Вѣ́рою мно́жайшую же́ртву А́вель па́че Ка́ина принесе́ Бо́гу, е́юже свидѣ́телствованъ бы́сть бы́ти пра́ведникъ, свидѣ́телствующу о да́рѣхъ его́ Бо́гу: и то́ю уме́рый еще́ глаго́летъ.

Вѣ́рою Ено́хъ преложе́нъ бы́сть не ви́дѣти сме́рти: и не обрѣта́шеся, зане́ преложи́ его́ Бо́гъ: пре́жде бо преложе́нiя его́ свидѣ́телствованъ бы́сть, я́ко угоди́ Бо́гу.

Безъ вѣ́ры же невозмо́жно угоди́ти [Бо́гу]: вѣ́ровати же подоба́етъ приходя́щему къ Бо́гу, я́ко е́сть, и взыска́ющымъ Его́ мздовозда́тель быва́етъ.

Вѣ́рою отвѣ́тъ прiи́мъ Но́е о си́хъ, я́же не у́ ви́дѣ, убоя́вся сотвори́ ковче́гъ во спасе́нiе до́му своего́: е́юже осуди́ [ве́сь] мíръ, и пра́вды, я́же по вѣ́рѣ, бы́сть наслѣ́дникъ.

[Зач. 327.] Вѣ́рою зово́мъ Авраа́мъ послу́ша изы́ти на мѣ́сто, е́же хотя́ше прiя́ти въ наслѣ́дiе, и изы́де не вѣ́дый, ка́мо гряде́тъ.

[Зач. 328.] Вѣ́рою прiи́де Авраа́мъ на зе́млю обѣтова́нiя, я́коже на чу́жду, въ кро́вы всели́ся со Исаа́комъ и Иа́ковомъ снаслѣ́дникома обѣтова́нiя того́жде:

жда́ше бо основа́нiя иму́щаго гра́да, ему́же худо́жникъ и содѣ́тель Бо́гъ.

Вѣ́рою и сама́ Са́рра непло́ды си́лу во удержа́нiе сѣ́мене прiя́тъ и па́че вре́мене во́зраста роди́, поне́же вѣ́рна непщева́ Обѣтова́вшаго.

Тѣ́мже и от еди́наго роди́шася, да еще́ умерщвле́ннаго, я́коже звѣ́зды небе́сныя мно́жествомъ и я́ко песо́къ вскра́й мо́ря безчи́сленный.

По вѣ́рѣ умро́ша сі́и вси́, не прiе́мше обѣтова́нiй, но издале́ча ви́дѣвше я́, и цѣлова́вше, и исповѣ́давше, я́ко стра́ннiи и прише́лцы су́ть на земли́:

и́бо такова́я глаго́лющiи явля́ются, я́ко оте́чествiя взыску́ютъ.

И а́ще бы у́бо о́но по́мнили, изъ него́же изыдо́ша, имѣ́ли бы вре́мя возврати́тися:

ны́нѣ же лу́чшаго жела́ютъ, си́рѣчь небе́снаго: тѣ́мже не стыди́тся си́ми Бо́гъ, Бо́гъ нарица́тися и́хъ: угото́ва бо и́мъ гра́дъ.

[Зач. 329А.] Вѣ́рою приведе́ Авраа́мъ Исаа́ка искуша́емь, и единоро́днаго приноша́ше, обѣтова́нiя прiе́мый,

къ нему́же глаго́лано бы́сть: я́ко о Исаа́цѣ нарече́тся тебѣ́ сѣ́мя:

помы́сливъ, я́ко и изъ ме́ртвыхъ воскреси́ти си́ленъ [е́сть] Бо́гъ, тѣ́мже того́ и въ при́тчѣ прiя́тъ.

Вѣ́рою о гряду́щихъ благослови́ Исаа́къ Иа́кова и Иса́ва.

Вѣ́рою Иа́ковъ умира́я коего́ждо сы́на Ио́сифова благослови́ и поклони́ся на ве́рхъ жезла́ его́.

Вѣ́рою Ио́сифъ умира́я о исхожде́нiи сыно́въ Изра́илевыхъ па́мятствова и о косте́хъ свои́хъ заповѣ́да.

Вѣ́рою Моисе́й роди́вся сокрове́нъ бы́сть три́ ме́сяцы от оте́цъ свои́хъ, зане́ ви́дѣша красно́ отроча́ и не убоя́шася повелѣ́нiя царе́ва.

[Зач. 329Б.] Вѣ́рою Моисе́й, вели́къ бы́въ, отве́ржеся нарица́тися сы́нъ дще́ре фарао́новы:

па́че [же] изво́ли страда́ти съ людьми́ Бо́жiими, не́жели имѣ́ти вре́менную грѣха́ сла́дость,

бо́лшее бога́тство вмѣни́въ Еги́петскихъ сокро́вищъ поноше́нiе Христо́во: взира́ше бо на мздовоздая́нiе.

Вѣ́рою оста́ви Еги́петъ, не убоя́вся я́рости царе́вы: Неви́димаго бо я́ко ви́дя, терпя́ше.

Вѣ́рою сотвори́ Па́сху и проли́тiе кро́ве, да не погубля́яй перворожде́нная ко́снется и́хъ.

Вѣ́рою преидо́ша Чермно́е мо́ре а́ки по су́сѣ земли́: его́же искуше́нiе прiе́мше Еги́птяне истопи́шася.

Вѣ́рою стѣ́ны Иерихо́нскiя падо́ша обхожде́нiемъ седми́хъ дні́й.

Вѣ́рою Раа́въ блудни́ца не поги́бе съ сопроти́вльшимися, прiи́мши схо́дники {согляда́тели} съ ми́ромъ [и ины́мъ путе́мъ изве́дши].

И что́ еще́ глаго́лю? Не доста́нетъ бо ми́ повѣству́ющу вре́мене о Гедео́нѣ, Вара́цѣ же и Сампсо́нѣ и Иефѳа́и, о Дави́дѣ же и Самуи́лѣ, и о [други́хъ] проро́цѣхъ,

[Зач. 330.] и́же вѣ́рою побѣди́ша ца́рствiя, содѣ́яша пра́вду, получи́ша обѣтова́нiя, загради́ша уста́ льво́въ,

угаси́ша си́лу о́гненную, избѣго́ша о́стрея меча́, возмого́ша от не́мощи, бы́ша крѣ́пцы во бране́хъ, обрати́ша въ бѣ́гство полки́ чужди́хъ:

прiя́ша жены́ от воскресе́нiя ме́ртвыхъ свои́хъ: ині́и же избiе́ни бы́ша, не прiе́мше избавле́нiя, да лу́чшее воскресе́нiе улуча́тъ:

друзі́и же руга́нiемъ и ра́нами искуше́нiе прiя́ша, еще́ же и у́зами и темни́цею,

ка́менiемъ побiе́ни бы́ша, претре́ни бы́ша, искуше́ни бы́ша, убі́йствомъ меча́ умро́ша, проидо́ша въ ми́лотехъ [и] въ ко́зiяхъ ко́жахъ, лише́ни, скорбя́ще, озло́блени:

и́хже не бѣ́ досто́инъ [ве́сь] мíръ, въ пусты́нехъ скита́ющеся и въ гора́хъ и въ верте́пахъ и въ про́пастехъ земны́хъ.

И сі́и вси́ послу́шествани бы́вше вѣ́рою, не прiя́ша обѣтова́нiя,

Бо́гу лу́чшее что́ о на́съ предзрѣ́вшу, да не безъ на́съ соверше́нство прiи́мутъ.

Таджикский

Имон эътиқоди қавӣ ба чизҳоест, ки мо ба онҳо умед мебандем, ва боварӣ ба чизҳоест, ки намоён нестанд.

Зеро ки ба василаи он қадимиён шаҳодат пайдо кардаанд.

Бо имон мо дарк мекунем, ки оламҳо бо каломи Худо тартиб ёфтааст, ба тавре ки аз чизҳои нонамоён чизҳои намоён ба вуҷуд омадааст.

Бо имон Ҳобил ба Худо, назар ба Қобил, қурбонии беҳтаре тақдим намуд; бо он ў шаҳодат пайдо кард, ки ў одил аст, чунон ки Худо дар бораи ҳадияҳои ў шаҳодат дод; бо он ў баъд аз мамоташ ҳанўз ҳам сухан меронад.

Бо имон Ҳанўх тавре кўчонида шуд, ки мамотро надид; ва ў пайдо нашуд, чунки Худо ўро кўчонид. Зеро ки пеш аз кўчонида шуданаш шаҳодат пайдо кард, ки ба Худо писанд омадааст.

Аммо бе имон ба назари Худо писанд омадан мумкин нест; зеро ҳар кӣ сўи Худо меояд, бояд имон дошта бошад, ки Ў ҳаст, ва ба толибони Худ мукофот хоҳад дод.

Бо имон Нўҳ дар хусуси чизе ки ҳанўз намоён набуд, ваҳй ёфта, бо тарси Худо барои наҷот додани аҳли байти худ киштие бисохт; бо он ў ҷаҳоро маҳкум намуд ва вориси адолате гардид, ки аз имон аст.

Бо имон Иброҳим итоат намуд ба даъвате дар бораи рафтан ба мамлакате ки мебоист мерос мегирифт, ва ў рафт, ва намедонист ба куҷо меравад.

Бо имон ў дар замини мавъуд, мисли замини бегона, ғарибона маскан гирифт, ва бо Исҳоқ ва Яъқуб, ҳамирсони ҳамон ваъда буданд, дар хаймаҳо зиндагӣ кард;

Зеро ў мунтазири шаҳре буд, ки таҳкурсии мустаҳакаме дорад, ва меъмору бинокор он Худост.

Бо имон худи Соро низ барои қабули насл қувват пайдо кард ва баъд аз фарсудагиаш зоид; зеро Ваъдадиҳандаро амин донист.

Бинобар ин аз як нафар ки он ҳам мисли беҷон буд, ончунон бисьёр зоида шуданд, чунон ки ситораҳои осмон бисьёр аст, ва чунон ки реги лаби баҳр бешумор аст.

Ҳамаи инҳо дар имон мурдаанд ва ба муроди иҷрои ваъдаҳо нарасиданд, балки фақат аз дур онҳоро дида, шод шуданд ва эътироф карданд, ки бар замин мусофир ва ғарибанд;

Зеро онҳое ки чунин мегўянд, нишон медиҳанд, ки дар ҷустуҷўи ватан ҳастанд.

Ва агар ватанеро, ки аз он берун омада буданд, ба ёд меоваранд, фурсат доштанд, ки баргарданд;

Аммо иштиёқманди ватани беҳтаре буданд, ки он дар осмон аст; бинобар ин Худо ор намедонад, ки Худои онҳо хонда шавад: зеро ки Ў барои онҳо шаҳре муҳайё кардааст.

Бо имон Иброҳим, вақте ки озмуда шуд, Исҳоқро барои қурбонӣ тақдим намуд ва, бо вуҷуди он ки ваъдаҳо гирифта буд, писари ягонаи худро тақдим намуд,

Ки дар ҳаққи вай гуфта шуда буд: ́Насли ту аз Исҳоқ хонда хоҳад шуд́;

Зеро ў фикр мекард, ки Худо қодир аст аз мурдагон низ эҳьё кунад; ба ин сабаб Исҳоқ ба таври тимсол аз мурдагон ба ў баргардонида шуд.

Боимон Исҳоқ Яъқуб ва Эсовро барои оянда низ баракат дод.

Бо имон Яъқуб, пеш аз мурданаш, ҳар писари Юсуфро баракат дод ва бар сари асои худ такья намуда, саҷда кард.

Бо имон Юсуф, дар вақти вафоташ, хуруҷи банӣ-Исроилро зикр намуд ва дар бораи устухонҳои худ васият кард.

Бо имон падару модари Мусо ўро, чун таваллуд шуд, се моҳ пинҳон доштанд, зеро диданд, ки кўдак зебост, ва аз амри подшоҳ натарсиданд.

Бо имон Мусо, чун калонсол шуд, нахост, ки писари духтари фиръавн хонда шавад,

Ва бо қавми Худо уқубат кашиданро афзал дониста аз он ки аз гуноҳ ҳаловати муваққатӣ дошта бошад,

Ва хории Масеҳро сарвати бузургтар аз ганҷҳои Миср ҳисоб кард; зеро ки ба мукофот назар медўхт.

Бо имон ў Мисрро тарк кард ва аз ғазаби подшоҳ натарсид; зеро ў, мисли он ки Нонамоёнро дида бошад, боматонат буд.

Бо имон ў фисҳ ва пошидани хунро ба амал овард, то ки несткунандаи нахустзодагон ба онҳо даст нарасонад.

Бо имон онҳо аз баҳри Қулзум, чун аз хушкӣ, гузаштанд, вале вақте ки мисриён ба гузаштан ҳаракат карданд, ғарқ шуданд.

Бо имон деворҳои Ереҳў пас аз даврзании ҳафтрўза фурў ғалтид.

Бо имон Роҳоби фоҳиша, ки ҷосусонро ба саломатӣ қабул карда буд, бо исьёнгарон ба ҳалокат нарасид.

Боз чӣ гўям? Вақтам кифоя намекунад барои он ки дар бораи Ҷидъўн ва Бороқ ва Шимшўн ва Йифтоҳ ва Довуд ва Самуил ва анбиё ҳикоят намоям,

Ки онҳо бо имон мамлакатҳоро мусаххар карданд, адлро ба амал оварданд, ба ваъдаҳо муваффақ шуданд, даҳони шеронро бастанд,

Қуввати оташро хомўш карданд, аз дами шамшер халосӣ ёфтанд, аз заъф боқувват шуданд, дар ҷанг қавӣ гардиданд, фавҷҳои бегонаҳоро торумор карданд;

Занон мурдаҳои худро эҳьёшуда ёфтанд; вале дигарон аз шиканҷа нобуд шуданд ва озодиро қабул накарданд, то ки ба эҳьёи беҳтаре ноил гарданд;

Ва баъзе дигарон ҳақоратҳо ва шаллоқро, ҳамчунин занҷирҳо ва зиндонро аз сар гузаронданд.

Сангсор шуданд, бо арра дупора гардиданд, ба шиканҷа гирифтор шуданд, аз дами шамшер мурданд; пўстҳои гўсфанду буз дар тан сарсону саргардон шуда, мўҳтоҷӣ, тангӣ ва уқубат кашиданд;

Онҳое ки ҷаҳон лоиқашон набуд, дар биёбонҳо ва кўҳҳо, дар мағораҳо ва дараҳои замин овора шуда гаштанд.

Ва ҳамаи онҳо, ки ба хотири имон шўҳрат пайдо карда буданд, ваъдаро соҳиб нашуданд,

Чунки Худо барои мо чизи беҳтаре пешбинӣ намуда буд, то ки онҳо бе мо комил нагарданд.

Сербский

Языки

Вера је, пак, тврдо чекање оног чему се надамо, и доказивање оног што не видимо.

Јер у њој стари добише сведочанство.

Вером познајемо да је свет речју Божјом свршен, да је све што видимо из ништа постало.

Вером принесе Авељ Богу већу жртву него Каин, кроз коју доби сведочанство да је праведник, кад Бог посведочи за даре његове; и кроз њу он мртав још говори.

Вером би Енох пренесен да не види смрт; и не нађе се, јер га Бог премести, јер пре него га премести, доби сведочанство да угоди Богу.

А без вере није могуће угодити Богу; јер онај који хоће да дође к Богу, ваља да верује да има Бог и да плаћа онима који Га траже.

Вером Ноје примивши заповест и побојавши се оног што још не виде, начини ковчег за спасење дома свог, којим осуди сав свет, и поста наследник правде по вери.

Вером послуша Авраам кад би позван да изиђе у земљу коју хтеде да прими у наследство, и изиђе не знајући куда иде.

Вером дође Авраам у земљу обећану, као у туђу, и у колибама живљаше с Исаком и с Јаковом, сунаследницима обећања тог.

Јер чекаше град који има темеље, коме је зидар и Творац Бог.

Вером и сама Сара нероткиња прими силу да затрудни и роди преко времена старости; јер држаше за верног Оног који обећа.

Зато се и родише од једног, још готово мртвог, као звезде небеске мноштвом, и као небројени песак покрај мора.

У вери помреше сви ови не примивши обећања, него га видевши издалека, и поклонивши му се, и признавши да су гости и дошљаци на земљи.

Јер који тако говоре показују да траже отачанство.

И да би се они опоменули оног из ког изиђоше, имали би време да се врате.

Али сад боље желе, то јест небеско. Зато се Бог не стиди њих назвати се Бог њихов; јер им приправи град.

Вером приведе Авраам Исака кад би кушан, и јединороднога приношаше, пошто беше примио обећање,

У коме беше казано: У Исаку назваће ти се семе;

Помисливши да је Бог кадар и из мртвих васкрснути; зато га и узе за прилику.

Вером благослови Исак Јакова и Исава у стварима које ће доћи.

Вером благослови Јаков умирући сваког сина Јосифовог, и поклони се врху палице његове.

Вером се опомиња Јосиф умирући изласка синова Израиљевих, и заповеда за кости своје.

Вером Мојсија, пошто се роди, крише три месеца родитељи његови, јер видеше красно дете, и побојаше се заповести цареве.

Вером Мојсије, кад би велики, не хтеде да се назива син кћери Фараонове;

И воље страдати с народом Божијим, неголи имати земаљску сладост греха:

Државши срамоту Христову за веће богатство од свега блага мисирског; јер гледаше на плату.

Вером остави Мисир, не побојавши се љутине цареве; јер се држаше Оног који се не види, као да Га виђаше.

Вером учини пасху и пролив крви, да се онај који губљаше прворођене не дотакне до њих.

Вером пређоше Црвено Море као по сувој земљи; које и Мисирци окушавши потопише се.

Вером падоше зидови јерихонски, кад се обилази око њих седам дана.

Вером Раав курва не погибе с неверницима, примивши уходе с миром, и изведавши их другим путем.

И шта ћу још да кажем? Јер ми не би достало времена кад бих стао приповедати о Гедеону, и о Вараку и Самсону и Јефтају, о Давиду и Самуилу, и о другим пророцима,

Који вером победише царства, учинише правду, добише обећања, затворише уста лавовима,

Угасише силу огњену, побегоше од оштрица мача, ојачаше од немоћи, посташе јаки у биткама, растераше војске туђе;

Жене примише своје мртве из васкрсења; а други бише побијени, не примивши избављење, да добију боље васкрсење;

А други ругање и бој поднесоше, па још и окове и тамнице;

Камењем побијени бише, претрвени бише, искушани бише, од мача помреше; идоше у кожусима и у козјим кожама, у сиротињи, у невољи, у срамоти;

Којих не беше достојан свет, по пустињама потуцаше се, и по горама и по пећинама и по рупама земаљским.

И ови сви добивши сведочанство вером не примише обећања;

Јер Бог нешто боље за нас одреди, да не приме без нас савршенства.