Ве́тхий Заве́т:
Быт.
Исх.
Лев.
Чис.
Втор.
Нав.
Суд.
Руф.
1Цар.
2Цар.
3Цар.
4Цар.
1Пар.
2Пар.
1Езд.
Неем.
2Езд.
Тов.
Иудиф.
Есф.
Иов.
Пс.
Прит.
Еккл.
Песн.
Прем.
Сир.
Ис.
Иер.
Плч.
ПослИер.
Вар.
Иез.
Дан.
Ос.
Иоил.
Ам.
Авд.
Ион.
Мих.
Наум.
Авв.
Соф.
Аг.
Зах.
Мал.
1Мак.
2Мак.
3Мак.
3Езд.
Но́вый Заве́т: Мф. Мк. Лк. Ин. Деян. Иак. 1Пет. 2Пет. 1Ин. 2Ин. 3Ин. Иуд. Рим. 1Кор. 2Кор. Гал. Еф. Флп. Кол. 1Фес. 2Фес. 1Тим. 2Тим. Тит. Флм. Евр. Откр.
Но́вый Заве́т: Мф. Мк. Лк. Ин. Деян. Иак. 1Пет. 2Пет. 1Ин. 2Ин. 3Ин. Иуд. Рим. 1Кор. 2Кор. Гал. Еф. Флп. Кол. 1Фес. 2Фес. 1Тим. 2Тим. Тит. Флм. Евр. Откр.
Скрыть
1:4
1:5
1:8
1:11
1:12
1:13
[Зач. 300А.] Па́велъ, ра́бъ Бо́жiй, апо́столъ же Иису́съ Христо́въ, по вѣ́рѣ избра́нныхъ Бо́жiихъ и ра́зуму и́стины, я́же по благоче́стiю,
о упова́нiи жи́зни вѣ́чныя, ю́же обѣтова́ нело́жный Бо́гъ пре́жде лѣ́тъ вѣ́чныхъ,
яви́ же во времена́ своя́ сло́во Свое́ проповѣ́данiемъ, е́же мнѣ́ пору́чено бы́сть по повелѣ́нiю Спаси́теля на́шего Бо́га:
Ти́ту, присному ча́ду по о́бщей вѣ́рѣ: благода́ть, ми́лость, ми́ръ от Бо́га Отца́ и Го́спода Иису́са Христа́ Спа́са на́шего.
[Зач. 300Б.] Сего́ ра́ди оста́вихъ тя́ въ Кри́тѣ, да недоконча́нная испра́виши и устро́иши по всѣ́мъ гра́домъ пресви́теры, я́коже тебѣ́ а́зъ повелѣ́хъ:
а́ще кто́ е́сть непоро́ченъ, еди́ныя жены́ му́жъ, ча́да имы́й вѣ́рна, не во укоре́нiи блуда́, или́ непокори́ва.
Подоба́етъ бо епи́скопу безъ поро́ка бы́ти, я́коже Бо́жiю строи́телю: не себѣ́ угожда́ющу, [не де́рзу, не напра́сливу,] не гнѣвли́ву, не пiя́ницѣ, не бі́йцѣ, не скверностяжа́телну,
но страннолюби́ву, благолю́бцу, цѣлому́дренну, пра́ведну, преподо́бну, воздержа́телну,
держа́щемуся вѣ́рнаго словесе́ по уче́нiю, да си́ленъ бу́детъ и утѣ́шати во здра́вѣмъ уче́нiи, и проти́вящыяся облича́ти.
Су́ть бо мно́зи непокори́ви, суесло́вцы и умо́мъ прельще́ни, наипа́че же су́щiи от обрѣ́занiя,
и́хже подоба́етъ уста́ загражда́ти: и́же вся́ до́мы развраща́ютъ, уча́ще я́же не подоба́етъ, скве́рнаго ра́ди прибы́тка.
Рече́ же нѣ́кто от ни́хъ, сво́й и́мъ проро́къ: Кри́тяне при́сно лжи́ви, злі́и звѣ́рiе, утро́бы пра́здныя.
Свидѣ́телство сiе́ и́стинно е́сть: ея́же ра́ди вины́ облича́й и́хъ неща́дно, да здра́ви бу́дутъ въ вѣ́рѣ,
не внима́юще Иуде́йскимъ ба́снемъ, ни за́повѣдемъ человѣ́къ отвраща́ющихся от и́стины.
[Зач. 301.] Вся́ у́бо чи́ста чи́стымъ: оскверне́нымъ же и невѣ́рнымъ ничто́же чи́сто, но оскверни́ся и́хъ и у́мъ и со́вѣсть.
Бо́га исповѣ́дуютъ вѣ́дѣти, а дѣ́лы отме́щутся Его́, ме́рзцы су́ще и непокори́ви и на вся́кое дѣ́ло благо́е неиску́сни.
Павлус, бандаи Худо ва ҳаввории Исои Масеҳ, ба ҳасби имони баргузидагони Худо ва дониши ростие ки дар диндорист,
Ба умеди ҳаёти ҷовидонӣ, ки Худо, ки наметавонанд дурўғ бигўяд, онро аз азал ваъда кардааст,
Ва дар замони муайян каломи Худро дар паёме зоҳир намудааст, ки он бо амри Наҷотдиҳандаи мо Худо ба ман супурда шудааст,
Ба Титус, фарзанди ҳақиқиам, ки ҳар дуи мо дар як имон муштаракем, файз, марҳамат ва осоиштагӣ аз ҷониби Худои Падар ва Наҷотдиҳандаи мо Исои Масеҳи Худованд бод.
Барои он туро дар Крит мондаам, ки корҳои нотамомро ба анҷом расонӣ ва дар ҳамаи шаҳрҳо пиронро таъин намоӣ, чунон ки ба ту амр фармудаам:
Агар касе беайб ва соҳиби як зан буда, фарзандони имондоре дошта бошад, ки дар фисқи фуҷур ё беитоатӣ мазаммат нашудаан.
Зеро ки усқуф бояд, чун муваккали Худо, беайб бошад, на худписанд, на хашмгин, на бадмаст, на муштзўр, на тамаъкор,
Балки меҳмоннавоз, хайрхоҳ, боисмат, боинсоф, парҳезгор, худдор.
Ў бояд ба каломи ҳақиқӣ, ки мувофиқи таълимот аст, қоим бошад, то ки баъзеро бо таълимоти солим насиҳат диҳад ва мухолифонро танбеҳ кунад.
Зеро ки бисьёр касон беитоат, ёвагўй ва фиребгар ҳастанд, алалхусус аз байни махтунон.
Даҳонашон бояд баста шавад: онҳо хонаҳои томро фосид карда, аз рўи тамаи нангин, чизҳое таълим медиҳанд, ки шоиста нест.
Шоире аз байни худашон чун набие чунин гуфтааст: ́Критиён ҳамеша дуруўғгў ҳастанд, ва даррандагони бадкин, ва шикампарастони танбал́.
Ин шаҳодат дуруст аст. Ба ин сабаб онҳоро ба таври ҷиддӣ мазаммат намо, то ки дар имон солим бошанд,
Ва ба қиссаҳои яҳудиён ва ба аҳкоми одамоне ки аз ростӣ рўй мегардонанд, гўш наандозанд.
Барои покон ҳама чиз пок аст; вале барои палидон ва беимонон ҷеҳ чиз пок нест, балки ҳам хиради онҳо ва ҳам виҷдонашон палид гардидааст.
Онҳо мегўянд ки Худоро мешиносанд, лекин бо аъмолашон Ўро инкор ненамоянд, дар ҳолате ки зишткор ва беитоат буда, ба ҳеҷ амали нек қобил нестанд.
Латинский (Nova Vulgata)
Языки
- Добавить язык
- Церковнослав. (рус)
- Церковнослав. (цс)
- Рус. (Синодальный)
- Рус. (Синод. с ударе́-ми)
- Рус. (еп. Кассиан)
- Рус. (К.П. Победоносцев)
- Arab (JAB)
- Arab (AVD)
- Azerbaijani
- Armenian
- Belarusian
- Bulgarian
- Chinese (simpl.)
- Croatian (S&D)
- English (NKJV)
- English (NRSV)
- English (KJV)
- Estonian
- Finnish (1992)
- French (LSG)
- Georgian (ancient)
- Georgian
- German (MLU, 1912)
- German (GNB)
- Greek (NT Byz)
- Greek (TGV)
- Greek (NA, 28)
- Hebrew NT by Delitzsch
- Italian (CEI 1974)
- Italian
- Kyrgyz
- Latin (Nova Vulgata)
- Latvian
- Romanian
- Polish
- Portuguese
- Serbian (synod.)
- Serbian
- Spanish (RVR 1995)
- Swedish (Folkbibeln)
- Tajik
- Ukrainian (Homenko)
- Ukrainian (Ogienko)
- Uzbek
Paulus servus Dei, apostolus autem Iesu Christi secundum fi dem electorum Dei et agnitionem veritatis, quae secundum pietatem est
in spem vitae aeternae, quam promisit, qui non mentitur, Deus ante tempora saecularia;
manifestavit autem temporibus suis verbum suum in praedicatione, quae credita est mihi secundum praeceptum salvatoris nostri Dei,
Tito germano filio secundum communem fidem: gratia et pax a Deo Patre et Christo Iesu salvatore nostro.
Huius rei gratia reliqui te Cretae, ut ea, quae desunt, corrigas et constituas per civitates presbyteros, sicut ego tibi disposui,
si quis sine crimine est, unius uxoris vir, filios habens fideles, non in accusatione luxuriae aut non subiectos.
Oportet enim episcopum sine crimine esse sicut Dei dispensatorem, non superbum, non iracundum, non vinolentum, non percussorem, non turpis lucri cupidum,
sed hospitalem, benignum, sobrium, iustum, sanctum, continentem,
amplectentem eum, qui secundum doctrinam est, fidelem sermonem, ut potens sit et exhortari in doctrina sana et eos, qui contradicunt, arguere.
Sunt enim multi et non subiecti, vaniloqui et seductores, maxime qui de circumcisione sunt,
quibus oportet silentium imponere, quia universas domos subvertunt docentes, quae non oportet, turpis lucri gratia.
Dixit quidam ex illis, proprius ipsorum propheta: «Cretenses semper mendaces, malae bestiae, ventres pigri».
Testimonium hoc verum est. Quam ob causam increpa illos dure, ut sani sint in fide,
non intendentes Iudaicis fabulis et mandatis hominum aversantium veritatem.
Omnia munda mundis; coinquinatis autem et infidelibus nihil mundum, sed inquinatae sunt eorum et mens et conscientia.
Confitentur se nosse Deum, factis autem negant, cum sunt abominati et inoboedientes et ad omne opus bonum reprobi.