зла́ту иму́щи кади́лницу и ковче́гъ завѣ́та окова́нъ всю́ду зла́томъ, въ не́мже ста́мна злата́ иму́щая ма́нну, и же́злъ Ааро́новъ прозя́бшiй, и скрижа́ли завѣ́та:

превы́шше же его́ херуви́ми сла́вы, осѣня́ющiи олта́рь {очисти́лище}: о ни́хже не лѣ́ть ны́нѣ глаго́лати подро́бну.

Си́мъ же та́ко устро́енымъ, въ пе́рвую у́бо ски́нiю вы́ну вхожда́ху свяще́нницы, слу́жбы соверша́юще:

во втору́ю же еди́ною въ лѣ́то еди́нъ архiере́й, не безъ кро́ве, ю́же прино́ситъ за себе́ и о людски́хъ невѣ́жествiихъ.

[Зач. 321А.] Сiе́ явля́ющу Ду́ху Свято́му, я́ко не у́ яви́ся святы́хъ пу́ть, еще́ пе́рвѣй ски́нiи иму́щей стоя́нiе.

Я́же при́тча во вре́мя настоя́щее утверди́ся, въ не́же да́рове и же́ртвы прино́сятся, не могу́щыя по со́вѣсти соверши́ти служа́щаго,

то́чiю въ бра́шнахъ и питiя́хъ, и разли́чныхъ омове́нiихъ, и оправда́нiихъ пло́ти, да́же до вре́мене исправле́нiя належа́щая.

[Зач. 321Б.] Христо́съ же прише́дъ Архiере́й гряду́щихъ бла́гъ, бо́лшею и соверше́ннѣйшею ски́нiею, нерукотворе́нною, си́рѣчь, не сея́ тва́ри,

ни кро́вiю ко́злею ниже́ те́лчею, но Свое́ю Кро́вiю, вни́де еди́ною во свята́я, вѣ́чное искупле́нiе обрѣты́й.

А́ще бо кро́вь ко́зляя и те́лчая и пе́пелъ ю́нчiй кропя́щiй оскверне́ныя освяща́етъ къ пло́тстѣй чистотѣ́:

кольми́ па́че Кро́вь Христо́ва, И́же Ду́хомъ Святы́мъ Себе́ принесе́ непоро́чна Бо́гу, очи́ститъ со́вѣсть на́шу от ме́ртвыхъ дѣ́лъ, во е́же служи́ти на́мъ Бо́гу жи́ву и и́стинну?

И сего́ ра́ди но́вому завѣ́ту хода́тай е́сть, да сме́рти бы́вшей, во искупле́нiе преступле́нiй бы́вшихъ въ пе́рвѣмъ завѣ́тѣ, обѣтова́нiе вѣ́чнаго наслѣ́дiя прiи́мутъ зва́ннiи.

Идѣ́же бо завѣ́тъ, сме́рти ну́жно е́сть вноси́тися завѣща́ющаго,

завѣ́тъ бо въ ме́ртвыхъ извѣ́стенъ е́сть: поне́же ничесо́же мо́жетъ, егда́ жи́въ е́сть завѣщава́яй.

Тѣ́мже ни пе́рвый безъ кро́ве обновле́нъ {утвержде́нъ} бы́сть.

Рече́ннѣй бо бы́вшей вся́цѣй за́повѣди по зако́ну от Моисе́а всѣ́мъ лю́демъ, прiе́мь кро́вь ко́злюю и те́лчую, съ водо́ю и во́лною червле́ною и иссо́помъ, самы́я же ты́я кни́ги и вся́ лю́ди покропи́,

глаго́ля: сiя́ кро́вь завѣ́та, его́же завѣща́ къ ва́мъ Бо́гъ.

И ски́нiю же и вся́ сосу́ды служе́бныя кро́вiю та́кожде покропи́.

И отню́дъ кро́вiю вся́ {и едва́ не вся́ кро́вiю} очища́ются по зако́ну, и безъ кровопроли́тiя не быва́етъ оставле́нiе.

Ну́жда у́бо бя́ше образо́мъ небе́сныхъ си́ми очища́тися: самѣ́мъ же небе́снымъ лу́чшими же́ртвами, па́че си́хъ.

[Зач. 322.] Не въ рукотворе́нная бо свята́я вни́де Христо́съ, противообра́зная и́стинныхъ, но въ са́мое небо, ны́нѣ да яви́тся лицу́ Бо́жiю о на́съ,

ниже́ да мно́гажды прино́ситъ Себе́, я́коже первосвяще́нникъ вхо́дитъ во свята́я [святы́хъ] по вся́ лѣ́та съ кро́вiю чужде́ю:

поне́же подоба́ше бы Ему́ мно́жицею страда́ти от сложе́нiя мíра: ны́нѣ же еди́ною въ кончи́ну вѣко́въ, во отмета́нiе грѣха́, же́ртвою Свое́ю яви́ся.

И я́коже лежи́тъ {опредѣле́но е́сть} человѣ́комъ еди́ною умре́ти, пото́мъ же су́дъ,

та́ко и Христо́съ еди́ною принесе́ся, во е́же вознести́ мно́гихъ грѣхи́, второ́е безъ грѣха́ яви́тся, жду́щымъ Его́ во спасе́нiе.

Таджикский

Пас, аҳди якум низ дастурҳои оид ба ибодати Худо, ва қудси заминӣ дошт;

Зеро хайма ба қисмҳо сохта шуда буд: қисми якум, ки дар он чароғдон ва миз ва нони тақдим буд, ва он́қудс́ номида мешавад.

Ва дар паси парда қисми дуюми хайма буд, ки ́қудси қудсҳо́ номида мешавад,

Ки дар он бухурдони тиллоӣ ва сандуқи аҳд буд, ки ҳама ҷояш тиллокўб шуда буд, ва дар он зарфи тиллое пур аз манн, асои шукуфтаи Ҳорун ва лавҳаҳои аҳд буд,

Ва ба болои он каррубиёни ҷалол буданд, ки бар кафоратгоҳ соя меафканданд; дар ин хусус ҳоло муфассал сухан рондан лозим нест.

Дар чунин шароит, коҳинон ба қисми якуми хайма ҳамеша медароянд, то ки ибодати Худоро ба ҷо оваранд;

Аммо ба қисми дуюми хайма соле як бор фақат саркоҳин медарояд, он ҳам бе хун не, ки онро барои худаш ва барои хатокориҳои қавм қурбонӣ мекунад.

Ва Рўҳулқудс бо ин нишон медиҳад, ки то даме ки хаймаи якум вуҷуд дорад, ҳанўз роҳи қудс кушода нашудааст.

Вай тимсоли замони ҳозира аст, ки дар он ҳадияҳо ва қурбониҳое тақдим карда мешавад, ки қодир нестанд виҷдони тақдимкунандаро осуда гардонад,

Ва онҳо, бо чизҳои хўрданӣ ва нўшиданӣ ва бо ҳар гуна таҳорат ва маросим, дастурҳои мансуб ба ҷисм буда, фақат то замони ислоҳ муқарар карда шудаанд.

Аммо Масеҳ ҳамчун Саркоҳини некиҳои оянда омада, ба воситаи хаймаи бузургтар ва мукаммалтаре ки бо дасти одам сохта нашудааст, яъне сохташ чунин нест,

Ва на ба воситаи хуни бузҳо ва говҳо, балки ба воситаи Хуни Худ як бор ба қудс дохил шуда, кафорати абадӣ пайдо кард.

Зеро, агар хуни бузҳо ва говҳо ва хотистари модагов, ки ба палидон пошида мешавад, онҳоро то ба дараҷаи татҳири ҷисм тақдис мекарда бошад,

Чӣ қадар бештар Хуни Масеҳ, ки ба василаи Рўҳи абадӣ Зоти беайби Худро ба Худо тақдим намуд, виҷдони моро аз аъмоли беҷон татҳир хоҳад кард, то ки Худои Ҳай ва ҳақиқиро ибодат намоем!

Бинобар ин Ў Миёнрави аҳди ҷадид аст, то ки пас аз мамоти Ў, ки он барои кафорати ҷиноятҳои замони аҳди якум воқеъ шудааст, даъватшудагон мероси абадии мавъудро пайдо кунанд.

Зеро, дар ҳар ҷое ки васияте ҳаст, бояд собит шавад, ки васияткунанда мурдааст,

Чунки васият пас аз мурдан эътиборнок аст; он, то даме ки васияткунанда зинда аст, ҳеҷ эътиборе надорад.

Бинобар ин аҳди якум низ бе хун барқарор нашудааст.

Зеро, вақте ки Мусо ҳамаи аҳкомро мувофиқи шариат пеши тамоми қавм хонд, хуни говҳо ва бузҳоро бо об ва пашми арғувонӣ ва зуфо гирифта, ҳам бар худи китоб пошид, ҳам бар тамоми қавм,

Ва гуфт: ́Ин аст хуни аҳде ки Худо ба шумо амр фармудааст́.

Ҳамчунин бар хайма ва тамоми олоти ибодати Худо хун пошид.

Қариб ҳама чиз мувофиқи шариат ба василаи хун татҳир меёбад, ва бе рехтани хун омурзиш нест.

Пас, тимсоли чизҳои осмонӣ мебоист бо ин воситаҳо татҳир меёфт, аммо худи чизҳои осмонӣ-бо қурбониҳои хубтар аз инҳо.

Зеро Масеҳ на ба қудси бо дасти одам сохташуда, ки фақат тимсоли қудси ҳақиқист, балки ба худи осмон даромадааст, то ки ҳоло барои мо ба ҳузури Худо зоҳир шавад,

На аз барои он ки борҳо Худоро қурбонӣ кунад, чунон ки саркоҳин ҳар сол ба қудс бо хуни дигарон медарояд;

Вагар на Ў мебоист аз ибтидои олам борҳо уқубат мекашид. Аммо Ў алҳол, дар охири замонҳо, як бор зоҳир шуд, то ки бо қурбонии Худ гуноҳро нест кунад.

Ва чунон ки одамонро насиб гардидааст, ки як бор бимиранд ва пас аз он ба доварӣ дучор шаванд,

Ончунон Масеҳ низ як бор Худро барои бардоштани гуноҳҳои бисьёр касон қурбонӣ намуда, бори дуюм на аз барои татҳири гуноҳ зоҳир хоҳад шуд, балки барои онҳое ки Ўро интизор доранд, то наҷот ёбанд.

Сербский

Языки

Тако и први завет имаше правду богомољства и светињу земаљску.

Јер скинија беше начињена прва, у којој беше свећњак и трпеза и постављени хлебови, што се зове светиња.

А за другим завесом беше скинија, која се зове светиња над светињама,

Која имаше златну кадионицу, и ковчег завета окован свуда златом, у коме беше златан суд с маном, и палица Аронова, која се беше омладила, и плоче завета.

А више њега беху херувими славе, који осењаваху олтар; о чему се не може сад говорити редом.

А кад ово беше тако уређено, улажаху свештеници свагда у прву скинију и савршиваху службу Божију.

А у другу улажаше једном у години сам поглавар свештенички, не без крви, коју приноси за себе и за народна незнања.

Овим показиваше Дух Свети да се још није отворио пут светих, докле прва скинија стоји;

Која остаде прилика за садашње време, у које се приносе дари и жртве, и не могу да се сврше по савести оног који служи.

Осим у јелима и пићима, и различном умивању и правдању тела, које је постављено до времена поправљења.

Али дошавши Христос, поглавар свештенички добара која ће доћи, кроз бољу и савршенију скинију, која није руком грађена, то јест, није овог створења,

Ни с крвљу јарчијом, нити телећом, него кроз своју крв уђе једном у светињу, и нађе вечни откуп.

Јер ако крв јунчија и јарчија, и пепео јуничин, покропивши њом опогањене, освећује на телесну чистоту;

А камоли неће крв Христа, који Духом Светим себе принесе без кривице Богу, очистити савест нашу од мртвих дела, да служимо Богу Живом и Истинитом?

И зато је новом завету посредник, да кроз смрт, која би за откуп од преступака у првом завету, обећање вечног наследства приме звани.

Јер где је завет ваља да буде и смрт оног који чини завет.

Јер је завет по смрти потврђен: будући да нема никакве силе док је жив онај који га је начинио.

Јер ни први није утврђен без крви.

Јер кад Мојсије изговори све заповести по закону свом народу, онда узе крви јарчије и телеће, с водом и вуном црвеном и исопом, те покропи и књигу и сав народ.

Говорећи: Ово је крв завета који Бог начини с вама.

А тако и скинију и све судове службене покропи крвљу.

И готово све се крвљу чисти по закону, и без проливања крви не бива опроштење.

Тако је требало да се обличја небеских овима чисте, а сама небеска бољим жртвама од ових.

Јер Христос не уђе у рукотворену светињу, која је прилика праве, него у само небо, да се покаже сад пред лицем Божијим за нас;

Нити да много пута приноси себе, као што поглавар свештенички улази у светињу сваке године с крвљу туђом:

Иначе би Он морао много пута страдати од постања света; а сад једном на свршетку века јави се да својом жртвом сатре грех.

И као што је људима одређено једном умрети, а потом суд:

Тако се и Христос једном принесе, да узме многих грехе; а другом ће се јавити без греха на спасење онима који Га чекају.