Ве́тхий Заве́т:
Быт.
Исх.
Лев.
Чис.
Втор.
Нав.
Суд.
Руф.
1Цар.
2Цар.
3Цар.
4Цар.
1Пар.
2Пар.
1Езд.
Неем.
2Езд.
Тов.
Иудиф.
Есф.
Иов.
Пс.
Прит.
Еккл.
Песн.
Прем.
Сир.
Ис.
Иер.
Плч.
ПослИер.
Вар.
Иез.
Дан.
Ос.
Иоил.
Ам.
Авд.
Ион.
Мих.
Наум.
Авв.
Соф.
Аг.
Зах.
Мал.
1Мак.
2Мак.
3Мак.
3Езд.
Но́вый Заве́т: Мф. Мк. Лк. Ин. Деян. Иак. 1Пет. 2Пет. 1Ин. 2Ин. 3Ин. Иуд. Рим. 1Кор. 2Кор. Гал. Еф. Флп. Кол. 1Фес. 2Фес. 1Тим. 2Тим. Тит. Флм. Евр. Откр.
Но́вый Заве́т: Мф. Мк. Лк. Ин. Деян. Иак. 1Пет. 2Пет. 1Ин. 2Ин. 3Ин. Иуд. Рим. 1Кор. 2Кор. Гал. Еф. Флп. Кол. 1Фес. 2Фес. 1Тим. 2Тим. Тит. Флм. Евр. Откр.
Скрыть
11:1
11:2
см.:Лк.7:18-19;
11:3
см.:Втор.18:15;
11:4
11:6
11:7
11:8
11:9
11:11
11:13
11:15
11:17
11:18
11:19
см.:Лк.7:34-35;
11:20
11:22
11:23
11:24
11:26
11:28
И бы́сть, егда́ соверши́ Иису́съ заповѣ́дая обѣмана́десяте ученико́ма Свои́ма, пре́йде отту́ду учи́ти и проповѣ́дати во градѣ́хъ и́хъ.
[Зач. 40.] Иоа́ннъ же слы́шавъ во узи́лищи дѣла́ Христо́ва, посла́ два́ от учени́къ свои́хъ,
рече́ Ему́: Ты́ ли еси́ Гряды́й, или́ ино́го ча́емъ?
И отвѣща́въ Иису́съ рече́ и́ма: ше́дша возвѣсти́та Иоа́ннови, я́же слы́шита и ви́дита:
слѣпі́и прозира́ютъ и хро́мiи хо́дятъ, прокаже́ннiи очища́ются и глусі́и слы́шатъ, ме́ртвiи востаю́тъ и ни́щiи благовѣству́ютъ:
и блаже́нъ е́сть, и́же а́ще не соблазни́тся о Мнѣ́.
Тѣ́ма же исходя́щема, нача́тъ Иису́съ наро́домъ глаго́лати о Иоа́ннѣ: чесо́ изыдо́сте въ пусты́ню ви́дѣти? Тро́сть ли вѣ́тромъ коле́блему?
Но чесо́ изыдо́сте ви́дѣти? Человѣ́ка ли въ мя́гки ри́зы облече́нна? Се́, и́же мя́гкая нося́щiи, въ домѣ́хъ ца́рскихъ су́ть.
Но чесо́ изыдо́сте ви́дѣти? Проро́ка ли? Е́й, глаго́лю ва́мъ, и ли́шше проро́ка.
Се́й бо е́сть, о не́мже е́сть пи́сано: се́, А́зъ посыла́ю А́нгела Моего́ предъ лице́мъ Твои́мъ, и́же угото́витъ пу́ть Тво́й предъ Тобо́ю.
Ами́нь глаго́лю ва́мъ, не воста́ въ рожде́нныхъ жена́ми бо́лiй Иоа́нна Крести́теля: мні́й же во Ца́рствiи Небе́снѣмъ бо́лiй его́ е́сть.
От дні́й же Иоа́нна Крести́теля досе́лѣ Ца́рствiе Небе́сное ну́дится {съ ну́ждею воспрiе́млется}, и ну́ждницы восхища́ютъ е́:
вси́ бо проро́цы и зако́нъ до Иоа́нна прореко́ша.
И а́ще хо́щете прiя́ти, то́й е́сть Илiа́ хотя́й прiити́:
имѣ́яй у́шы слы́шати да слы́шитъ.
[Зач. 41.] Кому́ же уподо́блю ро́дъ се́й? Подо́бенъ е́сть дѣ́темъ сѣдя́щымъ на то́ржищихъ, и возглаша́ющымъ друго́мъ свои́мъ
и глаго́лющымъ: писка́хомъ ва́мъ, и не пляса́сте: пла́кахомъ ва́мъ, и не рыда́сте.
Прiи́де бо Иоа́ннъ ни яды́й, ни пiя́й: и глаго́лютъ: бѣ́са и́мать.
Прiи́де Сы́нъ Человѣ́ческiй яды́й и пiя́й: и глаго́лютъ: се́, человѣ́къ я́дца и винопі́йца, мытаре́мъ дру́гъ и грѣ́шникомъ. И оправди́ся прему́дрость от ча́дъ свои́хъ.
[Зач. 42.] Тогда́ нача́тъ Иису́съ поноша́ти градово́мъ, въ ни́хже бы́ша мно́жайшыя си́лы Его́, зане́ не пока́яшася:
го́ре тебѣ́, Хорази́не, го́ре тебѣ́, Виѳсаи́до: я́ко а́ще въ Ти́рѣ и Сидо́нѣ бы́ша си́лы бы́ли бы́вшыя въ ва́съ, дре́вле у́бо во вре́тищи и пе́пелѣ пока́ялися бы́ша:
оба́че глаго́лю ва́мъ Ти́ру и Сидо́ну отра́днѣе бу́детъ въ де́нь су́дный, не́же ва́мъ.
И ты́, Капернау́ме, и́же до небе́съ вознесы́йся, до а́да сни́деши: зане́ а́ще въ Cодо́мѣхъ бы́ша си́лы бы́ли бы́вшыя въ тебѣ́, пребы́ли у́бо бы́ша до дне́шняго дне́:
оба́че глаго́лю ва́мъ, я́ко земли́ Cодо́мстѣй отра́днѣе бу́детъ въ де́нь су́дный, не́же тебѣ́.
Въ то́ вре́мя отвѣща́въ Иису́съ рече́: исповѣ́даютися, О́тче, Го́споди небесе́ и земли́, я́ко утаи́лъ еси́ сiя́ от прему́дрыхъ и разу́мныхъ и откры́лъ еси́ та́ младе́нцемъ:
е́й, О́тче, я́ко та́ко бы́сть благоволе́нiе предъ Тобо́ю.
[Зач. 43.] Вся́ Мнѣ́ пре́дана су́ть Отце́мъ Мои́мъ: и никто́же зна́етъ Сы́на, то́кмо Оте́цъ: ни Отца́ кто́ зна́етъ, то́кмо Сы́нъ, и ему́же а́ще во́литъ Сы́нъ откры́ти.
Прiиди́те ко Мнѣ́ вси́ тружда́ющiися и обремене́ннiи, и А́зъ упоко́ю вы́:
возми́те и́го Мое́ на себе́ и научи́теся от Мене́, я́ко кро́токъ е́смь и смире́нъ се́рдцемъ: и обря́щете поко́й душа́мъ ва́шымъ:
и́го бо Мое́ благо, и бре́мя Мое́ легко́ е́сть.
Lorsque Jésus eut achevé de donner ses instructions à ses douze disciples, il partit de là, pour enseigner et prêcher dans les villes du pays.
Jean, ayant entendu parler dans sa prison des oeuvres du Christ, lui fit dire par ses disciples:
Es-tu celui qui doit venir, ou devons-nous en attendre un autre?
Jésus leur répondit: Allez rapporter à Jean ce que vous entendez et ce que vous voyez:
les aveugles voient, les boiteux marchent, les lépreux sont purifiés, les sourds entendent, les morts ressuscitent, et la bonne nouvelle est annoncée aux pauvres.
Heureux celui pour qui je ne serai pas une occasion de chute!
Comme ils s'en allaient, Jésus se mit à dire à la foule, au sujet de Jean: Qu'êtes-vous allés voir au désert? un roseau agité par le vent?
Mais, qu'êtes-vous allés voir? un homme vêtu d'habits précieux? Voici, ceux qui portent des habits précieux sont dans les maisons des rois.
Qu'êtes-vous donc allés voir? un prophète? Oui, vous dis-je, et plus qu'un prophète.
Car c'est celui dont il est écrit: Voici, j'envoie mon messager devant ta face, Pour préparer ton chemin devant toi.
Je vous le dis en vérité, parmi ceux qui sont nés de femmes, il n'en a point paru de plus grand que Jean Baptiste. Cependant, le plus petit dans le royaume des cieux est plus grand que lui.
Depuis le temps de Jean Baptiste jusqu'à présent, le royaume des cieux est forcé, et ce sont les violents qui s'en s'emparent.
Car tous les prophètes et la loi ont prophétisé jusqu'à Jean;
et, si vous voulez le comprendre, c'est lui qui est l'Élie qui devait venir.
Que celui qui a des oreilles pour entendre entende.
A qui comparerai-je cette génération? Elle ressemble à des enfants assis dans des places publiques, et qui, s'adressant à d'autres enfants,
disent: Nous vous avons joué de la flûte, et vous n'avez pas dansé; nous avons chanté des complaintes, et vous ne vous êtes pas lamentés.
Car Jean est venu, ne mangeant ni ne buvant, et ils disent: Il a un démon.
Le Fils de l'homme est venu, mangeant et buvant, et ils disent: C'est un mangeur et un buveur, un ami des publicains et des gens de mauvaise vie. Mais la sagesse a été justifiée par ses oeuvres.
Alors il se mit à faire des reproches aux villes dans lesquelles avaient eu lieu la plupart de ses miracles, parce qu'elles ne s'étaient pas repenties.
Malheur à toi, Chorazin! malheur à toi, Bethsaïda! car, si les miracles qui ont été faits au milieu de vous avaient été faits dans Tyr et dans Sidon, il y a longtemps qu'elles se seraient repenties, en prenant le sac et la cendre.
C'est pourquoi je vous le dis: au jour du jugement, Tyr et Sidon seront traitées moins rigoureusement que vous.
Et toi, Capernaüm, seras-tu élevée jusqu'au ciel? Non. Tu seras abaissée jusqu'au séjour des morts; car, si les miracles qui ont été faits au milieu de toi avaient été faits dans Sodome, elle subsisterait encore aujourd'hui.
C'est pourquoi je vous le dis: au jour du jugement, le pays de Sodome sera traité moins rigoureusement que toi.
En ce temps-là, Jésus prit la parole, et dit: Je te loue, Père, Seigneur du ciel et de la terre, de ce que tu as caché ces choses aux sages et aux intelligents, et de ce que tu les as révélées aux enfants.
Oui, Père, je te loue de ce que tu l'as voulu ainsi.
Toutes choses m'ont été données par mon Père, et personne ne connaît le Fils, si ce n'est le Père; personne non plus ne connaît le Père, si ce n'est le Fils et celui à qui le Fils veut le révéler.
Venez à moi, vous tous qui êtes fatigués et chargés, et je vous donnerai du repos.
Prenez mon joug sur vous et recevez mes instructions, car je suis doux et humble de coeur; et vous trouverez du repos pour vos âmes.
Car mon joug est doux, et mon fardeau léger.
Исо ўн икки шогирдига ушбуларни буюриб бўлгач, яқин шаҳарларда таълим бериш ва воизлик қилиш учун у ердан жўнади.
Зиндонда ётган Яҳё эса Масиҳнинг қилаётган ишларини эшитгач, ўз шогирдларидан иккитасини Унинг олдига юбориб:
“Келадиган Қутқарувчи* Сенмисан, ёки биз бошқасини кутайликми?” – деб Ундан сўратди.
Исо жавоб бериб уларга деди: “Боринглар, эшитиб кўраётганларингизни Яҳёга билдиринглар:
Кўрлар кўряпти, чўлоқлар юряпти, моховлар тузаляпти, карлар эшитяпти, ўликлар тириляпти ва бечораларга Хушхабар эълон қилиняпти.
Мени деб васвасага тушмаган бахтлидир!”
Яҳёнинг шогирдлари жўнаётган пайтда, Исо халойиққа Яҳё ҳақида гапира бошлади: “Нима кўргани саҳрога бордингизлар? Шамолда ҳилпираб турган қамишними?
Ахир, нима кўргани чиқдингизлар? Нафис кийим кийган одамними? Нафис кийинганлар подшоҳ саройларида бўлади-ку!
Ахир, нима кўргани чиқдингизлар? Пайғамбарними? Ҳа, сизга айтаманки, пайғамбардан ҳам улуғ бўлганни кўрдингизлар.
Бу киши Тавротда* ёзилганнинг худди ўзи:“Мен Сендан аввал элчимни юборарман,У Сенинг олдингда йўл ҳозирлаб юрар”.
Сизларга чинини айтайин: аёл зотидан туғилганлар орасида Яҳё пайғамбардан буюги чиққан эмас. Шунга қарамай, Осмон Шоҳлигида ҳатто энг кичик ҳисобланган ҳам ундан каттадир.
Яҳё пайғамбар майдонга келган кунлардан то ҳозиргача Осмон Шоҳлигига тажовуз қилиб келмоқдалар; тажовузкорлар дастаси уни босиб олишга зўр бермоқда.
Маълумки, Яҳёгача ўтган барча пайғамбарлар ва шунингдек, Таврот битиклари бўлғуси ҳодисалар ҳақида олдиндан дарак бериб келган.
Энди қабул қилишни истасангизлар, қайтиб келиши муқаррар бўлган Илёс пайғамбар худди Яҳёнинг ўзидир.
Кимнинг эшитар қулоғи бўлса, эшитсин!
Энди бу наслни кимга ўхшатай? Бу насл – майдонда ўтириб, бир-бирига:
“Сенларга най чалдик, ўйнамадинглар,Сенларга йиғи чиқардик, додламадинглар”,- деб қичқиришадиган болаларга ўхшайди.
Чунки Яҳё келиб, емади-ичмади ва уни “жин урибди” деяптилар.
Инсон Ўғли келиб, еди ҳам, ичди ҳам ва бу гал: “Ана кабобхўру шаробхўр одамни кўринглар, У солиқчилар ва гуноҳкорларнинг дўсти экан!” – дейишмоқда. Ва лекин илоҳий* ҳикмат унга риоя қилувчилар орқали тасдиқланади”.
Шу вақт Исо мўъжизаларининг аксари намоён бўлган шаҳарларга, тавба-тазарру қилмаганликлари учун таъна қила бошлади:
“Сенинг ҳолингга вой, эй Ҳоразин! Сенинг ҳолингга вой, эй Байтсайда! Чунки сизларда содир бўлган мўъжизалар Тир ва Сидўн шаҳарларида рўй берганда эди, улар аллақачон жулга ўраниб, кулга сурканиб, тавба-тазарру қилган бўлардилар.
Бироқ сизларга айтиб қўяй: қиёмат кунида сиздан кўра Тир ва Сидўннинг ҳоли енгилроқ бўлади.
Ё сен, эй кўккача юксалувчи Кафарнаҳум! Сен тамуғгача тушиб кетурсан. Чунки сенда содир бўлган мўъжизалар Садўм ерида содир бўлганда эди, у ер шу кунгача сақланиб қолган бўлар эди.
Бироқ сизларга айтиб қўяй: қиёмат кунида сендан кўра Садўм ерининг аҳволи енгилроқ бўлади”.
Ўша вақтда Исо сўзини давом эттириб деди: “Эй Ота, еру кўк Ҳукмрони! Сен бу ишларни доною оқиллардан яшириб, гўдакларга маълум этганинг учун Сенга ҳамду санолар айтаман.
Ҳа Ота, Сенинг эзгу хоҳишинг шундай эди.
Отам Менга ҳамма нарсани топширган. Отадан бошқа ҳеч ким Ўғилни билмас. Ўғилдан бошқа ҳамда Ўғил билим беришни истагандан бошқа ҳеч ким Отани билмас.
Эй оғир юк остида қийналиб, ҳориб-толган ҳаммаларингиз! Менинг ҳузуримга келинг, Мен сизга ором бераман.
Менинг бўйинтуруғимга ўзингизни қўшинг ва Мендан ўрганинглар. Чунки Мен беозор ва соддадилман. Шундай қилиб, жонларингиз таскин топар.
Чунки Мен солган бўйинтуруқ юмшоқ, Мен берган юк енгилдир”.
Таджикский
Языки
- Добавить язык
- Церковнослав. (рус)
- Церковнослав. (цс)
- Рус. (Синодальный)
- Рус. (Синод. с ударе́-ми)
- Рус. (еп. Кассиан)
- Рус. (Аверинцев)
- Рус. (К.П. Победоносцев)
- Arab (JAB)
- Arab (AVD)
- Azerbaijani
- Armenian
- Belarusian
- Bulgarian
- Chinese (simpl.)
- Croatian (S&D)
- English (NKJV)
- English (NRSV)
- English (KJV)
- Estonian
- Finnish (1992)
- French (LSG)
- Georgian (ancient)
- Georgian
- German (MLU, 1912)
- German (GNB)
- Greek (Koine)
- Greek (TGV)
- Greek (NA, 28)
- Hebrew NT by Delitzsch
- Italian (CEI 1974)
- Italian
- Kyrgyz
- Latin (Nova Vulgata)
- Latvian
- Romanian
- Polish
- Portuguese
- Serbian (synod.)
- Serbian
- Spanish (RVR 1995)
- Swedish (Folkbibeln)
- Tajik
- Tatar
- Ukrainian (Homenko)
- Ukrainian (Ogienko)
- Uzbek
Чун Исо насиҳатгӯиро ба дувоздаҳ шогирди Худ ба анҷом расонд, аз он ҷо равона шуд, то ки дар шаҳрҳои онҳо таълим диҳад ва мавъиза кунад.
Вақте ки Яҳё дар зиндон корҳои Масеҳро шунид, ду нафар аз шогидони худ фиристод,
То ки ба Ӯ бигӯянд: «Оё Ту Ҳамон ҳастӣ, ки бояд биёяд, ё мунтазири дигаре бошем?»
Исо дар ҷавоби онҳо гуфт: «Биравед ва он чи шунидаед ва дидаед, ба Яҳё бигӯед:
Кӯрҳо мебинанд ва шалҳо роҳ мараванд, махавиён пок мешаванд ва карҳо мешунаванд, мурдагон эҳё мешаванд, ва ба мискинон башорат дода мешавад;
Ва хушо касе ки дар ҳаққи Ман ба васваса наафтад».
Ва ҳагоме ки онҳо рафтанд, Исо ба мардум дар бораи Яҳё сухан оғоз кард: «Барои дидани чӣ чиз ба биёбон рафта будед? Оё барои дидани найе ки аз бод меларзад?
Пас барои дидани чӣ чиз рафта будед? Оё барои дидани марде ки сару либоси нарм дар бар дорад? Онҳое ки сару либоси нарм дар бар доранд, дар қасрҳои подшоҳонанд.
Пас барои дидани чӣ чиз рафта будед? Оё барои дидани як пайғамбар? Оре, ба шумо мегӯям ки вай аз пайғамбар ҳам бузургтар аст.
Зеро вай ҳамон аст, ки дар бораи вай навишта шудааст: ́Инак, Ман қосиди Худро пешопеши Ту мефиристам, то роҳи Туро пеши Ту муҳайё кунад́.
Ба ростӣ ба шумо мегӯям: аз миёни онҳое ки аз зан таваллуд ёфтаанд, бузургтар аз Яҳёи Таъмиддиҳанда барнахост; лекин он ки дар Малакути Осмон хурдтарин аст, аз вай бузургтар аст.
Ва аз айёми Яҳёи Таъмиддиҳанда то алҳол Малакути Осмон бо зӯрӣ ба даст оварда мешавад, ва зӯроварон онро мерабоянд;
Зеро ки тамоми пайғамбарон ва Таврот то вақти зуҳури Яҳё пешгӯӣ караанд.
Ва агар қабул кардан хоҳед, вай Илёс аст, ки бояд биёяд.
Ҳар кӣ гӯши шунаво дорад, бишнавад!
Лекин ин наслро ба кӣ монанд кунам? Вай ба кӯдаконе монанд аст, ки дар кӯчаҳо нишаста ва ба рафиқони худ муроҷиат карда,
Мегӯянд: ́Барои шумо най навохтем, рақс накардед; барои шумо навҳагарӣ кардем нагиристед́.
Зеро ки Яҳё омад, намехӯрад ва наменӯшад; мегӯянд: ́Дев дорад́.
Писари Одам омад, мехӯрад ва менӯшад; мегӯянд: ́Инак марди пурхӯр ва майгусор, ки дӯсти боҷгирон ва гуноҳкорон аст́. Ва ҳикмат аз тарафи фарзандонаш тасдиқ карда мешавад».
Он гоҳ Ӯ ба мазаммат кардани шаҳрҳое шурӯъ намуд, ки аксари мӯъҷизоти Ӯ дар он ҷо зоҳир шуда буд, чунки тавба накарда буданд.
«Вой бар ҳоли ту, эй Кӯрозин! Вой бар ҳоли ту, эй Байт-Сайдо! Зеро агар мӯъҷизоте ки дар шумо зоҳир шуд, дар Сӯр ва Сидӯн зоҳир мешуд, кайҳо палоспӯш ва хокистарнишин шуда, тавба мекарданд;
Лекин ба шумо мегӯям: дар рӯзи доварӣ ҳолати Сӯр ва Сидӯн аз шумо сабуктар хоҳад буд.
Ва ту, эй Кафарнаҳум, ки сар ба осмон афрохтаӣ, ба дӯзах сарнагун хоҳӣ шуд; зеро агар мӯъҷизоте ки дар ту зоҳир шуд, дар Садӯм зоҳир мешуд, вай то имрӯз боқӣ мемонд;
Лекин ба шумо мегӯям, ки дар рӯзи доварӣ ҳолати сарзамини Садӯм аз ту сабуктар хоҳад буд».
Дар он вақт Исо суханашро давом дода, гуфт: «Туро, эй Падар, эй Худованди осмон ва замин, ситоиш мекунам, ки ин чизҳоро аз хирадмандон ва оқилон пинҳон доштӣ ва ба кӯдакон ошкор кардӣ.
Оре, эй Падар! Зеро ки ҳусни таваҷҷӯҳи Ту чунин буд.
Ҳама чизро Падарам ба Ман супурдааст, ва ҳеҷ кас Писарро, ҷуз Падар, намешиносад; ва ҳеҷ кас Падарро намешиносад, ҷуз Писар ва касе ки Писар бихоҳад ба вай ошкор кунад.
Назди Ман оед, эй ҳамаи заҳматкашон ва гаронборон, ва Ман ба шумо оромӣ хоҳам бахшид;
Юғи Маро ба гардани худ гиред ва аз Ман таълим ёбед, зеро ки Ман ҳалим ва фурӯтан ҳастам, ва ҷонҳои шумо оромӣ хоҳад ёфт;
Зеро юғи Ман хуш ва бори Ман сабук аст».