Вся́къ бо первосвяще́нникъ, от человѣ́къ прiе́млемь, за человѣ́ки поставля́ется на слу́жбы я́же къ Бо́гу, да прино́ситъ да́ры же и же́ртвы о грѣсѣ́хъ,

спострада́ти могі́й невѣ́жствующымъ и заблужда́ющымъ, поне́же и то́й не́мощiю обложе́нъ е́сть:

и сего́ ра́ди до́лженъ е́сть я́коже о лю́дехъ, та́кожде и о себѣ́ приноси́ти за грѣхи́.

[Зач. 311Б.] И никто́же са́мъ себѣ́ прiе́млетъ че́сть, но зва́нный от Бо́га, я́коже и Ааро́нъ.

Та́ко и Христо́съ не Себе́ просла́ви бы́ти первосвяще́нника, но Глаго́лавый къ Нему́: Сы́нъ Мо́й еси́ Ты́, А́зъ дне́сь роди́хъ Тя́:

я́коже и и́ндѣ глаго́летъ: Ты́ еси́ свяще́нникъ во вѣ́къ по чи́ну Мелхиседе́кову.

И́же во дне́хъ пло́ти Своея́ моле́нiя же и моли́твы къ Могу́щему спасти́ Его́ от сме́рти съ во́племъ крѣ́пкимъ и со слеза́ми прине́съ, и услы́шанъ бы́въ от благоговѣ́инства,

а́ще и Сы́нъ бя́ше, оба́че навы́че от си́хъ, я́же пострада́, послуша́нiю,

и соверши́вся бы́сть всѣ́мъ послу́шающымъ Его́ вино́венъ спасе́нiя вѣ́чнаго,

нарѣче́нъ от Бо́га Первосвяще́нникъ по чи́ну Мелхиседе́кову.

[Зач. 312.] О не́мже мно́гое на́мъ сло́во и неудо́бь сказа́емое глаго́лати, поне́же не́мощни бы́сте слу́хи.

И́бо, до́лжни су́ще бы́ти учи́телiе лѣ́тъ ра́ди, па́ки тре́буете учи́тися, ка́я пи́смена нача́ла слове́съ Бо́жiихъ: и бы́сте тре́бующе млека́, а не крѣ́пкiя пи́щи.

Вся́къ бо причаща́яйся млека́ неиску́сенъ сло́ва пра́вды, младе́нецъ бо е́сть:

соверше́нныхъ же е́сть тве́рдая пи́ща, иму́щихъ чу́вствiя обуче́на до́лгимъ уче́нiемъ въ разсужде́нiе добра́ же и зла́.

Таджикский

Зеро ҳар саркоҳине ки аз миёни одамон интихоб шудааст, барои одамон ба хизмати Худо гузошта мешавад, то ки барои гуноҳҳо ҳадия ва қурбониҳо тақдим кунад,

Ки вай метавонад ба ҷоҳилон ва гумроҳон ғамхорӣ намояд, чунки худаш низ гирифтори заъф аст,

Ва ба ин сабаб бояд ҳам барои қавм ва ҳам барои худаш қурбонии гуноҳҳоро тақдим кунад.

Ва ҳеҷ кас худ аз худ ин мартабаро соҳиб намешавад, балки фақат вақте ки аз ҷониби Худо даъват шавад, чунон ки Ҳорун низ.

Ҳамчунин Масеҳ низ ҷалоли Саркоҳинро Худаш аз они Худ накардааст, балки Он ки ба Ў гуфтааст: ́Ту Писари Ман ҳастӣ; Ман имрўз Падари Ту шудаам́;

Чунон ки дар ҷои дигар низ мегўяд: ́Ту коҳин ҳастӣ то абад, ба монанди Малкисодақ́.

Дар айёме ки Ў дар ҷисм буд, ба Он ки метавонист Ўро аз мамот наҷот диҳад, бо фиғони пурзўр ва бо ашкрезӣ дуо ва тазаррўъ намуд, ва ба хотири таъзиму такрими Худ иҷобат карда шуд,

Ва агарчи Писар буд, ба василаи уқубатҳо ба итоат омўхта шуд,

Ва камол ёфта, барои ҳамаи мутеони Худ сабабгори наҷоти ҷовидонӣ гардид,

Ва Худо Ўро Саркоҳине ба монанди Малкисодақ ном ниҳод.

Дар ин хусус мебоист бисьёр сухан мерондем, лекин фаҳмондани он душвор аст, чунки гўшҳои шумо вазнин шудааст.

Зеро, мувофиқи дарозии замон, мебоист шумо муаллим мешудед, лекин аз нав ба шумо асосҳои аввалини каломи Худоро таълим додан лозим меояд, ва барои шумо шир даркор аст, на ғизои сахт.

Зеро ҳар кӣ ширхўр аст, аз каломи адолат бехабар аст, чунки кўдак аст;

Вале ғизои сахт барои касонест, ки ба камол расидаанд, ки ҳиссиёташон ба василаи малака ба фарқ кардани неку бад омўхта шудааст.

Сербский

Языки

Јер сваки поглавар свештенички који се из људи узима, за људе се поставља на службу к Богу, да приноси даре и жртве за грехе,

Који може пострадати с онима који не знају и залазе; јер је и он под слабошћу.

И зато је дужан како за народне тако и за своје грехе приносити.

И нико сам себи не даје части, него који је позван од Бога, као и Арон.

Тако и Христос не прослави сам себе да буде поглавар свештенички, него Онај који Му рече: Ти си мој син, ја Те данас родих.

Као што и на другом месту говори: Ти си свештеник вавек по реду Мелхиседековом.

Он у дане тела свог мољења и молитве к Ономе који Га може избавити од смрти с виком великом и са сузама приношаше, и би утешен по својој побожности.

Иако и беше Син Божји, али од оног што пострада научи се послушању.

И свршивши све, постаде свима који Га послушаше узрок спасења вечног.

И би наречен од Бога поглавар свештенички по реду Мелхиседековом.

За ког бисмо вам имали много говорити што је тешко исказати; јер сте постали слаби на слушању.

Јер ви који би ваљало да сте учитељи по годинама, опет потребујете да учите које су прва слова речи Божије; и постадосте да требате млека, а не јаке хране.

Јер који се год храни млеком, не разуме речи правде, јер је дете.

А савршених је тврда храна, који имају осећања дугим учењем обучена за разликовање и добра и зла.