрих пастира, па смо готови да их видимо и онде где их нема, или онде где су то макар по изгледу.

У врлини стално треба узрастати, пређи праг више слободе „не моћи грешити“. Ти ступњеви су унутрашња ствар која се споља само пројицира. Ми најчешће видимо само манифестацију, мада се на неки начин и осећа то унутрашње стање. Кад прођете поред некога, некако вам је лакше, милије, а не знате зашто. И обратно, крај некога осећате нелагоду. Видите који је то распон. Ми себе спремамо за рај или пакао, сваку своју духовну ћелију Један праведник нема чула да осети паклене муке, а један грешник их нема за блаженство, јер су тако себе одредили. То је осећање, ето, неурозе, не треба вам горе муке. Тај расцеп настаје због недостатка љубави и он може да иде све даље и даље. То су паклене муке. Савршена љубав изгони напоље онај тамни страх.

– Пакао је, онда, већ овде на земљи?

– Да, да, свакако се ту почиње. И блаженство се ту почиње. Ако га ту не започнемо, горе га сигурно нећемо започињати. Смрт је у том распону само једна граница после које нема покајања. Чак и после телесне смрти постоје ступњеви блаженства, неминовно се узраста у врлини, нема застоја, и обратно, и у злу, бесконачно, све даље и даље, кроз целу бесмртност, никад не изгубивши биће постојања.

Брзина којом ће неко да савлада те ступњеве зависи од његове ревности. Разуме се ту је интелект у питању, схватити и решити питање смисла живота. То је примарно питање. Кад то човек реши онда је све лакше. Један младић је питао Алберта Ајнштајна какав је циљ и смисао људског живота. „Имати одговор на то питање значи бити религиозан“, рекао је. Младић је даље питао: „Не би ли нам било боље да уопште не постављамо то питање?“ То, наиме, аутоматски значи низ нових питања: Ко нам је поставио циљ, има ли Бога, нема ли Бога, је ли душа смртна ил’ бесмртна? Када би се курталисали тих питања ослободили би се и нужде да на њих одговоримо. А, Ајнштајн одговара: „Човек који не би схватио да његов живот и живот његових ближњих има циљ и смисао не само да би био несретан, него једва способан за живот. Докле сам ја могао да допрем у законе природе ја сам у њима видео појаву једног вишег ума, ирема којем уму све оно што је разумно у људском закључивању и делању само је један бледи рефлекс и одсјај’. За мене лично, онде где постоји виши ум мора да постоји и личност чији јс то ум. Као што не може бити личност без ума не може бити ни ум безличан. Ни љубав, дабоме, ни мржња не могу бити ничији. За мене је лични ум Божији. За Ајнштајиа не мора бити. Он је био пантеиста, није веровао у личног Бога, веровао је да су Бог и природа исто. Он је и рај и накао сувише буквално схватао, није то дубље проучавао.

– А Макс Планк? Чини ми се даје он био религиозан?

– Јесте. Писао је да су наука и религија две области. Наука у сфери овоземаљског живота а религија у области духовног живота. Ми смо и телесни и небески. Имамо овај земаљски живот који се никако не презире. Црква није против науке, ни на какав начин. Чињенице су саме по себи бесмислене ако нема њиховог смисла. Луј Пастер, једно такво име у науци, каже: „У том појму бесконачности има више чуда него у чудима свих религија“.

– Може ли се природним законом објаснити самозапаљење свеће на ускршњој Литургији у Јерусалиму?

– У кувуклији где је гроб Христов налази се патријарх. Све су свеће погашене. Молитвом и вером силази огањ и пали је. То је чудо. Ако апостол Павле није видео Христа него је то само фикција, онда пада целокупно хришћанство; ако Христос није васкрсао, хришћанство нема смисла јер је у томе цела суштина наше вере; ако Христос није Бог, ако нема оног света, јаднији смо од свих људи. Ако би наука могла да нађе доказ да Бог не постоји, због чега би ми у то веровали? Или да је овај свет постао сам од себе, или да је душа смртна, како се то може доказати? То је де факто вера материјалиста да је то тако, а не наука.

– Приближава се двехиљадита година. У односу на Откровење Јованово да ли би то могла бити година краја света и зашто су и научници присуствовали прослави деветнаест векова настанка те књиге на острву Патмосу?

– Научници који су присуствовали су хришћани који проучавају то питање и баве се тумачењем апокалипсиса. Ми, у ствари, немамо аутентично, опште прихватајуће тумачење и то је једина књига која се у цркви не чита, јер је тешке садржине, а има оних који је на знате какве начине тумаче. Та пророчанства је тешко схватити док се не збуду. За нас је битно да је Свети Јован у визији изнео и записао целокупну историју цркве. На крају ће доћи два света мужа, проповедаће око три и по године, а њих ће Антихрист убити, а онда ће доћи крај. Та историја цркве је изнета у мистичким сликама које су нам само упозорење да се припремимо за то време и да на крају долази Нови Јерусалим у који ће ући 144.000 праведника. Тај број је симболички, наравно. Свакако и ту књигу треба да читамо као и друге, али да се чувамо лажног тумачења.

– Зашто црква не признаје нове пророке?

– Пророци су, у Старом Завету, били свети људи преко којих је Бог упућивао народ истини и животу по истини. Њихова је служба била у прослављању Бога духовним песмама и проповедима. Особито пак у опомињању народа на реч обећања Божјег да ће доћи Спаситељ, кад ће то бити, ко ће Он бити и шта ће чинити, да га народ припремљен позна и прихвати. У том смислу Христос каже да су закон и пророци до Јована Крститеља.

Пророчку службу у пуној мери извршио је Исус Христос. Као Син Божји изнео нам је све оно што је потребно за спасење и колико ми можемо да схватимо. Незамисливо је да може било који пророк изнети више од тога, донети нову и бољу истину, као да би Христова била мањкава и непотпуна. Више од тога ми не би могли да схватимо а другачије од тога није истина. Међутим, сујета је људима бесконачна. Није нам довољно да будемо прст на руци већ се приказујемо да смо глава. Сујете је најважнија несрећа, те је сада толико самозваних пророка.

– Шта је православна мистика?

– То је то је најунутрашњије доживљавање вере и везе са Богом и духовним светом. То је толико дубоко да се не може изнети нити се може изређи речима. Међутим, и то мора бити под руководством Цркве, да се не би застранило, јер су многе секте баш на тим странпутицама. Ми, уствари, треба да изнађемо пут кроз шуму кроз коју нисмо пролазили. Зато морамо ићи са неким ко је туда већ прошао иначе се може залутати.

– Многи се окрећу будистичкој медитацији мада и православље има своје. Имали смо исихасте. Заправо, има ли их још увек?

– Ти људи нерадо говоре о томе јер је то нешто најинтимније. Исихазам је начин како се долази до доживљаја прве небеске, божанске светлости. За њих су противници подсмешљиво говорили да гледају у пупак, а они се, у ствари, сабирају, концентришу и што је могуће више ослобађају овога света. Некада су и световни људи користили ту медитацију, управо под руководством тих монаха-исихаста, а сад је монаха све мање, самим тим и оних који ђе подучавати друге.

– У православљу нема говора о реинкарнацији. Кaко бисте онда објаснили речи светог Гргура од Нuce: „Постоји у природи нужност да се бесмртна душа излечи и очисти. Ако то није учииила у земаљском животу, излечење ће се обавити у будућем потоњим животима?“

– Потоњи живот је вечни бесмртни живот, а нека је и тамо и стотину живота, то не мења ствар. То је смисао тих речи. Он је брат светог Василија Великог, име велико свакако, али је и он имао својих заблуда. Ни један од људи није потпуно савршен. Ориген, на пример, једно тако велико име, али и он је имао скретања, па рецимо, Свети Сава. Ми мислимо да је Свети Сава био од почетка свет. Сви су они били људи са могућношћу погрешке, али је реч о томе да су они непрестано узрастали да би достигли тај праг када се више не може погрешити. Онда су тек постали свети. Нико не узраста праволинијски. Кад не би имали искушења били би тако лакомислени, искушења су ту да нас очврсну.

– Искушења сте, сигурно и сами доживљавали?

– За толики живот, нема човека који их не би осетио. Свако осети, чак и људи који нису верујући, ни речју ни делом. Али по нашој вери нема предодређености да се зло мора чинити. Има људи који се показују пред саму смрт, као онај разбојник на крсту. Зато каже блажени Августин: „Немој очајавати јер се можеш спасти и пред смрт. Али немој се сувише уздати, јер, само се један спасао.“ Многи људи кажу: чекај да се ја још мало нагрешим, па ћу се касније покајати. Али неће моћи баш тако. Кад човек зађе у муљ до чланка лако излазим, до колена како-тако, али до гуше – никако напоље, болести зависности су пример за то. Човек постаје роб а створен је да буде слободан.

– Да се не упуштамо у догматске разлике, како би се једноставно исказала разлика између православља и католичанства?

– Док је Христос био на земљи, све што нам је било нејасно, питали бисмо њега. Кад се Он вазнео на небо, принцип је настављен, али су се ипак појављивале ситуације у којима није било јасног одговора шта треба чинити. На пример, хришћани су се регрутовали међу Јеврејима који су већ били монотеисти.

Поставило се питање да ли пагани, рецимо Грци, кад приме хришћанство, треба да приме прописе из Мојсијевог закона, као што су обрезање, одлажење у храм и приношење жртава и тако даље. Једни су говорили: „Христос је дошао и све је ново“, други су опет сматрали да то није тако. Ни један од апостола се није нашао нити усудио да каже: ја знам одговор, Христос је мислио то и то. А били су ту и апостол Петар, и Павле, и сви остали, већ су се сабрали на Сабор, … старешине и браћа и после дугог већања, одлучисмо Дух Свети и ми.“ Ми верујемо да је на Сабору присутан и Дух Свети којег је Христос послао, кад је у питању општа ствар не одлучује један, већ тај Сабор. А сабор није демократија, то је виши ниво одлучивања.

На тој линији је дошло до одвајања римокатоличке цркве од православља. Оно што је за нас Васељенски Сабор, као највиша власт, за римску цркву је то Папа. Они верују, кад он изражава општи став цркве, да је непогрешив. Имају и они Сабор, али док Папа то не потпише ништа то не важи.

– Мислите ли да ће се Васељенски сабор одржати до двехиљадите, како је најављен?

– Ја се надам да хоће али не верујем до краја овога века. Прилике у свету су врло тешке. Има доста невоља. Православље је под великим притиском од свих редом.

– Од седмог века линија Београд – Драч је замишљена граница Источне u Западне цркве. Први сте патријарх који је рођен на Банији. Дрина је пређена. Да ли се у тој чињеници, можда крије узрочник потоњих проблема?

– Ми нисмо постали православни нити коме за вољу, нити коме у инат, већ сматрамо да је православље истинито Еванђеље Христово. Ни мора, ни брда, ни планине нису границе да тамо где страда православни народ не буде и црква која ће га упућивати на оно најбоље, најплеменитије, оно што су и наши преци чинили и чиме смо се одржали. Био сам тамо, јер ми је дужност да учиним оно што могу. Ни више ни мање.

– Срби не спадају у нарочито религиозан народ. Једном приликом сте рекли да најмање знају о cвojoj вepu од свих православних, чак и осталих народа. Као духовник и поглавар цркве, шта бисте им поручили?

– Знате, како ја видим, ови наши непријатељи су компактни као један, на жалост у злу. Срби имају другу особину. Још је један учени Грк у VII веку, о Србима записао следеће: „Код Срба се не може ништа учинити митом, не зато што су неподмитљиви, него зато што имају много супротних гледишта.“ То није несрећа, то је добра особина, али ако се не пређе мера. Док сам био на Косову, било је прилика, понекад, да се може подићи нека црквица, мада је све то било тешко – добити дозволу, скупити паре. Састанемо се да видимо какву ћемо, колику, од чега. Предлажу једни од цигле, други од блокова, трећи од камена, видите колико разних мишљења. Кад коначно решимо од чега ћемо, они чије гледиште није усвојено, не само да вам постају непријатељи, него ће учинити све да вас онемогуће да било шта учините. То више није индивидуалност, то је злочин. У овом погледу треба да се коригујемо, а видите да смо још од седмог века такви. Кад бисмо имали у виду општи интерес –где би нам био крај. Код нас је тај распон и у добру и у злу био велики. Нисмо уравнотежени. Са друге стране, један немачки лутерански пастор, непосредно после Другог светског рата, одлази у пензију и на последњој служби у беседи каже: „Немци су овај рат изгубили, други су га добили, али један мали народ на југу Европе, српски народ, га је добио морално.“ Наша неслога је велика несрећа за нас, где нам је памети мало, али за мене је горе бити кадар да бациш људе у оне јаме. Кад би било бирати пре пристајем на нас овакве какви смо.

– Зашто је наша Црква пратила српске деобе?

– Ти расколи су били на политичкој линији, како ја могу да видим. Нису то први расколи који постоје. Од почетка је тога било у Цркви. Апостол Павле каже;“ Морате се изделити да се покаже и прави међу вама“. Мрак и светло не могу заједно. Што год будемо ишли даље у времену, ближе крају света – а кад ће то бити, не зна се – све ће бити горе и теже. С тим морамо бити начисто.

– Постоји мишљење да су црквени канони у многоме превазиђени и да их треба прилагодити времену. Шта ви мислите?

– Суштина није у слову већ у духу. Ако у канону пише да хришћанин не сме ићи код Јеврејина лекара, јер су они били прилично агресивни у оно доба, па је постојала опасност да се човек пољуља у својој вери, онда то важи и данас за било ког лекара код кога лечећи тело можете изгубити душу. Таквих прописа има много, али је дух њихов присутан увек у датом времену.

– Колико знам патријарх Павле се исповеда четири пута Годишње. Какав је значај исповести?

– Греси су мислима, речима и делима. Грех се зачиње у срцу и уму. Исповест је осећање блудног сина да је окренуо леђа оцу и да чини супротно од оног што Бог жели, па је потребно да се продрма и дође к себи. У старој цркви је исповест била јавна. После се то, због присутне деце и неодраслих, морало изменити. Много је теже кад пред неким треба да пзговарамо оио што смо учинили.

Имате код Добрице Ћосића опис како се комунисти јавно исповедају пред партијом, морају да кажу све што им је на души. То је значај метанија, како се на грчком каже променити мишљење, а епитимија није казна него лек.

И себи и другом кажем: мене може да понижава ко год хође, ал’ да ме понизи нема човека на овоме свету сем једног, а то сам ја. Кад то зна онда човек има једну стабилност.

– Ваша светости, да попричамо о жени. Једном приликом сте ми рекли да је жена слабији суд. У другој прилици кажете да је она далеко одговорнија за понашање јер треба да носи, роди и одгоји дете. Мислим да те две квалификације не иду и заједно.

– Иду једна са другом. Жене су мало осетљивије па пре попусте, мада има тога и код мушкараца. Ако претера са осеђањима иде у другу, негативну крајност. То за слабији суд је из приче о Адаму и Еви. Она је прва попустила.

– Зашто је Адам послушао? Зар и то није слабост?

– Он је њу послушао јер је ту реч о браку. Дакле, биће двоје једно тело. Није она њега преварила, али није ни он лакомислено то урадио, већ је свесно одлучио да мора са њом заједно носити терет греха. Зато је брак установа рајска и он није уништен грехом. У хришћанству је моногамија, јер је брак једнако што је једно рођење и једна смрт.

– Берђајев сматра да ће 21. век бити век жена јер су спремније да одговоре захтеву времена?

– То каже и Тагора: Кад би жена обратила пажњу на оно што је велико у њој, цео свет би се променио. На другој страни, Ото Вајнингер каже да је страх мушкарца од жене од амбиса, до пропасти до које човек може да дође због жене. У Христу, нема ни мушко ни женско, једно смо. Али, мушкарци су били законодавци, па су себи и давали право која су женама ускраћивали. Ми такав законе не признајемо. У жени, као и у човеку, постоје огромне снаге добра. Чули сте за Хелен Келер: глува, слепа и нема а успела да научи да говори и то преко прстију, да заврши факултет, докторира и после свега држи предавања. Та огромна енергија је у свима нама, само је ми нормални расипамо чулима.

– Однос између мушкарца и жене је данас потпуно поремећен.

– Жена неће да прихвати ту природу како нас је Бог створио. Она хоће једнакост, али не у Христу већ: теби панталоне – мени панталоне, теби шишање мени шишање.

– Да ли је то њена одлука или резултат односа које су превасходно креирали мушкарци? Она није измислила капитализам; профит и јефтину женску снагу. Пошто од 18. века ради као мушкарац, није ли логично да се данас облачи као мушкарац?

– Вајнингер каже, а мислим да ту има истине много, да је то „… еманципација блуднице у жени, а не личности“. Прошле године је упућена реч против абортуса и женски лоби је демонстрирао и писао у новинама: „Жена је слободно биће и она одлучује да ли ће родити или неће“. Ми нисмо ни рекли да она није слободно биће, али се не слажемо са принципом да је зачетак део женског тела. Јајашце је део женског тела и семе део мушког, а зачетак је нешто треће, посебна личност, и то цела, не део, и не припада ни мушком ни женском. Чак нам је приговарано да смо против Шиптара који се рађају. Ни споменули их нисмо. Ни Шиптара, ни Цигана, ни икога, само смо опоменули Србе који ће, ако овако наставе, ускоро бити мањина у својој земљи, а ако и даље наставе – нестаће их. Обратили смо се онима којима није свеједно дал’ ће нас нестати од наше реке, а не само што стално гинемо за правду и слободу. Махатма Ганди каже да је најсрећније године провео са својом женом кад је живео као брат са сестром. Они који неће да рађају нека се уздржавају. Кад је могао Ганди, што не би и они.

– А хомосексуалци?

– Очински и матерински нагон је један од најјачих нагона који је дат и има свој дубок смисао. У његовом присуству нема ничег злог, али је зло у његовој злоупотреби. Вајнингер каже да постоји апсолутно мушко и апсолутно женско, не у физиолошком, већ психичком погледу. Ако је човек три четвртине мушко, а остало женско он тражи жену која је једну четвртину мушко и остало женско, а они су идеална допуна.

Хомосексуалци су пола мушко, а пола женско, по Вајнингеру, али нису апсолутно, што значи да могу да се боре против те слабости. Мушко – женски нагон је природан јер је дат од Бога, али ово је потпуна девијација, то је на једној линији која нема везе са Богом. Данас сви хоће само уживање а нико неће да носи свој крст. Није та сексуална енергија посебна енергија. Она је део опште енергије коју ми користимо овако или онако. Калуђери је, на пример, такође поседују, јер су они нормални људи, али је сублимирају и концентришу на духовни правац.

– Када смо код нагона занимљиво је рећи да се храните на посебан начин. Једете храну која је обавезно одстојала неколико дана и готово почела да се квари. Будући да се врло добро разумете у медицину, а и одличног сте здравља, то није без разлога?

– Нагон глади је непријатан, али је то само знак да је енергија потрошена и да треба да се надокнади. У храни је, де факто, прерађена сунчева енергија, и она се не сме разбацивати. Храна која одстоји неколико дана, изложена је бактеријама које су врло корисне за наш организам за разлику од паразита. На тај начин организам стиче имунитет и постаје отпорнији. Али не треба претеривати и у томе треба бити опрезан.

– Шта је за хришћанску врлину важније: молитва или милостиња?

– И обоје, и троје, и још више. Једна сама врлина не може бити издвојена из целине. Ако ниси убио а крао си, крив си. Молитва је наш живи однос, наш разговор са Богом. Каква је породица где син нема шта ређи своме оцу? Без милостиње и осетљивости за друге, такође се нећемо спасти, јер, ми смо сви једно тело.

– Вера нас учи да је блаженство крајњи циљ постојања.

– Постоји седам ступњева у достизању блаженства. Смиреност је први, то је темељ. Код гордог човека је немогуће учинити ишта добро. Он сматра да је Бог његов дужник, а не обратно. Највише од свих врлина је љубав. Она нема у шта да пређе. Вера ће прећи у гледање, нада у остварење, а љубав остаје веза која нас везује са Богом и у себи, својим снагама, са другим људима.

Љиљана Стојковић,

Магазин „Профил“, 1997.

– Ваша светости, да ли бисте рекли неколико речи за „Информативни билтен“ о међусобним односима православних помесних цркава и о вашој будућој посети Грузијској Православној Цркви?

– Вера у Једнога Бога у Светој Тројици, Оца, Сина и Светога Духа, вера у једну свету саборну апостолску Цркву јесте суштинско што нас православне сједињује једне с другима. Потребно је да сви православни хришћани данас потврђују заједничку веру нс само речима него и својим животом. На такав начин ми смо дужни да сведочимо о Сину Божијем у овом свету, који по речима апостола“у злу лежи“ (1Ин. 5:19). Заједнички исповедати ту веру и јединство у Христу, циљ је наше посете Грузијској Православној Цркви и братском грузијском православном народу.

– Како оцењујете данашње стање односа Српске и Руске Православне Цркве?

– Српски и руски народ једно су, не само по крви, пореклу, него, пре свега, по нашој вери. У току историје нас је сједињавало свето православље. Вековима смо били Једно Тело у Христу и у светитељима. Тако остаје и данас. Руска и Српска православна Црква остаће једно. Ми у то чврсто верујемо, то ми знамо и осећамо.

– Каква је сада ситуација у Српској православној Цркви?

– Кроз векове ми смо се сачували, захваљујући вери која нам даје снагу за живот, ношење крста и жртвовање себе. По вери православној, наше мајке увек су училе децу, да је боље изгубити живот него сагрешити пред Богом. У наше време Српска православна црква је много страдала. Четири наше епархије потпуно су уништене, отежано је црквено управљање на три епархије, епископи не могу да живе у својим седиштима. Најтеже је то што је много људи изгинуло, бранећи своју кућу и своју слободу. Али чак кад и живот мора да се да, страдање је боље подносити и остати православни хришћанин, него дозволити нељудске поступке.

– Како гледате на резултате процеса за смиривања сукоба у бившој Југославији?

– Хвала Богу што је престао грађански рат међу народима бивше Југославије. Сваки рат је несрећа, али грађански рат је несрећа над несрећама. Ми се сви надамо да ће Господ помоћи да опстанемо и преживимо, не само биолошки, већ као хришћани, као народ Божији. На том тешком путу, ми смо дужни да увек будемо спремни да носимо свој крст, водећи рачуна о томе да ћемо сви ми стати пред праведни суд Сина Божијег, верујући Његовим речима да Он познаје своје верне.

– Шта мислите о оптужбама за национализам за који је Српска православна црква више пута оптуживана?

– Такве оптужбе су вишекратно упућиване на нашу адресу. Говорили су да су за нас важни интереси само српског народа. Али по Христовом Јеванђељу ми знамо да љубав према свом народу не искључује друге људе, без обзира на националне, језичке, па чак и верске разлике. Свети апостол Павле је говорио: Нема Jeвpeja ни Грка, ни роба, ни слободног, мушког или женског пола јер смо сви једно у Исусу Христу“ (Гал. 3:26). Ту се подразумевају сви народи у јединству Тела Христовог. Али исти апостол у Посланици Римљанима тврди следеће: „Јер бих желео да ја сам будем одлучен од Христа за будућу браћу своју, сроднике моје по тијелу, који су Израиљци, чије је усиновљење слава и завјет и закон и богослужење и обећања, чији су оци и од којих је Христос по тијелу, који је над свима Бог благословени у вјекове“ (Рим. 9:35). Такође нам је познат пример старозаветног пророка Мојсија, који је био усвојен од кћерке египатског фараона, али се одрекао привремене славе и одлучио за страдање са народом Божијим. Таква љубав према свом народу нема ничег заједно са самољубљем или шовинизмом.

– Како Ви видите будућу ситуацију на Балкану?

– Ако будемо живели као људи Божији то ће се на Балкану и у целом свету наћи места за све народе. А ако се угледамо на Каина, који је убио свог брата Авеља, онда ће и за двојицу људи на земљи бити претесно. Господ Исус Христос нас учи да увек будемо деца Божија и да волимо једни друге. Треба се сећати речи апостола Павла: „Ако је могуће, колико да вac стоји, имајте мир са људима“ (Рим. 12:18).

– Уочи празника Донске иконе Мајке Божије по повратку из Тбилисија, поглавар српске Православне Цркве са делегацијом архијереја и свештенослужитеља, посетио је московски Донски манастир где су Његова Светост патријарх московски и све Русије Алексије Други и Његова Светост патријарх Српски Павле одслужили свеноћно бденије.

„Информативни билтен“ Москва, август 1996.

превео ђакон Лука Новаковић

– Више пута сте рекли: смиреност је прва врлина, без које су друге врлине немогуће. Како пронаћи смиреност у овом времену немира које се све више захуктава и на смиреност и не помишља?

– По учењу Јеванђеља, наше вере, гордост је онај грех који је анђела претворио у ђавола. Гордости смо сви склони. Шта је гордост. Гордост је жеља да себе представимо бољим него што јесмо. Кад су двојица ушли у храм да се Богу моле, један фарисеј је сматрао да је он најпобожнији од свију. Молио се Богу тако као да је Бог његов дужник, а не да је он дужник Богу. Каже он: постим два пута у седмици. А, у ствари, Јеврејима је у оно доба било одређено да посте једном у години, а он, ето, пости два пута у седмици! Даје им десетак од свега за издржавање храма и то не само од пшенице, од стоке, него од свега. Каже: нисам као други људи. Дакле, он чини Бога дужником својим. Други је дошао у храм да се моли Богу, али није смео ни да подигне главу ка небу. Молио се говорећи: „Боже, буди милостив мени грешнику“. Могу вам рећи да је овај отишао кући оправдан а не онај. Јер, сваки који се подиже понизиће се, а који се понизи подигнуће се. Бог се противи гордим, а смиреним даје благодат. Ако Бог не могне прићи том грешнику, томе гордељивцу, како онда он њему може помоћи. Ето, о томе се ради.

– И данас многи, наивно и брзоплето, погрешно тумаче Христове речи „благо сиромашнима духом, њихово је Царство небеско“. Следећи објашњење светог Јована Златоустог“сиромаштво духа“ преводите, односно тумачите као смиреносш. Откуд толико uзoпачавања Христових речи?

– Заиста људи у данашње време не могу увек да схвате речи Христове, пре свега због својих греха. Међутим, они који су били ближи и времену Христовом и ближе Њему по своме животу, они су те Његове речи могли јасније да схвате. Сиромашни духом, по речима Јована Златоустог, јесу они који увек осећају колико су дужни Богу, колико Бог њима чини више, како они мало узвраћају њему на његовој доброти и доброчинству и они се осећају његовим дужницима. Горд човек је то обратно сматрао. Гордост је у човеку главни порок. Треба имати у виду и знати, кажу стручњаци и педагози, да дете у повојима, чисто, сито и здраво почне да плаче. Зашто? Ту су отац и мајка, и деда и баба и беба хоће да се они врте око ње и да она буде центар васионе.

Та жеља да се представимо бољим него што јесмо прелази често у потпуну нечовечност. У природи је човечијој да ми оног бољег гурамо некако доле, опањкавамо га, да би тај размак између нас био већи, у нашу рђаво схваћену корист. Ето, нека сваки од нас погледа у своју душу.

– У Призрену кад сте били, говорили су да ви не знате да се наљутите. Колико је човеку потребно да научи да се не наљути, да обузда себе, да превазиђе све оно што изазива љутњу?

– Потребна је смиреност. Млад искушеник монах каже свом духовном оцу: оче, људи о теби говоре рђаво. А духовни отац каже: синко, то говоре према ономе што виде. Шта би тек говорили кад би видели и оно што је унутра. Далеко сам ја од тога да се не знам наљутити. Свестан сам да је то попуштање ономе што није добро. Јер се гневом ништа не може учинити, штавише себи се чини највећа невоља, човек се изобличи, почне срце да му лупа, па сви органи да раде неприродно. Зашто трошити снагу на штетно и за себе н за друге.

– Кад смо поменули Призрен, чуо сам да сте ви тамо обављали столарске, лимарске, књиговезачке, обућарске, разне занате, чак сте својим. ђацима крпили ципеле. Многи свети оци бавили су се занатима, рибарским; дрводељским итд. У овом нашем времену пуном заборава, не би ли, можда, свако од нас могао, макар и површно, да упозна бар један занат?

– Знате, код Јевреја било је правило да младић кад стигне 12 година постаје син закона и да, док је још дете, научи један занат, најмање. Имајући у виду ту заповест, дату преко Мојсија, Исус Христос је у 12. години поставши син закона, научио дрводељски занат, јер је његов поочим Јосиф био дрводеља и то је и њега научио. Видите, од своје 12. до 30. године бавио се дрводељским занатом. Тога се није либио ни стидео. Свети апостол Павле био је мутавџија, од козје длаке правио је асуре, односно оне простирке и вреће. Говорио је: Могао бих, као и остале апостоле, да ме издржава народ. Али, каже, ја то нисам учинио, него су мене издржавале ове моје руке. Кад је дању проповедао, ноћу је радио, а кад је ноћу проповедао, дању је радио.

Свети Василије Велики и свети Григорије Богослов, завршивши Академију у Атини и поставши монаси, нису се устручавали од физичког рада. Свети Григорије пише: Још су ми на рукама трагови кад смо чистили башту од камена.

Тако и наш професор Михаило Петровић на Филозофском факултету где је предавао математику. Кад је био у шестом разреду, научио је рибарски занат. Не пецање обично, него са оним мрежама.

Као професор универзитета заједно са рибарима који су од тога живели радио је тај посао. Знао је да каже: кад радим интелектуално, одмарам се физички, кад радим физички, одмарам се интелектуално.

Дакле, не треба се либити никаквога посла. И најпрљавији посао не може да нас понизи. Понижава нас само грех.

– Кажете: одвикавање од греха исто је што и вађење сопственог ока. Да ли је савремени човек приправан на жртве уопште?

– То је реч Христова: Ако те око твоје саблажњава, извади га и баци од себе; боље ти је да уђеш у живот с једним оком, него са два а да те баце у пакао огњени.

Узмите на пример пијаницу. Колико муке има да се он ослободи пијанства. Па узмите пушење: колико треба муке да се човек одвикне. Додуше Марк Твен, један хумориста, рекао је: оставити дуван нема ништа лакше. Ја сам га, каже, бар тридесетак пута остављао. Савремени човек хоће уживања. Све је мање кадар за жртву, за опште и своје истинско добро.

– У беседама сте често директни и духовити. На пример, кад кажете, зар није лакше бити трезан него пијаница? Зар није лакше бити непушач него пушач? Не само лакше него и здравије и јефтиније, Како слушаоци, не само верници. прихватају ове Ваше речи?

– Тешко јер су то болести зависности. Човек миц по миц постаје роб. То више није само навика, то је дрога која улази у сваку ћелију. Међутим, свети Јован Еванђелист каже: заповести Божије нису тешке. За нас су тешке. Зашто? Због тога што смо стекли рђаве навике које су нас окренуле на други колосек. Сад нам je лакше оно што је у ствари теже. Сећам се године 1993. када је она девалвација сваким сатом расла. Како опстати? А пушачко робље стоји у редовима за цигарете!

– Ви сте, Ваша светости, поменули пушење. Није само реч о пушењу, него је и о дроги, алкохолу. Граница је померена на популацију од 12 до 13 година. Сад су се „изравнали“ мушкарци и жене?

– Читам неки дан у новинама. У Новом Саду, један лекар пише, да су 90 посто девојчица и девојака пушачи, да уживају алкохол а и дрогу. Човек хоће да ужива, што је нешто најбесмисленије! Пушач ђе ређи нама који не пушимо: ти си роб, јер је теби наредио овај или онај да не смеш! Ја смем све! А не осећа колико је, у ствари, он роб. Каквог страшног тиранина има над собом!

– Зар немате утисак да је мало родитеља који остају уз дете да га усмере на прави пут?

– Код већине њих је душа празна. Поставља се питање смисла и циља живота. То питање се постављало и у доба Василија Великог у четвртом веку. Он је одговарао: Тим питањем бавили су се и стари грчки филозофи, па се и они нису у томе у потпуности слагали. Једни су сматрали да је циљ живота уживање. Па и данас имамо песму у којој се каже „Узми све што ти живот пружа, данас си цвет, сутра увела ружа“. Други су сматрали да је циљ стицање славе уметничке, научне, спортске. Трећи да је циљ стицање власти и оно што власт пружа. Четврти богатство, итд. А ми, вели, сматрамо да је циљ људског живота стицање овде на земљи оног бесмртног живота у Царству небеском. Алберт Ајнштајн је рекао: Знати одговор на то питање, значи бити религиозан. Човек који би схватио да његов живот и живот његових ближњих има циљ и смисао, не само да би био несретан, него једва способан за живот.

Ето, видите, ви сте дошли овамо, и ја сам дошао: ви ћете отиђи, отиђи ћу и ја. Сваки наш поступак има свој циљ. Да ли је могуће да наш живот као целина нема никаквог смисла?

– Црква Александра Невског, у коју често одлазим, последњих месеци је сваке недеље већ д осам сати пуна младих.

– Немојте се чудити, деца траже смисао живота. Они су пеупућени, па и њихови родитељи су често ти који нису решили то питање. Човек не може без циља и смисла. Па и пијаница има циљ. Они кажу ко пије умреће, ко не пије и пре ће. Нађу и они разлоге за своје пороке.

– Када вам се један монах поверио да нема „одушевљења“ за молитву, рекли сте му: „Молите се механички. То механичко мољење, ако се редовно обавља, довешће вас до праве молитве“. Колико овај Ваш савет може да подстакне не само монахе и не само вернике, него и све живуће људе на молитву?

– Он је, у ствари, рекао да нема умиљења, нема тог осећања срца. Истина је, рекао сам да се тако моли, и да ће осећање по себи само доћи. Свети Јован Кронштатски, велики руски молитвеник почетком овог века, морао је да путује на молбе народа да му духовно помогне. У неком граду, један од свештеника рекао му је: оче, мени је тешко молити се. А он каже: и мени је тешко, али вршимо то као дужност, па ће онда доћи и умиљење.

– Многи од оних који би хтели да буду верници, не знају ни да се прекрсте како ваља, а мало њих зна u да руке треба држати прекрштене у време молитве. Откад се верници крсте, шта тај чин, у суштини, значи? Да ли је једно од обавезних обележја православља и држање прекрштених руку на грудима?

– Знате, за нас је то симбол Христовог страдања. Нема веће жртве него кад неко живот свој положи за ближње своје.

Дакле, крст је за нас највећи домет Христове 1убави према нама. Христос је, иако безгрешан, узео смрт за себе да би нас грешне ослободио од вечне смрти, греха и ђавола. Највећи домет његове божанске силе је васкрсење. Одмах у почетку, већ у 4. веку, говори се о томе, да су верници дужни одмах ујутру да се прекрсте и тако отпочну дан. Дакле, знак крста је зиак да смо хришћани и да се обраћамо Сину Божијем, пострадалом на крсту. Постоје, наравно, и разни други облици поштовања Бога и побожности. Међу њима је био и тај чин прекрштања руку на грудима.

У деветом веку, пишу Бугари папи Николи Првом, и кажу да Грци веле да онај ко се не моли Богу са прекрштеним рукама, чини грех. И сада питају њега, јер је западни начин мољења са рукама склопљеним. Пана им одговара да има разних начина изражавања побожности при молитви и оправдава западни начин мољења. Дакле, видите, од 9. века парод на Истоку молио се Богу прекрштених руку.

– У беседама помињете једну модерну појаву, па и болест неурозу. Кажете: људи су нервно оптерећени. Како савладати неурозу као појаву и као болест? Сви смо неуротични.

– Кад дете ухвати за руку оца или мајку, не боји се ни кучића, ни гусака, ни мишева. Тако и ми. Ми смо деца Божија, иако смо одрасли. И кад се ухватимо за његову руку, ми смо некако стабилнији, сигурнији. Кад тога нема, онда долази и то што ви кажете неуроза и све друге муке душевне.

– Лекари кажу да је пешачење врло добар лек, не. само телу него и души. Често идете. пешке. некад сте пешачили и по двадесет и у више километара. Каква су ваша искуства о пешачењу?

– Ја сам са села родом. Ја сам 1914. рођен, аутомобила тада пије било. Били су коњи и кола, али то се није могло тако често користити. Човек се морао навикнути на пешачење. Родитељи су ми рано умрли, па сам одрастао код тетке, њене кћери и зета и с њима ишао на рад. Као богослов и студент, кад дођем лети кући, одмах мотику у шаке, настаје прашење кукуруза и тако редом. Како сам растао, тако сам улазио у послове. А када сам стасао стигао сам и до орања. Ја сам, иначе, по природи био слабачак. Чуо сам да су ми као детету још у повојима били упалили свећу мислећи да сам умро, али сам ипак преживео.

– Колико вас је било у фамилији?

– Само ја и брат. Он је три године млађи од мене. Рад је мене развио онолико колико је то било могућно по конституцији. Радећи, развијао се целокупан организам, не само руке и ноге. У раду и пешачењу ту се развија и срце и крвни судови, па нема баш инфаркта тако лако, јер се сви органи развијају боље. Постоји и фактор наслеђа. Али и то наслеђе боље се развије радом него без њега. Када сам већ постао монах и епископ, морао сам обилазити народ, свештенике и манастире. Аутобусима се могло донекле, али већи део је следио пешице.

– Да ли Вам је прва епархија био Призрен?

– Да, Призрен. Најпре сам завршио гимназију, богословију, потом Богословски факултет у Београду. Године 1940. отишао сам у војску.

– У време рата, гдe сте били?

– Код Вишеграда у Босни сам доживео капитулацију 1941. одатле сам ишао пешке до Сарајева. Брат ми је такође био мобилисан. Тада су усташе почеле да хапсе свештенике. Ја сам још био цивил. Затражио сам пропусницу да одем по своје ствари, али ми је одузета. Прелазим у Срем и стижем у Београд у време кад су била она вешања на Теразијама. У Београду сам остао до 1942. године, радио сам на рашчишћавању рушевина. После сам отишао у манастир Свете Тројице код Чачка, где је један мој школски друг био старешина. Било је још избеглица. Године 1943. отишао сам у Бању Ковиљачу, код Дрине, у избеглички дом и био васпитач и вероучитељ избегличке деце. Ту сам се разболео на плућима 1943. Храна слаба а лекова никаквих. Онда пођем једном свом школском другу, који је био свештеник а није имао децу.

Кад је чуо да су плућа у питању поготово ме је прихватио. Почињу оне диверзије и невоље. Онда сам отишао у Вујан, манастир код Горњег Милановца. Ту сам био до 1945. године. Потом са оцем Јулијаном, који је сада у Студеници, пређем у Благовештење у Овчар Бањи и ту сам се замонашио 1946. године. Одатле одем у манастир Рачу. Ту сам до 1950. године. Потом сам у Богословији наставник. У Грчкој сам провео годину и по дана.

– Једном приликом сте рекли да су они најбогатији и најмоћнији са најмање деце или ниједним. Због комодитета и жеље да уживају без икаквих обавеза и одговорности према Богу и према роду. Говорим cвe oвo јер је наталитет д Србији веома опао. Прети нам да у cвojoj земљи постанемо мањинска нација.

– Да, за неку годину. Бог је створио мушко и женско и рекао: Рађајте се, множите се! Док се испуни тај број који је Бог одредио, дотле ће бити oваj свет.

Ако је човеку смисао живота и циљ уживање, онда он то не прихвата. Видите, Бог нас је тако створио, имамо стомак и имамо храну. У чему је смисао храњења? То је надокнађивање енергије која се радом утроши. Ја не морам да размишљам да ли сам доручковао или ручао, то се по инстинкту глади сазнаје. То значи да је енергија потрошена, треба да се надокнади. Док тако човек једе и храни се, све је нормално. Али кад почне да једе ради уживања, а не због надокнађивања утрошене енергије, онда прелази на један други колосек. Значи, у свему се мора бити умерен. Тако је и инстинкт очински и матерински јак, јер да тога није не би било рађања. Треба дете носити, родити, треба га дојити, треба га чистити. И ко би то радио кад не би било тог материнског и очинског нагона. Е, сад, ми бисмо хтели да своју одговорност и све оно што је Бог створио изоставимо да бисмо уживали.

Један Индијац, Махатма Ганди, каже да је најбоље године свога брачног живота провео са својом женом кад су живели као брат и сестра. У оно доба кад је хришћанство почело, апостол Павле пише да је у Коринту један човек, који је примио хришћанство, узео за жену своју маћеху! У Коринту је било преко три хиљаде, кажу свештенице у оним разним храмовима међу незнабожачким боговима, које су блудом добијале паре и давале храну. Дакле, до изопачености долази кад хоћемо уживање, а без икаквих обавеза и према породици и према народу.

– У једној од посланица наших владика за Божић било је, ако се не варам, први пут речи и о абортусу. Неке жене су Вам упутиле нимало скривене замерке. Ви сте на cвe то одговорили позивајући се на Јеванђеље. Наш часопис месечник „Buвa“ намењен је здравом и дугом животу у породици. Шта мислите о oвoj веома осетљивој теми, посебно када се има у виду рађање, cвe је мање деце у нашем народу.

– По учењу Светог Писма и Јеванђеља, од момента зачећа, човек је већ готова личност. Међутим, жене мисле да је њихова ствар хоће ли родити или неђе, и мисли да је заметак део њиховог тела и да могу с њим чинити шта им је воља и шта хоће. Јаје, док је у јајнику и док пролази до материце, још је део мајчиног тела. Као и сперматозоиди што су део очевог тела. Али када дође до сједињења и спајања и сазревања јајне ћелије, то је ембрион и од тог момента то је већ готова личност. Схватити треба то што каже апостол Павле за жене: да ђе се спасити рађањем деце и ако их буду васпитавале како треба. А постоји и дуг према друштву, према народу.

Доле на Косову лако је уочити колики је наталитет. Овде у Сабору, изнео сам пре десет година једну статистику према подацима којима је црква располагала. У то доба, у четири епархије у бившој Југославији више се умирало него рађало: у бачкој епархији, па онда тамо преко Тисе у банатској, па тимочкој и горњо-карловачкој. Заову горњо-карловачку и није чудо, ту су стално постојала та ратна страдања. Многи су се одселили, остали су само стари. А већ у то доба епархија шумадијска, Крагујевац, скоро да се изједначила са овима. Да није било оног досељавања са са Косова, то би се остварило. Најбољи однос код Срба у бившој Југославији између рођених и умрлих био је на Косову. Али ту је мали број народа српског остао. Прочитах у једној статистици да је 8,7 деце просек за једну Шиптарку. Таквог наталитета нема ни у самој Албанији. А код Српкиња 0,8. Ту је коментар непотребан.

– Да се вратимо вepu. У једном разговору oвe године рекли сте: „Ми Срби најмање од свих народа познајемо своју веру“. Како упознати своју веру у породици која преживљава кризу, или тек у пунолетству по сопственој вољи, јер веронауке у школама засад још нема?

– У турско доба није било школа нити се могло учити, али породица је била на висини и она је то хришћанство знала не само интелектуално, умно, него је с њим живела. Иако често нису били у стању да своје хришћанство речима објасне, схватили су га и њиме живели. То су деца попримила и то нам је помогло да опстанемо.

– Ваша светости, многи су променили веру.

– Муслимани, моји и ваши преци, знали су шта ће добити, али су знали и шта ће изгубити. Србин је 500 година прогањан и понижаван али није хтео дати веру. Нажалост, остала је велика празнина код народа. На пример, пре Првог светског рата целокупно друштво у предратној Србији упутило је све своје снаге за ослобођење ових крајева на југу који су били још у ропству.

Свештеник је морао да буде и свештеник и учитељ и судија а морао је да узима и пушку па да брани и себе и народ. Мислило се кад се народ ослободи тог зла онда ђе свештеник бити свештеник, учитељ учитељ, судија судија. Али време доноси своје – долази 1912. година, па онда 1913. бугарски рат, па 1914. до 1918. аустријски рат, који је оно најспремније на жртву узео. За двадесетак година долази поново један рат и узима најспособнији део српског народа.

После рата имамо власт која је била атеистички расположена. Празнила је српске душе, док их није потпуно испразнила. А ви знате да је у празну посуду лако усути шта било. То је случај и са нашим душама.

– Како се односити према онима који кажу да смо небески народ?

– Ви се сећате речи мајке Јевросиме која каже: Немој, сине говорити криво, ни по бабу ни по стричевима, већ по правди Бога истинога. Боље ти је изгубити главу, него своју огрешити душу“. То су речп народа преко уста мајке Јевросиме. Али је то наука Христова: Шта вреди човеку да сав свет задобије а душу изгуби.

Када пак кнез Лазар излази на Косово, он не излази да туђу слободу тлачи, да одузима туђу земљу и намеће своју веру. Он излази да брани слободу, свој народ, своју веру. Коме се приволети царству, земаљском или небеском! Он расуђује: земаљско је замалена царство, а небеско увек и довека. Цар је волео и царство земаљско, али кад је у питању једно или друго, он бира Царство небеско. У том смислу ја кажем, наша је дужност увек била да будемо и останемо људи, Божији народ. Ми ни на злочин не смемо одговарати злочином. Масакрирати онога коме је избачена пушка из руку, то ни по коју цену не треба чинити. Има начина да се и опасности од злочинаца ослободимо, али на такав начин не.

– У једној беседи сте рекли: „Погибије и порази су претешки, али су пролазили и кад нам се чинило да сувише споро пролазе. Само ће нас вера спасити“.

– Вера без дела би била мртва, јер без дела ње и нема. Хришћанска вера као теорија без праксе је једнако несавршена као и пракса без теорије. Како човек може чинити оно што треба, ако не зна шта треба? Али он може одлично да зна шта треба, а да чини сасвим супротно. Значи, да то хришћанство које примамо интелектуално спроводимо у живот. Кад смо га боље увели у живот, још боље смо га схватили, а што смо га боље схватили, да га онда још боље уведемо у живот. То је пут православља, пут еванђелскп, у Царство небеско.

– Да ли се људи на власти, бар понекад, могу сетити ове ваше поруке?

– То зависи од њих. Као што је рекао свети Јован Златоусти: Није наша дужност да ми убедимо противника, наша је дужност да му изнесемо истину коју знамо, ако хоће да је чује. Ако неће, ми му је нећемо натурати. А његова је дужност да се убеди, јер де факто нико никога не може убедити ако онај неће. Дакле, наша је дужност да му истину изнесемо, ако има уши да чује, каже Христос, нека чује. А онај, како каже апостол Павле, што је нашао себи учитеље да га чешу по ушима, који ће му причати бајке и угодне приче и неће да чује истину, ми ту ништа не можемо. Дакле, дужност нам је да упутимо сваког оног ко хоће и жели да нас чује.

– Понижавати нас може свако, али да нас понизи не може нико, само ми сами, својим делима, својим поступцима?

– Видите, о томе се ради, човек бива због сујете веома осетљив кад неко хоће да га понизи, али је то беспредметно. Човек не треба да троши снагу на бесмисленост. У свету нема човека који мене може понизити. Може и да ми одсече главу, а да ме понизи не може.

– Ваша светости, надам се да Вам нисмо одузели пуно времена.

– Није много, нека само буде на добро читалаца м свију људи који желе и чине добро.

– Да ли ћемо, Ваша светости, Божић дочекати у мирним временима?

– Ја се надам. Ја се надам да ће на овом свету увек бити добрих људи. Нажалост, и злих. У Царству небеском, кад одемо, тамо ће бити само добри: добар, бољи и најбољи. Треба, дакле, настојати да смо Богу г.ве ближи п ближи па ћемо онда бити ближи једни другима.

„Buвa“, Београд.

Јануар, 1997.

Недавно је у Даљу, негдашњем поседу патријарха Арсенија III Чарнојевића, и свих митрополита и патријарха карловачких, Свети архијерејски синод одржао своју редовну седницу.

У току седнице Његова Светост патријарх српски господин Павле и чланови Синода примили су др Војислава Станимировића, председника Извршног већа Сремско-барањске области, Ђуру Подунавца, секретара за просвету, културу и верска питања и Бранка Јуришића, секретара за људска права. Било је разговора и са свештенством Епархије осјечко-пољске и барањске, а у Саборном храму светог мученика Димитрија патријарх се обратио верујућем народу. Његов савет и савет присутних епископа гласио је: „Останите овде и држите се као народ, али не само као народ него, пре свега, као народ Божији, као истински хришћани и часни људи“.

О чему су српски архијереји који су били у Даљу, уочи избора у Сремско-барањској области, расправљали са својим сународницима и њиховим представницима?

У ексклузивном интервјуу за НИН, патријарх је одговорио на оно и на остала питања нашег новинара Мила Глигоријевића.

– Један део штампе је уочи избора у Хрватској најављивао егзодус Срба, масовно напуштање Сремско-барањске области. Bu сте, Ваша светости дали у Даљу смирујућу изјаву и мора се претпоставити да сте за наду и оптимизам имали озбиљне разлоге.

– Дужност нам је да верујемо, а не да неверицом обесхрабрујемо људе. Ја сам у Даљу указивао да су Срби, православци, живели у тим крајевима и пре Великс сеобе под Арсенијем III Чарнојевићем. Сада су тамо не само староседеоци него и Срби избеглице, прогнаници из других српских крајева у Хрватској. Па сам им говорио: ако останете, примивши хрватско држављанство, знаћете после избора да ли сте се преварили или нисте. То сазнање не треба претпостављати пре избора, јер ако сада одете, па видите да сте погрешили, нећете више моћи да се вратите.

– Срби ће, у двема хрватским жупанијама, имати оно што им, под притиском међународне заједнице и државе Југославије, буде гарантовала држава Хрватска. Зато је веома важно знати какве су сада моћи званичне Србије и званичне Југославије у борби за њихова права. Да ли сте пре одласка у Даљ имали, овде у Београду, сусрете са државним званичницима?

– Пре одласка у Даљ срео сам се са Слободаном Милошевићем. Уверавао ме је да ће у разговорима са хрватским председником Туђманом све учинити да Срби у Сремско-барањској области добијају двојно држављанство. То се, и ја мислим, може остварити пошто Хрвати у Бачкој већ имају хрватско држављанство.

– Познато је да Милошевићево окружење веома немило гледа на подршку коју је Црква дала општенародним протестима, и Студентском протесту, после крађе гласова на недавним локалним изборима. Да ли сте са Милошевићем и о томе расправљали?

– Нисмо. Наш разговор се тицао судбине Срба у Сремско-барањској области.

– Да ли сте се срели са једним другим званичником од кога та судбина увелико зависи, са генералом, Жаком Клајном. Он је недавно у Вуковару, са српске стране, оштро критикован зато што не ради као администратор светске заједнице, што уистину и јесте, него као „Туђманов жупан“.

– Господина Жака Клајна сам такође недавно срео. Рекао сам му да Барања никада није била под Хрватском до 1945. До смене руководства у партизанској војсци. Кад је промењен командант, и уместо Србина дошао Хрват, Барања је први пут у историји постала хрватска област. Господин Клајн је рекао да то зна, али да је сада „оваква стварност“. Казао ми је нешто у том смислу како се многи у Европи кају што се последњих година овако поступало према Србима, али да се чињенично стање не може променити. Може се само утицати да се поштују људска и национална права Срба у две хрватске жупаније.

– То са поделом српског корпуса у две жупаније посебна је прича. Хрвати су, недавно, разбили Србе како не би, као целина, имали већу снагу.

– Чуо сам и другачија мишљења. Ако би српски народ званично био само у једној жупанији, изван ње би остало доста Срба. М били би наши људи, на тај начин, још мања мањина.

– То је дакле опет било бирање између зла и горег.

– Тако је. Али господин Станимировић и остали тамошњи Срби, кажу да ће са за Србе отворити високе школе, факултети за језик, историју. Црква ће помоћи да се у српске школе уведе веронаука. Нема никаквих разлога за препреке, и не би требало да буде никаквих препрека, јер веронаука већ постоји у хрватским школама.

– Постоји свуда осим у Србији. Постоји и у Републици Српској.

– Ми смо тражили да и овде буде уведена, као изборни предмет. Нисмо неразумни и нисмо тражили обавезност за веронауку, јер то би значило да смо исти као материјалисти који су некада увели, као обавезу, тај њихов материјализам. Желимо да човек, као слободно биће, сагледа обе стране духовну и материјалну. Није човек само тело или само душа. Животиње су телесне, а немају оно духовно што чини личност.

Каже се да су животиње слободне, али мала је њихова слобода. Човек има виши тип слободе, ону коју је добио од свемогућег Бога, има избор и могућност избора. Не моћи грешити, то је тај највиши ступањ слободе. Ако вас пијанац наговара да пијете и ви одлучите да не пијете, показали сте виши ступањ слободе који је управо у томе: моћи не грешити. Неслободан је онај који не може да не греши. Као што каже Божа Кнежевић, човек уме да буде и просветљен, али и биће од кога се ђаво може застидети. Може, такође, уздижући своју слободу, вол,у и разум, да досегне блаженство. Јер Бог, као што вели свети Јован Дамаскин, није се задовољио само тиме што у себи има блаженство него је хтео да постоје и биђа која носе исто то блаженство.

– Постоји, Ваша светости, једна људска делатност која је – због компликованих прилика у којима живимо – како кажу, далеко од блаженства и прилике да се досегне блаженство: политика.

– Сваки посао човек може радити као богоугодник. Али, испричаћу вам нешто што сам добро упамтио. Меша Селимовић и ја били смо ђаци исте тузланске гимназије. Он старији, али сећам га сс добро. Он каже да смо најјаднији вилајет и пише о наставницима које сам и ја познавао, па помиње три вероучитеља, свог, дакле муслиманског, а затим и православног и римокатоличког. Наш, православни, био је Србин из Мађарске, изузетан предавач. Римокатолик је био доктор теолошких наука, одмерен, предусретљив, и баш он је највише помагао Меши Селимовићу. Кад је Меша дошао да се упише у школу, баш он му се нашао при руци. Кад је у једном писменом задатку изразио нека „неприхпатљива“ гледишта и био због тога пред искључењем, баш он га је узео у заштиту. Рекао је, отприлике: Господо, шта очекујете од ђака? Да имају схватања каква ми данас, у опим годинама, имамо?“ Нико тако добро није умео као он, римокатолички катихета, да престави лик Исуса Христа. „Умрети за другог“, рекао је говорећи о највишем хришћанском жртвовању и највећој слободи. Долази затим 1941. година и он је одједном таборник у Тузли, шаље своје бивше ученике да хапсе своје бивше наставнике, да их стрељају. Како је могуће да човек таквих особина тако поступи? Или је фарисејисао раније, што није могуће, или је политика таква да – кад уђеш у њу мораш да идеш даље па куд пукло.

– Политика, ево, и ових година, растура државе, породице, бракове и огњишта…

– Најважније је у свему, и у политици, бити далеко од лажи и неваљалства. Један муслиман, да опет останемо у близини Меше Селимовића, вели свештенику: „Оче, ми смо једаред капу променили, сад нам је свака капа добра, и зато те молим – немој сувише имати поверење ни у мене“. То је велика искреност. А писац који је умео да види ту искреност, видео је и усуд своје сабраће: сувише велики да их земља попије, сувише мали да би били језеро.

– Ништа није тескобније ни људима других вероисповести у балканском, котлу. Сада је славонским Србима тешко и остаје питање како ће они, који су у Хрватској вечито били виђени као „римокатолички фактор“, у партијској и националистичкој држави, моћи да избегну маргинализацију и денационализацију.

– Свет је већ видео колико је било нељудског у прогону Срба из западне Славоније, из Книнске крајине. Колико знам Хрватима је поручено: ако и ове преостале Србе протерате, не надајте се никаквој помоћи.

– Више него ли доскорашња равнодушност света Србе треба да брине њихова сопствена несналажљивост. Историја српско-српских односа у годинама грађанског рата је, у ствари, историја непрестаних cвaђа. Надате ли се доласку на јавну сцену способнијих вођа и бољим људима у политици?

– Надам се и Богу се молим да подари људима могућност виђења суштине. Ратова је било свакојаких, али нису ни Срби у свим ратовима били исти. Свети Петар Цетињски каже пред битку: „Кара Махмут пашо, што сам ти ја крив и што ти је крив мој народ?! Ако смо криви, дабогда данашњи дан ја не преживео, ако си крив дабогда ти данас сагорео!“ Видите како је свети Петар Цетињски, у најгорем времену, у рату, сачувао свест себи и својим људским одговорностима. Правда, истина и љубав имају суштину, а неправда, неистина и мржња немају суштине. Цело постојање неправде, неистине и мржње јесте у негирању највећих вредности. Какав би наш народ имао терет да је направио Јадовно и Јасеновац! Европу да нам дају, ништа то не би било према муци коју бисмо имали да су наши сународници створили Јасеновац. Такође, ако се утврди да су заиста почињени злочини који су Србима приписани у овом најновијем грађанском рату, бићемо обавезни на признање и покајање.

– Ви, у ствари, хоћете да кажете: нема тог циља који би нас ослободио колективне кривице ако на злочин одговоримо злочином.

– Такав циљ заиста не постоји.

Мило Глигоријевић, недељник НИН,

4. април 1997. године

У Патријаршијском двору, под председништвом Његове Светости патријарха српског господина Павла, завршено је ванредно заседање Светог архијерејског сабора Српске Православне Цркве. Размотрено је, пре свега стање Српске Цркве и народа српског на Косову и Метохији. „Страдања и искушења последњих деценија и, посебно последње деценије, представљају за нас духовни испит којим се проверава наша вера“, написали су архијереји у саопштењу за јавност. Чланови Светог архијерејског сабора су од државе Србије и Југославије затражили укидање Брозовог закона (из 1945) о забрани повратка Срба прогнаних током ратних година, за време фашистичке окупације Косова и Метохије.

Објављено је такође да се Сабор позабавио, ‘ca највећом пажњом“, проблемима Српске Православне Цркве у Црној Гори. Осудио је анти-црквену, расколничку и разбијачку делатност такозваних црногорских аутокефалиста.

Са патријархом Павлом, чија је мудрост једноставна а једноставност лековита, новинар жели да разговара и без повода. Саборско саопштење, међутим, било је крупан и важан повод. У ексклузивном интсрвјуу НИНу патријарх је говорио и о Косову и о Црној Гори, али није отклонио ниједно „неважно“ питање: Да ли је тачно да је ове године, у октобру, требало да он отвори београдски Сајам књига? Да ли је тачно да се то некако и негде покварило, уочи отварања? Одговорио је кратко, уздржано и благо: То је помињано као могућност, а није несрећан што је могућност остала неостварена.

– Ваша светости, односи Албанаца спрам Срба нa Косову и Метохији, и спрам српске државе, ушли су у период када је убилачки метак бржи од сваке смирујуће речи. Да ли сте предвиђали овакав жалостан заплет, Ви који косовске прилике познајете веома добро?

– Као епископ рашко-призренски провео сам на Косову и Метохији тридесет и четири године. Убрзо сам видео да један број Албанаца систематски настоји да се створи етнички чисто албанско Косово. Саопштавао сам то властима и странцима с којима сам се сусретао, који су долазили у Приштину. Говорио сам о томе на седницама Светог архијерејског сабора. Ништа држава није успела да промени и поправи. После свега што се десило, Срби су тамо остали у мањини, али остале су тамо, са том мањином, и наше светиње: Пећка патријаршија, Грачаница, Високи Дечани, Богородица Љевишка…

Тамо је и Косово поље, место судбоносне битке у којој ми Срби нисмо отимали туђе, него бранили наше, и нисмо своју веру натурали другим, него се бранили од натурања туђе вере нама.

– Каже се понекад и понегде да су сами Срби уступили Kocoвo Албанцима у Великој сеоби под Арсенијем Чарнојевићем. Ако то није сувише смела и престрога тврдња, можда би требало казати да сеобе са Kocoвa, сеобе Срба, нису престале до дана данашњег…

– После Другог светског рата, када су наши људи упорно одвајани од вере и традиције, од њиве и земље, испражњена су села, напуњени градови. било би нетачно и неправедно ређи да се то само нама дешавало, јер то је био светски процес, али је тачно и праведно казати да је овде било најдрастичније. Албанци, међутим, нису напустили села, као Срби који су отишли у фабрике. Албанци су остали на имањима. И добро је што су остали. Имају и они, као и Срби, право на земљу, на сунце, на живот. Али немају права да исту земљу, исто сунце ускрате другима или да друге одатле, са те земље, протерују.

– Да ли сте били у прилици да о томе расправљате са представницима исламске вероисповести којој припада већина косовских Албанаца?

– Писао ми је један хоџа. Вели у писму: Ви сте се у Грачаници молили за спасење пострадалих Срба, а нисте поменули страдање других. И поставио ми је још нека питања. Ја сам одговорио да сам се молио за страдајуће Србе, али и за све људе који правде ради страдају. За принцип који је поменуо у писму („Док се једноме не смркне, другом неће сванути“) одговорио сам да је за нас Србе и православну веру неприхватљив. Земља је, рекао сам, довољно дугачка и широка за све нас, ако умемо да будемо људи и ако то заиста будемо. Ако смо нељуди, биће нам тесна земља чак иако у њој остане четворо, као што је било у доба Адама и Еве, Каина и Авеље, када се Каин окренуо против брата свога и убио га.

Даље, хоџа је писао да је страшно видети отровану албанску децу у болници. Одговорио сам: ако постоје људи који могу да трују децу зато што су другог народа друге вере и језика, ти су људи злочинци и као злочинце треба их осудити. Али како се могу, храном која се јавно троши, или ваздухом у истим просторијама отровати само припадници једне вере, само ирипадници шиптарске нације?

– У исламу дозвољен је и оправдан верски рат, свети рат, На Косову свакако има Албанаца који се држе правила и закона светог рата, На Косову су сада и представници светске заједнице који не би требало да угађају било чијој историји и традицији, који не би смели да повлађују ни Србима ни Албанцима него само праву и правди. Гледајући држање тих међународних представника, видите ли излаз, имате ли наде за Косово?

– Међународна заједница треба да осигура равноправност свим народима који живе на Косову и Метохији. Видите, често се сада каже да су Срби одузели, отели Шиптарима права која су имали до 1989. Ја сам био владика у Призрену и моја лична карта, причао сам то и раније, издата почетком 1979, исписана је на албанском језику, па онда је уследио текст на српском. Није ми то сметало ни тада, ни данас. Али, мислим, Албанцу је то природно било дати. Србину је требало дати личну карту у којој је основни текст исписан прво на српском језику. То би, ја мислим, била равноправност грађана. Шиптари кажу да равноправност нису имали. Из овог примера видите да је ни ми Срби нисмо имали.

– Ваша светости, премного је ових дана стрепње над Косовом и запитаности о будућности Kocoвa. Ја вам постављам директно питање и молим за директан одговор: Верујете ли да ће Kocoвo остати у Србији?

– Одговорићу вам истином једног догађаја који се збио на Косову пре осамдесет година. Године 1979. рукополагао сам једног младог свештеника, на Косову, у Урошевцу. Кад смо то завршили, нађемо се у црквеној сали, био је тренутак одмора и разговора.

Дође на ред реч Христова: Ко издржи до краја, тај ће се спасти. На ту тему, ређи ђе један старац: „Ја сам запамтио турско ропство. Били смо велика породична задруга, преко шездесет чланова. Време страшно. Уграбише нам Шиптари једну девојку – ми стигосмо и девојку отесмо. Убише нам једног, па другог члана породице. Ми крв осветисмо. Али не прође недеља дана – ували се у кућу неки од насилника са пратњом. Мораш да га гостиш, коње да му храниш и тимариш. Што си спремио за своју чељад – поједе други. Старешине породице пођу свештенику и кажу: Оче, дошло нам је да побијемо све по кући, па напослетку и себе, да прекинемо једном те муке. Или да бежимо некуд у Србију. Али како шездесет уста на путу одржати? – Свештеник ће на то: – Браћо, ја сам мало испред вас, па је на мене још већи притисак. Али вас молим, будите кадри издржати. Годину – две дана, доћи ће слобода. – Ајде, оче, тако се збори више од пет стотина година па ништа! Ако ти знаш, реци оче. Нека је и педесет година, па да напрегнемо последње снаге и издржимо! – А свештеник ће: – То вас и ја молим!“

И онда деда закључи: „Било је то 1910. године, а 1912. стиже слобода. Да ми онда попустисмо, за две године пропаде нам све што држасмо пет стотина година“.

Поента приче је у овоме: Ништа не би било од Срба на Косову да нису имали наду да ће остати на својој бабовини и да нису, пет по пет дана, прикупљали снагу да остану и опстану. И сада се, као што видите и чујете, говори о пропасти Косова, али и сада тамо стоје српске кућице и српске светиње. Толике године претрајало је оно највредније што су Срби могли дати и што су дали у општу ризницу тековина човечанства.

– Било би занимљиво чути шта о тој упорности мисле млади Срби који су на измаку другог миленијума нешто друго изабрали, који су сада у Канади или на југу Африке. Они би се можда сложили с Добрицом Ћосићем, који је ових дана јавно, рекао да је Косово за Србе изгубљено; да ће Високи Дечани, Пећка патријаршија и Грачаница бити „иаши нови Хиландари“.

– Ако мене о томе питате, једино ово могу да вам кажем: Ништа није изгубљено, док не буде изгубљено. Тешкоћа има и премного, али кад их није било?! Зар их није било за турског земана? Истина, онда смо били вернији себи и традицији, приврженији Христу и вери, али то не значи да то опет не можемо бити. Морамо снажити себе и своју истрајност.

– Имамо ли времена за ту истрајност, сада кад су представници међународне заједнице дошли на Коcoвo да пресуде по својим великим или малим. знањима, по свом навијању или по cвojoj непристрасности? Верујете ли вu у истинољубивост странаца који сада, на Косову, одређују судбину и Србима и Албанцима?

– Верујем да у свету има добронамерних људи који не знају и нису разумели све те наше неприлике, наше компликоване односе. Ако вера буде дубока, ако истрајност буде велика, онда ћемо опстати. Постајале су и раније, у нашој историји, прилике кад је било бити или не бити. Одржали смо се не само биолошки, него и као људи. Тај принцип људски зато је у нашем предању, зато га исповеда и мајка Јевросима и свети Петар Цетињски и Марко Миљанов. Свети Петар Цетињски је духовник, али и храбар човек. Бори се за правду и слободу свог народа, али тражи правду у борби и победу праведника, ко год то био, макар то и турски паша био. Какао свети апостол Павле каже: Ако са Христом страдамо, с Њим ћемо и царовати, ако с Њим умремо, с Њим ћемо и живети. Ако, дакле, хоћемо да сачувамо смисао постојања и да будемо у љубави Божијој, треба да се држимо принципа чојства: боље је часно умрети него живети са свешћу да се са другим човеком нељудски поступило, ма ко тај човек био и ма којој вери припадало.

Признајем: време је страшно. Многи данас не љубе ни своје ближње, своје укућане, а камоли туђина! Многи су изгубивши чврстину вере изгубили и смисао постојања и разлог истрајавања. Странцима, које помињете говорио сам да сагледају суштину сукоба на Балкану; да не слушају само Србе или Албанце, јер једностраност увек бива опасна и неправедна. Још у римском праву важи начело: саслушати и другу страну! Ако се оно што је једнострано узме као цела истина, онда се тај део може нађи на разним странама, било где и било код кога.

– Срби су се ових Година уверили у тачност старе тврдње да једна несрећа никад не иде сама. У јеку косовских потреса и неприлика, из Црне Горе стижу вести о акцијама такозваних аутокефалиста и „уcтоличењу“ једног самозваног и непризнатог епископа, рашчињеног свештеника Цариградске патријаршије Мираша Дедејића за митрополита такође непризнате и самозване Црногорске православне цркве.

– Сви грађани слободног света могу слободно да оснивају верске заједнице, али немају права да постојећу Цркву Православну уводе у политичка поткусуривања, нити да угрожавају имовину и права кроз векове постојеће Митрополије црногорско-приморске. Знате, раскола је било и биће их, јеретика има и јереси има. И док је јерес грех против истине, раскол је грех против јединства. Расколници могу имати веру у једног Бога, могу имати Свето Писмо, и тајне могу имати, али само видљиву њихову страну. У светим тајнама, међутим, постоји оно невидљиво – благодат Духа Светога. А од рашчињеног и расколника одступа Дух Свети и Његова благодат, те свети мученик Кипријан Картагински, из трећег века, одређено вели: „Ко може дати што сам нема? Или како може вршити духовна (дејства) који сам изгуби Духа Светога?“ И још: „Коме Црква није мати, не може му Бог бити отац“. Бог никоме не узима слободу избора, али не спасава оне који погрешно изаберу и који не желе да буду спасени.

– Каже се да следбеници самозваног митрополита ратују не само против Митрополије црногорско-приморске, која од Светог Саве припада Српској православној цркви, него и против истине…

– Они тврде да је извориште њихових права у некадашњем постојању Аутокефалне црногорске митрополије, а како је она створена? Њој благодарећи, и њеним митрополитима, очувана Црна Гора постала је за турске владавине искра наде и спасења других балканских народа. Сваки црногорски митрополит и после укидања Пећке патријаршије, године 1766. био је егзарх пећког трона. Они су продужили трајање Пећке патријаршије, све до њеног поновног званичног успостављења, године 1920. Књаз Никола је зато и могао да тај назив, Аутокефална црногорска митрополија, унесе у црногорски Устав. Надао се књаз да ђе она постати окосница Пеђке патријаршије, а доказ овога што говорим јесте постављење Гаврила Дожиђа, од стране Цариградске патријаршије, његовим сопственим настојањем, за пећког митрополита.

Има још много доказа и ко хоће да их тражи лако ће их нађи.

– Извесни црногорски медији, дајући непримерено велики публицитет аутокефалистима, уствари, подстичу и припремају раскол, Али здрав разум мора да пита: Зато да не погреши неко ко нити зна историју нити познаје црквени канон, новинар на пример, када се и некакви архијереји Бугарске православне цркве показују као не добронамерне незналице. На Лучин дан, извесни епископ Евлогије, са двојицом бугарских свештеника, стигао је на Цетиње да буде на устоличењу, непризнатог митрополита.

– Духовници из Бугарске, који су и сами видели погубност раскола, добро морају знати да су учествовали у неканонском и антицрквеном послу, јер је став Православне Цркве, још крајем XI века, изнео свети Григорије Двојеслов: „Не може се назвати рукоположењем које бива од свргнутих“. Написао сам о томе братско писмо патријарху Максиму и заложио се за мере које ће сузбити црквени беспоредак.

– Посланице и архијерејска саопштења свакако су само део, мањи део вашег писања, До нас је стигла вест да сте се позабавили и питањем које би могло имати наслов „Cuдa и причешће“. Претпостављам да ту разматрате опасност масовног контакта верника са предметима које је употребљавао болесник или верник заражен сидом.

– Један болесник је тражио да се исповеди и причести. Отишао сам сматрајући да ни један живи створ не сме да буде лишен пастирске, свештеничке бриге и утехе, поготову у таквој несрећи. Знао сам да је сида неизлечива заразна болест и распитивао сам се. Једни лекари кажу да се добија само преко крви, други не одбацују могућност заразе преко слузокоже. Ми, наравно, не мислимо да је свето причешће средство за дезинфекцију, него света тајна, али извесна питања о причешћивању оболелих остају отворена. Светом архијерејском сабору поднео сам захтев да размотри проблем. Сматрам да се и за такве случајеве мора наћи неко хришћански разумно и обазриво решење.

– Последње питање: како се Српска православна црква припрема за обележавање великог датум.а хришћанства, за прославу краја другог миленијума хришћанске цивилизације.

– Идуће године навршава се две хиљаде лета откако је Арханђел Гаврило обавестио свету Деву Марију да ће родити сина Божијег и да ће људи на Земљи бити спасени. Велики је то дан за Цркву, Велика прослава биће на Светој Гори Атонској поводом 800 година оснивања Хиландара. Доћи ће патријарх васељенски, господин Вартоломеј, под чијом је јурисдикцијом Света Гора. Доћи ће, сигурно, и многи епископи, па и ја ћу, надам се бити онде.

Веома често неверници питају шта је хришћанство дало човечанству за две хиљаде година. Кажу: и даље на свету има зла, и даље постоје људи са инстинктима и наравима животиња, они који су далеко од Богочовека и који прљају само људско име. Питају неверници зашто Бог, ако је свемоћан, није одредио да људи уопште не греше. Бог је, уствари, дао људима слободу, могућност да бирају. Човек који је везан у собу пуној злата и драгоцености, неђе и не може ништа украсти. Али онај који је одвезан, а ништа не украде у соби пуној злата, показао је чврстину карактера и чистоту душе, изабрао је пут Богочовека. Слобода без те могућности избора не би била никаква слобода.

Мило Глигоријевић, недељник НИН.

26. новембар 1998.

– Може ли нас вepa одржати без наталитета?

– По питању наталитета, Свети архијерејски Сабор је пре неколико година упутио реч против абортуса, као упозорење оним Србима којима је то битно, да ћемо, ако се овако настави, ускоро бити мањина у својој држави, а потом и нестати. Тада је женски лоби демонстрирао и писао у новинама да је „жена слободно биће“, да је „зачетак део њеног тела“ и да она одлучује да ли ће рађати или не“. Ми нисмо ни рекли да жена није слободно биће, али се не слажемо са гледиштем да је зачетак део женског тела. Јајашце је део женског тела и семе део мушког, а зачеће је нешто треће, тело посебне личности и не припада ни мушком ни женском. Ако до оплодње дође, Божијом вољом је створена посебна личност, јер Бог нас преко наших родитеља ствара.

– Ваша светости, неки демографи сматрају да ће Срби у XXI веку бити један темељно расељен народ, од Канаде до Новог Зеланда. Како сабрати расуто стадо, како му очувати веру, идентитет и српски језик?Како међу њима неговати Христову науку, љубав и братску слогу? Како Га сачувати од асимилације?

– Ми као Срби који верујемо и у Свето Писмо Старог Завета, које је Бог дао преко светих пророка као увод у Нови Завет – у науку Христову, знамо да се јеврејски народ, иако две хиљаде година расељен широм света, одржао до данас. Добро су се прилагођавали средини у којој су живели, али се никада нису асимиловали. Остали су снагом своје вере и осећањем за живот у заједници. Ако и ми духовно будемо знали ко смо, шта смо, и зашто смо на овом свету, опстаћемо и поред свих тешкоћа и невоља. Бог никоме не узима слободу избора, али и не спасава оне који погрешио изаберу и који не желе да буду спасени, А спасавамо се у цркви, коју је Христос основао као „стуб и тврђаву истине“, и „врата пакла је неће надвладати“. Отуда, ако нам Црква не буде Мати, ни Бог нам не може бити Отац.

– Ваша светости, како сачувати Србе у расејању од унификације Новог светског поретка, пре свега на америчком континенту где је веома изражена тежња Америчке православне цркве да cвe православне ставu под cвoje окриље?

– У Америци постоје епископије које прмпадају појединим аутокефалним црквама: Цариградској, Антиохијској, Српској и другим.

Свакако да је то сад један прелазни период док се не стекну услови да православна црква на том континенту, постане аутокефална, без обзира који су православни народи у њој. Тако је било у првој цркви, јер по речима Апостола Павла „у Исусу Христу не постоје мушко и женско, не постоје ни Грк ни Јеврејин, ни роб ни слободњак“. Једно смо у Христу без обзира ком народу, језику и друштвеном положају припадамо.

Али, то не искључује љубав према своме народу, према својој породици. Дакле, треба да постоји љубав према своме народу, која није шовинизам и која не искључује љубав према другим народима. Нама приговарају и приговарали су и људи из цркве, протестанти и други, да смо ми националисти. А ми само бринемо за свој народ, чувамо му духовни идентитет, да би на основу њега, народ сам очувао и свој национални идентитет.

– Какво је по Вашем виђењу, место и улога православља и светосавља у трећем миленијуму и Новом светском поретку?

– Што се више будемо приближавали крају света, а сваки дан му се све више приближавамо, биће нам све теже. Кад ће крај бити Христос нам није рекао, јер нам не би било од користи. За нас, сазнање кад ће бити крај света није ни битно. За нас је битно да ми увек будемо спремни да ако сад, овог часа то буде, да смо ми на оној страни коју ће Исус Христос познати и признати као свој народ. Да будемо увек спремни да изађемо пред Судију праведнога као његови верници, као народ Божији. Јер, Христос каже да што више будемо ближе крају света, биће све теже и теже за хришћане. Ратови ће се смењивати ратовима, биће глади и помора. И што ће се више безакоње умножити, охладиће љубав код многих и издаће један другога и омрзнути један другога. Исус нам то каже да се ми припремамо, да не поклекнемо пред таквим искушењима.

Наш народ, али и остали православни народи, својом вером не треба да дозволе да им овоземаљски интереси буду важнији од интереса Царства небеског. Важно је да не изгубимо душу због интереса тела и да у овоземаљском животу све што чинимо, да чинимо у славу Божију. Као што рече Апостол Павле: “ Ако једете, ако пијете, ако шта друго чините, cвe на славу Божију чините“.

– Ваша светости, у славу Божију, пре шест година дошло је до духовног и јерархијског јединства Матере цркве у отаџбини и Новограчаничке митрополије. Како напредује административно уједињење и израда новог Устава Српске православне цркве за Северну и Јужну Америку?

– То иде мало теже, јер се ту увек сувише уплету ствари овога света, овоземаљски интереси. У Америци постоји став да власници црквених имања и храмова могу да буду асоцијације, црквене корпорације, а ти људи, православни, који су наведени као власници, сматрају да је то њихова имовина и да ће неко да им отме имања. На том плану има тешкоћа. Верујем да ће се у Америци наћи људи добре воље који ће схватити суштину новог Устава.

– Ви администрирате у епархијама Српске Православне Цркве у Македонији, чији су се архијереји и свештенство пре 35 година одвојили у такозвану Македонску православну цркву. Да ли још има наде да се они врате канонском. поретку СПЦ?

– Они још увек неће да се покају и врате у окриље Цркве. Они су сад посебна држава и сматрају да треба да буду и посебна аутокефална Црква. Српска црква их позива да се покају и врате у оквире установљене аутономије. И грчки архиепископ Христодул им је, приликом неформалног сусрета на њихов захтев, рекао да своје питање треба да реше са Српском православном црквом.

– Амерички раскол у нашој Цркви још није до краја превазиђен, решење македонског није у скоријем изгледу, а на помолу је нови у Црној Гори. О чему се ради?

– Сви ти расколи су били на политичкој линији, како ја видим. Нису то први расколи који постоје. Тога је било од почетка у Цркви. Апостол Павле каже: ‘Jep треба и подвајања да буде међу вама, да се покажу који су постојани међу вама“. Светло и мрак не могу заједно. Што год даље будемо ишли у времену и будемо ближе крају света – а само Господ зна кад ђе то бити, све ђе бити горе и теже. С тим морамо рачунати.

Раскола је било и биће их, јеретика и јереси, такође. И док је јерес грех против истине, раскол је грех против јединства. Од рашчињеног и расколника одступа Дух Свети и Његова благодат. И свети мученик Кипријан Картагински вели: „Ко може дати што сам нема? Или, како може вршити духовна дејства који сам изгуби Духа Светога?“ А став Цркве Христове, још у петом веку, изнео је блажени Августин казујући: „Расколници могу имати веру у Свету Тројицу, могу имати Свете тајне, али не и спасење“.

Знате, сви грађани слободног света могу слободно да оснивају верске заједнице, али немају право да постојећу Цркву православну уводе у политичка поткусуривања. Тако да нико нема право да угрожава право и имовину, кроз векове постојеће Митрополије црногорско-приморске.

– Ваша светости, право и имовина Српске Цркве угрожени су већ у Македонији, исто се покушава и у Црној Гори. Шта је са Косовом и шта подразумева одлука Светог архијерејског сабора да СПЦ на Косовy и Метохији добије савремену самоуправу у оквиру будућег уређења покрајине?

– То подразумева да треба да се заштите наше светиње, највећи домет који је наш народ могао да оствари, јер оне показују да Срби нису тамо одувек били мањина.

У том смислу, Сабор је тражио да се укине и Закон из 1945. године, који је Србима протераним у Другом светском рату онемогућавао повратак на Косово и Метохију. И апеловао да наш народ остане, да се не диже са огњишта, јер тамо су Високи Дечани, Грачаница, Девич, Зочиште и Косово поље на коме Срби нису отимали туђе, већ бранили своје, бранили се од натурања туђе вере нама православнима.

– Ви сте 34 године били епископ рашко-призренски и столовали на Косову и Метохији, Како се по Вашем мишљењу може решити питање јужне српске покрајине на добробит свих који тамо живе?

– Може да се реши ако као људи на миран начин о томе одлучујемо. Јер видимо какве несреће доносе грађански ратови у којима највише страдају они најневинији: деца, цивили, стари и болесни. Земља је Божија довољно широка и дугачка и ако будемо људи, на њој има места за све. Ако будемо нељуди, биће нам тесна и ако нас буде свега четворо као што је било у доба Адама и Еве, Каина и Авеља, кад Каин скочи на брата и уби га. Чега му је било мало кад је било свега њих четворо?

Будимо, дакле, људи да нам ова земља буде заједничка. Ако ми будемо свесни шта значи бити православни Србин, онда ће и Косово остати у Србији. Другог начина нема. Ми никад нисмо одрицали Шиптарима право да имају место под сунцем на овој земљи на којој су преци и наши и њихови били. Али, тражимо и очекујемо да то право имамо и ми и друге националности које живе на Косову и Метохији. Међународна заједница треба да осигура равноправност свим народима који тамо живе.

– Ваша светости ако се Срби држе тог принципа, зашто онда толико страдају?

– Ми и сами знамо да међу нама има оних који не живе хришћански, али није само кривица до нас. Није да ми пребацујемо кривицу на друге, али постоји и чињеница да су нас у свету, непријатељи наши, представљали да смо ми народ недостојан људског имена. Још на почетку грађанског рата Срби су били унапред означени као једини кривци и злочинци, уместо да се сачекао крај рата и да се објективно сагледа свачија одговорност.

Знате, кад сам био у Аустрији, на прослави 100годишњице наше цркве Светог Саве у Бечу, док је грађански рат још трајао, на конференцији за новинаре оптужили су Србе да се ратом у Хрватској и Босни и Херцеговини боре за велику Србију и да их Црква подржава. Рекао сам: „Ако треба да се одржи велика Србија на злочину да опстане мала Србија, нека и она нестане. Ако треба и последњи Србин да остане на свету по цену злочина, и ја да сам тај Србин, не пристајем. Боље је и мртав човек него жив злочинац.

А кад сам 1992. године, октобра месеца, био у Америци, новинари су ме питали шта ја могу ређи о кривици Караџића и Младића за рат у Босни и Херцеговини. Ја сам одговорио: „Човек је слободно биће, али и са одговорношћу. Не може бити слободе без одговорности. Одговоран сам и ја за свој рад, тако су одговорни и Караџић и Младић. Али је одговоран и Алија Изетбеговић и Туђман и Слободан Милошевић. Они који су на вишем положају, веђу и одговорност имају. Али док траје рат одређивати ко је више или мање крив неђе бити објективно“.

– На крају овог разговора, молим Вас да упутите поруку васколиком српству у расејању.

– Да свуда и на сваком месту будемо људи, јер јеванђеље нас учи да се може бити и остати овца Христова и међу вуковима. Да се може бити човек и међу нељудима. Ако у себи имамо то знање и снагу вере да такви будемо, онда ђе и Син Божији, чије рођење очекујемо, бити с нама и ми с Њим. И онда, кога и чега да се бојимо у будућности? А немамо разлога да се стидимо ни наше прошлости, јер она је била на висини и као хришћана и као људи. То је моја порука и благослов Светог Саве и свију наших светих ученика и новомученика.

Да будемо и останемо људи. Да се у овоземаљском животу држимо речи мајке Јевросиме да је боље „изгубити главу него своју огрешити душу“. Да не заборавимо поуке Марка Миљанова који вели да је „јунаштво себе бранити од непријатеља, а чојство непријатеља бранити од себе ‘.

И да нам увек на памети буду речи светог кнеза Лазара да је „земаљско за малена царство, а Небеско увек и довека“.

Радмила Лончар, „Вести“ Франкфурт,

15. 12. 1998. године

– Ваша Светости, да ла као сведок u савременик времена које је наступило u траје, ево већ више од пола века, можете да нам кажете нешто више о узроцима трагедије у којој се нашао наш народ?

– Свакако да у тим несрећама које човека сналазе постоје да кажемо, макар, две стране и два узрока. Један је онај што од њега зависи, јер заиста да смо и ми онакви какви би требало да будемо и какви су били наши преци – у свему честити и како ваља, онда би нам и ове невоље у многоме лакше биле, или би нас мимоишле. Али постоји и друга страна која нам говори да смо кроз векове страдали и зато што смо то што јесмо – православни. Треба имати у виду да је од седмог века граница Београд – Драч, била граница између источног и западног царства, између источне и западне цркве.

Ни ми нисмо постали православни икоме за инат или ћеф, што се каже, већ зато што сматрамо да је то начин на који један православни Србин треба да живи и поступа. Е сад, од нас зависи да оно што је код нас лоше исправимо а даље ће онда учинити Бог, ако буде имао коме! А да ли ће имати коме то зависи од свих нас. И од мене и места на коме сам, од места на коме сте и ви и сваки од нас. Да будемо заиста оно што треба, народ Божији и људи Божији као што су и наши преци били.

– Да лије oвo што нас је снашло заправо казна Божија због нашег безбожја u свега што смо учинили против Њега или постоје и други узроци наших несрећа?

– Ми треба да обратимо пажњу на наше грехове и слабости које зависе од нас и да гледамо како да их се ослободимо, јер су у нашој моћи и то нам је дужност. Каже лепо Апостол Павле ако нас Бог кажњава, Он нас кажњава да не бисмо били осуђени заједно са светом. Ако страдамо због тога што смо то што јесмо тј. православни Срби, нека је слава Богу да носимо Његов крст, е о томе се ради, да никад не жалимо што на томе путу, носећи свој крст, имамо дабоме и тешкоћа и мука и страдања. Да није било страдања Сина Божијег наш би живот био бесмислен. И ти злочинци, и они имају своје муке и тешкоће али их нису свесни. Нису свесни пута који их води у пропаст, али ми морамо бити тога свесни и трудити се да тим путем никад не идемо.

– Упозоравате на опасност беле куге и зло абортуса (утробног чедоморства), апелујете на обнову породице. и породичног живота…

– По Јеванђељу, по вери нашој, човек је личност од самог зачетка. Живо биће које треба да узраста као што дете узраста, па и човек у извесном смислу, ако не више телесно, а оно духовно. Да је јајна ћелија део материног тела и сперматозоид део очевог – то стоји, али само док не дође до оплођења. Када до тога дође више то није део ни материног тела ни очевог, већ је то посебно биће. Зато је за нас Хришћане абортус убиство – убиство невиног бића и то од кога!? Од својих најмилијих и најрођенијих!

Зиам ја и схватам, иако сам калуђер, да је у данашње време у овим тешкођама политичким и економским веома тешко подизати децу, али то је тешко и за друге. Е сад, ако човек не буде имао на уму тај принцип и ако буде саможиво угађао само себи да му буде што лакше и да га се не тиче више ништа, онда ми немамо куда. Бог је човека обдарио као слободно биће и вољом и разумом и осећањем. Али слобода не може опстајати без одговорности. Да ли ћемо ту слободу схватати са одговорношћу или ћемо гледати да живимо неодговорно, без имало осећаја за друге, чинећи нас или људима или нељудима.

Једна жена, мајка, тамо код Смедерева, причала ми је да има сина, ожењеног. Он и снаја раде у Швајцарској. Дошли на одмор и свекрва he снаји рећи: „Сна’о, па како је, шта ви радите, побогу, па без деце сте? Па шта ћу, вели мама кад их он не жели. Како не жели? Лепо, каже: Шта ће нам деца! Идемо где хоћемо, комотни смо и радимо шта хоћемо. Овако би морали да их вучемо и да имамо бригу. Ама, вели јој мајка, проћи ће и ваше, иди ми – дођи ми, па ћете после хтети, али их неће бити. Па шта ћу ја кад их он неће? Шта ћеш? Кад зачнеш ћути, а кад буде шести месец шта ти може? Видите докле смо ми догурали!

– Упозоравате и вапијете да треба личним примером да постидимо све лакомости, бестиђе и простаклук који се промовише на многим јавним местима, док нам најрођенији гладују и страдају. Шта чинити?

– Знате, та вредност сваког појединца, која је у Јеванђељу толико истакнута и толико суштинска и битна, веома је важна. Као у једном организму у коме је ћелија основна јединица живота. Ако је реч о канцерогеној – рак ћелији, она ће се развијати на рачун ћелија око себе и тако ће их уништавати уништавајући читав организам па тако на крају и саму себе, али она тога није свесна. Али ми морамо бити свесни да смо важна ћелија у телу једног народа и телу човечанства. Ако један орган у телу врши функцију, за коју је оспособљен, имајући у виду опште добро организма, тај ће организам напредовати уколико је и осталим органима добро.

У Старом Завету имамо пример да Господ шаље три Анђела да униште Содом и Гомор, градове на југу Мртвог мора у којима се народ искварио. Анђели свраћају код Патријарха Аврама и откривају му намеру. А у Содому је становао његов синовац Лот. Аврам ђе да каже: рећи ћу једну реч Господу, можда тамо има педесет праведника па зар да буде праведнику као грешнику? Господ обећава да ће поштедети град ако у њему нађе педесет праведника. Тај број се спушта на 40, 30, 20 и на крају 10. Ето видите какав је значај појединца. Да се нашло педесет праведника Господ би поштедео читав град. Ја верујем да данас у сваком граду има десет праведника, иначе у супротном нестаће и нас као и њих. Али, то исто важи и у супротном – због греха једнога можемо страдати сви. Као што страда читав организам од једне рак ћелије.

Тако је било и кад су Јевреји освајали Јерихон и кад је Господ наредио да се из плена не сме ништа узети, да је све проклето. Један човек се превари и узе један плашт вавилонски м једну шипку злата и не знам колико сребра и закопа то у свом шатору. Исус Навин који је тада био старешина јеврејског народа шаље три хиљаде војника да заузму један мали град. Међутим, они су претрпели ту пораз. Војник који је преживео јавља то Исусу Навину. Господ их упозорава даје то због греха у народу. Онда он (Исус Навин) сазива представнике дванаест племена, пада сумња на једно племе, па на уже заједнице, на породице и онда на сваког појединачно. Дошавши до оног човека Исус Навин га упита: „Сине шта си учинио?“ „Преварих господару, узех из плена један плашт, једну шипку златну и неколико сребра“. Исус Навин му се обраћа: Шта уради, па ти си омео цео један народ“.

Видите шта значи вредност честитог човека за цео један народ и како, с друге стране, може бити погубан грех једнога за многе. Треба се трудити да се нико од нас не нађе међу тим једним злим, или да буде у оних неколико праведних али у броју мањем од потребног. То зависи искључиво од нас независно од прилика и неприлика. Тако сс ми често изговарамо за злодела која чинимо тешким временима, а наводно то не би чинили кад би се она променила. И у најбољим, најсретнијим временима може човек да буде ништак, нечовек, а и у најтежим да остане човек.

– Шта значе стална упозорења Патријархова да је најважније да у овом, смутном, времену останемо људи – останемо народ Божији?

– За човека заиста верујућег у свакој прилици може да буде поука кад види људе који чине оно што је добро, што је по вољи Божијој – кад може он, од исте смо крви и тела и чак истог језика – зашто ми не можемо? Дакле, то нам је подстицај, да будемо онако као што ваља. Ако видимо људе који греше, који зло чине и ми то осуђујемо – шта ће тек бити ако ми то будемо чинили, на шта нас и упозорава ап. Павле. О томе и Св. Пахомије Велики поучава када каже: „Ако вас неко увреди, или вам нанесе неку пакост – ти кажи себи: ево пружа ми се прилика да добијем сребрни новац, ако се уздржим без гњева и ако му одговорим на миран начин. Ако поред тога увреда буде нешто крупнија и тежа – ти кажи себи: ево ми се пружа прилика да добијем златан новац – златну награду од Бога – тако да ћеш ти у сваком случају бити на добитку тамо где би други изгубио. За нас је, дабоме, и реч Господња, она прича о блудноме сину значајна, јер нам показује какву корист духовну ми можемо имати и од невоља и тешкоћа које нас снађу. Док је био у обиљу и с новцем који је од оца добио, он није мислио о суштини живота. Кад је изгубио све и почео да гладује, онда вели дође себи. Пре тога нисмо при себи него лутамо по свету. Дакле, ако смо мудри и у тешкоћама и невољама, можемо извући духовну корист.

Разуме се да су још и Адам и Ева згрешили што су помислили да могу на лак начин да буду као Бог. Христос од нас тражи: „Будите савршени као што је савршен Отац ваш небески“. Али за то треба труда, узрастања у свему добру, а не – поједеш воћку и механички постанеш као Бог. Дакле, наш однос према Богу је у већини механички, а требало би да наш однос према Богу, према нашој вери буде и моралан. Ово спољашње, механичко, треба да буде само пројекција оног унутрашњег, али је de facto код већине наших верника присутна само формалност. То вам је као један рам који је остао без слике. Свакако да рам има свој смисао, да даје сличи чврстину и стабилност, али ипак је најважнија слика. Имати рам, а слику изгубити или је издати, то је у сваком случају несрећа.

– О радости подвижничког живота:

– Свакако да је, као што каже ап. Павле, по науци Христовој: Ја бих, да сви буду као ја (тј. као апостол Павле, који није живео у браку), али Бог је дао једнима овако, другима онако. Онај ко своју девојку (кћерку) удаје добро чини, али ко има снагу и вољу да се не удаје – боље чини. То нам објашњава и св. Атанасије Велики говорећи да је брак Св. Тајна и да они који су у браку могу да се спасу. Они могу узрастати и донети рода и по 30 и 60. Али они који су ван брака, да би Богу угодили, могу донети и по стотину. И Св. Јован Златоусти упоређујући живот монашки и живот у браку: као кад би се, вели, два младића истих година и исте снаге утркивали, с тим што би један од њих имао џак од 30 кг. а други био без тога. Који би се брже кретао и који би даље стигао? Свакако, онај без терета. Жели се рећи да ће онај ко живи у браку, по речима светитеља, имати муке телесне. Разболи се жена, разболи се дете, увек неко недостаје. Дакле, пуно времена и снаге се троши на оно „што је од овога света“. Онај ко је без тога, монах, може све своје снаге и време устремити ка достизању Царства небеског и прослављању Бога. Свакако, ово подразумева напор, труд и подвиг. Ако на овом путу доживи пад – његов (монахов) пад ће бити још тежи и већи.

То што су родитељи у наше време апсолутно против монашког живота своје деце, овде наравно под децом подразумевамо зреле особе које знају чега се одричу и шта прихватају, то можемо да схватимо. Било је и хришћана на веома високом духовном нивоу, који су опомињали своје синове и кћери који су се одлучивали за манастире – да ли ће моћи да издрже. С друге стране, монаштво треба да је смрт за овај свет. Е, сигурно да је родитељима, поготову данас када имају 1–2 деце, тешко и да нису кадри и спремни да разумеју ту жртву ради Царства небеског. Имао сам прилике да разговарам са тим младим људима који дођу у манастир и чији родитељи су ме често молили да утичем на њих да се врате кући. Један отац и мајка који су високи чиновници, кажу ми: Имамо две куће и коме ћемо оставити све то када нам је он отишао. Кад сам са њим разговарао каже ми: Па добро, а да ли су они мене питали кад су све то градили? С друге стране, морамо бити обазриви. Ако млад човек у одушевљењу крене тим путем, па се још на брзину и замонаши, а онда види да је пренаглио… Е, ту је онда опасност. На путу добром треба до краја издржати. Не вреди дођи ни до пола, ни до пред крај, а не учинити онај последњи корак. Игуман и братија су ту да искушенику пруже да он види шта је то монаштво: да ли он може то да прихвати, или је под монаштвом замишљао нешто сасвим друго. И ако виде да он то није схватио, да га посаветују да се врати у свет. Зато и постоји искушеништво, да он буде испробан – дакле, да он и себе испита, али и да други њега испробају у смислу да ли он схвата да треба целога себе да преда на том путу за Царство небеско.

– Ваша Светости, шта би сте на крају поручили свима нама који, изневерени од многих, нетремице ишчекујемо Глас Цркве. Многи су склони да критички примете како би Црква заправо требала да буде пуно агресивнија.

– Пре неколико дана прославили смо празник Воздвижења Часног Крста – Крстовдан. Он нас подсећа на речи Христове „Ко хоће да иде за мном, нека узме крст свој и иде за мном.“ Али Тај који нам је то рекао, најпре је узео крст свој на своја плећа и узнео га на Голготу. На њему је разапет и умро. Он зна тежину и муку крста и моћан је да нам олакша ношење нашег крста, али ако и ми учинимо оно што можемо.

Дакле смисао је нашега живота да идући за Христом будемо спремни и на крст. Да смо ми уз Господа и Он уз нас, па нека буде шта ће бити. И земљотреса и бомбардовања.

Што се тиче оптужбе да Црква није агресивна она и не сме бити таква. То могу да буду разни сектанти, разне политичке странке, атеисти и други у свету. Али Црква никада и ни по коју цену! То не значи да треба да будемо пасивни. Да се бранимо од зла, него шта, али само као људи. Христос нас оиомиње да нема веће љубави од оне да ко живот свој положи за ближњега свога. А онај који полази да брани истину, правду, слободу свога народа од агресора, он дабоме, није злочинац, и та одбрана је благословена.

То је порука и Св. Саве и свију светих из рода нашега. И мученика и новомученика широм васељене православне. Мм смо сада ти које је Бог послао у ово време да представљају род српски и веру Православну. Да ли ћемо их представљати онако како доликује потомцима оних предака који су били кадри и у ропству толико да издрже, а да остану и буду људи и у миру и у рату, људи свагда, нељуди никада! Е, о томе се ради. Угледати се увек на Бога. Он није кадар за насиље. Бог је неспособан за лаж. Али грех, лаж, насиље – то није моћ, то је немоћ! Схватате ли ви то! Бог не може спасити онога који то неће.

Предраг Цветковић, „Жички Благовесник“,

Јануар 1999. године.

Јутро је у Београду, који изнурен од неспавања, узнемирен од завијања сирена, мамуран од бенсендина, изморен од бивања у подрумима и склоништима минуле ноћи, несрећан и депримиран због најновијег чина агресорске НАТО – алијансе – рушење старог моста на Дунаву код Петроварадина – трља сањиве очи. Четвртак је, први априлски дан. Јутро мирише свежином, кукавица се огласила на старом кестену испод зидина Калемегдана, ваздушна опасност још није прошла, а ми се упућујем опрема Патријаршији на договорени интервју. У једном од најтежих тренутака у историји српског народа, када још увек не верујемо да је 19 најмоћнијих земаља света кренуло на један мали народ, када смртоносни и разарајући пројектили „засипају“ наше градове, села, децу, бебе, њиве, фабрике, мостове, а ми још увек не схватамо да JEСМО У РАТУ, правом правцатом – када су емоције узбуркане а адреналин расте, по мудре и смирујуће речи, речи поуке и охрабрења, отишли смо код патријарха српског, господина Павла. Те речи упућене су онима, како Његова Светост рече, који имају уши да их чују. Наиме, и раније је говорио, саветовао и упозоравао, али, мало беше оних који чуше и разумеше…

Његова Светост, патријарх Српски г. Павле недавно је у обраћању нацији по избијању агресије, поред осталог рекао да је одбрамбени рат, који смо присиљени да водимо, праведан рат. Тако учи Еванђеље. Али, одмах су се нашли противници ове тезе, иако бомбе свакодневно падају… – Једна ваша колегиница, немачка новинарка, питала ме је да ли постоји праведан рат. Пример кроз који сам јој објаснио је из предисторије хришћанства: сатана се дигао против Бога и анђели, који су остали уз Њега, предвођени Арханђелом Михаилом, бранише се и победише сатану. Јасно је да другог пута није било. Тако је сада и нама наметнут рат. Зато је тај наш рат праведан јер је одбрамбени. Не нападачки ни освајачки. Исус каже: „Нема веће љубави од те да неко положи живот свој за ближњег свог“. Онај ко иде у одбрамбени рат за своје, има Божију благодат. За нас, који бранимо своје, и не помишљамо на туђе, овај рат је одбрамбени, па је зато и од Бога благословен.

Део Шиптара је себе прогласио војском. Када та њихова војска напада, наша војска мора да се брани, да им се супротстави. Оно, јесте, има њихових спаљених кућа, избеглих из њих, што странци стално истичу, али заборављају да се из тих кућа пуцало на наше војнике.

– Ви сте 34 године били на Косову. У чему је суштина косовско-метохијског проблема? Коja је његовa генеза, јер, сигурно, он не датира од јуче, нити током последњих 10 година?

– Тај проблем постоји још од Призренске лиге 1878. године. После Другог светског рата један број Албанаца на Косову и Метохији вршио је притисак и терору правцу „етнички чистог Косова“, Косова и Метохије без Срба. С друге стране, под видом политичке емиграције, примане су на Косово и Метохију целе породице из Албаније. Србима који су 1941. протерани и избегли са Косова, комунистичке власти нису дозвољавале повратак. Поред тога, високи наталитет код Шиптара снажио је повећавао њихов број на Косову и Метохији. Наталитет и код Срба на Косову био је највећи код Срба у бившој Југославији, али не онолико као код Шиптара. Питање наталитета, пак, није само биолошко и етничко – хоће ли нас бити или не бити. Него питање морално. Шта је управо смисао и циљ нашег живота? Је ли то уживање или стицање богатства, или власти, или славе овога света? Или је то, по речима Св. Василија Великог „стицање блаженства у непролазном Царству небеском“.

– О проблему наталитета код Срба било је речи и у Божићној посланици. Шта Црква може, на који начин да помогне, поучи, призове памети како младе, тако и оне на власти, који би морали да сагледају проблем и олакшицама у другим видовима помоћи стимулишу младе да имају више од уобичајено – једног детета? Или – ниједног!

– Зашто је Господ створио мушкарце и жене и какав је смисао сексуалног инстинкта? Док су остали инстинкти дати ради одржавања живота појединаца, полни инстинкт је дат због одржавања врсте. Наравно, пуко продужавање врсте без оплемењивања у виду љубави, није била Божија намера. То би личило на просто репродуковање као код животиња. Суштина брака, али и дужност супружника, јесте да иза себе оставе потомство. Богу су мили они који узајамну љубав, склад, преносе на децу. И она ће на своју. То је велика обавеза, од које многи беже. Таквима је смисао овоземаљско уживање. Они не размишљају о животу на небу. У Царству небеском нити се жене нити удају, него су као анђели. Муж ће знати жену и жена мужа, али не по земаљским односима. Основни услов да би људи ово схватили је да упознају еванђелску науку и њоме живе. Тиме ће бити једни другима и ближи и сложни, не у злу него и у добру као разумна и слободна бића.

Нама Бог није дао мач или пушку да присиљавамо људе да нам приђу, да постану хришћани. Нама је Господ дао реч. Ко има уши и жели да чује – чуће. То је наше оружје. Пут Божији није лак. Али је частан. Он подразумева непрекидну борбу са самим собом, са страстима, са неправдама, сатаном. То је, уз муку, пут љубави. Према себи, ближњима, свему живом, па и према непријатељу. Награда на крају пута је она вечна, небеска слава у Царству Божијем. Они, који славу земаљску, сласти и страсти овоземаљске, гордост, среброљубље, грабеж, мржњу, претпостављају оном првом, никада неђе сазнати колика је радост у души онога који је на Божијем путу. Неће спознати ни каква, ни колика награда га чека у Царству небеском за све овоземаљске муке и страдања. Да не говоримо колико би свет био бољи и лепши када би се људи више окренули Богу.

– Ваша светости, народ већ годинама jegeједваa саставља крај са крајем, крвари на Косову и Метохији, несигуран је на улици, на послу, лако побољева, плаши се сутрашњег дана… Сада нам и бомбе падају на главу. Да ли нас то Бог кажњава за неке наше грехове из прошлости, или зато што и данас живимо кршећи већину Божијих заповести?

– Има ту свакако наше кривице. Погледајте ту безобзирност, алавост појединих људи да се ушићари на муци другог, да се заради по сваку цену, да се искористи други. То је велико зло, несрећа. Нема свести о целини интереса нације, нема страха од грехова и Бога.

– Зашто ми величамо херојску смрт, а не живот?

– Синко, није тако. Христос, безгрешан, свесно је из љубави према људима, преузимањем њихових грехова, омогућио целом хришћанском роду управо живот вечни. То његово страдање осмишљава свако наше страдање на Његовом путу. Када тога не би било, онда би ми поступали као звери, а онда долази Мојсијев закон одмазде: око за око, зуб за зуб. Постоји принцип, који уводи Христос: ко те удари по десном образу окрени му и други. Који хоће да ти узме хаљину, подај му и кошуљу. Е, видите, ту сад ДОБРО преузима иницијативу. Док је по Мојсијевом принципу била иницијатива на страни онога ко је први учинио, а на теби обавеза да му вратиш истом мером, сада је иницијатива на теби, односно ДОБРУ у теби. То је први степен Христове науке; љуби непријатеља свога, молите се Богу за оне који вас гоне и чините добро онима који вас мрзе. Будите синови Оца вашега који је на небесима јер Његово сунце сија и добрима и злима. То можда изгледа као пасивност, али – није! Напротив, то је активност! Не дај да те победи зло, него победи добрим зло. Христос, разапет на крсту, док му се светина около руга, моли се Оцу: „Опрости им Оче, не знају шта раде!“ То Његово страдање и заповест о љубави чак и према својим непријатељима, није емоција. Рецимо, иде злочинац према мени са маљем, ножем да ме коље, а ја ширим руке: Где си брате? Не, наравно. То је свест о томе да тај ко зло чини не зна да зло чини, да срља у пропаст а ми то видимо. Суштина је у нашој жељи да и он сам схвати да зло чини, да се покаје и спасе. Али, само добровољно. То је суштина. То је суштина Христовог страдања за нас.

– А зашто српски народ стално има проблема са истином. о себи, са доказивањем истине, мада се она, по дефиницији не доказује, са борбом за правду, неразумевањем других?

– Христос је својим ученицима рекао: „Ево вас шаљем као овце међу вукове!“ Бити човек у сваком времену, у сваком друштву, је изузетно тешко. Свако ђе гледати да вас искористи, да вас исмеје, да вам подметне ногу… И сами сте се сигурно уверили у то. Е, сад, Христос нас не шаље међу вукове да би нас растргли, већ да би вуцима својом вером, својим поступцима показали шта значи бити овца Христова. Да понекад вука преобрати како би схватио да оно што ради није добро, да се покаје и поклони Христовом стаду. Али, постоји и опасност да се овца, немајући довољно вере а имајући у виду чињеницу да се међу вуковима опстаје само ако си и сам вук, полакоми и крене за вуковима. Да папке претвори у канџе, научи да урла и постане вук. „Будите мудри као змија, а безазлени као голубови!“ Змија је мудра јер чува главу. Иако јој одсечеш реп, сачувала је главу. Мудра је јер избегава вешто све опасности. Голуб је принцип безазлености, доброте. Дакле: ум даје светлост, он је наше унутрашње око, али је он хладан. А доброта је топла, али слепа. Е, успостављање равнотеже у развоју ума и доброте је суштина. Иначе, ум без доброте прелази у злоћу а доброта без ума у глупост. Ми страдамо зато што идемо тим Христовим путем. Мислим да нам још увек фали равнотежа између ова два принципа. Често смо се понашали као голубови, не схватајуђи да живимо у времену у коме има много више змија него голубова.

– Бојим се да ће наш народ тешко да схвати…

– Показаћу вам то кроз пример. Две жене се породиле истовремено. Била је ноћ. Једна од њих, незгодно спавајући, угуши своје дете. Када се пробудила, видела је шта је урадила. Досети се и замени децу. Оној другој подметне своје мртво дете, а себи узме живо. Када се ова друга пробудила и видела мртво дете поред себе, стане ону другу оптуживати да јој је она узела дете, да мртво дете није њено. Спор доспе до мудрог цара Соломона. Он саслуша обе жене и нареди да се живо дете преполови и пола да једној а пола другој жени. Права мајка тада рече: „Господару, подајте њој дете!“ Мудри Соломон прозре ову другу жену и дете врати мајци. То вам је прави пример за хладну мудрост, али и правду и доброту. Дакле, ко има уши да чује, чуће, а ко има уши да га, како апостол Павле каже, чешкају по ушима, односно да чује само оно што му прија, нека га.

– Сигурно је да је прави пут обожења – увођење веронауке.

– Јесте. Ми већ годинама тражимо од власти да нам дају простор и одреде време у школама. Ми желимо да настава веронауке буде факултативна. За оне који. како већ више пута рекосмо, хоће да чују. За децу чији родитељи желе да им деца уче о вери, души, духовности, али и за одрасле који имају добру вољу да сазнају оно што нису могли раније. Никако нисмо за то да веронаука буде обавезна за све. Било би то једнострано. Јер Господ никада ни на шта не присиљава. Апостол Павле каже: „Све ми је слободно, али није све на корист!“ Стоји да смо ми земаљски, да смо тела. Али, нисмо само тела и само земаљски. Једноставно је и кад бисмо рекли: „Шта тело, само за душу брини!“ То је полуистина која се представља као цела истина и она је опасна, јер је окренута тако да се има утисак да је цела. А то је опасније од лажи јер су у ње кратке ноге. Дакле, права истина је да јесмо тела, али нисмо само тела: јесмо душе, али нисмо само душе. Подајте цару царево а Богу Божије. Никад се није десило да је Бог тражио оно што је царево. Он је рекао: „Подајте цару царево“. А обрнуто – да је цар тражио оно што је Божије, тога је било и биће. Наћи и одржати ту границу није лако.

– Недавно сте боравили у Трсту, Љубљани и Загребу. Срели сте се са председником Словеније Миланом Кучаном, премијером Јанезом, Дрновшеком и председником Хрватске Фрањом Туђманом?

– Ишао сам по пастирској дужности да посетим војнике, разговарам са њима, да се подржимо у добру. А онда сам посетио и представнике власти…

– Како је то изгледало, поготову што су скоро сви донедавно били атеисти и религију сматрали „опијум, за народ“? У међувремену су се променили. Такав би тренд…

– Па, добро, био сам ја и код Тита. Многи од њих схватају да Црква има вишеструки значај – историјски, културни, уметнички, и, нормално, верски. Не спорим да је ту с њихове стране било политичких разлога. Мој интерес је да онолико колико могу, олакшам живот православним верницима.

– Има ли наде за повратак Срба избеглих из Хрватске својим, кућама?

– Има. Али, прво морају да се врате свештеници. Неће то бити ни лако ни брзо.

– Ваша светости, они који Вас добро познају кажу да је ваша молитва јака, да сте јој потпуно посвећени, а да сте при том изузетно скромни. Монашко-испоснички…

– Далеко сам ја од такве оцене. Могу да кажем да сам ја узрастао са молитвом и да сам стигао дотле да је вршим као своју дужност, као љубав. Кажу ми да се јавим тад и тад у цркву и има да се јавим и готово! А она молитва која потиче из дубине душе то је она велика, права. Највећа хришћанска врлина је љубав. Наша вера у тренутку када непосредно угледамо Господа прећи ће у знање. Наша нада ће прећи у остварење: Добили смо Царство небеско. А љубав нема у шта више да се претвори. Љубав је највиша врлина. Све друго што човек дели са другима смањује се осим љубави. Што је више дајете, више је имате. У њој има места за све: родитеље, децу, супружнике, за све људе, чак и непријатеље.

– Били сте у Девичу, манастиру који је потпуно отсечен, налази се поред дреничког краја, најмилитантнијег, одакле је cвe кренуло, где је формирана тзв. ОВК. Како је то изгледало?

– За Нову годину био сам у Пећи. Одлучио сам да покушам да одем у Девич, јер је нашим сестрама тамо најтеже. Игуманија, две монахиње и ја кренули смо манастирским фићом. Дошли смо до села Лауше, које се налази са једне, док је манастир са друге стране брда. Ту нас зауставише. Изађоше из „мерцедеса“ у црно обучени млађи људи. Један има аутомат. Упиташе ме: куд идем, ко сам, имам ли дозволу да могу прођи Дреницом. Кажем да идем у Девич, да сам ту био 34 године, да сам поједине од њих ту замонашио, па, пошто су сестре тамо саме, немају ни духовника ни једно мушко, идем да видим како им је, треба ли им што. Рекоше да сачекамо мало. Дође други аутомобил, изађоше три официра, потражише легитимацију и питаше: Ко сам, куда идем и зашто? Одговорих исто што и онима пре. – Видех ли ја попаљене куђе Албанца у Лауши? – Видех. Био сам 34 године епископ у Призрену, па знам кад су многе од њих грађене. Живесмо у миру и Срби и Албанци и други, а ево у какву несрећу дођосмо. – Све су учинили Срби злочинци и побили толико Албанаца. Ето, кажу, да пођемо, близу Девича је гробница побијених Албанаца. – Нисам, рекох, дошао да идем на гробове ни Срба ни Албанаца, већ да обиђем монахиње у Девичу и Богу се помолимо. – Знамо, рекоше, ви стално говорите о светињама Косова. А ово је наша земља, ми у њој живимо. Ми смо дошли и ради вашег обезбеђења, јер је наш народ огорчен злочинима које нам врши српска војска, па може бити свашта. – одговорих: За нас су Девич, Дечани, Грачаница светиње, ако за вас нису. А ја овде нисам дошао ни за какву провокацију. Молим вас, да ли ја могу проћи у Девич или не могу? На крају нас пустише с тим да сутра ујутру изађемо из Девича…

– Граната је пала на 50 метара од Пећке патријаршије, а Грачаница је оштећена. Више пута је била намети. Нико из УНЕСКО-а се није огласио иако је под њиховом назови заштитом. Срби из Грачанице полако беже. Да ли је још нека светиња од 1600 српских цркава и манастира, колико их има на Косову и Метохији, оштећена?

– Девич је незнатно страдао, али је оштећење већ поправљено. Страдао је и конак манастира Свети Врачи у Зочишту код Ораховца, али је и то санирано…

– Али је ОВК киднаповала монахе. Додуше, на кратко, па су их вратили…

– Да. Оштећена су и врата на манастиру, али су монаси све то брзо поправили. Тамо, око Велике Хоче, Ораховца, Малишева, много је отетих Срба још у јулу прошле године. Постоје спискови, али се ништа не зна о њима. Остале су жене и нејач, па је то велики проблем. Молим се и за њих све мислећи ко ће сада да их заштити.

– Ваша светости, шта бисте на крају овог разговора, у овом тешком тренутку, поручили свом народу?

– Да на овом Божијем путу правде и истине истрају до краја. Мир је потребан свим народима на Косову и Метохији. Они тамо заједно живе вековима, тако би требало и даље да чине. Као људи. Земље има довољно за све. Треба да је обрађују а не прекопавају рововима и бункерима.

– У овом тренутку, дужност је свакога да брани своју земљу… Да ли пркосом, као што видимо дa неки чине?

– Не пркосом. Слобода је изнад пркоса. Пркос је кратког даха. По оној Марка Миљанова: „јунаштво је када браниш себе од непријатеља, а чојство када непријатеља браниш од себе“. Треба бити јунак, али не улудо, већ паметно. Треба жалити и те Шиптаре који су прижељкивали бомбардовање. А бомбе падају и по њима. Бомбардовање су прижељкивали и Хрвати. Сви су били за бомбардовање, па ма шта да се њима деси. А ја велим да ваља бити човечан увек. Треба се бранити, али човечно.

– Хвала и Христос Воскресе!

– Ваистину воскресе!

Зоран Марковић и Гордана Јанићијевић,

„Дуга“ Април, 1999.

– Живимо у тешким временима, опхрвани пољуљаним моралним и вредносним нормама. Колико вера може да помогне човеку и породици уопште, да сачува ментално и духовно здравље?

– Знамо да је породица основ целокупног друштва. Ако је здрава породица и друштво ће бити боље, здравије и онакво какво треба. Разуме се да то зависи и од времена у коме смо. Али човек не сме да буде само пасивни рефлекс прилика и неприлика. Он је биће које може да дејствује. У том погледу, породица мора да створи основицу за будућност – да генерације одрастају у добру. Кад човек почне криво, баш као што дрво криво расте, ожиљци остају. Православна црква никад није на силу или на вештину, манипулишући еванђеоском науком неког жедног преводила преко воде. Она је ту да опомене, да поучи, да изнесе јеванђелске истине и да их чује онај ко хоће да чује. Човек је слободно биће, а слобода у себе укључује и одговорност. Нема слободе без одговорности, као ни обратно – одговорности без слободе. Треба учинити бар оно што се може, што Црква проповеда, па ће онда и потомству бити лакше – биће спремније да дочека тешкоће. Бог је човеку, поред других дарова и одлика којима га је одликовао, поред ума, срца и воље, даровао слободу воље. То је оно што човека чини личношћу. Одговорност без слободе била би недостојна Бога, а слобода без одговорности била би недостојна човека. Где ћемо се наћи, то у крајњој линији зависи од нас самих, од наслеђа, од породице, од времена и друштва у коме живимо. Од нас зависи да ли ћемо поступити као људи или као нељуди. М у најбољим приликама човек може да изгуби и образ и душу.

– Обичаји, навике народа су умногоме јачи од Цркве и њених канона. То се посебно огледа на породичним славама, затим на сахранама. Има ли Црква снаге и начина да се бори против тога?

– Како вера расте тако сујеверје пада. Ми смо у историји, и у овој новијој, имали таквих тешкоћа да наши верници, бар они номинални, немају појма о суштини своје вере. То је као рам из кога је слика нестала. Рам има свој смисао, али слика и без рама постоји. За Божић ће бити слама, бадњак, чесница и једење и пијење, за Славу колач, свећа, панаија – једења и пијења, за Васкрс шарена јаја и опет једење и пијење. Као да су суштина и смисао празника у једењу и пијењу. Е, што смо дошли на ове гране има више узрока. Прошли смо кроз једно време марксистичко-материјалистичког става који је ширен у школи, на факултету, преко средстава јавног информисања и ту је измештена и испражњена духовност и човек се неминовно вратио оном, најпримитивнијем. Црква није политичка организација. Она нема неко оружје, па ни средства да присили. Христос нам није дао мач, него нам је као оружје дао речи, да проповедамо јеванђеоску науку ономе ко хође да чује и да је прими. Хришћанство није само наука која може да се научи напамет. То је наука којом се живи, која се уводи у живот да бисмо је боље разумели. Е сад, што смо ми у својој историји имали мало таквих прилика – *један, па други светски рат, па ове несреће… Не желимо да слабости и индоленцију нашег свештенства оправдавамо само тиме, али има и тога.

– Годинама се прича о увођењу веронауке у школе. Да ли Црква има професорски кадар који би, у ери компјутера, науку о Богу приближио младима?

– Човек је и тело и душа, према нашој вери. Црва никад није била против онога што се учи у школама, на факултету… Али човек није само овај свет, по нашој вери он је и душа и њега очекује и царство Божије. Христос каже: ‘Човек не живи само о хлебу него и о свакој речи која излази из уста Божијих.“ Једностраност је и велика несрећа, као и кад се полуистина прогласи целом. Човеку је потребна и духовна храна, а то је реч Божија. Какав смисао има овај живот, шта је са смрћу и шта ће бити после смрти? Млад човек треба да учи оно што је за овај свет, али да не заборави да постоји и онај, вечни. Црква од власти тражи да се уведе веронаука у школама, али факултативно. Тражити да то буде обавеза за све, значило би, као у материјалистичко доба, присилу. Једностраности и полуистине су опасније од лажи. А ми смо склони полуистинама. У Републици Српској је пре три године уведена веронаука. Лане је спроведена анкета међу ђацима. Желели смо да видимо како они доживљавају и сагледавају веронауку. Било је 16.000 одговора. Запамтио сам да једна девојчица седмог разреда пише: „Веронаука је добра ствар, сад видим и сазнајем оно што нисмо учили у школи, али требало би да се уведе и за наше родитеље, па и за неке бабе и дедове.“ Један дечкић је рекао: „Веронаука је добра ствар, али је вероучитељ рђав човек“. Деца су искрена. Не може се говорити једно, а да је то у супротности са животом. Раније нисмо имали кадрове, а сад они већ пристижу. Потребно је само да добијемо простор и време.

– Данас, кад су заказале многе друштвене институције, колико Црква може да учини да нам млади одрастају у здраве личности и нађу се на правом путу?

– Опет кажем, основ је породица. Дете већ својим рођењем поприма оно што му она пружа, а већ до треће године личност му је формирана. Ако су мајка и отац у моралном погледу изграђени могу да покажу детету ту другу страну – тај прави пут. Ако мајка каже: „Ако ја нисам проживела, проживи ти’, разуме се, онда уживање долази као смисао и циљ живота уопште. Марксистичком учењу да морамо да створимо рај на земљи краја нема. Какав су рај створили осетили смо. Апостол Павле не дозвољава да жене у Цркви подучавају. Али, оне то треба да чине у породици, која је домаћа Црква. Кад у кући буде све како треба и потомство ђе бити сачувано од искушења. Не желим све да пребацим на мајку, оца и породицу, али је на њој велика одговорност. Црква у том правцу иде и то стално говори. Живео сам 34 године на Косову. Тамо Албанци имају највећи наталитет у Европи, већи него у Албанији. А код нас? Разговарао сам с једном интелектуалком, Српкињом, која има двоје деце, и која је отишла лекару због абортуса. У чекаоници лекарка Шиптарка, пита једну своју сународницу колико има деце, а ова каже – петоро. Да родиш још два Скендербега, саветовала јој је докторка. И тако редом, свакој од пацијенткиња је говорила да роде по још неколико Скендербега. Кад се обратила овој нашој и чула да има двоје деце, рекла јој је: „Хајде и ти да родиш још макар три Скендербега…“ Наша жена се тргла и одговорила: ‘Ja ћу још три, али Краљевића Марка“. Требало је да је Шиптарка мало продрма па да јој кликер проради и да схвати шта јој ваља чинити. Кад би ми, Срби имали наталитет макар близу шиптарском, а они близу као ми, питање Косова се не би постављало. Неће у свету да знају шта је било или шта нама значи Косово. За њих су Албанци већина и готово. Разуме се, није жена фабрика за рађање деце, али мора да је води морални моменат по Јеванђељу, који је најбитнији.

– Помињали сте у неким својим беседама зло које верницима прети од многобројних, све агресивнијих верских секти. Шта Црква чини да заштити од тога своју духовну децу?

– Увек је, знате, питање смисла и циља живота основ. Кад се то питање реши, онда све иде лакше. Разуме се, увек има времена за неке исправке. Један млад човек пита Ајпштајна, имајући поверења у његова научна достигнућа, какав је смисао и циљ људског живота. Ајнштајн одговара: „Имати одговор на ово питање значи бити религиозан“. А у својој књизи „Моја слика света“ Ајнштајн пише: „Човек који не би схватао да његов живот и живот његових ближњих има циљ и смисао, не само да би био несрећан, него једва способан да живи“. О циљу живота говорио је и Св, Василије Велики, велећи: Тим питањем бавили су се и стари грчки филозофи“. Једни су сматрали да је циљ живота уживање, други да је то стицање богатства, трећи су га видели у слави уметничкој, научној, спортској, четврти у стицању власти м ономе што она пружа. А ми сматрамо да је циљ људског живота стицање овде, на земљи, бесмртног живота у Царству небеском. Кад човек реши то питање онда све друго иде лакше.

Младом човеку треба пружити могућност да на прави начин одреди смисао свог постојања. Да не троши сувише снагу на оно што је бесмислено и да не одузима себи снагу за оно што је битно. У ту празнину може се све уточити. Секташи то користе и убацују све и свашта. Они су агресивни и хоће на силу да нас угурају у своје окриље. Наша Црква са своје стране савременим примером и језиком са духовним даром износи јеванђелску истину и оставља на вољу ономе ко хоће да је чује.

– Неке медицинске књиге кажу да је здрав човек онај који успе да се не наљути више од два пута годишње. Колико је човеку потребно да „научи“ да се не наљути, да обузда себе и превазиђе све што изазива љутњу?

– Човек не може другачије да научи да плива него да уђе у воду. Гневом се ништа не може учинити, шта више себи се чини највећа невоља. Неко сматра да треба пошто-пото да га послушају и себе ставља у центар. Родитељи често знају да претерају и од већ одрасле деце захтевају да их пошто-пото слушају. И због сујете и гордости долази до неспоразума. Да нас понижава може свако, али да понизимо можемо само ми сами себе, својим делима и својим поступцима. Остати миран, дакле, и кад други изазивају да се наљутимо.

– Појасните, Ваша Светости, мисао коју често изговарате: „Зло напада, добро мора да се брани.“

– Разуме се, не можемо бити равнодушни ако видимо да неко зло ради. Али тиме што осуђујемо такав поступак, не смемо да осудимо тога човека. Злочинац чини себи највеће зло и треба га жалити. Христос каже: „Љубите и непријатеља“. Није то само емоција. То не значи кад злочинац с маљем креће на вас да вас убије, да му кажете – где си брате. То је свест да му укажете шта ради, да упропашћава и своју душу. Та љубав је жалост што видимо да ђе уништити себе, и молитва Богу да злочинац не учини насиље и да се покаје. Црква треба да опомене, да поучи и покаже како нема и не може бити интереса ни Божијег, ни националног, ни личног ни породичног који би могао дозволити да на злочин одговоримо злочином. Не дај да те надвлада зло, него надвладај зло добрим. Иницијатива из руку злочинца треба да пређе у наше руке. Веће љубави од те нема.

– Шта је за вac праведно?

– Ако бисмо показали спремност да другим људима не чинимо оно што не волимо да они чине нама, неправда и злочин не би опстали. И у овим нашим несрећама не могу постојати само жртве.

– Ви сте, Ваша Светости, познати да не волите да привлачите пажњу јавности. Понекад Ваш поступак усталаса њене духове, као на пример, посета Патријаршији и Вама лично неких људи за које се сматра да им је место више с оне стране закона?

– Сматрам својом обавезом да се сусретнем са свима којима сам потребан. Управо из тих разлога одазвао сам се позиву осуђеника на смрт да га посетим у затвору и исповедим. Све ове сусрете са политичким људима искористио сам да од њих, претпостављајући да имају одређен утицај, тражим да никад не сметну с ума да им је дужност и обавеза да увек поступају као људи и да се придржавају јеванђељских принципа. Подсећам да је Христос рекао: „Нисам дошао да зовем праведнике, него грешнике на покајање“. Па онда вели: „Не требају здрави лекара, него болесни“.

– Иако су многи наши људи навикли да вас сретну на улици, аутобусу, у возу, ипак се питају зашто се Српски Патријарх, као и његови претходници не вози аутомобилом?

– Има људи који мисле да је то поза. Мени је такво схватање страно. Људи можда не знају да сам ја родом са села (Патријарх је рођен у Славонији. крај Драве), да сам после рата дуго живео у крају где није било јавног превоза, па се најчешђе морало ићи пешке. Годинама сам се навикао да пешачим и то ми не представља никакву тешкоћу. Идем ја и колима, Патријаршија има и кола и бензин, али је неопходно у овом времену оскудице причувати оно што се има кад нам у посету дођу патријарси из других земаља.

– Шта бисте, Ваша Светости, као ускршњу Поруку могли да упутите свим Србима, али и свим људима добре воље?

– Ускрс је највећи хришћански празник. Христос је својом снагом себе васкрсао и његово васкрсење осигурава и нама живот. Честитам тај празник свима људима добре воље, свим хришћанима православним, желећи им да својом вером и животом по својој вери буду заиста достојни жртве Сина Божијег. Да својим животом заслуже Царство Божије у блаженству непролазном тога царства. То је моја жеља и моја порука и благослов Светог Саве и свих светих мученика.

Слободанка Милосављевић и Даница Божовић-Манојловић,

„Haдa Hoвa“, Април 1999. године

– Ваша Светости, прво наше питање у овом тешком часу за свеколики род наш било би – да ли је Kocoвo изгубљено? Као духовни поглавар Српскога народа који је толико година cвoje архипастирске службе провео на Косову и Метохији, Ви сте зацијело најпозванији да дате суштински одговор на oвo питање са којим се данас суочавамо на најболнији начин?

– Био сам 34 године на Косову и није требало баш много напора да се човеку отворе очи и да увиди поред другога, да један број Албанаца систематски ради на једном притиску који би довео до етнички чистог Косова. Не генералишем, не кажем да су сви, али један број је то чинио – колико процентуално, не бих могао да знам. На то сам указивао властима у Приштини и у Београду, да имају у виду, јер су се, поред других мање бројних разлога Срби селили са Косова и због тога. Ја не кажем да је само због тога, јер смо живели у временима када се са села доста селило у градове из разних побуда. Ипак, овај разлог који је до данас опстао најтежи је. Наталитет који је, нарочито захваљујући несразмери огромног наталитета Албанаца и малог наталитета Срба, данас прерастао у један од најозбиљнијих аргумената у прилог схватања да је Косово онога ко је на њему бројнији, као питање наметао нам се још тада, пре 40 година. У бившој Југославији пре једно 20 година, изнео сам статистику према обавештењима којима Црква располаже. У то доба већ је било да се у четири епархије више умирало него рађало, на Косову, а онда и у тимочкој епархији и у горњо-карловачкој, после овога рата, а већ епархија шумадијска, Крагујевац, већ се изједначило умирање и рађање.

– Будућност Косова и Метохије?

– Што се тиче будућности Косова и Метохије сматрам да треба да буде опако као што је било – да се врате избеглице и Албанци и Срби и да се настави заједнички живот онако као што доликује људима. Једном кад сам био на Косову један хоџа албански, Албанац, пише ми да поред осталог ставља ми и око питање: „За нас, за муслимане, неприхватљив је принцип док се једном не смркне другом не може да сване“. Ја одговарам: Тај принцип је неприхватљив и за Хришћанство и за Православље. Земља је Божија довољно и широка и довољно дугачка да има места за све – ако будемо људи. Ако будемо нељуди биће нам тесна ако нас остане и двојица, јер у Библији и у Корапу пишу о Адаму и Еви и о два сина Каину и Авељу како зли Каин скочи на брата Авеља и убије га а свега њих четворо на целоме свету. Зломе је злочинцу увек криво, сујета је несрећна. Никада злочинац неће бити крив за себе, увек су криви други. А за људе хришћане и кад нису криви, они се боје да су ипак можда нехотице учинили неки грех. Св. Петар пред битку на Крусима каже: „Махмут пашо, што сам ти ја крив и мој народ. Ако сам ја крив да Бог да данашњи дан не преживео ја први да погинем. Ако си ти крив да Бог да огњем живим сагорео“! Битка почиње, Црногорци притисну, а брат Кара Махмут-паше командује. Црногорци притисли Турке. Да осоколи своје Кара Махмут паша на коњу јурне, коњ се спотакне и један Црногорац одсече главу Кара Махмут паше. Он га није познавао лично, али неко ко га је знао тврди да је његова глава. „Е, вели кара Махмут паша зар ти је било мало у Скадру, па си дошао и од нас да узмеш!“ Хоћу то да вам кажем: свети човек и кад није крив, он претпоставља – можда сам крив и ако не знам, па ако сам крив е нека је први погинем. Злочинац никад тако неће моћи поступити, већ му је увек други крив. Дакле, за нас је будућност да живимо као што смо живели толике године, једни поред других и Срби и Албанци и Турци и Горанци и Роми.

– Ваша Светости, прошла година је година дана од како сте претходно боравили у Црној Гори. Понекад у годину дана стане више историје него у десет Година. За ову годину би се то можда могло рећи. Како вu гледате на cвe oвo што нам се издешавало у протекло вријеме, како видите сад. Гдје видите Црну Гору у федерацији и уопште у некој будућности?

– Јесте, цело ово време од почетка разлагања бивше Југославије историја, што се каже, не да ока отворити, да човек предахне душом. Само кад помислимо шта се све издогађало у Словенији, па у Хрватској, Босни и Херцеговини е, ево, сада на Косову и то на такав начин! Али за нас је увек најважније то питање да ми оно што осећамо, а осећамо да је ту, свакако, било и има и наших кривица и наших греха, али, свакако и кривице и греха и других, не само Албанаца него и саме Европе и Америке. Кривице и греха људи моћних који су, ето, били кадри да се одуже на један начин решавања проблема, на бомбардовање у којем страдају и Албанци и цело Косово, и који су највише допринели да дође до овакве једне несреће. И сад то што каже Апостол Павле „колико до вас стоји, мир имајте са свима људима“. Важно је – не очекивати да онај други хоће мир, него да најпре ми тај корак ка миру учинимо. Ако то учинимо ми искрено, пола ствари би било готово. Још само да хоће онај други, све би било на корист и њима и нама. Е, али то – да ли ће или неће – зависи од њега. Још ово овде да кажем: 1993. године једна новинарка, Немица, постави ми питање: да ли постоји праведан рат и да ли рат уопште може бити праведан? Ја кажем: ако постоји на Небу рат праведан, зашто не би могао постојати на земљи!? Наиме тамо је реч о томе да су се Сатана и његова војска дигли против ауторитета Божијег и отпали. Због греха, због гордости. Али свети Архангели Михаило и Гаврило и други Анђели остали су верни Богу. Сатана напада на њих а св. Архангел Михаило са оним Анђелима одбрани, належе на Сатану и збаци га на земљу. Са друге стране, за нас Хришћане нападачки рат не само да је недозвољен, него и достојан осуде као освајачки, док је, дакле, одбрамбени благословен. Јер Христос каже да „нема веће љубави од те да неко положи живот за ближње своје’. Онај који брани свој дом и своје домове и своје гробове, своју слободу, он се заиста ставља на коцку да има не један, него сто живота. О томе се, дакле, ради. Појам Косова урастао је у наше душе и оно што је у њему најважније јесте чињеница да је св. кнез Лазар са прецима нашим није изашао да тлачи туђу слободу, није јуришао да заузима туђу земљу него да брани своју, не да намеће своју веру, него да брани своју.

А то је у исто време, представљало и одбрану хришћанске Европе. Такво ратовање је оно што је за пас као хришћане и дозвољено и дужност. Дужност је била Авеља да се брани од брата кад га је напао. Дужност је наша, по Божијем закону наложена, да се боримо за овакво своје самоодржање, јасно. Тако је било увек, колико се год пута наш народ дизао на устанке за време 500 година ропства турскога… Тако је било и 1941. године, када је Хитлер напао – и држава и Црква, сав наш народ био је спреман као један да се брани и тада од туђина, који је и тада био јачи и моћнији. Тако, о томе се ради.

– Ви сте прије у току разговора кроз ријечи св. Петра Цетињскога дали одређену илустрацију Црне Горе и онога можда, и овога времена, али нешто конкретно, Ваше Гледиште, на федерацију Србије и Црне Горе данас: Како гледате на њену будућност?

– Свакако да код нас Срба баш није тако лако да будемо у једномисленом јединству. И различита мишљења нису нужна мишљења сама по себи. Један Грк још у седмом веку, кад су наши преци долазили у ове крајеве је написао „код Срба се ништа не може учинити митом“. Не што су неподмитиви, него због многих супротних гледишта. Ако ви подмитите онога првога, онда морате онога другога и онога до њега па редом. То би била плата коју може да плати свима. И тај принцип није несретан, он је добар, али ако не пређе ону границу која прелази, да не кажем у зло, него и у злочин. На Косову смо, док сам тамо био епископ у оно време неколико пута имао прилике, иако тешко, да се обнови нека црквица порушена давних дана. Па се скупимо – дођем ја, свештеник, они црквени одборници, да видимо колику ћемо цркву, од каквог материјала, колико имамо средстава, какав облик, као што бива међу људима. Један каже од бетонских блокова, други ће рећи да нећемо од тога, да не би смо после 10 година морали опет да дижемо другу а ову да рушимо, него предлаже да се то учини од неког трајнијег, бољег материјала. И ми решисмо, добро, нека буде од камена. Онда ће један ређи: Ако нам буде од камена, па ако будемо хтели за неку годину да изнутра живопишемо, неђе се то моћи по садашњем малтеру и камену. Па добро, рекосмо, нека буде споља од камена, а изнутра од цигле. Колико разних гледишта, сваки има своју страну добру. Е сад од тога свега форум који за то одговара треба да одабере једно. Све је до сада било лепо, е сада код Срба долази оно што је несретно. Они чије гледиште није усвојено, они не само да ђе вам бити непријатељи, него ће у борби противу вас у који крећу употребити чак и непријатеље, само да онемогуће да ишта ви учините. Е, видите то је она несрећа. А моћи издржати до краја на путу том, то је оно што је за нас битно и у садашњим приликама и свагда.

Гледам да све буде на добро, дабоме, и Србије и Црне Горе и свију покрајина, али при томе, сигурно, морамо да будемо увек кадри да мало и сагледамо и услишимо и другу страну, да је не сузбијемо пошто пото, поштујући само своје гледиште и своје интересе. Док сам био на Косову, у селу неком између Урошевца и Гњилана, тамо људи кад је реч о нечем општем – када треба да се прави пут, да се прави школа, црква или нешто друго, онда се састану и, при расправљању, свако брани своје гледиште али већ сутра, кад је неко гледиште усвојено, тако приону на тај рад као да је свако од њих баш то предлагао. (Ја сведочим, има и таквих места међу Србима). Е то је, видите, моћи издржати на путу добром до краја, и увек сагледајући и тешкоће другога, не само своје. То значи да тај други може да га злоупотребљава, није у реду.

– Како ви као Архипастир, као првоепископ наше Цркве гледате на будућност Православља, у такозваном „Новом добу“.

– Према речима Христовим, што будемо ишли даље све ће бити теже и теже. „‘Чуђе ратове и гласове о ратовима, земља ће се трести по свету, биће глади и помора, и што ђе се безакоње умножити, охладњеће љубав код многих и окренуће један на другога и издаће један другога“. Али на другом месту каже Христос да се припремимо и да издржимо до краја.

Православље је и сада спремно и увек мора бити спремно за те тешкоће. Христос нам још каже: „Ко хоће да иде за Мном, нека узме крст свој и иде за Мном. Мене су гонили и вас ђе гонити“. Значи морамо бити приправни на те тешкоће, притрпети се и издржати. Али „ко издржи до краја“, вели Христос, „тај ђе се спасти . Невоља, видите, имамо не само од непријатеља који су друге вере, чак и незнабошци, имамо их нажалост, и од оних који тврде да су Хришћани. И сада када ми видимо како ти Хришћани поступају нељудски… Када бисмо и ми тако поступили, ми бисмо били још више осуђени: „Коме је много дато, много се од њега очекује“. Сва је ствар у томе да издржимо до краја.

Кад сам био пре 4 године у Аустрији, била је стогодишњица Цркве Светога Саве у Бечу, то јутро, кад смо осванули, у новинама стоји натпис да сам ја дошао да бацим прашину у очи свету а да су уствари за све ове несреће и рат и све то криви Срби и српска Црква, јер је она, тобоже, тражила и позивала на рат, да би се одржала Велика Србија. На једном скупу и Срба и Аустријанаца био сам онда присиљен да кажем: „Оптужују и мене и Српску Цркву да позива у рат ради одржања Велике Србије. Ја кажем – када би Велику Србију требало и могло се одржати само злочином, ја не бих на то пристао! Нека нестане онда Велике Србије. Кад би тим средством могла да се одржи и мала Србија, ни на то не бих пристао. Нека нестане и мале Србије, али по ту цену да је искупљујемо! Не, по ту цену не! Када би по ту цену требало да се одржи и последњи Србин, и ја да сам тај последњи Србин, не бих пристао. Нека нас нестане, ако нека у томе нестајању останемо – људи Христови. Другачије не пристајемо да живимо ни по коју цену. Разуме се, ту је суштина, јер ми знамо да су преци наши толике године и векове били у невољама, а да су се одржали у правди и да нас је све одржао и Бог Свевишњи који је на страни добра. Ако треба да страдамо, боље је бити мртав човек, него жив нечовек.

– Код нас у Црној Гори, Ваша Светости Један рашчињени свештеник Цариградске Патријаршије и изопштеник из Православне Цркве, родом Црногорац, крштен у Српској Цркви која га је школовала и припремала за достојан свештенички чин, сада се представља за тобожњег митрополита самозване „црногорске аутокефалне цркве“, стварајући од себи сличних несрећника својеврсну секту „црногорских распопова“. Како расуђујете о тој појави?

– Раскола је било, а раскол је јерес. Постоје јереси, постоје расколи. Јерес је грех против истине Еванђељске а раскол је грех против јединства Цркве. „Основаћу Цркву Своју и врата паклена неђе им одолети“, рече Христос. Апостол Павле каже да је Црква – „стуб и тврђава истине“. Ако је човек у ономе што је еванђељско а њему буде прече нешто друго овога света, онда, разуме се, долази и до јереси и до раскола и до расцепа. Међутим, један свети отац каже: „У расколу може да се има вера у Свету Тројицу, може да се има Јеванђеље, могу да се имају и тајне али спасење не може бити“. И свети Кипријан Картагински је рекао: „Коме Црква није мати, Бог му не може бити отац“. На тој основи одвојила се 1054. Римска од Источне Цркве. Принцип овога света је ту уздигнут над Јеванђељским принципима и Царства небеског и Божијег, о томе се ради. Онај који не буде мислио о своме спасењу, како може мислити о спасењу других. Он, дакле, ако не буде водио рачуна о свом спасењу, како ђе мислити о образу своме. Ко не буде водио рачуна о својим принципима који су стотине година знали ко су и које су народности и којој Цркви треба да се припада, од тога дижи руке. Али ћемо сви ми стати пред Лице Божије, пред Суд Његов и сваки ће дати одговор за своје дело. Е то треба да нам је увек присутно, онда ћемо доћи до решења ових проблема. И на овај начин јасно је да је то раскол и да ће расколници, не покају ли се, доћи онде где су и остали.

– Читаоци Гласа Црногораца очекују, на крају, и Ваш Архипастирски благослов…

– Господ да буде са нама и ми с Њим а Он од нас неће одступити никада, ако ми од Њега не одступимо. А одступити од Њега и са Његовог пута, то је отиђи у грех, приклонити се ономе што је недостојно, ммена наших предака и нас свагда. Да ми будемо са Господом и Он са нама, а нека буде шта буде. Биће добро, јер је свако добро од Бога. И благослов Божији и светог Саве, Св. Василија Острошког и Св. Петра Цетињског и свих Светих Мученика и Новомученика наших и нашег народа нека буде са свима нама. Амин.

Славко Живковић, „Глас Црногораца“,

5. јуни 1999. године.

– Ваша светоста, крај другог миленијума за Србе је тежак и трагичан. Како коментаришете искушења у којима су се нашли српски народ и српска држава?

– Свакако да ту има наших кривица и грехова, али има кривице и осталих: и у Европи и у Америци. Ово кажем без жеље да ми део своје одговорности пребацујемо на другога. Нас су непријатељи годинама представљали у свету злочинцима недостојним људског имена. Из дана у дан, то се у свету говорило преко радија и телевизије, и то онда и код незлонамерних остави трајан утисак. Свакако да и међу нама има злочинаца и злочина. У ком их народу нема, поготово у рату. Али, кад моћни људи у свету једно мером мере нама, а другом другима, онда је јасно каква ђе „истина“ изађи и какве последице.

Но, Христос је рекао: нема ништа тајно што неђе бити јавно, ни сакривено што се неђе открити. Ми у то верујемо. Али то не значи да пасивно треба чекати да то буде, него да истину износимо објективно, не приказујући себе и свој народ бољим него што јесмо, не износећи само кривице других него и своје. И што је најглавније, исправљајући се покајањем. И не одговарајући неистином на неистине и злом на зло. Него молећи се Богу: Господе, ако мора бити да страдамо, нека то буде на путу правде Твоје и истине Твоје. Не допусти да страдамо због неправде наше, или мржње ма према коме. То и сада и свагда.

– Велики одјек је имала ваша одлука да одете у Пећ и охрабрила многе Србе који су већ бежали са Косова. У каквом расположењу сте је донели, Ваша светости?

– Ја сам архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и патријарх српски. Овде, у пећком манастиру, од XIII века је седиште наше Цркве, кад га је из Жиче пренео у Пећ први наследник светог Саве, свети Арсеније. Ту је, наравно, био и први српски патријарх. По својој дужиости, јер пећки манастир је под управом патријарха, ишао сам да видим како су сестре и народ и видео да је стање рђаво. Тражили смо заједно са владиком Артемијем и Атанасијем обезбеђење Кфора од генерала Мајкла Џексона и његових сарадника. Он је изнео како види садашње стање на Косову. Они су, каже, дошли као међународне мировне снаге. Тренутно их је 25 хиљада, а треба да их буде педесет хиљада. Када дође преостали број, онда ће они имати своје пунктове у свим местима на Косову. Сада, чине колико могу и колико се може. Треба да дође међународна милиција која ће патролирати по градовима, као и међународни грађански чиновници. Онда ђе дођи до стварног разоружања терориста.

Према Џексоновим речима, поједини Шиптари узимају себи право да правду истерају на крај. Када дође до општег разоружања међу терористима, онда ће онај ко је крив бити адекватно осуђен. Дотле, баш док сам боравио у Пеђи било је не знам ни колико гладних и избеглих у Патријаршији. Гладни се у манастиру хране захваљујући сестрама које саме месе хлеб, а где је друга храна? Ухапсили су неколико људи, једног су убили, хапсе редом. Долазе ми уплакане жене и моле да им се киднаповани мужеви и синови врате кућама. Колико сам могао, уз помоћ митрополита Амфилохија, многе је недужне људе Кфор ослободио.

– Вердјете ли светској заједници да ће заштитити Србе? И да ли вам чланови Кфора дају наду да ће Срби бити заштићени.

– Што се тиче тих људи, верујем да су добронамерни и да желе да заштите Србе на Косову. Али у датом моменту поставља се питање: како? Они очекују званичну наредбу да разоружају Шиптаре. Најпре им је дат рок од деведесет дана, па био смањен на тридесет дана. Али за тих тридесет дана логично је питати – колико ће Срба преживети. Како сам чуо, један од руководилаца је изјавио: док су границе отворене и Шиптари слободно нагрћу, не може се учинити ништа. Зато је владика морао да оде из Призрена у Грачаницу, зато је у Призрену остао само један свештеник у Богословији који добро зна албански. Из Урошевца су се иселили Срби.

– Да ли сте, Ваша светости, ових дана размишљали о српском усуду? Зашто само Срби морају да плаћају високу, највишу цену, да би преживели као народ и да би сачували своју државу?

– Више узрока је за то, а један од њих је, по нашем убеђењу, да не могу на лак начин решавати питања од превасходне важности. Није нама случајно дошло ни Косово, а ни петстогодишње ропство под Турцима, када се најчешће чуло: „Великаши проклете им душе, на комаде раздробише царство“. Колико се за тих пет стотина година родило Карађорђа и Његоша, али народ није узрастао и није се могло учинити ништа. Баш као и сада: Да гране сунце, ако имате лупу, можете зраке концентрисати у једну тачку и упалити ватру. Ако је облачно, иако имате лупу, не можете учинити ништа. Ако има сунца а немате лупу, опет не можете учинити ништа.

Ето, у обичним приликама. Сећам се, састанемо се на Косову да једну црквицу обновимо, да видимо колико средстава имамо, какву ћемо цркву да градимо, колику… И како то бива, један ђе рећи да је најбрже, најјефтиније, најбоље од блокова бетонских. Други ће – добро од бетонских блокова, али нећемо после десет година опет да зидамо цркву, него од трајнијег материјала – од камена. Трећи ће додати: ако буде од камена, по садашњем малтеру на камену фреске неће моћи да се осликају. Додаје четврти: нека буде споља од камена, изнутра од цигле… Ето, колико разних гледишта и свако има своју логику. Све је то до сада добро. Одређени форум одреди да треба да буде толика, таквог облика, споља од камена, унутра од цигле. Сад настаје зло. Они чије гледиште није усвојено не само да бивају непријатељи већ ће непријатеље употребити да онемогуће да се ишта учини. То нас прати од седмог века до дана данашњег.

Сећам се и једне професорке француског језика која је знала и немачки.. Иако је за време окупације избегавала да говори немачки, да јој се не би приговорило, али је на улици било ситуација да ће пострадати Србин од Немца. Каже она: „У таквим ситуацијама морала сам да идем с њима до неког команданта немачког да би се ствар разрешила. У једној од таквих ситуација била сам 1943. године. И пошто је случај разрешен, Немац командант ми се обрати следећим речима: „Ви сте Срби никакав народ, на ваше доставе хапсимо 15–16 људи дневно. Због ништавних ствари.“

Видите, има нечега негативног око нас, и у нама, због чега страдамо. Има и племенитости која је заиста велика, а потврдио је то и један пастор Немац. У последњој беседи, пред своје пензионисање рекао је: „Ми смо Немци изгубили овај рат. Добили су га други, бољи или јачи, али је један мали народ добио тај рат морално. Тај народ на југу Европе, то је српски народ. Ми смо онде за једног Немца стрељали стотину Срба, а овде су у логорима били њихови официри и интелектуалци. Када је пала Немачка и када су логораши изашли из логорских жица, ми смо страховали шта ће бити с нама. А они су миловали нашу децу и давали им чоколаде које су добијали од савезника. Тај је народ, морално, добио рат“. По коју бисмо ми цену па тај злочин враћали злочином? Ни по коју цену! Не говорим, опет кажем, о појединцима којих и има међу нама свакојаких, него о народу као целини.

– Да ли државне власти помажу уа се сачува Кoсово?

– На сваки начин општи став је да се Косово сачува. Уосталом, и Европа је пристала да Косово остане у склопу Југославије јер Косово за нас није само појам као територија и земља, нису чак ни оне светиње. Највећи наш домет је Грачаница – најлепша сачувана српско-византијска црква. Нема је ни у Грчкој! Онда Дечани и Пећка патријаршија. Није од пресудне важности ни она наука коју су на Косову проповедали монаси и свештеници јер то су проповедали и други манастири и цркве. Појам Косова је урастао у сваког од нас, јер је на Косову свети Кнез одбранио најважнији духовни и национални принцип. Није он ишао да отима туђу земљу, већ да брани своју. Не да тлачи туђу слободу, већ да брани своју. Не да намеће своју веру другима, већ да брани своју.

– Ако се не варам, говорили сте да Косово није тесно, уа на њему ама довољно места за све народе u вероисповести који желе да живе на њему.

– Пре десет година, писао ми је један хопа из Метохије и, поред осталог, у писму каже: За ислам је неприхватљип принцип: Док се једном не смркне другом не може да спане.

Ја сам му одговорио да је тај принцип неприхватљив и за православље. Земља је Божија довољно широка и дугачка да има места за све људе ако заиста будемо људи. А будемо ли нељуди, биће нам тесна и ако нас остане свега четворо на Земљи. И у Библији и у Корану, наиме, говори се о Адаму и Еви и њиховој првој деци, синовима Каину и Авељу, кад зли Каин скочи на брата Авеља и уби га. Чега му је било мало. Злочинцу је увек мало.

И ми, ако будемо зли људи, увек ђе нам бити мало и увек ђе бити други крив.

– Чега је мало, Ваша светости, u онима из једног малотиражног ласта – блиског властима – који су вас најгрђим речима напали због саопштења Светог архијерејског синода у којем се тражила оставка Слободана Милошевића?

– Смисао тог саопштења јесте да се дође до владе националног спаса у којој ће учествовати сви добронамерни људи, без обзира којој странци припадају или ниједној. Суочени са трагичним положајем у коме се нашао сав наш народ и држава, уверени да је у имену Божијем коначни суд и правда, а не у инструментализованом Хашком суду, сматрамо да актуелни председник државе и његова влада, у интересу народа и за његово спасење, поднесу оставку како би нови људи, прихватљиви за домаћу и међународну јавност, као влада народног спаса, преузели одговорност за свој народ и његову будућност. Сваком разумном човеку је савршено јасно да бројни унутрашњи проблеми и противуречности као и изолованост наше државе на међународном плану не могу бити решени и превазиђени под оваквим условима. Стога смо апеловали нашој браћи са Косова и Метохије да остану на својим вековним огњиштима и да не напуштају своје светиње, уверени у истинитост Христових речи: ко истраје до краја, тај ђе се спасти. Али ми не сматрамо да Косово може бити „етнички чисто“, било српско, било шиптарско. Него да на њему живе као и пре и Шиптари, и Срби, и Турци, и Роми, и људи других националности.

Чуо сам да је Америка изјавила да ђе на Косову бити обновљене све шиптарске куће, као и у Црној Гори, а у Србији ништа. Још ће нас захватити свим санкцијама. На који начин ђе почети да раде преостале читаве фабрике? Они кажу: кривица је Милошевићева! Он треба да сагледа опстанак овог народа, и да пристане на добровољно повлачење, да се то изведе на миран начин. Црква нема своју странку, али кад народ буде имао могућност да слободно каже своје убеђење, па нека каже и како изабере нека му буде. Мене су питали 1991, док сам био на Косову за време првих вишепартијских избора, за кога да гласају. Одговорио сам да о томе морају сами да размисле. ‘ja гласати нећу, нисам гласао ни до сада, али ви када размотрите у које људе и коју странку имате поверења, ви за њих и гласајте. По мом мишљењу, кад ме већ питате као верујући људи, мислим да не би могли као хришћани да гласате за странку која у својој конституцији има атеистички, одиосно материјалистички став.“

– Ваша светости, да се Црква мало више мешала у политику, да ли су се неке невоље могле избећи? Да ли се се нека дешавања могла окренути на добробит српског народа?

– Црква је одувек проповедала, по нашем хришћанском убеђењу, да се људи опредељују за вечне речи Христове и да их поштују. Тиме ђе учинити добро и себи и ближњима, и као небеским и земаљским бићима. Кад су света браћа Ћирило и Методије били на Криму међу Хазарима, један ђе од њих да каже светом Ћирилу: „Ви имате заповест Божју ‘не убиј’ а ви нас убијате у борбама“. Свети Ћирило одговара: Ако један господар да две заповести својим слугама, па један испуни једну, а онај други обе, који је боље учинио? Свакако онај који је испунио обе. А онај каже: „Јесте, али Христос каже не убиј, а каже и то да нема веће љубави од оне у којој неко положи живот за ближње своје. Кад ви нас нападате, ми идемо да бранимо своје ближње“.

За нас је неприхватљив освајачки рат, по Јеванђељу, а није неприхватљив одбрамбени. Једна немачка новинарка, још 1993. године, поставила ми је питање: да ли постоји праведан рат? Одговорио сам: Када постоји на небу, може постојати и на земљи. Наиме, онај сатана је напао са анђелима (који су одступили од Бога) светог Михаила и анђеле који нису одступили од Бога. Бранећи се, победили су, сатану су бацили на земљу. За нас је одбрамбени рат благословен, а нападачко-освајачки осуђујемо. То је реч Христова. Ако један човек хоће да сазида кућу, мора да види колико има материјала, како би је завршио. Ако почне па не буде могао да заврши – не треба ни да је почиње. Или: један цар са двадесет хиљада војника хоће да нападне једнога који има десет хиљада војника. Тај са десет хиљада војника мора да поразговара са најбољим саветницима како би видео хоће ли моћи да се супротстави ономе са двадесет хиљада војника. Ако не може да се избори, трба да пошаље посланика и још док је онај далеко да се с њим нагоди ради опстанка свог народа.

– Хоћете да кажете: и нама је била потребна некаква нагодба са западном војном алијансом?

– Тада када је НАТО рекао да ће из Македоније са војском доћи на Косово, немаш куд, напашће те, мораш да се браниш. Али када су рекли да неће ићи са војском, да ће бомбардовати, тад је било време да се размисли хоћемо ли моћи да се одупремо светској сили. Било је време да се донесе закључак: да међународне мировне снаге дођу на Косово, али бомбардовања нема.

У Светом Писму, у Старом Завету пише да је 600 година пре Христа постојао Вавилон и у њему цар Навуходоносор – најмоћнији владар, а Јевреји су били још слободни и ослањали су се на Египат. Пророк Јеремија каже: „Морате се покорити Вавилонцима, Египат ће се раселити“. Њега ухвате и баце у јаму – у цистерну пуну глиба. Цар нареди да га изваде и оперу, па ће насамо да га пита шта да учини у овој ствари. Царе, пристани па оно што од тебе траже, остаћеш жив и остаће народ“. „Не могу од велможа“, каже цар. „Изгинућеш и ти и они и народ ће бити расељен“. Нису пристали. Тај Вавилон нас опомиње. Како учинити у овој несретној ствари? Кад су се, пред рат у Босни, у Лисабону састали Алија Изетбеговић, Кљуић и Караџић као представник Срба, уз присуство међународних фактора, споразумели су се и потписали да у Босни буду три конститутивна дела: српски, муслимански и хрватски, да Босна буде конфедерација. Кад су се вратили у Босну, Европа и Америка кажу: ‘To демократија није, ово је демократија – у Босни не могу бити три конститутивна дела већ два: Муслимани и Хрвати заједно, с друге стране Срби. Друго Босна не може бити конфедерација него унитарна то је демократија.“

Видите, на то се морало рачунати.

– Све што сте рекли упућује на закључак даје крај другог миленијума за Србе испао тежак и трагичан. Мислите ли, надате ли се да ћемо се, као народ, одупрети искушењаим?

– У искушењима су и задаци које време износи пред појединце и пред заједницу. Да ли ћмо те задатке, најбоље што можемо, најбољом вољом решавати? Ако учинимо, као сарадници Божији, оно што ми можемо, онда ће Бог учинити оно што ми не можемо. На који смо се начин одржали више хиљада година на овоме терену? Само тако што смо учинили оно што можемо, само на тај начин ће нам и Бог и сада помоћи. У Пећи су пре неколико месеци у једном кафићу Шиптари убили шесторицу Срба. Седми је остао жив, јер му је у том часу испао упаљач – он се сагао да га нађе и узме, у том часу су покосили шесторицу а њега само мало ранили. Сувише је случајности!

– Кажу нам са Запада, опет, да смо реметилачки фактор, да угрожавамо спокојство других народа, да кваримо европски и светски мир. И онда нас убијају, парцелишу Србију, руше градове, пресецају комуникације. Шта осиротела и усамљена Србија може да каже себи и свету у овом. драматичном тренутку?

– Авељова обавеза је била да се брани од брата Каина. Наш инстинкт самоодржања је дат од Бога, али треба да се бранимо као људи, не као нељуди. Увек износим принцип који је формулисао црногорски војвода Марко Миљанов, који је у педесетој години научио да чита и пише и написао неколике књиге у прошлом веку, под називом „Чојство и јунаштво“, па вели: „Јунаштво је да браним себе до непријатеља, а чојство да браним непријатеља од себе.“ Ни према непријатељу не смемо, бранећи се и нападајући га, да поступамо нељудски. Пушка ти је – пушка ми је, па коме Бог и срећа јуначка. Али има случајева да се ономе којем је пушка избачена из руку ваде очи, сече нос, уши.

Кад бисмо се ми на тај начин само освећивали, упропастили бисмо своју душу и поништили све најважније поруке свог народа. Постоје многи часни начини да се бранимо од насиља.

– Како се у овој несрећи држао Ватикан, како представници осталих религија? На који начин је реаговao Светски савет цркава?

– Да будемо искрени, заиста је људима у свету било веома тешко да схвате ове наше унутрашње односе. На пример, кад Муслимани кажу да су они Бошњаци. Одакле Срби у Босни, људи у свету немају појма и не знају да су Срби тамо више од хиљаду година. И кад ја изнесем да цар Константин Порфирогенит још у X веку пише да су у Босни од велике реке Дрине ка западу Срби, и да је граница између Хрвата и Срба река Цетина и жупа Ливно, када ја то кажем, веле ми: спомињете оно што је историја, што је давно било. Не бих се ја позивао на историју да се Муслимани не представљају као аутохтони у Босни, па Срби онда испадају нападачи однекле. Године 1992, непосредно пред рат у Босни, у Сарајеву погине Србин на свадби свог сина, а зет му свештеник буде рањен и црквена застава спаљена од Муслимана са речима: „Шта ће Срби на Башчаршији у Сарајеву?“ Као да су ту Срби од јуче, а не од пре хиљаду година! Нажалост, странци се опредељују према тренутним емоцијама, према интересима и знањима која су добили од оваквих и онаквих медија. Ни када су добронамерни не могу да схвате наше корене и разлоге.

Нађа Андрејић, недељник НИН,

15. јул, 1999. године.

– На преображењском митингу најчешће питање међу присутнима било је зашто није дошао патријарх. Молим вac да одговорите на oвo питање, јер је изгледајош једном потребно објаснити народу којем је Црква остала као узданица?

– У Цркви о свему битном заједно, одлучује се саборно. Не одлучујем ја сам и нисам у ситуацији у име Цркве да заступам властито мишљење. То је ствар највише власти Сабора и извршне власти Синода. Ми смо на Синоду изнели јасне ставове. Црква не може бити ни за једну страну, она је за све људе. Али како смо видели да ова политика коју власт води није добра, одлучили смо да затражимо на миран начин њену смену.

– Свеједно, народ је желео ипак да види вac. Ceћaте ли се када сте у зиму ’97, изашли пред студенте?

– А да ли се ви сећате када су ми звиждали марта ’92? У то време до мене су дошле вести да су на улицама били спремни тенкови и код мене је био Милан Комненић из СПО-а који ми је рекао шта се спрема. Брзо сам кренуо на Теразије, изашао пред сабрану омладину и рекао да све треба да се реши мирним путем и да се разиђу. Нису ме разумели. Онда сам пошао на ушће реке Саве да позовем и оне на томе скупу, имајући у виду колико сукоб може бити кобан. Сутрадан су схватили. И када је Вук Драшковић пуштен из притвора завршило се ипак без велике несреће.

– Састали сте се са Млађаном Динкићем и Предрагом Марковићем после митинга у Београду. Какви су ваши утисци после митинга и плана Г17 и Савеза за промене?

– Сматрам да је митинг био успешан. Синод се сложио са мишљењем чланова да треба да дође привремена влада која ђе да припреми начин за економску основу и демократске изборе. Странке које се потпишу дужне су да се обрате свима.

Синод жели да на миран начин дође да промене. Представници Г17 дошли су молећи пријем сами, а не по мом позиву. Замолили су да се и даље подрже њихови предлози. Рекао сам да је и Православна црква за миран и демократски начин решавања ситуације у земљи. Али Црква не треба нити је то њен задатак, да предузима било какве политичке кораке. Међутим, они желе да Црква чини пише и подржи све што они раде. СПЦ подржава све добронамерне људе у интересу мира и демократског поступања.

– У последњих 120 година, ово је девети рат који је задесио Србе. Да лије то због недостатка вере или је то пре искушење које мора да се прође?

– То је зато што смо ми, како каже Цвијић, саградили кућу на друму. А тај друм не могу мимоићи завојевачи ни са Истока ни са Запада. Народу је за живот и напредак потребан мир и слобода. Друге земље око нас ипак су некако постранце, не на оваквом удару завојевача.

– Свакако су у борбама на Косову и Метохији са устаницима Албанцима, и Срби на злочин одговарали злочином те имају зашто да се кају!

– Нема човека без греха, ни ми нисмо недужни. Свакако да имамо потребе и кривице да се кајемо и опраштамо. Међутим, и Албанци су, још колико се ја сећам пре 34 године, почели да развијају идеју етнички чистог Косова и да је остварују не само притиском него и терором, а да не говоримо шта се врши сада.

– Човек је слободно биће али то не значи да може прођи без одговорности. Зашто је самозвани Митрополит самозване Црногорске цркве, Гоосподин Михаило, упутио критике највишем врху СПЦ?

– Човек кад се нађе на литици треба да се чува првог погрешног корака. Кад почне да пада тешко ће се зауставити и пасти. Кад хришћанин почне морално да пада, и свештеник буде рашчињен, како очекивати од распопа да цени и чува код другог оно што је својом кривицом изгубио. Према принципу: „Ко свој образ баци под ноге како ће чувати туђи!?’

– Могу ли се знати детаљи разговора који сте водили иза затворених врата са председником Србије Миланом Милутиновићем?

– Сам сам тражио да ме приме и Милошевић и Милутиновић. Међутим, Милошевић није одговорио, али примио ме је Милутиновић. На разговор ишао је са мном Митрополит Амфилохије. Због изолације земље и народа и политички и економски од већине државе у свету, изнели смо потребу да даду оставке. Председник Милутиновић је говорио да ће Запад променити мишљење и да треба да сачекамо тај тренутак. Одговорио сам да је то неизвесно, а да је много извесније да нас дотле може нестати као народа. Изнео сам причу о човеку који је у Жутом мору ловио рибу и колима повезао да их прода. Успут једна од њих се праћакне и испадне из кола. Наиђе пешак и чује тихи глас: „Молим те баци ме у барицу поред пута, умирем без воде“. – „О ја ћу се вратити десет километара и пустити те у Жуто море“. – „Хвала ти на труду, али док стигнемо до Жутог мора, ја ћу бити сува риба“.

– Да ли вам се неко од представника власти обратио после саопштења Синода, 10. августа и колико су тачне претпоставке да су вас посетили Мира Марковић и Богољуб Карић?

– Нико из власти није се Цркви обратио после тог саопштења. Госпођа Мира Марковић била је у Патријаршији давно. Богољуб Карић је такође долазио више пута. Познавао сам његовог оца, он је био мали чиновник али је певао у Цркви и причешћивао се и у Титово време. Знам и његове синове да су у Пеђи почели са малом радионицом металних производа. Схвативши „гвоздени закон“ понуде и потражње, који је у то доба био неприхватљив, производили су што се на тржишту тражило. Радионицу су проширили у предузеће и богатили се. Учинили су много око подизања цркве у једном селу код Пеђи, која је у Другом светском рату срушена, али је и ова недавно срушена од истих рушилаца.

– Током рата контактирали сте са поглаварима осталих верских заједница, да ли сте наставили са тим и после рата?

– Свакако. Са Јусуфом Спахићем био сам у контакту и честитао му Бајрам, у контакту сам и са католичким поглаварима, а са Папом сам разменио честитке за Ускрс.

– Колико је Срба било на Косову и Метохији у тренутку вашег одласка у Пећ у тренутку доласка КФОР-а, и какви су изгледи о опстанку Срба на Косову?

– Само мали број је био око Грачанице, Липљана и Пећи. Већина се од терора повлачила и избегла. Ако међународна заједница заиста не жели остварење етнички чистог Косова и Метохије на чему сада Албанци отворено раде него осигурају заиста мир и сигурност за Србе и друге етничке групе, које су до сада онде живеле и омогући се њихов повратак, онда ће остварити демократски и људски став, због кога су, веле, и дошли на Косово и Метохију.

– Колика је Милошевићева кривица за бомбардовање СРЈ?

– НАТО се припремао за копнену инвазију и тада се требало припремити. Сваки одбрамбени рат оправдан је. Христос је рекао да је највећа љубав умрети за другог. Међутим, велика је грешка председника Милошевића што није размислио када је НАТО изјавио да неђе извршити копнени напад, него ће то учинити бомбардовањем.

Морао је да добро размотри, као онај цар са десет хиљада војника кога ће напасти двадесет хиљада војника, да ли ће се моћи изаћи на крај са 19 најмоћнијих земаља у свету без иједног савезника и учинити пре овако страшног бомбардовања оно што је морао учинити после бомбардовања.

Зорица Војновић, недељник „Репортер“ – Бања Лука

25. август 1999. године.

Патријарх Павле чије је свјетовно име Гојко Стојчевић рођен је 29. августа 1914. у селу Кућаници у Славонији од оца Стевана и мајке Ане земљорадника. Без родитеља је остао врло рано. Отац је радио у Америци гдје је оболио од туберкулозе и када је патријарх Павлу било три године отац се вратио кући да умре. Неколико година касније умрла му је и мајка. Њега и брата отхранила је тетка која му је како каже пружила неизмјерну љубав. У родном селу похађао је Основну школу, а гимназију у Тузли. Пут га даље води у православну Богословију у Сарајево, а након тога и на богословски факултету Београд. Потом на постдипломске студије у Атину. Замонашио се у 32. години. Планирао је женидбу и одлазак на парохију, међутим, у томе га је омела туберкулоза, од које је боловао цијелу зиму 1944. године. Болест је добио тако што је скочио у Дрину за учеником да би га спасио од дављења. У то вријеме предавао је вјеронауку и био учитељ избјеглој дјеци у Врњачкој Бањи.

Монашки завјет положио је у манастиру Благовештење 1948. године када је рукоположен у чин ђакона. Шест година касније и у чин јеромонаха, 1954. године одликован је чином протосинђела, а год. 1957 и чином архимандрита. Био је сабрат манастира Благовештења и Раче. Од како је на засиједању светог архијерејског сабора године 1957. изабран за епископа Рашко-призренског па све до устоличења на престо патријарха, дакле, пуне 34 старао се о најзначајнијим манастирима и православним црквама на подручју Косова. За 44. патријарха Српског умјесто обољелог патријарха Германа, изабран је од светог архијерејског сабора СПЦ новембра 1990. године. За патријарха Павла се говори да је светац који хода, на што он каже: „Ја то нисам, док сам био на Косову придали су ми нека значења које ја немам“. Још је интересантно рећи да се патријарх Павле храни на посебан начин, односно једе храну која је одстајала по неколико дана. По његовим ријечима то је корисно јер таква храна изложена бактеријама које су врло корисне за наш организам за разлику од паразита.

„Добро сте дошли да се видимо и разговарамо и одржимо у добру и миру“, дочекао нас је домаћински гостопримљиво Његова светост патријарх Павле, поглавар Српске православне цркве у згради београдске патријаршије и притом додао:

„Разговараћемо без имало жеље да вам Србе, Православље и веру православну представим бољим него што јесте. То је беспредметно, јер Бог тачно зна ко је какав. Нема народа у коме нема злочинаца и у миру, а камоли у рату. Али, представити цео један народ да је злочинац, то већ не иде, односно генералисати да је цео народ лош, то се једноставно не може“.

„Сетите се каквих је све злочинаца било у Другом светском рату и сада рећи да су сви Хрвати усташе, то би било претерано или рећи да су сви муслимани овакви или онакви. Има муслимана и добрих и рђавих, ја сам са њима живео 10 година и неки од њих су ми били добри пријатељи. Средњу школу сам завршио у Тузли а Богословију у Сарајеву. За време школовања у Сарајеву био сам председник Трезвењачког удружења, омладине свих средњих школа у Сарајеву, између осталих и Гази Хусрав-бегове медресе, из које сам имао и добре пријатеље“.

Ви сте прије неколико мјесеци дословно изјавили: „Изгубити Косово, темељ Светосавља, значи довести и душе своје у питање, па и себе саме. Косово је колевка духовности, и државности српске, душе и жиле куцавице деце светосавске“. Кажите нам да ли је Косово сада изгубљено за Србију?

Косово је за нас у средњем веку било седиште и центар црквеног и државног живота. Још Свети Арсеније, први наследник Светог Саве, из Жиче је пренео седиште у Пећ и тамо су били архиепископи и патријарси годинама. Ту су нам остали највећи и најважнији манастири, наши највећи историјски, културни, градитељски и сликарски домети. Нама није Косово важно као територија, иако се тамо налазе манастири у којима се проповедала вера да будемо људи, то су и други манастири по Србији ширили. Ево због чега је нама Косово важно; свети кнез Лазар и наши преци су изашли на Косово не да туђе отимају, већ да бране своје; не да тлаче туђу слободу, већ да бране своју; не да намећу своју веру другоме, већ да бране своју. У Косовској бици 1389. године погинули су и кнез Лазар и цар Мурат. Ето, ми се држимо тог принципа, да је за нас одбрамбени рат благословен. Једном су ме питали да ли постоји праведан рат. У Светом Писму се говори „наста рат на небу“, сатана по вашем шејтан био је анђео, па се због гордости дигао против власти Божије. Само да Вам кажем, сад се ови секташи, сатанисти држе става: „Нема власти изнад мене, ја сам све и сва“. Шта он закључи даје добро.то и чини, друге нема, и тај шејтан или сатана са анђелима који су били уз њега, и исто се тако побунили против власти Божије.

Овим хоћу да Вам кажем да је код нас одбрамбени рат дозвољен и благословен, а нападачки и освајачки рат ми осуђујемо без обзира ко га чини. Значи, наш принцип је одбрана. Бранили смо се и од Турака и од Хитлера и бранићемо се иако смо страшно пострадали.

– Да ли је могућ заједнички живот Срба и Албанаца након стравичних злочина који су почињени на Косову?

– Дабоме да је то, синко, доста тешко. Сваки рат је несрећа, а грађански рат какав је био и у Босни и Хрватској и на Косову, то је несрећа над несрећама. У рату непријатељ напада са стране; када се рат заврши, непријатељ одлази. Међутим, у грађанском рату непријатељ је сусед, суграђанин, чак сродник ако је у питању мешовити брак. Замислите човека којем је убијен син од људи врло блиских његовом првом комшији. Рана му је свежа и крвари. У питању је син, тешко је то, али ипак могуће, пре свега покајањем. Имамо се за шта кајати и ми и Албанци, било је великих несрећа и злочина.

После покајања долази опраштање. Ми смо толике године заједно живели. Срби никад нису негирали право Албанцима на сунце, земљу и живот на Косову и Македонији. Временом. како су се ствари мењале, Срби су постали мањина. На Косову има н других мањина: Турака, Горанаца, Рома и Египћана.

Због чега ми као људи не бисмо могли да наставимо заједнички живот, да превазиђемо све. Сигурно је да ће овој генерацији бити веома тешко, али зато оној која долази биће боље прилике и услови за заједнички живот. Још 1989. године, када сам био на Косову, један хоџа Албанац пише ми писмо у коме, поред осталог каже: „За ислам је неприхватљив принцип док се једном не смркне, другом не може да сване“. Ја му одговорим: тај принцип је неприхватљив и код нас православаца. Земља је Божија довољно и широка и дугачка и има места за све ако будемо људи. Ако будемо нељуди, биће нам тесна, ако нас буде свега четворо на земљи. У Библији и Курану пише о Адаму и Еви, или Адаму и Хави, и њихова два прва сина, Каину и Авељу, или Кабилу и Хабилу. „И зли Каин скочи на брата Авеља и уби га“. Чега им је било мало, свега њих четворо на целој земљи. Али, ако будемо и ми злочинци као Каин, планета ће нам бити мала па иако нас је само четворо. Треба да се држимо да будемо људи јер нас нико није питао хоћемо ли да се родимо као Срби, Албанци, црнци или жута раса. Ми немамо зато одговорности, али немамо ни заслуге. Међутим, како ћемо ми поступати без обзира које смо народности, од којих родитеља, које расе, да ли као људи или нељуди, зависи од нас да ли ћемо се пред Богом и пред људима уздизати и падати. Дакле, ми смо сви од Адама и Еве, истог смо порекла. Ако будемо људи, биће добро; ако будемо нељуди, узалуд све.

– Ви сте дуже од 30 година провели на Косову, можете ли нам рећи од када потиче проблем Kocoвa и која је његова генеза?

– Проблем Косова потиче још из турског доба, тачније од 1878. године, када се појавила Призренска лига и затражила самосталност Косова. Ја сам на Косово дошао 1957. године и 34 године сам тамо провео, без жеље да пребацим кривицу на друге. Наиме, био је у то време један број Албанаца који је вршио притисак да Косово буде етнички чисто. Ја сам о томе обавештавао власти писмено. Не генералишем, не кажем да су сви, али један добар број јесте. Е сад, кажите Ви мени једну земљу у Европи која је етнички чиста, па и Босна и Херцеговина, после свега, има и муслимана, православаца, католика и других нација.

– Ви сте недавно боравили на Косову и том приликом били затечени злочинима тамо почињеним. На шта сте заправо нашили?

– Недавно сам путовао у манастир Девич, зауставише ме Албанци. Питају, ко сам и куда ћу. Кажем им да идем у манастир да посетим сестре, већину њих ја сам замонашио. Хоћу да видим јесу ли живе, здраве и имају ли хране и да се овде с њима Богу помолим. Затражили су од мене исправе. Дао сам им личну карту са Косова која је најпре исписана на албанском језику, а затим на српском. Право да Вам кажем, мени то не смета, што је исписана прво на албанском. (Ево, можете да је погледате и Ви). Узели су ми легитимацију и рекли да сачекам десет минута. Сачекао сам мало дуже, када се појавише три албанска официра и рекоше ми: „Ви вечито говорите о светињама Косова, али ово је наша земља и ми овде живимо, и готово“. Ја им кажем да су за нас манастир Девич и Грачаница, Дечани и Пећка патријаршија светиња. Ако за вас нису, ми и не очекујемо да могу бити, али и ми смо овде живели и хоћемо и даље. Запиташе ме да ли сам видео попаљене куће у селу Кауси које се налази са друге стране брда где је манастир. Све су то злочинци Срби починили. Знам, кажем им. Знам и као су те куће прављене, заједнички. Кад су биле борбе, рекоше ми, ваше сестре пролазе, а наш хоџа не може да дође у џамију да клања. Зашто, питам их ја, кад је џамија читава, није оштећена. Видите, синко, о чему се ради, људи су склони да себи мере једном мером, а другом мером, о томе се ради, без жеље да сву кривицу бацим на Албанце или Србе. Злочинаца међу Србима има. Кад сам дошао на Косово, тамо сам видио да је све попаљено, порушено, десила су се убиства, чак и жена и деце. Међутим, с друге стране, и Албанци су убијали. Пре шест месеци у једном кафићу у Пећи седело је седам младића Срба од шеснаест и седамнаест година, само један двадесет шест година. Уђе Албанац и покоси их рафалом. У том моменту, седмом испадне упаљач, он се сагне да га дохвати и остане жив. То је случајност, али сувише је случајности. Не желим да кажем да је добро за оно нељудско што су починили Срби, нити желим да кажем да је само зло оно што су радили Шиптари. Колико је на којој страни више зла и злочинаца, то ћe моћи само Божија вага и Божији метар да измери тачно. Уосталом, као што је било и у Босни и Херцеговини.

– Ускоро ће десет гдина Вашег именовања за патријарха, скоро толико траје и Милошевићева владавина, били сте свједок рушења земље и страдању народа. Зачудо да је Црква против Милошевића проговорила тек сада када је Милошевић готово caв посао обавио. Како то објашњавате?

– Неће бити да је тако. Још 1992. године у извештају Светог архијерејског сабора стоји да се на власти у Србији н Црној Гори налазе људи који су до јуче били комунисти. Али да будемо искрени, таквих је било на власти и у Хрватској, Словенији и Босни и Херцеговини. Они су често и у многоме наставили онај систем који је био за комунистичко доба. Ево тог документа, у коме пише: Поштујући и признавајући права свих народа са којима вековима живимо на овим просторима, са болом констатујемо на резултате комунистичког и посткомунистичког режима у свим бившим републикама бивше Југославије, такође га осуђујемо. Потпуна свесна трагика тренутка и судбинског раскршћа на којем се налазе народи. Српска Православна Црква поново позива на стварање Влада народног поверења, националног јединства и свенародног спаса. Исти захтев поновили смо 1994. године за стварања Владе народног јединства. Видите, Црква нема своју партију, није политичка организација. До мене су долазиле и писмене и усмене поруке да што год ја кажем, с обзиром на место на којем сам, све је политика: или си за странку која је на власти, или си за опознцију. Ја сам им на то одговорио да је тај принцип узак, и да за нас важи један принцип апостола Павла који је рекао: “ Ако једете, ако пијете, ако шта друго чините, све на славу Божију чините“. Дакле, све може бити како Бог хоће, а може бити супротно. Под тај принцип спада и политика. И она може бити на славу Божију и на стварно добро народа.

– Ипак није мали број оних који тврде да сте Ви Милошевићев човјек?

– Још 1991. године, када сам био на Косову, били су расписани први вишепартијски избори. Људи су ме питали за савет за кога да гласају. Рекао сам им да размотре људе који су председници странке и да погледају њихове програме, па да се на основу тога одлуче. По мом мишљењу, казао сам им, ако сте верници, не бисте могли гласати за странку која у свом статуту има материјалистички или атеистички став, јер у такве се не може имати поверења.

Исто тако, кад сам пре четири године био у Бечу на обележавању стогодишњице цркве Свети Сава, у тамошњим новинама се појавио натпис да ја долазим у Беч да бацим свету прашину у очи, јер сам ја наводно, тај који позива Србе у рат ради одржавања велике Србије. На једном скупу који је приредио кардинал био сам принуђен да кажем: „Мени се приписује да водим Србе у рат ради одржавања велике Србије, међутим, ако би требало да се одржи велика Србија злочином – не пристајем, нека нестане велике Србије. Ако би требало да се одржи мала Србија злочином, опет не пристајем, нека нестане и мала Србија. Ако би требало да се одржи последњи Србин злочином и да сам ја то, опет не пристајем. нека нас нестане, злочином да одржимо – то не.“ Онда ће један господин из публике да ми постави питање: „Сада ће избори, за кога ће Црква рећи да се гласа“? Рекао сам му шта сам саветовао народу када су се одржали први избори. Црква нема своју партију, а ја лично никада ни за кога нисам гласао. Хоћу да Вам кажем да ја нисам ни милошевићевац ни карађорђевац, нити које било странка. Избори су се овде одржали под контролом међународних постматрача ОЕБС-а, који су потврдили да су избори били фер. Шта сад они хоће од мене?! Нити сам гласао, нити сам слао кога да види да ли су избори фер или нису. Они кажу да је све легитимно и да је Милошевић победио; дакле, сам народ ће одговарати ако је погрешно.

– Како сте доживјели НАТО бомбардовање СР Југославије?

– Пре пар месеци чуо сам да ће НАТО из Македоније војском ударити на Косово. Видите, то би био један вид агресије од које се требало бранити, као што смо се бранили од Хитлера. Међутим, кад су они рекли да неће доћи војском већ бомбардовати нас, тада је требало сести и размислити да ли је могуће одбранити се. Ако један човек хоће да сазида кућу, мора да размотри колико има средстава да заврши ту кућу. Ако почне па стане, јер нема од чега да је заврши, боље одмах и да је не започиње. Или, ако један цар са двадесет хиљада војника хоће да нападне другог цара од десет хиљада војника, тај цар са десет хиљада војника треба да седне са својим саветницима и види може ли се одупрети онима од двадесет хиљада. Уколико не може да се избори, он мора док је још онај далеко да пошаље своје изасланике и нагоди се ради опстанка свога народа. За нас верујуће Христос каже: „Нема веће љубави од оне кад неко положи живот за ближње своје. Значи, ко брани своју породицу, брани слободу, своје домове, гробове… Међутим, овде је било да ти непријатеља уопште не видиш, јер је било употребљено и тих невидљивих авиона.

– Како је, по Вашем мишљењу, држава и војни врх СРЈ требао поступати?

– Кад већ морамо, онда нека то буде на миран начин, нека дођу међународне снаге, као што су сад дошле.

– Кажите нам какав је Милошевић хришћанин?

– А не, он уопште није хришћанин. У својој књизи Туђман каже за њега да је социјалиста. Е сад, да ли је социјалиста или комуниста, не знам, али знам да он нема везе са црквом, Милошевић не иде у цркву.

Којој вјери онда припада ако није хришћанин? Па знате, имате адвентисте, јеховисте… манте га, каквих све секти има.

– Вас је Милошевићев режим, послије признања злочина над Албанцима, назвао издајником и многим другим погрдним именима?

– Имао сам у рукама документ у коме пише да ће Србији бити још више пооштрене санкције уколико Милошевић не оде са власти. Због тога га молимо у интересу народа и његовог спасења да се добровољно и мирно повуче јер, остане ли он, неће нас још пуно остати. Црква никада није била ни за ни против Милошевића. Отишли смо њему као председнику кога су потврдили и међународни верификатори и рекли све је било фер. Ми овде знамо да није било фер. Ми кажемо: „Подајте цару царево, а Богу Божије“. Никада није било да је Бог тражио што припада цару, сам је рекао подајте цару царево. Међутим, вековима је било и биће да цар тражи што припада Богу. Милошевић би хтео све, па и цркву да окрене у своју корист. Моја дужност као верника је да браним истину. Ја сам калуђер, немам ни кучета ни мачета, што се каже, и још ми је лакше заступати истину, него неко ко, рецимо, има жену и децу.

– Недавно сте боравили у енклави надомак Capajeea. Каква су Ваша сазнања о стању православних објеката у Сарајеву и БИХ?

– Колико сам информисан, Црква тамо није прогањана, чак је уведена и веронаука у школама. Ми смо то тражили овде, да се уведе и у школи, али факултативно. Физика, хемија, биологија… то су предмети за живот на земљи, међутим, ми нисмо само земаљски већ и небески, имамо душу, било да смо муслимани или хришћани.

– У БИХ је формирано Вијеће за вјерско помирење, да ли сте у контакту са њима и какви су односи са представљенима других вјерских представника?

– Са кардиналом Пуљићем, се знам лично, уважавамо се, такође сам био у добрим односима и са Кухарићем, као и бившим реис-ул-улемом који је био за целу бившу Југославију. Међутим, садашњи реис-ул-улема Чорић ставља ми неке ствари на терет.Наиме, недавно је био скуп у близини сарајевског аеродрома на којн је био позван и реис-ул-улема Чорић. Међутим, он није дошао, рекао је да ми замера што се нисам огласио због рушења џамија у Босни. То не стоји да је тако. Ја сам се писмено неколико пута огласио и осудио рушење џамија у Бањој Луци. Срушити џамију. то може само један злочинац, исто тако и цркву.

– Шта је то рушилачко у српском народу да уништава џамије у Републици Српској?

– То је несрећа. У ратним несрећама узимају маха ратни злочинци, који су толико агресивни да други нису кадри да их спрече. Злочинаца, дакле, у народу има, па знате и за време мира колико има насиља. До нас је дошла информација да је над неколико хиљада муслиманки у БИХ извршено силовање. Био је Црквени сабор и то питање ми смо ставили у разматрање. Они ће на Сабору рећи да појединачних случајева свакако има, као што има и у миру, али што се тиче логора где се вршило систематско насиље, нека међународна заједница ненајављено пошаље своје стручњаке да то утврде. Уколико се то утврди тачним, ми ћемо сви изаћи да нас пострељају. Насиља бива, читао сам статистику о силовањима у Немачкој, заиста велики број, а рата тамо није било. Исто тако, Ибрахим Ругова је рекао да се у женском манастиру Девич налази арсенал оружја. Када сам то чуо ступио сам у контакт са америчким амбасадором и замолио га да госпођа Олбрајт пошаље људе да то установе. Уколико се то оружје у манастиру нађе, доћи ћу и ја и нека цео манастир ликвидирају. Али, видите, они су имали само пушку двоцевку, која им је служила за одбрану од орлова и вукова.

– За вријеме рата у Босни Авакум Pocuћ је служио у православној цркви у Сарајеву, да ли сте били задовољни, с њим и да ли сте били у контакту током рата?

– Знам ја њега, још као ћака. Родом је из Босне и има брата свештеника н сестру монахињу. Углавном је добро обављао службу, односно према могућностима. За време рата везе су биле у прекиду, тако да смо се врло ретко чули.

– Рекли сте да богомоље могу рушити и палити сваки невјерник. Ако је то тако, а слажем се да јесте, како се може тврдити да се водио вјерски рат. Како, дакле, и невјерници могу водити вјерски рат. Рекли сте и да је у БИХ вођен грађански рат, што је за многе који су упућени у дешавања неприхватљива.

– Неће бити. Ви знате да су муслимани проглашени Босанцима као посебном нацијом. Колико знам, ми нисмо одрицали муслиманима аутохтност у Босни и Херцеговини, нити смо им било шта бранили. Е сад, кад постоји једна босанска нација, зашто онда Караџић, Младић и Плавшићка који су рођени у Босни, зашто нису у тој нацији.

– Споменули сте Караџића и Младића. За вријеме рата у БИХ Bu сте често одлазили на Пале и посјећивали Радована Караџића?

– У октобру 1992. године, неколико месеци пошто је почео рат у Босни, био сам у Америци и састао се са секретаром УН. Једна новинарка ме је на конференцији за штампу питала, шта ја могу да кажем хоће ли се са Караџићем и Младићем разбуктати рат у Босни. Дакле, они су већ 1992. године кривицу за рат свалили на Караџића и Младића. Ја јој овако одговорим: Госпођо, по нашој вери ми смо слободна бића, та слобода у себе укључује одговорност. За свој рад одговоран сам ја, али исто колико сте и ви одговорни за свој, исто тако одговорни су Караџић и Младић, али одговорни су и Изетбеговић, Туђман и Милошевић.

– Како је, по Вашем мишљењу, дошло до рата у Босни и Херцеговини?

– Због околности и свакако страног прста који се умешао. Народ је изабрао Караџића, Младића и Изетбеговића. Онда је Европа рекла да то није демократија, то сте се ви споразумели и то ништа не важи. Али криви смо и ми што смо пошли у све то. По мом мишљењу, био је то ипак етнички рат и сигурно је ту била једна верска компонента. Видите, Срби су верујући православци, Муслимани су исто тако верујући – то им само име каже. Хрвати су верујући католици, и ето вам.

– Шта бисте на крају овог разговора поручили народу у Босни и Херцеговини?

– Треба да живимо и даље као људи и ако будемо заиста имали довољно снаге и да се кајемо за оно зло које смо чинили и снаге за опраштање и ако будемо имали у виду да они који долазе после нас живе у већем миру и срећи него што смо ми, онда ћемо опстати. Ако у томе не успемо, нестаће нас. Нека Господ помогне да будемо верујући и да живимо са свешћу да ћемо изаћи пред њега, а Богу се молимо да оно што је нас снашло не снађе ни један народ ни државу на свету. То је моја порука и жеља добра и Србима и муслиманима и католицима.

Мирха Дедић „Слободна Босна“, Capajeвo

24. јули 1999. године.