Пут прелести и пут смиреноумља

Словенска реч «прелест» се етимолошки састоји од корена «лест», односно лаж, обмана и заблуда, и префикса «пре-» који значењски појачава и повећава дејство или особину. Дакле, прелест је нарочито опасна, нарочито страшна духовна заблуда или обмана, која човеку долази од демона.

Прелест је губитак исправних духовних оријентира. Прелест је понављање греха Адама и сатане, када човек изван правилног духовног развоја, ван аскезе и учења о спасењу Православне Цркве жели да достигне духовне висине; када он без уподобљења Богу кроз живот по јеванђељским заповестима и борбу са грехом жели да буде једнак Богу. Наравно, многи људи који се налазе у прелести ће одрицати да желе да буду једнаки Богу; међутим, у њиховој подсвести постоји погубна идеја о сопственом духовном значају, мисао о висини сопственог унутрашњег живота.

Како се рађа прелест? Како се испољава? Прелест почиње од непослушности Цркви, од тражења некаквих нарочитих путева спасења и усавршавања, односно од некаквог самовољног духовног експериментисања.

Почетак прелести је увек претерано поверење у себе. На пример, поверење према својим субјективним доживљајима и њихово култивисање; услед тога код човека могу да се појаве извесне визуелне и аудитивне слике. Слике своје фантазије и демонске појаве такви људи често доживљавају као Божанско откривење или посету Анђела.

Основа прелести, као и основа сваког греха, јесте гордост и надменост. А сама гордост има неколико аспеката, неколико облика. Гордост пред људима – световна гордост – јесте оно што називамо охолошћу. Други облик гордости јесте гордост духовна, гордост пред Богом, када човеку изгледа да има пуноту врлина и све што му је потребно за спасење, да му нико и ништа није потребно. Горди човек у прелести је уверен да му није потребна чак ни номоћ благодати Божије, већ да све сам може да постигне, својим умом и подвигом своје личне воље. Овде започиње премештање центра духовног живота од Бога на самог себе, овде започиње духовни егоцентризам. Човек жели да црпи духовне снаге у себи самом, у својим мистичким доживљајима и својим личним откривењима. Слично се сличним привлачи, то је закон духовне симпатије. Због тога гордост доводи човека у везу, односно у нарочиту блискост са духом гордости – сатаном. Душа гордог почиње да прима информације од демона, информације од света палих, одбачених, тамних духова; информације у виду блиставих идеја, које он доживљава као духовна открића и сматра да још ниједан подвижник није имао таква познања каквих се он удостојио.

У области осећања и емоција сатана му даје некакве чудне екстазе. Оне му изгледају као благодат Духа Светога, као највише духовно стање, рај његове душе. А у ствари ове екстазе представљају само лукава дејства страсти које рађа и преображава демонска сила. Дакле, сличну нервну узбуђеност, узбуђеност плоти и крви он доживљава као духовна, Богом дата стања. Међутим, треба рећи да ова сатанска надахнућа и екстазе у дубини своје душе он ипак осећа као нешто страшно и туђе. 3бог тога се код духовно обманутих, тј. прелешћених људи приливи «радости» смењују падом расположења и очајањем. Готово код свих обманутих људи периодично наступају стања паклене тескобе када они желе да заврше живот самоубиством.

Прелешћени човек добија информације и на нивоу осећања. Он може да има некакве чудне визије које личе на визије наркомана: понекад су то хаотичне слике, а понекад – читаве сцене које пред њим приказује демон. И за време молитве он, такође, често замишља на визуалном плану оно за шта се моли, замишља слике раја и пакла. (Фантазија и визуалне представе за време молитве већ представљају патологију молитве, а често, премда не и увек – један од симптома прелести). Понекад он чује гласове које доживљава као гласове Анђела-чувара или као Херувимско појање. И на крају долази до закључка да му више нико није потребан: ни учитељ, ни књиге, ни искуство Цркве, да га је Бог изабрао за пророка, за Свог сабеседника, и да он добија све своје сугестије и мисли непосредно од Њега. Тада овај човек потпуно престаје да прихвата оно што му други говоре. Уколико га уверавају да он противречи Светим Оцима, то за њега није аргумент, јер он у дубини душе сматра да су Свети Оци можда и достигли извесну висину, али да се он узнео изнад њих и да види више него они. Ако га убеђују да је то од демона, он сматра да са њим говоре непросвећени људи, који једноставно не схватају његову духовну висину, јер говоре с позиција свог незнања и ништавности. Због тога прелешћени у свом срцу дубоко презире оне који покушавају да му отворе очи и да га изведу из овог погубног стања.

Често су у прелест падали људи који су брзо напредовали у духовном животу и затим “се одушевили“ сами собом. До овог стања обично не долази одмах; оно започиње, по правилу, од противречења, а затим – непослушања оним лицима која су постављена изнад нас; за мирјанина је то црквена јерархија, за монаха – игуман и духовни отац. Затим непослушање прелази у потпуно презирање свих савета и мржњу према ономе ко разобличава човека. Човек сам постаје себи идол, не може истински да се моли Богу, макар и веома дуго молитвословио. Јер права молитва подразумева осећање сопствене немоћи, а он обраћајући се Богу, подсвесно сматра да већ има све што му је потребно за спасење. И Бог за њега постаје сувишан и непотребан. Прелешћени човек у молитви стално тражи нова “запањујућа“ откривења, “снажна“ духовна осећања. Он као да постаје гурман својих сопствених страсти које му ђаво показује у виду високих духовних осећања. Мрачни духови иду у сусрет његовој души која је за њих отворена, иду ка његовом унутрашњем зову, и човеку изгледа да он овде, на земљи доживљава исто што и Анђели на небу; овде на земљи он зна и види оно што у рају сазрцавају хорови Светих.

Овакав човек себе постепено боготвори, постепено почиње да осећа да је он некакав центар целог света. Он не може да воли друге људе, јер воли само себи и то и те како себе воли. Он воли себе са некаквим религиозним страхопоштовањем и зато га нервирају они који се не односе према њему исто тако. Често човек који се налази у прелести као да је у непријатељству и рату са свим осталим људима; он може да призна само онога ко поверује у његове умишљене врлине и његову наводну светост. Ови људи деградирају и умно, и духовно; за околину они често постају предмет смеха. Код њих понекад за време молитве у нервном, страсном узбуђењу почињу конвулзије, грчеви, цури им пена из устију; они прекидају молитву неким страним усклицима и крицима. Међутим, без обзира на овако тешко стање они се ипак не отрезвљују. Чини им се да је свет неправедан према њима, прогони их и мучи као све пророке.

У житијима Светих читамо о случајевима прелести, о визијама које су духовно обманути, прелешћени људи сматрали за појаву Спаситеља, Мајке Божије и Анђела; о захтевању околине да их поштује. Обично они који падну у прелест, као они који упадну у вучију замку, остају у њој, не могу да се ишчупају; човека од прелести може да спаси само нарочита благодат Божија. Само неки снажан и страшан потрес може да врати човеку изгубљено смирење и да васпостави усмереност његове душе ка Богу. Управо зато, ако се и дешавају случајеви исцељења, оно се одвија кроз огромне патње, дуготрајне болести или неки очигледан уплив Божанске силе. Због тога на духовном путу гордост представља највећу опасност. Да, сви греси удаљавају човека од Бога, сваки грех је тајни савез са демоном, али је гордост најстрашнија од свега. Она човека чини својим међу палим духовима; чини га јединственим духом са сатаном.

Архиман. Рафаил Карелин

са руског: Марина Тодић

Прелест – то значи скретати са правог пута, заблудети – јесте обмањивање и варање других и лична заблуда или самопрелешћивање.

Узрок разнолике штете и пропасти јесте – лажна помисао! Посредством лажи, ђаво је вечном смрћу поразио род људски у самом његовом корену, у прародитељима. Првобитно прелест дејствује на начин мишљења: кад је примљена и кад изопачи начин мишљења, она се тренутно предаје срцу, изопачује осећања срца; овладавши човековим бићем, она се разлива на читаву његову делатност, трује само тело, које је нераскидивом везом од стране Творца повезано са душом. Стање прелести је стање духовне пропасти или вечне смрти.

Изворе прелесног стања можемо поделити на две врсте:

– субјективни, који свој почетак имају и хране се палом природом самога човека, и

– објективни, који зависе од дејства демона. Свака прелест ласка нашој умишљености, славољубљу, нашој гордости. Ђаволи се налазе у близини и окружују почетнике и самовољне, постављајући замке помисли и погубних маштарија, припремајући поноре пропасти. Дејства благодати су јасна, демон их не може дати: он не може дати ни кротост, ни тихост, ни смирење, ни слободу од овог света, он не кроти сласти и самољубље како то чини благодат. Његово дејство је надимање – надменост, извештаченост, високоумље, страховање – речју, сви видови злобе.

Стање сваког острашћеног човека, у општим цртама, јесте прелестно. За сваког, ко се није очистио од страсти, може се рећи да се он у извесној мери налази у прелести, то јест неке ствари не прима како би требало, суптилне упливе и деловања непријатеља прима као благодатна откривења. На пример, лака нервоза и узбуђење после и за време усиљеније молитве, тражење прозорљивости и чудеса код људи које поштујемо, снови – предсказања, примећивање код себе способности да се о духовним стварима говори и да се поимају, упорност у одбрани свога мишљења, одушевљење и усхит туђим подвизима (старца) уз потпуну небригу и недостатак жеље да се испуни то о чему они (старци, нап. прев.) уче (мада такви људи стално говоре о старцима и траже од њих безбројне савете), интересовање за оно што је изнад почетничког разумевања, распитивање о томе како се осећају и мисле духоносни људи, и предавање истога другима као да је наше, жеља да све напојимо својом љубављу, стремљење да друге научимо духовном путу и просветлимо пале и заблуделе итд., све то је код човека, који је недавно почео да дела Господу, који, другим речима, није успео да стекне колико било смирено осећање и духовно искуство и да умије сузама покајања своју сопствену нечистоту, него себе сматра достојним тих стања – почетак прелести. Ове особине које су горе наведене нарочито су карактеристичне за жене које окружују разну “братију“ и “ старце“. Сведочим им да имају ревност за Бога, али не по разуму (Рим.10:2).

Маштарење је врста прелести која се јавља као последица неумесне делатности уобразиље у време молитве. Тај опасни неправилни начин молитве се састоји у томе да кад онај који се моли силом своје уобразиље ствара маштарије или слике, позајмљујући их, наизглед, из Светога Писма, а у суштини из сопственог стања, из своје палости, из своје греховности, из своје самообмане – тим сликама он ласка својој умишљености, свом славољубљу, својој високопарности, својој гордости, обмањујући себе. Очито је да све што ствара маштовитост наше падом изопачене природе у самој ствари не постоји – то је измишљотина и лаж, толико својствена, толико мила палом ангелу.

Маштар, од првог корака на путу молитве, излази из области истине, ступа у област лажи, у област сатане, добровољно се потчињавајући упливу сатанином. Ако човек за време молитве гледа на небо, свим тим побуђује душу своју на Божанствену жељу и љубав, каткад пролива сузе и плаче, то се мало – по мало надима срце његово, не схватајући ово умом; него мисли да је оно што чини плод Божје благодати ради утехе његове, и моли Бога да га удостоји да увек остане у таквом делању. Телесни човек никако, ни на који начин, не може себи чак ни да представи духовна стада, не може да има никаквог појма о благодатном плачу, то јест туговању због грехова, због греховности, пада, пропасти своје. Познање тих стања се не стиче другачије него искуством.

Сви Свети Оци који су описали подвиг умне молитве, забрањују не само да се граде произвољне маштарије, него и да се вољом и саосећањем обраћа пажња па маштарије и привиде, који нам се, независно од нашег хтења, могу изненада указати.

Знано је да се истинским Светима Божијим виђења дарују једино по благовољењу Божјем и дејством Божјим, а не по вољи човековој и његовом сопственом напору – дарују се неочекивано, веома ретко, у случајевима крајње нужде, по дивном промишљању Божјем, а не тек тако.

Добро се мора правити разлика кад је у питању римокатоличка мистика, јер је доста познатих случајева ненормалности устројства римокатоличких тзв. “светих“. Понашање подвижника латинства, обузетих прелешћу, увек је било екстатично, чему је узрок необично телесно, страствено распаљивање.

Распрострањена је, и то не баш мало, и индуска мистика. Код индуских јогина (нарочито то учи Раџајога) све се састоји у развијању маштарија и фантазије.

Мњење је други вид озбиљне прелести. Њена је основа – изопачено васпитавање срца.

Као што неправилно деловање умом уводи у самообману и прелест, исто тако у њих уводи и неправилно деловање срцем. Неразумне гордости је пуна жеља и стремљење да се духовна виђења сагледају умом, неочишћеним од страсти, необновљеним и непресазданим десницом Светога Духа: таквом гордошћу и безумљем испуњења је и жеља и стремљење срца да се наслађује осећањима светим, духовним, Божанственим, кад је оно још неспособно за такво наслађивање. Као што нечист ум, који жели да види Божанска виђења и нема могућности да их види, из самог себе за себе ствара таква виђења, или се обмањује и вара, тако и срце, силећи се да окуси Божанствену сладост и друга Божанствена осећања и не налазећи их у себи, саздава их из себе, њима ласка себи, вара, обмањује, убија себе, улазећи у област лажи, у општење са демонима, потчињавајући се њиховом упливу, поробљавајући се њима.

Главна страст којом се она (прелест), рођена од гордости, храни, јесте блуд, који почиње од једва ухватљиве за човека, танане полне и уопште чулне узбуђености, и који се завршава изопаченим формама сладострашћа. Пригрливши свој блуд у његовом тананом дејству, телесни људи долазе до усхићења од насладе, од опијености, које се добијају безнапорно, без самопожртвовања, без распињања плоти са страстима и похотама. Они, вођени својим слепилом и гордошћу, радосно прелазе са постеље животињске Љубави на постељу љубави још преступније, која господари у блудилишту одбачених духова. На тај начин се распламсало дејство природног крвотока и чулности овде лако прима за благодатна дејства Светога Духа. Код Светих Отаца то се стање назива мњењем, зато што “онај који је обузет том прелешћу умишља (мни) о себи да има многе врлине и обилује духовним даровима“ (Епископ Игнатије Брјанчанинов).

Заражени прелешћу мњења веома се често срећу. Заражени умишљеношћу о својим достојанствима, нарочито о својој светости, кадри су и спремни на све подлости, свако лицемерје, лукавство и обману, на све злочине. Непомирљивим непријатељством они горе против служитеља истине, са суманутом се мржњом устремљују против њих кад они код прелешћених не признају стања која им мњење приписује, стављајући их пред лице ослепелог света.

Ужасна гордост, слична демонској гордости, јесте главна особина оних који су усвојили једну или другу прелест.

– Обмануте првим видом прелести гордост доводи до стања очите умне поремећености.

– Код обманутих другим видом она, производећи повреду ума, које се у Писму назива кварењем ума, мање је приметна, маскира се образином смирења, побожности, мудрости –познаје се пак по горким плодовима својим.

Овде бисмо још могли да укажемо на неколико црта из живота једног од најзнаменитијих подвижника Запада, управо Франциска Асишког. У њему су се сјединиле две крајности – необуздано славољубље и самоумишљеност, с једне стране, и чудовишна маштовитост и распаљена фантазија с друге стране.

(Узгред буди речено, треба се оградити и рећи да се у стварности веома често мешају оба ова вида прелести, и у аскетици и раздвајају ради лакшег описа и лакшег праћења самог себе. Што се тиче самих демонских замки, ко их може разместити по одређеним местима и принудити их да делују овако, а не онако?)

Франциско Асишки је, пре свега, свој подвиг почео лажно и прелесно, управо од гордости и самољубља. Говорио је: “Знате ли да ће доћи дан кад ће ми се читав свет поклонити?“ Што даље, ове страсти су се све више разгоревале у њему. После отприлике пет година од ступања на стазу самопрослављања, већ 14. септембра 1224. године у зору, Франциско се у близини своје келије Христу обраћа овако: “...Молим Те само за две милости: прва је – да душом и телом узмогнем да преживим сва страдања која си Ти претрпео, и друга – да својим бићем могу да осетим ту неограничену љубав којом си горео Ти, Сине Божји...“ Ако је ова прозба бајковита, а јесте, било би право чудо да се не испуни. Јер, као и у бајкама, тако се и у стању прелести све људске жеље испуњавају, пошто и овде и тамо управљају исти – демони, који су услужни и ради да угађају човековим страстима и маштаријама. Већ смо видели да је Франциско, како му се учинило, добио оно за шта се молио...

Што се тиче делатности његове маште, Франциско је у том смислу превазишао све своје претходнике на путу прелести; могао је слободном силом своје фантазије, усредсређене на Спаситељева крсна страдања, да раздвоји крв по одговарајућим правцима, то јест према местима Рана Господњих: рукама, ногама, десној страни груди; то је доводило до пробијања крви кроз кожу, па су се образовали ожиљци, који су добили назив стигмати.

Представљањем умом (на чисто спољашњи начин) збивања из Христовога живота довело је до тога да је Франциско чак и у свом свакодневном животу стао да их копира. То је, наравно, дело дрско, богохулно и гордељиво. На крају, у наступу маније величине, он је умро са речима:

“Испунио сам оно што сам морао да испуним. Враћам се Богу, нека вам се Он смилује“… А сам, тобож, није имао потребу да му Бог буде милостив?

Преподобни Григорије Синаит вели: “Никако не примај ако видиш нешто чулним очима или умом, споља или унутар себе – било то лик Христов, или Ангела, или неког Светога, или ако ти се покаже светлост... Буди пажљив и обазрив!“

Почетник мора обраћати пажњу на једно дејство срца, и само то дејство сматрати непрелестним – ништа друго не примати до ступања у бестрастије. Бог се неће прогневити; напротив, таквога ће Бог похвалити због доброразумности.

И тако су дејства срца – то јест осећање покајања, сузе, скрушеност због својих грехова, самоукоревање, сећање на смрт, страх Божји, смирење – то је незаблудива стаза ка задобијању спасења и истинске молитве, и, ако је то Господу угодно, дара виђења. Свест о својим гресима и сматрање себе нижим од сваке твари, па и демона, нека урасте у наше срце. Тек тада се можемо надати да нас прелест и демони неће погубити, него да ће нас усвојити благодат Божја.

Еп. Варнава Бјељаев

(Из књиге: Аскетика – умеће свстости, превод са руског: Владимир Димитријевић)

Бојазан од прелести је сасвим на месту...

Прелест може бити мислена – то је самомњење, а може бити и спољашња – под њом подразумевамо светлост, гласове, ликове који се јављају... Не обраћајте пажњу ни на шта од овога, јер је то дело ђавоље.

Тако се демон био јавио једном подвижнику и почео викати: „Долази Христос, долази Христос!»; а овај одврати: „Одлази прелеститељу лукави! Не би Христос к мени долазио, јер сам човек свегрешан». И ишчезе демон истога часа.

Св. Теофан Затворник

са руског:

др Ксенија Кончаревић

Ученик: Изложи тачно и подробно појам прелести. Шта је то прелест?

Старац: Прелест је озлеђеност природе људске лажју. Прелест је стање свију људи, без изузетка, изазвано падом праотаца наших. Сви смо ми у прелести (Почетак Треће беседе Преподобног Симеона Новог Богослова. Издање Оптинског манастира, 1852.). Познавање тога представља најбољу предохрану од прелести. Највећа је прелест сматрати себе за слободног од прелести. Сви смо ми преварени, сви смо прелешћени, сви се налазимо у стању обманутости, и потребујемо ослобођење истином. Истина је Господ наш Исус Христос (Ин. 8, 32; 14, 6). Прихватимо ову Истину вером у Њу; завапимо у молитви тој Истини, и Она ће нас извући из бездана самопрелешћености и прелешћености од демона. Жалосно је стање наше! Оно је – тамница из које се молимо да буде избављена душа наша, да се прослави име Господње (Пс. 44, 7). То стање прелести је она земља мрачна у коју је непријатељ, позавидевши нам и почевши нас гонити, стровалио живот наш (Пс. 143, 3). Оно је “тјелесно мудровање“ (Рим.8:6) и “лажно названо знање“ (1Тим.6:20), и њиме је заражен сав свет, који не признаје болест своју, но је проглашава за пуцање од здравља. Оно је “тијело и крв“, који “не могу наслиједити Царства Божијега“ (1Кор. 15, 50). Оно је вечна смрт, коју исцељује и уништава Господ Исус, “васкрсење и живот“ (Ин.11:25). Такво је стање наше. Сагледавање његово представља нови повод за плач. Завапимо с плачем Господу Исусу да нас изведе из тамнице, извуче из бездана земаљских, истргне из чељусти смрти. “Господ наш Исус Христос“, казује Преподобни Симеон Нови Богослов, снизашао је к нама управо стога што је узажелео да нас “отргне из заробљеништва и из најгоре прелешћености“ (Почетак Треће беседе).

Ученик: Ово тумачење недовољно је приступачно мојим представама: потребно ми је једноставније објашњење, ближе моме поимању.

Старац: Као средство за одвођење рода људскога у пропаст пали ангео употребио је лаж (Быт. 3, 13). Из тога разлога Господ је назвао ђавола лажом, оцем лажи и човекоубицом од искони (Ин.8:44). Представе о лажи Господ је тесно повезивао са представом о човекоубиству, јер је ово потоње неизоставна последица првог. Речју “од искони“ указује се на то да је од самог почетка лаж послужила ђаволу као оруђе за човекоубиство, и стално му служи као оруђе човекоубиства, упропашћења човека. Почетак свих зала јесте лажна мисао! Извориште самопрелешћивања и демонске прелести јесте лажна мисао! Посредством лажи ђаво је вечном смрћу поразио човечанство у самом корену његовом, у праоцима. Праоци наши прелестише се, односно признаше лаж за истину, озледише себе неисцељиво смртоносним грехом, што је посведочила и прамајка наша. “Змија ме превари“, каза, “те једох“ (Быт. 3, 13). Од тога доба природа наша, затрована отровом зла, и вољно и невољно стреми ка злу, које се и насладом изопаченој вољи, и изопаченом разуму, и изопаченом срдачном осећању приказује као добро. Вољно – зато што у нама још постоји остатак слободе у избору добра и зла. Невољно – из разлога што тај остатак слободе не делује као потпуна слобода; он делује под неотуђивим утицајем озлеђености грехом. Ми се рађамо као такви; ми не можемо да не будемо такви; и зато се сви ми, без икаквог изузетка, налазимо у стању самопрелешћености и демонске прелести. Из оваквог погледа на стање људи у односу на добро и зло, на стање које је неминовно својствено свакоме човеку, произилази следеће одређење прелести, које је објашњава на потпуно задовољавајући начин: прелест је усвајање лажи прихваћене као истина. Прелест најпре делује на начин мишљења; када буде прихваћена и када изопачи начин мишљења, она се без одлагања преноси на срце и изопачује срдачна осећања; када овлада суштином човековом, она се разлива на читаву делатност његову, отров свој остављајући и на самом телу, које је Творац нераскидиво повезао са душом. Стање прелести јесте стање погибли или вечне смрти.

Од доба пада човековог ђаво је задобио стално слободни приступ њему (цитат из Преподобног Симеона Новог Богослова, у Слову Никифора Монахујућег, Добротољубље, део 2. – Преподобни Макарије Велики, Слово 7, гл. 2). Ђаво има право на тај приступ: његовој се власти, наиме, покоравањем њему, човек вољно потчинио, одбацивши покорност Богу. Бог је искупио човека. Искупљеном човеку дата је слобода да се покорава или Богу, или ђаволу, а како би се та слобода испољила без принуде, ђаволу је остављен приступ човеку. Веома је природно то што ђаво улаже све напоре да човека задржи у пређашњем односу према себи, или да га чак доведе до још веће поробљености. Ради тога он користи своје некадашње и свагдашње оружје – лаж. Он настоји да нас прелести и да нас обмане, ослањајући се на наше стање самопрелешћености; он усковитлава наше страсти, те болесне тежње; њихове погубне захтеве он заодева у привлачну спољашњост, старајући се да нас приволи да удовољавамо страстима. Онај ко је веран Речи Божијој не допушта себи овакво удовољавање, него обуздава страсти, одбија нападаје непријатеља (Иак.4:7); делујући под руководством Еванђеља противу властитог самопрелешћивања, кротећи страсти и тиме постепено поништавајући утицај палих духова на себе, он полагано излази из стања прелести у област истине и слободе (Ин.8:32), чија пунота се задобија осењењем благодати Божије. Онај ко није веран учењу Христовом, ко следи властиту вољу и разум, потчињава се непријатељу, губи остатак своје слободе и постаје потпуно потчињен ђаволу. Стање људи у демонској прелешћености бива веома разноврсно, сходно оној страсти којом је човек прелешћен и поробљен, и у складу са мером у којој је човек роб страсти. Али сви који су упали у прелест демонску, односно који су кроз напредовање властитог самопрелешћивања ступили у општење са ђаволом и у ропство његово, у прелести пребивају и као такви јесу храмови и оруђа демона, жртве вечне смрти, живљења у тамницама адским.

Монаху се ваља веома чувати од телесне и душевне ревности, која се по спољашњости приказује као благочастива, а у бити је непромишљења и душегубна. Световни људи и многи монахујући, по незнању своме, веома хвале такву ревност, не схватајући да су њена изворишта самомњење (преузношење) и гордост. Ту ревност они величају као ревновање за веру, за благочашће, за цркву, за Бога. Она се састоји у више или мање суровом осуђивању и изобличавању ближњих због њихових наравствених (моралних) погрешака и погрешака против црквеног поретка и правила служења или вршења обреда. Обманути лажном представом о ревности, неблагоразумни ревнитељи мисле да, одајући се њој, подражавају Свете Оце и Мученике, заборавивши за себе да они сами, ти ревнитељи, дакле, нису свеци него грешници. Ако су Свети обличавали грешне и бешчасне, то су чинили по заповести Божијој, по надахнућу Духа Светога, а не под утицајем својих страсти и демона. Ко се пак реши да по својој вољи разобличи брата или га прекори, тај јасно пројављује и доказује да себе држи за благоразумнијег и врлином испуњенијег од онога кога обличује, да делује под притиском страсти и под утицајем прелешћености помислима демонским. Ваља се опомињати заповести Спаситељеве: «Зашто видиш трун у оку брата својега, а брвна у оку своме не осјећаш? Или, како ћеш рећи брату својему: стани да ти извадим трун из ока твојега; а ето брвно у оку твоме? Лицемјере, извади најприје брвно из ока својега, па ћеш онда видјети извадити трун из ока брата својега» (Мт. 7, 3–5). Шта је брвно? То је телесно мудровање, гломазно попут брвна, које одузима читаву способност и исправност сили видовној, што ју је Саздатељ подарио уму и срцу. Човек који је вођен телесним мудровањем никако није кадар исправно судити ни о своме унутарњем стању, нити о стању ближњих својих. Он о себи и о другима суди на начин на који он сам себе замишља, и на који друге замишља по спољашњости, по телесном своме мудровању, погрешно: и зато га је Реч Божија веома тачно назвала лицемером. Хришћанин, по исцељењу своме Речју Божијом и Духом Божијим, задобија исправно гледање на своје душевно устројење и на душевно устројење ближњих. Телесно мудровање, које брвном удара ближњег склоног сагрешењима, увек га смућује, неретко и упропашћује, никада не доноси нити може донети користи, и ниуколико не делује на грех. Насупрот томе, духовно мудровање делује искључиво на душевну слабост ближњег, милујући га, исцељујући и спасавајући. Ваља приметити да, пошто се стекне разум духовни, недостаци и грешке ближњега почињу се чинити потпуно неважни, као искупљени Спаситељем и лако излечиви покајањем – и то исте оне грешке и недостаци који су телесном разуму изгледали немерљиво велики и важни. Очито је да им је телесно мудровање, будући попут брвна, придавало тако огроман значај. Телесно мудровање види у ближњем и онакве грехе каквих у њему уопште нема: из тога разлога они који су се заносили неразумном ревношћу често су падали у клеветање ближњег и постајали оруђе и играчка палих духова. Преподобни Пимен Велики приповеда како је неки монах, пошто се занео ревношћу, пао у овакво искушење: угледао је другог монаха како лежи на жени. Дуго се борио тај монах са помишљу која га је подстицала да заустави грешнике, да би их на крају, побеђен од ње, гурнуо ногом, узвикнувши: Та престаните! Тада се испоставило да су то била два снопа (Алфавитни патерик). Преподобни авва Доротеј казује како је, док се он налазио у обитељи авве Серида, неки брат оклеветао другог брата, занет неразумном ревношћу, која је увек повезана са подозривошћу и сумњичењем и веома склона измишљању: окривио га је, наиме, да је рано изјутра из воћњака украо смокве и јео их. Пошто је игуман спровео истрагу, испоставило се да се оклеветани тога јутра није налазио у манастиру, него у једном оближњем насељу, куда га је послао економ, и да се у манастир вратио тек у време када се Света Литургија ближила крају (Поука девета Преподобног авве Доротеја). Ако желиш да будеш верни, ревносни син Цркве православне, постижи то испуњавањем заповести Еванђелских о поступању према ближњем. Немој се усуђивати да га излажеш обличењу! Не усуђуј се да га поучаваш! Не усуди се да га осуђујеш и прекореваш! То није дело вере, него неразумне ревности, самомњења, гордости. Запитали су Пимена Великог: шта је то вера? А Велики одговори: «Вера се састоји у пребивању у смирењу и чињењу милости» (Алфавитни Патерик), односно у смиравању пред ближњима и праштању свега чиме су нас ожалостили и увредили, свих сагрешења њихових. А будући да неразумни ревнитељи као почетни узрок своје ревности наводе веру, нека знају да се истинита вера (овде се има у виду делатна, а не догматичка вера; о разликовању њиховом в. Добротољубље, део 2. Инока Калиста и Игњатија гл. 16), а сходно томе и истинита ревност, морају изражавати у смирењу пред ближњима и милости према њима. Препустимо суђење људима и разобличење људи онима на које је наложена обавеза да суде браћи својој и да управљају њима. «Онај ко има лажну ревност», казује Свети Исаак Сиријски, «пати од велике слабости. О, човече, ти који мислиш да ревност своју окрећеш против туђих слабости, знај да си се одрекао здравља душе твоје! Потруди се са сваким старањем око здравља душе твоје. Желиш ли да немоћне исцелиш, знај да је болесницима потребније старање за њих него сурово обличење. Ти, међутим, не помажући другима, самог себе гураш у тешку и мучну болеет. Та ревност у људима не сматра се за један од облика премудрости, него се убраја у слабости душе, као обележје скудости (духовног) разума, обележје крајњег незнања. Почетак премудрости Божије јесу благост и кротост, које су својствене широкој и крепкој души, веома темељном начину мишљења, и које носе немоћи људске. «Ви јаки слабости слабих носите», казује Писмо (Рим.15:1), и: «Онога који упадне у какво сагрешење исправљајте духом кротости» (Гал.6:1). Мир и трпљење Апостол убраја међу плодове Духа Светога (Беседа 89.).

У другој беседи Преподобни Исаак казује: «Немој омрзнути грешника, јер смо сви ми грешни. Ако ти Бога ради устајеш противу грешника, пролиј сузе за њим. И зашто би га уопште мрзео? Омрзни грехе његове, а за њега се помоли, и тако ћеш се уподобити Христу, Који није негодовао противу грешника, него се молио за њих. Ниси ли видео како је Он плакао над Јерусалимом? И ми у многим случајевима служимо ђаволу за поругу. Зашто мрзимо онога коме се изругује ђаво, када смо и ми сами предмет изругивања његовог? Зашто, о човече, грешника ненавидиш? Да ли зато што он није онако праведан као што си ти? Где је правда твоја, када у теби љубави нема? Због чега ниси за њим заплакао, него га одгониш? Неки, који за себе мисле да здраво суде о делима грешника, и (тим поводом) гневе се на њих, чине тако по незнању своме» (Слово 90). Велика је невоља преузношење! Велика је невоља одбацивање смирења! Велика је невоља онакво душевно устројење и стање код кога монах, не будући позван или упитан, по властитој свести о својој достојности почиње да поучава, да обличава, да укорева ближње! Будући упитан, или се уклони да дадеш савет и изрекнеш своје мишљење, као онај који ништа не зна, или, у крајњој неопходности, кажи то са највећим опрезом и скромношћу, како не би себе ранио сујетом и гордошћу, а ближњега свога речју суровом и непромишљеном. Када те за труд твој у градини заповести Својих Бог удостоји да у души осетиш ревност Божију, тада ћеш јасно видети да ће те та ревност подстицати на ћутање и смиравање пред ближњима, на љубав према њима, милост и састрадање, као што је казао Свети Исаак Сиријски (Слово 38). Божанска ревност је огањ, али огањ који не распаљује крв! Он у њој гаси распаљеност и доводи у стање спокојства (Добротољубље, део 1. Разговор Преподобног Максима Капсокаливита са Преподобним Григоријем Синаитом). Ревност телесног мудровања свагда је повезана са распаљивањем крви, са најездом многобројних помисли и маштарија.

Последице слепе и неуке ревности, уколико јој се ближњи успротиви, обично су негодовање, злопамтивост, осветољубивост у различитим облицима, а уколико се покори – сујетно задовољство собом, подстицање и умножење нашег високоумља и преузношења.

Књиге Светих Отаца о монашком живљењу ваља читати са великом опрезношћу. Примећено је да монах-почетник никако није кадар да књиге примени на свој положај, али да се неизоставно заноси основним усмерењем књиге. Ако књига пружа савете о безмолвију и показује обиље духовних плодова што се сакупљају у дубини пустиње, у новаку ће се неизоставно јавити веома снажна жеља да се удаљи у осаму, у безљудну пустињу. Ако књига говори о безусловном послушању под руководством духоносног оца, у новаку ће се неизоставно јавити жеља за најстрожим живљењем у потпуном послушању старцу. Нашем добу Бог није подарио ни један, ни други од тих начина живљења. Али књиге Светих Отаца, написане о тим начинима живљења, могу на почетника деловати тако силно да се он, због свога неискуства и незнања, лако одлучи да остави своје место живљења, на коме има све услове да се спасе и да духовно узрасте испуњавањем Еванђелских заповести, ради неоствариве маштарије за савршеним живљењем, која се живописно и прелешћујуће уобличила у његовој уобразиљи. У Слову о безмолвију Свети Јован Лествичник казује: «Крај трпезе доброг братства стално стоји неки пас који проба да са ње украде хлеб, односно душу; затим он побегне, држећи га у чељусти, и прождире на осамљеном месту» (Слово 27.). У слову о послушању овај учитељ монаха говори: «Онима који живе у послушности ђаво убацује жељу за немогућним врлинама. На исти начин он и онима који пребивају у безмолвију саветује подвиге који њима нису својствени. Продри у начин размишљања неискусних искушеника, и наћи ћеш тамо представу рођену од самопрелешћености: наћи ћеш жељу за најстрожим безмолвијем и постом, за молитвом лишеном сваког лутања, за потпуним немањем таштине, за непрестаним сећањем на смрт, свагдашњим умиљењем, свесавршеним безгневљем, дубоким ћутањем, изванредном чистотом. Прелестивши се, такви су узалудно направили огроман скок (прешли из братског општежића у дубоку осаму), немајући у себи са почетништва свога поменуте врлине по нарочитом промишљању Божијем: непријатељ их је научно да пре времена похитају ка тим врлинама, како их не би стекли ни када томе дође време. Прелеститељ (ђаво) пред безмолвницима хвали странољубивост искушеника, њихово служење, братољубље, општежитељност, пажење на болеснике, како би и ове потоње, каогод и прве, начинио нестрпљивим» (Слово 4.). Пали ангео настоји да монахе обмане и одвуче у погибао, нудећи им не само грех у разним његовим видовима, него им предочавајући и њима несвојствене, најузвишеније врлине. Немојте, браћо, веровати помислима својим, представама, маштаријама, тежњама, макар вам се оне чиниле и најбољим, и макар вам приказивале најсветлију слику светог монашког живљења!

Уколико вам обитељ у којој живите пружа могућност да живот проводите по заповестима Еванђелским, уколико вас саблазни не строваљују у смртне грехе, немојте остављати обитељ. Великодушно поднесите и њене духовне, и вештаствене недостатке, и не помишљајте узалуд да тражите онакво поприште подвига какво Бог није даровао нашем добу. Бог жели и тражи да се сви људи спасу. Он свагда и спасава све који имају вољу и намеру да се спасу од утапања у житејском и греховном мору, али не спасава увек у лађи или у згодном, добро устројеном пристаништу. Он је обећао спасење Светом апостолу Павлу и свим сапутницима његовим; Он је и подарио то спасење, али се Апостол и сапутници његови нису спасли у лађи, која се била насукала, него са великим трудом: неки пливајући, други на даскама и остацима од лађе (Деян. 27, 21–44).

Наиђе ли ти каква добра мисао, заустави се; никако немој хитати да је претвориш у дело са журбом, непромишљено. Осетиш ли у срцу какву добру тежњу, заустави се; не усуђуј се да се њоме занесеш. Погледај у Еванђеље. Расуди: јесу ли добра мисао твоја и добра тежња срца твога у сагласју са свесветим учењем Господњим? Убрзо ћеш видети да нема никаквог сагласја између еванђелског добра и добра пале природе људске. Добро наше пале природе помешано је са злом, и стога је и само то добро постало зло, као што укусна и здрава храна постаје отровна када се са отровом помета. Чувај се чињења добра пале природе! Чинећи то добро, уготовићеш себи пад, развићеш у себи самомњење и гордост, достићи ћеш у најближу сличност са демонима. Насупрот томе, чинећи еванђелско добро, као истински и верни ученик Богочовека, начинићеш се сличним Богочовеку. «Који воли живот свој», казује Господ, «изгубиће га, а ко мрзи живот свој на овоме свијету, сачуваће га за живот вјечни» (Ин.12:25).

«Ко хоће за Мном да иде нека се одрекне себе и узме крст свој, и за Мном иде. Јер ко хоће живот свој да сачува, изгубиће га, а ко изгуби живот свој Мене ради и Јеванђеља онај ће га сачувати» (Мк. 8, 34–35). Господ заповеда потпуно одбацивање пале природе, мржњу према њеним подстицајима, не само оним који су недвосмислено зли, него свима без изузетка, и онима што се приказују добрим. Велика је невоља следити истину пале природе: са тим је повезано одбацивање Еванђеља, одбацивање Искупитеља, одбацивање спасења. Ко не омрзне живот свој, не може бити Мој ученик (Лк.14:26), казао је Господ. Објашњавајући наведене речи Господње, Варсануфије Велики наводи: «Како се човек одриче себе? – Само тако што оставља природне жеље и креће за Господом. Стога Господ овде и говори управо о оном природном, а не о неприродном; јер ако неко остави само оно што није од природе, он још није оставио ништа своје, сопствено, ради Бога, јер му оно што није природно не припада. А онај који је оставио оно природно вазда са апостолом Петром вапије: «Ето ми смо оставили све и за Тобом пошли; шта ће, дакле, нама бити?» (Мт. 19, 27–29), и чује блажени глас Господњи са обећањем да ће наследити живот вечни (Мт. 19, 27–29). Шта је оставио Петар, будући да није био богат, и чиме се хвалио, ако не напуштањем природних жеља својих? Јер, ако човек не умре телу, живећи духом, он не може васкрснути душом. Као што у мртвацу уопште нема природних жеља, тако их нема ни у ономе ко је у духовном смислу умро за тело. Ако си умро телу, како онда у теби могу живети природне жеље? Уколико ниси достигао меру духовну, него си још дете умом, смири се пред учитељем – да те бије милошћу (Пс. 141, 5), и без савета ништа немој чинити (Сирах. 32, 21), макар ти се нешто чинило са видљиве своје стране добрим; јер се светлост демона касније претвара у таму» (Одговор 59). Управо се то мора казати и за светлост пале природе човекове. Идење за том светлошћу и њено развијање у себи у души производи потпуно омрачење и сасвим је отуђује од Христа. Онај коме је Хришћанство туђе туђ је Богу; свако ко одбацује Сина ради оца и матере је безбожник.

У нашем веку, поносном на свој напредак, већина људи, који себе држе за Хришћане и за велике доброчинитеље, повела се за испуњењем правде пале природе, са презиром одбацивши правду еванђелску. Нека та већина почује пресуду коју изговори Господ: «Приближава Ми се народ овај устима својим; и уснама Ме поштује; а срце им је далеко од Мене. Но узалуд Ме поштују учећи наукама и заповијестима људским» (Мт. 15, 8–9). Онај ко твори правду људску пун је сумње, високоумља, самопрелешћености; он проповеда, труби пред собом, разглашава дела своја, не обраћајући никакву пажњу на забрану што ју је изрекао Господ (Мт. 6, 1–18); мржњом и осветом он плаћа онима који би се усудили да отворе уста како би се са највећом могућном основаношћу и добронамерношћу успротивили његовој правди; такав себе држи за достојног и предостојног свих награда земаљских и небеских. Насупрот томе, онај ко заповести еванђелске чини, вазда је погружен у смирење: сравњујући своје испуњавање свесветих заповести са узвишеношћу и чистотом њиховом, он стално увиђа да је то испуњење крајње недовољно и недостојно Бога; он себе види као некога ко је заслужио привремене и вечне муке за сагрешења своја, за нераскинуто општење са сатаном, за пад заједнички свима људима, за своје сопствено пребивање у палости, најзад, за потпуно недовољно и често искривљено вршење заповести. Пред сваком патњом која му се шаље по промислу Божијем он покорно сагиње главу, знајући да Бог за време овог земаљског странствовања патњама поучава и обликује оне који Му служе. Такав човек милостив је према непријатељима својим и моли се за њих као за браћу коју заносе демони, као за удове истога тела, болесне у духу, као за добротворе своје, као за оруђа промисла Божијег.

Ради усковитлавања и озлеђивања душа људских демони прибегавају сновиђењима; исто тако и сами неискусни монаси, обраћајући пажњу на своје снове, наносе себи штету, и из тога разлога овде је неопходно понудити одређење значења сновиђења за човека чија природа још није обновљена Духом Светим. За време сна стање човека који спава Бог је устројио тако да се читав човек налази у потпуном одмарању. То одмарање толико је потпуно да човек за време сна губи свест о своме постојању, доспева у стање самозаборава. За време сна свака активност везана за рад и која се изводи хотимично, под управом разума и воље, прекида се: остаје само она активност која је неопходна за постојање и не може се од њега одвојити. У телу крв наставља своје кретање, желудац вари храну, плућа обављају процес дисања, кожа пропушта испарења; у души настављају да се множе мисли, маштарије и осећања, али не у зависности од разума и хтења, него по бесвесном деловању природе. Такве маштарије, праћене мишљењем и осетима њима својственим, чине сновиђење. Често је оно чудно, пошто не припада систему хотимичних и намерних маштања и размишљања човекових, него се јавља по законима и захтевима природе, по сопственом хтењу и нарави. Понекад сновиђење на себи носи невезани печат вољних размишљања и маштања, а понекад је оно последица наравственог настројења. На тај начин сновиђење, само по себи, не може и не сме имати никакво значење. Смешна је и потпуно нелогична жеља појединаца да у бунилу својих сновиђења виде предсказање сопствене будућности или будућности других, или било какав смисао. Како да буде оно за чије постојање нема никаквог разлога? Демони, имајући приступ душама нашим за време док смо будни, имају га и док спавамо. И за време сна они нас искушавају грехом, уплићући своје маштарије у наше. Такође, запазе ли да обраћамо пажњу на снове, они настоје да сновима нашим придају занимљивост, те да у нама изазову већу пажњу према тим бесмислицама, да постепено у нама изграде поверење према њима. Такво поверење увек је повезано са самомњењем, а самомњење наш умни поглед на нас саме чини лажним, због чега читава делатност наша постаје лишена исправности: а управо то је демонима и потребно! Онима који су поодмакли у самомњењу демони се почињу јављати у виду ангела светлости, у виду мученика и преподобних, па чак и у виду Мајке Божије и Самога Христа, хвалећи живљење њихово, обећавајући им венце небеске и тиме их узводећи на висину самомњења и гордости. Таква висина уједно је и погубна провалија. Ми морамо добро знати да у стању у коме се налазимо, а које још није обновљено благодаћу, нисмо способни да видимо другачија сновиђења изузев оних што их произведу бунило душе и нападаји демона. Као што се за време будног стања у нама стално и непрестано јављају помисли и маштарије из пале природе, или их доносе демони, тако и за време сна видимо само маштања по дејству пале природе и по дејству демона. Као што се утеха наша за време будности састоји од умиљења које се рађа од познања грехова својих, сећања на смрт и суд Божији – само што се те помисли у нама јављају од благодати Божије која пребива у нама, а која је у биће наше усађена светим крштењем, и доносе их Ангели Божији, саобразно нашем покајничком стању, тако нам и у сну, веома ретко, у крајњој нужди, Ангели Божији предочавају или крај живљења нашег, или муку адску, или страшни суд на самрти и после смрти. Од таквих сновиђења ми долазимо до страха Божијег, до умиљења, до плача над собом. Али таква се сновиђења подвижнику, па чак и очигледном, великом грешнику дају веома ретко, по особитом несазнајном промислу Божијем; а дају се веома ретко не због шкртости Божанске благодати према нама – не!, него из тог разлога што нас све што се са нама збива мимо уобичајеног поретка доводи до самомњења и поколебава у нама смирење, толико неопходно за спасење наше. Воља Божија, у чијем је испуњењу спасење човеково, у Светоме Писму изложена је тако јасно, тако снажно, тако подробно, да било какво потпомагање људскога спасења нарушавањем општег поретка постаје посве излишно и непотребно. Ономе мртвацу који је молио да буде васкрснут и послат браћи да би их упутио на прелазак са широког на тесни пут речено је: «Имају Мојсија и пророке: нека њих слушају». Када се молилац успротивио: «Не, оче Аврааме, него ако им дође неко из мртвих, покајаће се», добио је одговор: «Ако не слушају Мојсија и Пророке, ако неко и из мртвих васкрсне, неће се увјерити» (Лк. 16, 27, 31). Искуство је показало да су многи који су се удостојили виђења митарстава, страшног суда и других загробних ужаса у сну били потресени тим виђењем на кратко време, да би затим подлегли расејаности, заборавили на оно што су видели и у немару проводили живот свој; насупрот томе, они који нису имали никаква виђења, али су се марљиво поучавали у закону Божијем, постепено су дошли до страха Божијег, достигли духовни напредак и у радости, која се рађа од посведочености спасења, прешли из ове земаљске долине патње у блажену вечност.

Свети Јован Лествичник о учешћу демона у монашким сновиђењима расуђује на следећи начин: «Када, напустивши ради Господа дом свој и домаће наше, из љубави према Богу себе предамо странствовању, тада демони, светећи се за ово, покушавају да нас смућују сновиђењима, приказујући нам сроднике наше како ридају, или умиру, или пате у затвореништву и због нас трпе искушења. Онај који верује сновима налик је на човека који трчи за својом сенком и покушава да је ухвати. Демони сујете у сновиђењима се претварају у пророке, погађајући будућност по препредености својој, и обзнањујући нам је, како бисмо, пошто се виђења обистине, доспели у стање недоумице и преузнели се помишљу, као да смо већ близу дара предсказивања. За оне који му верују, демон често бива пророк, а за оне који му не придају важност он је вазда лажа. Као дух, он види оно што се одвија у ваздушним пространствима, и, схвативши да неко умире, лакомисленом човеку обзнањује то у сну. Демони не знају ништа од онога што ће се збити у будућности по предсказању, у противном случају смрт би нам могли предсказивати и врачари. Демони узимају обличје ангела светлости, неретко и лик мученика, и у сновиђењима нам приказују наше општење са њима, а када се пробудимо изазивају у нама радост и преузношење. Нека ти ово буде показатељ прелести (демонске обмане). Свети Ангели показују нам муку, суд, смрт, због чега се, пробудивши се, испуњавамо трепетом и жалошћу. Почнемо ли се у сновиђењима покоравати демонима, они ће кренути да нам се изругују и у будном стању. Онај који верује сновиђењима потпуно је неискусан, а ко ниједном сну не верује уистину је мудрољубив. Веруј само оним сновима који ти обзнањују муку и суд; уколико те, међутим, због њих почне узнемиравати очајање, знај да су и ти снови од демона» (Св. Јован Лествичник, Додатак уз Слово 3.).

– Преподобни Касијан Римљанин приповеда за некаквог монаха, родом из Месопотамије, да је проводио веома усамљен и испоснички живот, али је пропао због прелешћености демонским сновиђењима. Наиме, увидевши да је тај монах мало пажње обраћао на свој духовни развој, него је свеукупну пажњу усмерио на телесни подвиг, придавши му, а сходно томе и себи самом, велику вредност, демони су му почели показивати таква сновиђења која су се по злобној препредености демонској обистињавала на делу. Када се монах утврдио у вери у сновиђења и поверењу према себи самом, ђаво му је у предивном сновиђењу показао Јудеје како се рајским блаженством наслађују и Хришћане где се у адским мукама злопате. При томе је демон, разуме се, у обличју ангела или некаквог старозаветног праведника, посаветовао монаха да прихвати веру јудејску како би добио могућност да буде учесник у блаженствима Јудеја, што је он без икаквог оклевања и учинио (Слово о расуђивању. Добротољубље, део 6.). – Ово што је речено довољно је да се љубљеној браћи нашој, данашњим монасима, објасни колико је неразумно обраћати пажњу на снове, а нарочито веровати им, и како страшна штета може настати од веровања у њих. Од обраћања пажње на сновиђења неизоставно се души прикрада веровање у њих, и зато је већ и сама таква пажња строго забрањена.

Природа, обновљена Духом Светим, влада се по потпуно другим законима него природа која је пала и која се све дубље заглибљује у своме паду. Владалац у обновљеном човеку јесте Дух Свети. «На таквима је просијала благодат Божанственог Духа», казао је Преподобни Макарије Велики, «и настанила се у дубини ума њиховог: тако је Господ њима као душа» (Слово 7, гл. 12). И у будном стању, и у сну они пребивају у Господу, изван греха, изван земаљских и телесних помисли и маштарија. Њихове помисли и маштања, који се за време сна налазе изван управе разума и воље људске, и који у другим људима делују без учешћа свести, по захтевима природе, у таквима делују по руководству Духа, и сновиђења таквих људи имају духовно значење. Тако је праведни Јосиф у сну био научен тајни очовечења Бога Логоса; у сну му је било заповеђено да бежи у Египат и да се из њега врати (Мт.1 и Мт. 2). Сновиђења која Бог шаље носе у себи неоспорну убедљивост. Та је убедљивост схватљива Светима Божијим и недокучива за оне који се још налазе у борби са страстима.

У претходној глави духовно живљење које је по Промислу Божијем дато нашем добу назвали смо зрнцима. Оно се заснива на руковођењу Светим Писмом и списима Светих Отаца у делу спасења, уз савете и поуке узете од оцева и браће који су наши савременици. У суштинском смислу то јесте послушање древних монаха, али у другачијем облику, прилагођеном нашој слабости, превасходно душевној. Древним искушеницима њихови духоносни учитељи без оклевања и околишења обзнањивали су вољу Божију: сада су монаси дужни да сами у Писму трагају за вољом Божијом, и да због тога често и дуготрајно пребивају у недоумици и праве грешке. Тада је напредовање било брзо по својству делања; сада је оно тромо, опет по својству делања. Такво је Божије благовољење према нама: дужни смо да му се покоравамо, и да га са благодарењем трепетно штујемо. Наше данашње монашко живљење по Писму и савету Отаца и браће освештано је примером человође монаштва, Преподобног Антонија Великог. Он није био у послушању код старца, него је као новак живео одвојено, и поуке узимао из Писма и од разних Отаца и браће: код једнога се научио уздржању, код другога – кротости, трпљењу, смирењу, код неког пак строгом стражењу над собом, безмолвију, трудећи се да прихвати за себе врлину сваког врлинског монаха, свима по могућностима будући послушан, смиравајући се пред свима и непрестано се Богу молећи (Четји Минеји, 17. јануар). Поступај и ти, ако си новак, на исти начин! Настојатељу и осталима из управе манастирске показуј нелицемерно и нечовекоугодљиво послушање, послушање слободно од ласкања и притворности, послушање Бога ради. Буди послушан свим овима и браћи у ономе што ти заповедају, ако то није противно Закону Божијем, типику и поретку у манастиру прихваћеном и одлукама манастирске управе. Али никако немој бити послушан у злу, макар ти се десило да због твоје неспремности на човекоугађањс и због чврстине твоје поднесеш неку жалост. Саветуј се са врлином испуњеним и разумним оцима и браћом, али савете њихове ирихватај са крајњим опрезом и обазривошћу. Немој се заносити саветом по његовом почетном деловању на тебе! Због страсности твоје и слепила неки страсни и штетни савет може ти се учинити допадљивим једино по незнању и неискуству твоме, или зато што он угађа некаквој скривеној страсти што у теби пребива, а да је ниси познао. Са плачем и уздисајима срца моли Бога да ти Он не допусти да се удаљиш од свесвете воље Његове да би следио палу вољу људску, твоју или ближњега твог, који те саветује.

Како о својим помислима, тако се и о помислима свога ближњег, о његовим саветима, саветуј са Еванђељем. Сујета и самомњење воле да поучавају и упућују. Они се не брину о вредности свога савета! Не помишљају да могу нанети ближњем неизлечиву рану некаквим ружним саветом који ће неискусни новак прихватити са апсолутним поверењем, распаливши се телом и крвљу! Њима је потребан успех, без обзира на његову каквоћу, без обзира на темељ његов! Њима је потребно да код новака изазову утисак и да га у наравственом погледу потчине себи! Њима је потребна похвала људска! Њима је потребно да се прочују као свети, разумни, прозорљиви старци, учитељи! Њима је потребно да нахране своју незаситу таштину, своју гордост. Свагда је била истинита молитва Пророка, а особито сада: «Помагај, Господе; јер неста Светијех, јер је мало вјернијех међу синовима човјечијим. Лаж говоре један другоме, уснама лажљивијем говоре из срца дволична» (Пс. 12, 1–2). Реч лажљива и дволична не може да не буде и зла и штетна. Против таквог настројења неопходно је предузети мере опреза. «Изучавај Свето Писмо», казује Симеон Нови Богослов, «и списе Светих Отаца, нарочито делатне, како би, упоредивши са њима учење и понашање твога учитеља и старца, могао да их видиш (то учење и понашање) као у огледалу и разумеш, те како би оно што је у сагласју са Писмом усвајао и држао на уму, а оно што је лажно и рђаво познавао и одбацивао, да не би био обманут. Знај да се у наше дане појавило много обмањивача и лажних учитеља» (Гл. 33, Добротољубље, део 1.). Преподобни Симеон живео је у десетом столећу по Рођењу Христовом, девет векова пре нашег доба; ето када се већ разлегао глас праведника у светој Цркви Христовој о недостатку истинских, духоносних руководитеља, о мноштву лажних учитеља. Бременом је задовољавајућих учитеља монаха бивало све мање и мање. Тада су Свети Оци почели да све више предлажу руковођење Светим Писмом и списима Отачким. Преподобни Нил Сорски, позивајући се на Оце који су писали пре њега, казује: «Није мали подвиг, поручили су они, наћи непрелешћеног учитеља за ово чудесно делање (истинску монашку срдачну и умну молитву). Они су непрелешћеним назвали онога ко поседује делање и умовање посведочено Светим Писмом и ко је стекао духовно расуђивање. И још су казали Свети Оци да је и тада једва било могуће наћи непрелешћеног учитеља у таквим стварима; сада пак, када их је остало крајње мало, ваља их тражити са великом обазривошћу. Уколико се такав не нађе, Свети Оци заповедили су да се слуша Сам Господ, Који говори: Истражујте Писма, и у њима ћете наћи живот вечни (Ин.5:39). Јер што се раније написа у Светом Писму за нашу се поуку написа (Рим.15:4)» (Предоговор Уставу или Предању). Преподобни Нил живео је у XV веку; основао је скит недалеко од Белог језера, где се у потпуној осами бавио молитвом. Корисно је саслушати и казивања стараца новијих времена, са каквим смирењем и одбацивањем себе Преподобни Нил говори о поукама што их је завештао братији:

«Нико не сме тајити реч Божију по немару своме, већ мора признавати немоћ своју и уједно не скривати истину Божију, како не бисмо постали криви за преступање заповести Божије. Немојмо у тајности чувати реч Божију, него је обзнањујмо. Књиге Светог Пиема и речи Светих Отаца многобројне су као песак морски: истражујући их са усрђем, преносимо их онима што к нама долазе и потребују их (онима што траже и питају). Тачније: не преносимо их ми, јер смо тога недостојни, него их из Светога Писма преносе блажени Свети Оци» (Предање Преподобног Нила Сорског).

Неће бити наодмет да овде приметимо да се Преподобни Нил Сорски, иако је имао благодат Божију, није усуђивао да произвољно тумачи Писмо, него је следио објашњења Отаца. Пут смиреноумља једини је исправан пут ка спасењу. Ево изванредног обрасца за савремено поучавање! Он је у потпуности душекористан за онога ко духовно руководи и онога који бива вођен, он је правилан израз и одраз умереног напредовања, он је повезан са одбацивањем самомњења, безумие безобзирности и дрскости, у које упадају они што споља подражавају Варсануфија Великог и друге знамените Оце, немајући благодати Отачке. Оно што је у Оцима представљало израз преизобилног присуства Духа Светога у њима, то је код неразумних и лицемерних епигона израз огромног незнања, самопрелешћивања, гордости, дрскости.

Љубљени оци! Реч Божију изговараћемо браћи нашој са сваким смирењем и трепетом, будући свесни да нисмо дорасли оваквом служењу и чувајући се од таштине, која силно досађује људима испуњеним страстима, када такви поучавају браћу. Помислите да смо дужни да дамо одговор за сваку празну реч (Мт. 12, 36), па је утолико тежи одговор за реч Божију изговорену са таштином и подстакнуту таштином. «Истријебиће Господ сва уста лажљива, језик величави, људе који говоре: језиком смо јаки, уста су наша у нас, ко је господар над нама?» (Пс. 12, 3–4). Истребиће Господ оне што ишту славу своју, а не Божију. Побојмо се претње Божије! Реч назидања казујмо у случају суштинске неопходности, не као учитељи, него као они који и сами потребују поуку и који се труде да постану заједничари поуке што је Бог пружа у свесветој речи Својој.

«Сваки као што је примио благодатни дар», поручује Свети апостол Петар, «њиме служите једни другима, као добри управитељи разноврсне благодати Божије. Ако неко говори, нека говори као ријечи Божије; ако неко служи, нека служи као по моћи коју Бог даје; да се у свему слави Бог кроз Исуса Христа» (1Пет. 4, 10–11). Онај ко дела од себе, дела таштине ради, и себе и оне што га слушају приноси на жртву сатани; ко дела од Господа, дела на славу Господњу, савршава своје спасење и спасење ближњих својих кроз Господа, јединог Спаситеља људи. Бојмо се да новаку не пружимо некакву непромишљену поуку, која није заснована на речи Божијој и на духовном разумевању речи Божије. Боље је признати незнање, него исказати душегубно знање. Сачувајмо се од велике невоље – да лаковерног новака од слуге Божијег претворимо у слугу људима (1Кор. 7, 23), подстакавши га да уместо свесвете воље Божије чини палу вољу људску (овде се не говори о спољашњем послушању манастирском, о трудовима и пословима манастирским које одређује управа обитељи, него о наравственом, скривеном послушању, које се у души савршава).

Савет не подразумева услов да се неизоставно изврши; по њему се може поступити и не поступити. На саветнику нема никакве одговорности за савет, уколико га је пружио са страхом Божијим и смиреноумљем, не по својој вољи, него пошто је питан и подстакнут. Такође, онај ко је примио савет није спутан њиме; по његовој вољи и расуђивању преостаје му да добијени савет испуни или не испуни. Очигледно је да је пут савета и следовања Светом Писму саобразан нашем слабом времену. Приметићемо да Оци забрањују да се ближњем пружају савети из властитих побуда, без питања ближњег; самовољно давање савета показује да држимо за себе да поседујемо духовно знање и духовну достојност – а то је отворена гордост и самопрелешћење (мишљење Свештеномученика Петра, митрополита Дамаског, и других Отаца. Добротољубље, део 3.). То се не односи на настојатеље и управитеље, који су дужни да у свако доба, код сваке потребе на коју се наиђе, и без питања поучавају поверено им братство (2Тим.4:2). Међутим, приликом посећивања других манастира они су дужни да се управљају према савету Преподобног Макарија Александријског Преподобном Пахомију Великом. Пахомије је, наиме, упитао Макарија за поучавање браће и суђење њима. Авва Макарије одговорио је: «Поучавај оне који су теби потчињени и њима суди, а немој судити никоме са стране» (Алфавитни патерик и Хвале достојна казивања о авви Макарију Градском, гл. 2). Тога су се правила придржавали и придржавају га се сви настојатељи који желе да благоугоде Богу.

Нека не буде скривено од љубљене братије да најузвишенији видови монашког живљења, конкретно – анахоретско подвизавање у дубини пустиње или тиховање у затворништву, као и живљење уз духоносног старца уз безусловно послушање њему нису устројени пуким случајем, не хтењем и разумом људским, него по особитом промислу, одређењу, призвању и откривењу Божијем. Антоније Велики, человођа монаштва, оснивач пустиножитељства, удаљио се у пустињу када се већ био обукао у силу с висине, и никако не другачије него по призиву Божијем. И премда се то не каже јасно у његовом житију, каснији догађаји из његовог живота то очито потврђују. О томе да је у најскривенију (унутарњу) пустињу ради савршеног тиховања он био упућен гласом Божијим и заповешћу Његовом казује се у житију подвижниковом (Житије Преподобног Антонија Великог. Четји Минеји за 17. јануар и Vitae Раtrum Patrologiae, Т. LХХVI). Преподобном Макарију Великом, савременику Преподобног Антонија, нешто млађем од њега, јавио се Херувим, показао му бесплодну ледину – касније знаменити Египатски скит, заповедио му да се у њој настани и обећао да ће се пуста равница испунити мноштвом отшелника (Алфавитни патерик). Арсеније Велики, налазећи се у царским палатама, молио се Богу да му укаже пут спасења и почуо глас: «Арсеније! Бежи од људи и спашћеш се!» Арсеније се удаљио у поменути Скит, тамо је изнова молио Бога да га упути ка спасењу, и опет је зачуо глас: «Арсеније! Бежи (од људи), ћути, тихуј: то су корени безгрешности» (Алфавитни Патерик и Сећања достојна казивања). Преподобна Марија Египћанка била је призвана на отшелништво у Прекојорданској пустињи заповешћу Божијом (Четји Минеји за 1. април). Бог је, призивајући изабране Своје на тиховање и отшелништво, даривао њима такву помоћ и средства за овакво живљење, какве човек сам по себи не може имати. И у доба процвата монаштва, када је било много духоносних руководитеља, мало је било оних који су били способни за тиховање, а нарочито за отшелништво. «Истинско, разумно тиховање», говори Свети Јован Лествичник, «могу обављати само малобројни, и то једино они који су стекли утеху Божанску, што их у подвизима крепи и у биткама им помаже» (Слово 4, гл. 120). «Тиховање упропаштава неискусне» (Слово 27, гл. 5). Затворници и отшелници често су подносили највеће душевне невоље; неволе су трпели они међу њима који су у затворништво ступили по својој вољи, а да нису примили призив од Бога.

У Прологу читамо овакво казивање: у Палестини је постојао манастир у подножју некакве велике и високе стене, а у стени изнад манастира беше једна пештера. Монаси тога манастира приповедали су: «Пре неког времена један (монах) из нашег братства зажелео је да живи у пештери, што је у брду, и мољаше игумана да му допусти. Игуман имађаше дар расуђивања. Он каза брату: «Сине мој, како желиш да сам живиш у пештери, када још никако ниси савладао телесне и душевне страсне помисли? Онај ко жели да тихује мора се налазити под руководством учитеља, а не сме сам собом управљати. А ти, иако ниуколико ниси достигао потребну меру, молиш скудост моју да ти дозволи да самујеш у пештери; мислим да не разумеш сваковрсне мреже ђаволске. Далеко ти је боље да служиш оцима, да од Бога задобијаш помоћ молитвама њиховим, да са нама у одређена времена славиш и опеваш Владара свих, него да се сам бориш са нечастивим и злоковарним (подмуклим) помислима. Ниси ли чуо шта говори Богогласни Отац Јован, писац Лествице: » Тешко ономе ко сам живи, јер упадне ли у униније или леност, нема ко да га подигне! А где су двоје или троје сабрани у име Моје, онде сам и Ја међу њима, каза Господ». Тако му игуман поручиваше, али не беше кадар одвратити га од душегубних помисли. Видећи силну жељу братовљеву и неотступно мољење његово, игуман му најзад допусти да живи у пештери. Праћен молитвом игумана, он се попе у пештеру. Храну му, у часовима узимања њеног, доношаше један од манастирске братије, а у затворника беше котарица на ужету, које он спушташе и тако храну узимаше. Када проведе неко време у пештери, ђаво, који вазда војује са онима који би да живе богоугодно, поче да га смућује злим помислима дан и ноћ; пошто прође неколико дана, преобразивши се у светлоносног ангела, јави му се и рече: «Нека ти буде знано да ме је Господ послао да ти прислужујем ради чистоте твоје и живљења благочастивог». А монах ће: «Шта сам то добро учинио да би ми ангели служили?» Ђаво узврати: «Све што си учинио велико је и узвишено. Оставио си лепоте света и постао монах, трудиш се у посту, молитвама и бдењу; опет си, оставивши манастир, изабрао живљење овде: па како ангели не би служили светињи твојој?» Тим речима душегубна змија доведе га до преузношења, до гордости, и поче му се стално приказивати.

Једном приликом неки човек, кога лопови беху опљачкали, отиде к монаху. Нечисти демон, који му се, прелешћујући га, јавио у обличју ангела, рече му: «Тога човека покрадоше лопови; украдене ствари сакривене су на таквом и таквом месту: реци му да отиде онамо и узме што је његово». Дошавши до пештере, човек се поклони, а монах му одгоре рече: «Добро је, брате, што си дошао! Знам: невоља те задесила, јер су код тебе били лупежи, и украли ти то и то. Не тугуј! Све што су украли оставили су на том и том месту: отиди онамо и наћи ћеш све то, а за мене се моли». Човек се зачуди, послуша га и нађе украдено. Он прослави монаха по читавој тој земљи, говорећи да је монах који у пештери обитава пророк. К њему стаде притицати мноштво људи: слушајући га, они се дивљаху учењу што га овај објављиваше под утицајем ђавола. Претсказивао је шта ће се збити, и претсказања му се обистињаваху. И несрећник проведе доста времена у таквој прелести. У други дан друге недеље по вазнесењу Господа нашег Исуса Христа јави се монаху нечисти демон и рече: «Знај, оче, да ће због непорочног и равноангелног живљења твога доћи други ангели и узети те у телу на небо: тамо ћеш се, са свим ангелима, наслађивати гледањем неизрециве красоте Господње». Рекавши ово, демон постаде невидљив. Али човекољубиви и многомилостиви Бог, Који не жели пропаст људску, стави у срце монаху да извести игумана о ономе што се догодило. Када к затворнику дође брат што му доношаше храну, он, провиривши из пештере, поручи: «Брате! Иди, кажи игуману да дође овамо». Брат то пренесе игуману. Игуман похита да дође; попе се лествама до затворника и упита га: «Зашто си ми, сине мој, поручио да дођем овамо?» Овај одговори: «Чиме бих ти узвратио, оче свети, за све што си учинио недостојности мојој!» Игуман ће на то: «А шта сам ти то добро учинио?» Монах: «Уистину, оче, твојим посредовањем удостојих се многих и великих добара. Ти си ме у ангелски образ обукао; твојим посредовањем видим ангеле и удостојавам се општења са њима; твојим сам посредовањем примио дар прозорљивости и пророковања». – Почувши то, игуман се удиви и рече: «Несрећниче! Зар да ти видиш ангеле? Зар да се ти удостојиш дара прозорљивости? Тешко теби, кукавче! Нисам ли ти казивао: не иди у пештеру, да те не би како демони прелестили». Док му игуман овако говораше, брат му се противљаше: «Не говори тако, часни оче! Ради твојих светих молитава ја видим ангеле: сутра ће ме они вазнети на небеса са телом мојим. Нека буде знано светости твојој да желим да молим Господа Бога нашег да и тебе узму ангели, како би и ти са мном у небеској слави пребивао».

Ово почувши, игуман му строго каза: «Прелешћен си од демона, кукавче! Па ипак, ако сам већ дошао овамо, нећу отићи са овог места, неко ћу остати да видим шта ће се са тобом догодити. Нечисте демоне, које ти називаш ангелима, ја нећу угледати, али када видиш да су дошли, кажи ми». Игуман заповеди да се лестве уклоне, и остаде у пештери са прелешћеним, пребивајући у посту и непрекидном псалмопојању. Када настаде час у који се прелешћени надаше да ће бити вазнет на небо, он угледа демоне што му дођоше и рече: « Ево их, оче!» Тада га игуман загрли и завапи: «Господе, Исусе Христе, Сине Божији, помози слузи Твоме који се прелести и не допусти демонима нечистим да њиме завладају!». Докле то игуман говораше, демони зграбише и почеше вући прелешћеног, упињући се да га истргну из загрљаја игумановог. Али игуман им запрети, и они, свукавши са прелешћеног мантију, ишчезоше. Видело се како се мантија узноси но ваздуху на висину и како се најзад скрила. Пошто прође доста времена, мантија се опет показа, овај пут како лети доле и пада на земљу. Тада старац рече прелешћеном: «Безумниче и кукавче! Видиш ли како су демони поступили са твојом мантијом? На исти начин намеравали су да и са тобом поступе. Хтели су да те узнесу на ваздух, као Симона волхва (чаробњака), и да те стровале доле, да се скршиш и несрећно упропастиш јадну душу своју». Игуман позва монахе, заповеди им да донесу лестве, спусти прелешћеног из пештере у манастир и одреди му служење у пекари, у кухињи и на другим манастирским послушањима, да би му се смириле помисли. На тај начин он спасе брата» (Пролог, месеца јануара 9. дан).

Тешком искушењу због прераног стунања у затворништво били су подвргнути и наши сународници, Преподобни Исаакије (Патерик Печерски и Четји Минеји за 14. фебруар) и Никита (Патерик Печерски и Четји Минеји за 31. јануар) Печерски. Из животописа Преподобног Исаакија, савременика Преподобних Антонија и Теодосија, види се да је он ступио у затворништво по сопственом хтењу. Наиме, он прохођаше веома напоран телесни подвиг; тежња за још напорнијим подвигом подстакла га је да се затвори у једној од најмањих пештера Печерског манастира у Кијеву. Храна му бејаше просфора, а пиће – вода, и ту веома оскудну храну он узимаше сваки други дан. У тако напорном телесном подвигу и у недостатку опитних познања о душевном подвигу и душевној борби није могуће не платити нешто за свој подвиг. На унутарњем настројењу подвижника обично се заснива искушење које на њега наводе демони. «Ако човек», казује Преподобни Макарије Египатски, «сам по себи не пружи повода сатани да га потчини своме утицају, сатана ни на који начин неће моћи да насилно овлада њиме» (Слово 4, гл. 12). Демони су се Исаакију показали у обличју светозарних ангела, једног од другога сјајнијих; назвали су га Христом и захтевали од подвижника да им се поклони. Поклоњењем, које једино Богу треба чинити, а које је он узнео ђаволу, подвижник се потчинио демонима, који су га намучили насилним покретима тела (играњем) готово до смрти. Преподобни Антоније, који прислуживаше затворнику, дође к њему са уобичајеном храном, али видевши да затворник не даје од себе гласа и схвативши да му се десило нешто чудно, уз помоћ других монаха развали улаз у пештеру Исаакијеву, који беше потпуно затворен; изнесоше га као мртваца и положише испред пештере, али га, када приметише да је жив, однесоше у келију на постељу. Преподобни Антоније и Теодосије хођаху за њим, један иза другога. Исаакије од искушења ослаби умом и телом: није могао ни да стоји, ни да седи, ни да се, лежећи, окрене с једне стране на другу; две године лежао је непокретно, нем и глув. Треће године је проговорио, молећи да га подигну и ставе на ноге. Затим поче учити да хода, као дете, али ништа не жељаше, чак ни не помишљаше да посети цркву; једва су га и на силу на то наговорили, и он поче мало по мало одлазити у храм Божији. После тога поче одлазити и у трпезарију, и постепено научи да једе; током те две године, док лежаше непокретно, он не окуси ни хлеба ни воде. На крају се потпуно ослободи од страшног и чудног утиска који у њему изазва јављање и дејство демона. Касније је Преподобни Исаакије достигао у високу меру светости. Преподобни Никита био је млађи од Преподобног Исаакија, али му беше савременик. Занет ревношћу, замолио је игумана да му да благослов за подвизавање у затворништву. Игуман (а тада је то био Преподобни Никон) му брањаше, говорећи: «Сине мој! Није корисно да ти, млад будући, у испразности пребиваш. Боље ти је да са братијом живиш: њима служећи, нећеш изгубити плату своју. И сам знаш како је Исаакије пештерник у затворништву био прелешћен од демона; и погинуо би, да није било особите благодати Божије, која га, молитвама Преподобних Отаца наших Антонија и Теодосија, спасе». Никита одговори и рече: «Никако се нећу прелестити ничим сличним; моја је жеља, напротив, да чврсто станем против замки демонских и молим човекољубивог Бога да и мене удостоји дара чудотворења, као Исаакија затворника, који и до дана данашњег многа чудеса чини». Игуман опет каза: «Твоја жеља превазилази моћи твоје; чувај се да се не сурваш када се преузнесеш. Ја ти, насупрот томе, заповедам да служиш браћи, па ћеш задобити венац од Бога за послушање своје». Никита, занет веома снажном ревношћу за живљење затворничко, не хтеде нимало пажње обраћати на оно што му игуман поручиваше. Он испуни своју замисао: затвори се и тако пребиваше у затвору, молећи се и никуда не излазећи. Пошто прође неко време, једаред, док беше на молитви, он зачу глас који се мољаше скупа са њим, и осети некакав необичан мирис. Прелестивши се, рече сам себи: «Када то не би био анђео, не би се молио са мном, и не би се осећао миомир Духа Светога».

Затим се Никита стаде усрдно молити, говорећи: «Господе, јави ми се Сам, да Те угледам». И зачу глас: «Млад си, нећу ти се јавити, како се не би узвисио и потом пао». Затворник са сузама одговараше: «Господе! Никако се нећу прелестити, јер ме је игуман поучио да не обраћам пажњу на прелест демонску; него ћу учинити све што год ми ти заповедиш». Тада душегубна змија, примивши власт над њим, рече: «Човеку, док се налази у телу, није могућно угледати ме. Али ево, шаљем ангела свога да са тобом пребива: испуњавај вољу његову». Са тим речима предстаде пред затворником демон у обличју ангела.

Никита паде пред ноге његове, клањајући му се као ангелу. Демон каза: «Од овога часа више се немој молити, него само читај књиге; тиме ћеш ступити у непрестано општење са Богом и задобићеш могућност да пренесеш душекорисну реч онима који долазе к теби, а ја ћу се непрестано молити Творцу свих за твоје спасење.» Поверовавши тим речима, затворник се још већма прелести: престаде да се моли, поче се бавити читањем; видео је демона где се моли без престанка, те се радоваше, мислећи да се то ангел за њега моли. Затим поче да много разговара са онима што к њему долажаху о Писму и да проповеда попут затворника Палестинског. Постао је славан међу мирјанима и на двору великог кнеза. Он заправо није пророковао, него је посетиоцима говорио где су сакривене украдене ствари, где се нешто десило далеко од његовог места, а све му ово јављаше демон који са њим пребиваше.

У наше доба у Москви, у дому за сумасишавше, живео је један слични пророк, коме је притицало мноштво знатижељника. Тај се пророк звао Иван Јаковљевич. Једног монаха у омањем удаљеном манастиру посетили су неки Московљани и почели да хвале пред њим свога пророка. Говорили су да су се из свога искуства уверили у његов дар прозорљивости, када су га питали за неког свог сродника који се налазио у Нерчинску на робији. Иван Јаковљевич није одговарао скоро сат времена. Када га ови почеше молити да пожури, он их запита: «А је ли тај Нерчинск далеко одавде?» Одговорише му: «Више од шест хиљада врста». – «Па како да тако брзо отрчим донде! – успротиви се пророк. Одговор који је затим дао састојао се у томе да су том затворенику ноге у ранама. После неког времена ови који су се распитивали примише писмо од рођака из Нерчинска, у коме је он описивао тежину свога положаја и споменуо да су му букагије направиле крваве ране на ногама. «Замислите колико је Иван Јаковљевич прозорљив!» – таквим ускликом завршише своју причу ови Московљани. Монах им одврати: «Нема ту прозорљивости; ради се о очигледном општењу са палим дусима. Духу Светоме није потребно време: Он у трену обзнањује тајне земаљске и небеске. Иван Јаковљевич слао је демона који је пребивао уз њега из Москве у Нерчинск, и он је доставио неважан, вештаствени податак, који је задовољавао пророкову сујету и знатижељу телесних људи који су му се обратили са питањем. Дух Свети увек обзнањује нешто духовно, душеспасоносно, насушно потребно, а пали дух – нешто телесно, јер се након пада он ваља у греховним страстима и вештаствености». Као пример деловања и карактера својствених прозорљивости од Бога датој навешћемо један изузетан догађај из црквене историје. Свети Атанасије Велики, архиепископ Александријски, приповедајући епископу Амонију о своме бекству од императора Јулијана Апостате (Одступника), наводи: «У то доба видео сам велике мужеве Божије, Теодора, настојатеља Тавенисиотских монаха, и Памона, авву монаха који живљаху у околини Антиноје. Намеран да се сакријем код Теодора, уђох у његов чамац, који је са свију страна био прикривен; Памон је ишао заједно са нама вођен осећајем поштовања. Ветар није био повољан; молио сам се са зебњом у срцу; Теодорови монаси, изашавши на обалу, вукли су чамац. Ава Памон, видећи тугу моји, тешаше ме. Говорах му: веруј ми да у срцу моме нема толико смелости у доба мира, колико у доба прогона; јер, страдајући за Христа и будући укрепљаван благодаћу Његовом, надам се да ћу тамо задобити велику милост од Њега, макар ме и убили. Не стигох да завршим, а Теодор погледа на авву Памона и насмеши се; Памон такође узврати поглед и на лицу му се појави осмех. Казах: «Зашто се смејете речима мојим, да не помишљате како ме је страх?» Теодор, обративши се Памону, рече: «Кажи Патријарху који је разлог нашег смеха». Памон одговори: «На теби је да то учиниш». Тада Теодор каза: «Овога часа Јулијан је убијен у Персији, као што претсказа за њега Бог: «Како вино вара, таки је човјек охол, нити остаје у стану; јер раширује дух свој као гроб, и као смрт је, која се не може наситити» (Авв.2:5). Устаће император Хришћанин, муж врлински, али краткога века. Зато не иди у Тиваиду, не труди се, него тајно крени у сусрет новом императору: видећеш се са њим на путу, примиће те веома благонаклоно, и вратићеш се Цркви својој, а њега ће Бог убрзо узети из овога живота. Све се тако и десило» (Санцти Атханасии опера омниа, торн.2:979–982).

...Тако је он известио великог кнеза Изјаслава о убиству новгородског кнеза Глеба, и саветовао му да сина великог кнеза пошаље у Новгород на престо. Мирјанима је то било довољно да затворника прогласе за пророка. Примећено је да се мирјани, па и сами монаси који немају духовног расуђивања, скоро увек заносе варалицама, лицемерима, онима који пребивају у прелести демонској, поштујући их као свете и благодатне. Са Никитом се нико није могао поредити у погледу познавања Старог Завета; али он није подносио Нови Завет, никада своје беседе није заснивао на Еванђељу и Апостолским Посланицама, нити би допуштао да когод од његових посетилаца подсети на нешто из Новог Завета. По тој чудној усмерености његовог учења оци из Печерског манастира у Кијеву разумели су да је ту реч о прелешћености демоном. Тада је у манастиру било много светих монаха, украшених благодатним даровима; својом молитвом они одагнаше демона од Никите, и Никита престаде да га виђа. Изведоше оци Никиту из затворништва и запиташе га да им каже штогод из Старог Завета; али он тврђаше, заклињући се, да никада није ни читао оне књиге које раније знађаше наизуст. Испоставило се да је од утиска који је на њега изазвала прелест демонска он заборавио чак и да чита, те су га једва једвице, са великим напором, поново научили да чита. Пошто је молитвама Светих Отаца дошао себи, он позна и исповеди грех свој, оплака га сузама горким, достиже висок степен светости и стече дар чудотворења смиреним живљењем међу братијом. Касније ће Свети Никита бити хиротонисан за епископа Новгородског.

Новија искуства такође потврђују оно што јасно доказују искуства из ранијих времена. И данас је прелест – а тако се на монашком језику назива самообмањивање сједињено са демонском обманом – неизоставна последица превременог удаљења у дубоку осаму или нарочитог подвига у осами келије. У време када је аутор ових савета из аскетике, још као младић, 1824–25. године, одлазио у Лавру Св. Александра Невског да би се са монахом Јоаникијем, иначе учеником стараца Теодора и Леонида, саветовао о помислима својим, томе монаху притицаху многи мирјани који вођаху аскетски живот ради савета духовног (монах Јоаникије био је рођени нећак Теодоров; после Теодорове кончине он није прекидао општење са Леонидом и касније се, ради саживовања са њиме, преселио у Оптински манастир). К њему је долазио и редов Павел из Павловског пука, недавни обраћеник из раскола; он беше писмен, а расколницима је раније био учитељ. Лице Павлово блистало је од радости. Међутим, због веома силног усрђа што се у њему беше разгорело, он се одао неумереном телесном подвигу, неусклађеном са његовим звањем, немајући ваљану и довољну представу о душевном подвигу. Једне ноћи Павел стајаше на молитви. Изненада се код икона појави некаква светлост налик на сунчев сјај, и усред те светлости блиставо бели голуб. Од голуба дође му глас: «Прими ме! Ја сам Дух Свети; ишао сам да те начиним обиталиштем својим». Павел са радошћу пристаде. Голуб уђе у њега кроз уста, и Павле, исцрпљен од поста и бдења, наједном осети у себи незајажљиву блудну страст. Он напусти молитву и похита у кућу блуда. Његова гладна страст учини да је он не могаше утолити. Све јавне куће и све блуднице којима је могао прићи постадоше му стално уточиште. На крају он дође себи. Своју прелешћеност демонским јављањем и оскврњење услед последица прелести изложио је у писму јеросхимонаху Леониду, који тада живљаше у манастиру Преп. Александра Свирског. У писму је налазило одраза пређашње, високо духовно стање овога палог редова. Споменути младић тада је био келејник јеросхимонаха Леонида (1827–28. године), и по благослову Старчевом читао је Павлово писмо. У пролеће 1828. јеросхимонах Леонид преместио се из Манастира Преп. Александра најпре у Плошчански, а затим у Оптински манастир. Пратио га је његов келејник, који је том приликом посетио и неке манастире у Калушкој и Орловској епархији. Боравио је и у знаменитом Белобрешком манастиру, где се својим подвижничким животом прославио расофорни монах Серапион, који се удостојио виђења ангела док је вршио своје келијно правило. Не само мирјани, него и монаси прослављаху Серапиона и навођаху га као пример монашког живљења, јер код нас у Русији најважнији је телесни подвиг, а о душевном скоро да је изгубљена представа. Године 1829. Серапион је услед душевног растројства премештен у Оптински манастир, како би се руководио саветима јеросхимонаха Леонида. У једном разговору са старцем деси се да му Серапион ишчупа велики део браде. Због уважавања његове подвижничке славе он је био смештен у скиту Оптинског манастира. Једне ноћи дошао је Серапион началнику скита, јеромонаху Антонију, обзнањујући да му се Јован Претеча управо јавио и заповедио да закоље њега – Антонија, јеросхимонаха Леонида, јеросхимонаха Гаврила и спахију Жељабовског, који тада борављаше у скиту као гост. «А где ти је нож?» – упита га проницљиви и неустрашиви Антоније. «Немам га», одговори прелешћени. «Значи, долазиш да кољеш без ножа?», каза Антоније и удаљи прелешћеног у келију; он је морао бити упућен у лудницу, где је и умро. Нули смо да се пре смрти Серапион дозвао себи и да је отишао са надом на спасење. Ваља приметити да пали дух, желећи да овлада Христовим подижником, не делује насилнички, него се стара да задобије сагласност човека да прими понуђену прелест, и када ту сагласност добије, овладава оним ко ју је исказао. Описујући напад палог ангела на човека, Свети Давид изразио се веома прецизно, говорећи: «Сједи у засједи да ухвати убогога; хвата убогога увукавши у мрежу своју» (Пс. 10, 9). Дух Свети делује самовласно, као Бог; Он долази у тренутку када човек који се испунио смирењем и који је унизио себе уопште не очекује наилазак Његов, и изненада мења ум и срце. Дејством својим Он обузима читаву вољу и свеукупне способности човекове, који нема могућности да размишља о дејству што се у њему савршава. Пребивајући у некоме, благодат не показује било шта уобичајено или чулно, него тајно поучава човека ономе што он раније никада није ни видео, ни замишљао. Тада се ум тајно поучава узвишеним и скривеним тајнама, које, по Светом Павлу, око људско није кадро видети, нити ум сам по себи познати... Ум човечији, сам по себи, не будући сједињен са Господом, расуђује по моћи својој; када се пак сједини са огњем Божанства и са Духом Светим, он сав бива обузет Божанском Светлошћу, сав постаје светлост, разгорева се у пламену Свесветога Духа, испуњава се разумом Божанским, и у пламену Божанства њему није ни могуће да размишља о своме, и о ономе што би он желео». Тако је Преподобни Максим Капсокаливит говорио Преподобном Григорију Синаиту (Добротољубље, део 1.).

Обрнуто, приликом демонског јављања човеку се увек пружа слобода да расуди о томе јављању, да га прихвати или одбаци. То произилази из покушаја демона да прелести Свете Божије. Једаред, када је Преподобни Пахомије Велики пребивао у осами далеко од манастирске свакодневице, јавио му се ђаво у великој светлости, говорећи: «Радуј се, Пахомије! Ја сам Христос, и ево, дођох к теби као пријатељу моме». Свети, расуђујући сам у себи, помисли: «Христова посета мора бити пропраћена радошћу, далека од страха. У томе часу ишчезавају све помисли људске: тада се ум погружава у гледање онога што му се приказује. Али мене испуњава смућење и страх док гледам овога који ми се јавио. Није то Христос, него сатана».

После оваквог размишљања Преподобни смело каза утвари: «Иди од мене, ђаволе! Проклет си ти, и виђење твоје, и подмуклост лукавих замисли твојих». Ђаво истога трена ишчезе, испунивши келију смрадом (Четји Минеји, 15. мај).

Човек који се још увек налази у области телесног мудровања, који још није стекао духовно гледиште на палу природу људску, не може да не узвисује дела своја и да не признаје себи извесну вредност и значај, ма колико тај човек изговарао смирених речи, и ма колико се споља чинио смиреним. Истинско смирење није својствено телесном мудровању и није могућно њему: смирење је својство духовног разума. Преподобни Марко Подвнжник говори: «Они који не држе за себе да су дужници свакој заповести Христовој само телесно поштују Закон Божији, не схватајући ни шта говоре, ни на чему се темеље: зато и мисле да га испуне «делима» (Слово о духовном закону, гл. 34).

Из речи Преподобног Оца произилази да се онај ко сматра да је учинио било какво добро дело налази у стању самопрелешћености. То стање самопрелешћености служи као основа за демонску прелешћеност: у лажним, гордим представама Хришћанина пали анђео налази пристаниште себи, на ту представу лако калеми своју превару, а посредством преваре и потчињује човека својој власти, сурвавајући га у такозвану демонску прелест. Из наведених искустава види се да ниједан од прелешћених није држао за себе да је недостојан виђења Ангела, сходно томе, сматрао jе да поседује неку вредност. Телесни и душевни човек ни не може другачије о себи судити. У право због тога Свети Оци и казују уопште за све подвижнике који нису довољно образовани душевним делањем и осењени благодаћу Божијом да их безмолвије упропаштава.

Поучно је владање Преподобног Варсануфија Великог и саподвижника његовог Јована Пророка, који бејаху затворници у општежићу авве Серида, у погледу затворништва и безмолвија. Сва братија тога манастира, или барем већи део братије, руковођени су поукама тих великих угодника Божијих, испуњених Духом Божијим; њиховим се поукама управљао и сам игуман Серид, кога је Варсануфије Велики називао сином. Серид је и прислуживао светоме старцу, који без излажења пребиваше у келији, примајући једино Серида и преко њега дајући савете осталој братији у писменом облику. Братија тога манастира, руковођена поукама богонадахнутих мужева, показиваху брзо и преизобилно узрастање духовно. Неки од њих постадоше способни за живљење у затворништву, за које су били призвани од Бога, Који је провидео ту способност њихову. Тако је Варсануфије Велики предсказао Јовану Миросавском да му је Богом предназначено безмолвије, и, пошто је претходно припремио тога монаха живљењем по заповестима Еванђелским у монашкој заједници, у ватри послушања, у време које је Бог указао увео га је у затворништво (Одговори 1–54). Из преписке Варсануфија Великог са Јованом Миросавским види се да је Јован и по ступању у затворништво био усковитлаван страсним помислима. Други монаси, којима је затворништво било допуштено, још више су били узнемиравани страстима, али им затворништво није било забрањено. Насупрот томе, Преподобном авви Доротеју, који се одликовао и световном и духовном мудрошћу, способношћу да духовно руководи друге монахе, и који је тај свој дар и на делу доказао, духоносни старци забранили су затворништво, без обзира на то колико да га је он желео. «Безмолвије», говорили су му, «даје човеку повод за високоумље уколико он пре тога не успе да стекне самог себе, односно да постане непорочан. Истинско безмолвије човек стиче само уколико успе да већ понесе крст свој. Према томе, ако будеш састрадавао ближњима, задобићеш помоћ; уклонит ли се од састрадања, желећи да задобијеш оно што превазилази твоју меру, знај да ћеш изгубити и оно што имаш. Немој скретати ни унутра, ни споља, него се држи средине, поимајући шта је воља Господња, «јер су дани зли» (Ефес. 5, 16)» (Одговор 311).

Ове речи моје значе: не усуђивати се на безмолвије, али и не бити немаран према себи када си окружен бригама: ето, то је средњи пут, безбедан од пада. У безмолвију ваља имати смирење, а при окружености бригама стражити над собом и зауздавати помисао своју. Све се ово не ограничава на неко одређено време. Свако је дужан да са благодарењем подноси оно што га по неопходности сналази. Што више човек нисходи у смирење, то већма напредује. Пребивање у келији не чини те искусним, зато што у њој, очигледно, пребиваш без патње, јер не достижеш у борбу са демонима, што онога ко је затворен у келији доводи до тако тешке патње и борбе за какве монах који је у општежићу не зна (В. житије Преподобног Антонија Великог, Онуфрија Великог и других отшелника и затворника). А кроз то што ћеш пре времена оставити сваку бригу непријатељ ти уготовљава још више смућења, а не спокојство, тако да ће те приморати да на крају кажеш: «Боље да се нисам ни родио» (Одговори 312, 313). Преподобни Доротеј, кога васељенска Црква признаје за Светог, један од најбољих, непревазиђених аутора у области аскетике, пребивао је у општежићу међу братијом, да би након престављења својих духовних учитеља основао свој манастир и био његов настојатељ.

Свети Јован Лествичник примећује да они који су склони високоумљу и другим душевним страстима никако не смеју за себе изабирати осамљено живљење, него им ваља пребивати међу братијом и спасавати се чињењем заповести (Слово 8, гл. 10, 18, 21, 25. – Слово 27, гл.13:36); јер је свако живљење, свеједно да ли у пустињи или у општежићу, када је сагласно са вољом Божијом и када је циљ његов угађање Богу, преблажено (88. глава Преподобног Симеона Новог Богослова, Добротољубље, део 1.). Од превременог затворништва расцветава се прелест демонска, не само она очигледна, него и она што се споља не види: мислена, наравствена, несравњено опаснија неголи она прва, јер се веома тешко исцељује, а често бива и неизлечива. Овај вид прелести, који почива на високоумљу, Свети Оци називају «мњењем» (Свети Григорије Синаит, гл. 128, 131, 132. Добротољубље, део 1.), а састоји се у томе да подвижник, усвојивши лажне представе о духовним стварима и о себи, почиње да их држи за истините.

Лажне представе и сазрцања, услед природног саучествовања и садејства ума са срцем и срца са умом, неизоставно прате прелешћујућа, слашћу испуњена срдачна осећања: она нису ништа друго до дејство перфидног сладострашћа и таштине. Они који су се заразили овом прелешћу постајали су проповедници лажног аскетичког учења, а понекад и јересијарси, на вечну погибао своју и ближњих својих. Свети Исаак Сиријски у 55. Слову помиње како је неки Малпас у отшелништву водио веома строг подвижнички живот са циљем да достигне у високо духовно стање; пао је у високоумље и очиту демонску прелест, и постао оснивач и предводник јереси евктита. Као пример за аскетичку књигу написану у таквом стању прелести које се назива мњење може се назвати спис Томе Кемпијског под називом «О угледању на Христа». Он одише перфидним сладострашћем и високоумљем, које у људима заслепљеним и испуњеним страстима изазива насладу, а њу такви држе за окушај благодати Божије. Ти несрећни и помрачени људи не схватају да, пошто су помирисали перфидно злосмрадије страсти што у њима живе, њиме се наслађују, и у слепилу своме њега држе за миомир благодати! Они не разумеју да су за духовну насладу способни само Свети Божији, да духовној наслади мора претходити покајање и очишћење од страсти, да грешник није способан за духовну насладу, да он мора бити свестан да је насладе недостојан, одбацивати је, уколико почне да му се јавља, као нешто што није њему својствено, као очито и погубно самопрелешћење, као перфидни покрет таштине, високоумља и сладострашћа. Слично као и Малпас у отшелништву су у снажну прелест демонску достигли Фрањо Асишки, Игнацио Лојола и други подвижници римокатолицизма (након одељивања Западне од Источне Цркве), који се у његовом крилу сматрају Светима. «Када Фрањо би узет на небо», приповеда његов хагиограф, «Бог Отац, угледавши га, доспе у недоумицу, коме би дао предност: да ли Сину Своме по природи, или сину по благодати, Фрањи». Шта може бити страшније, наказније од те хуле, жалосније од те прелести!

Данас се у нашој отаџбини за отшелништво у безљудној пустари може категорички тврдити да је неоствариво, а за затворништво да је веома тешко оствариво, као опасније и неспојивије него било кад. У томе ваља видети вољу Божију и покоравати јој се. Желиш ли да будеш тиховатељ угодан Богу, узљуби ћутање, и са сваким усрђем навикни на њега. Не допуштај себи празнословље ни у цркви, ни у трпезарији, ни у келији; не допуштај себи излажење из манастира изузев у случајевима крајње потребе и на веома кратко време; не допуштај себи познанства, нарочито блиска, ни изван манастира, ни у њему; не дозвољавај себи слободно општење и погубне разоноде; понашај се као туђинац и дошљак и у манастиру, и у самом земаљском животу, и постаћеш Богом љубљени безмолвник, пустињак, отшелник. Провиди ли Бог да си способан за пустињу или затворништво, Он ће ти неизрецивим путевима Својим подарити да пустиножитељствујеш или пребиваш у безмолвију, као што је то подарио блаженом Серафиму Саровском, или ће те удостојити затворништва, као што је било са блаженим Георгијем, затворником Задонског манастира.

Ученик: Који су видови демонске прелести узроковане неправилним упражњавањем молитве ?

Старац: Сви видови демонске прелести, којима се излаже подвижник молитве, долазе отуда што покајање није темељ молитве, што покајање није постало извориште, душа, циљ молитве. «Ако неко», казује Преподобни Григорије Синаит у већ наведеном спису, «са уздањем на себе, заснованом на самомњењу (у оригиналу стоји: «Ако ко машта да у висине са мњењем достигне»; овде је употребљен појашњавајући израз, како би се прецизније показало значење речи мњење) машта да достигне у висока молитвена стања, и ако је стекао сатанску, а не истинску ревност, тада га ђаво лако лови у мреже своје као слугу свог». Свако ко би да уђе на свадбу Сина Божијег у одећи која није чиста и светла, а која се стиче покајањем, него у својим дроњама, као стари човек, у стању греховности и самопрелешћености, бива избачен напоље, у таму најкрајњу: у демонску прелест. «Савјетујем ти да купиш од Мене злата огњем жеженога, да се обогатиш; и бијеле хаљине, да се обучеш, те да се не покаже срамота голотиње твоје; и масти да помажеш очи своје, да видиш. Ја оне које љубим карам и поправљам; зато ревнуј, и покај се» (Откр. 3, 18–19), казује Господ призваноме на тајанствено свештенство. Покајање и све што га сачињава – скрушеност или бол духа, плач срца, сузе, самоосуђивање, сећање на смрт и предосећај смрти, суда Божијег и мука вечних, осећај присуства Божијег, страх Божији – дарови су Божији, дарови бесцени, дарови први и основни, који су залога највиших и вечних дарова.

Без претходног задобијања ових дарова немогућно је даривање оних потоњих. «Ма колико узвишени били наши подвизи», поручује Свети Јован Лествичник, «али ако нисмо стекли срце испуњено болом ти су подвизи и лажни, и узалудни» (Лествица, Слово 7.). Покајање, скрушеност духа, плач обележја су и сведочанство исправности молитвеног подвига; њихово одсуство показатељ је скретања на лажни пут, показатељ самопрелешћености, прелести или бесплодности. Једно или друго, односно прелест или бесплодност, престављају неизбежну последицу неправилног упражњавања молитве, а неправилно упражњавање молитве неодвојиво је од самопрелешћења.

Најопаснији од неисправних начина молитве је онај при коме се силом уобразиље стварају маштарије или представе, позајмљене, рекло би се, споља посматрано, из Светог Писма, али у суштини из стања онога ко се моли, из његове греховности, из његове самопрелешћености; тим представама он ласка своме самомњењу, својој сујети, своме високоумљу, својој гордости, обмањујући себе. Очигледно је да све оно што је плод маштању наклоњене пале природе наше, природе изопачене падом, не постоји у самој ствари, него да је то измишљотина и лаж, толико својствена и толико омиљена палом ангелу. Човек склон маштаријама још од првог свог корака на молитвеном путу излази из сфере истине, ступа у сферу лажи, у сферу сатане, хотимично се потчињава утицају сатане. Свети Симеон Нови Богослов овако описује молитву човека склоног маштаријама и њене плодове: «Он узводи к небу руке, очи и ум, у уму своме», слично Клопштоку и Милтону, «уображава једнодушност са Богом, небеска добра, чинове Светих Ангела, обиталишта Светих, укратко, у уобразиљи својој сабира све што је чуо у Светом Писму, то разматра на молитви, погледа на небо, тиме побуђује душу своју на жудњу за Богом и љубав према Њему, понекад пролива сузе и плаче. Тако се постепено срце његово надима, а да то не поима умом; он мисли да је оно што чини плод благодати Божије, на утеху његову, и моли се Богу да га удостоји да вазда пребива у таквом делању. То је знак прелести. Такав човек, и ако би тиховао у савршеном безмолвију, не може да се не изложи егзалтацији ума и лудилу. Уколико му се то не деси, ипак, њему никада није могућно да достигне у духовно звање разума и врлине или бестрашћа. Тако, дакле, прелестили су се они који су видели светлост и блистање овим телесним очима, који су миомир осетили чулом мириса, гласове чули ушима својим. Неки од њих су помахнитали, и будући озлеђена ума, прелазили су са једног места на друго; други су прихватили демона који се преобразио у Ангела светозарног, прелестили се и све до краја пребивали без исправљења, не прихватајући савет никога од братије; неки међу њима, поучени од ђавола, убили су се: једни су се бацили у провалије, други се утопили. И ко може побројати сваковрсне прелести демонске, којима непријатељ прелешћује, и које су неиспитљиве! Уосталом, из онога што смо навели сваки разумни човек може извући поуку о томе каква штета настаје од оваквог начина мољења. Уколико се неко ко тај начин примењује не изложи ниједној од описаних невоља, јер живи са сабраћом, будући да такве невоље највише трпе отшелници, који живе сами, ипак, такав читав живот свој проводи без успеха» (О првом начину пажње према молитви, Добротољубље, део 1.).

Сви Свети Оци који су описали подвиг умне молитве забрањују не само хотимично изазивање маштарија, него и вољно и саосећајно клањање маштаријама и привиђењима која нам се могу неочекивано приказати, независно од наше воље. И то се дешава приликом молитвеног подвига, нарочито у безмолвију. «Никако немој прихватити», поручује Свети Григорије Синаит, «уколико било шта угледаш чулним очима или умом, изван или унутар свога бића, свеједно да ли је то лик Христов, или лик Ангела, или неког Светог Божијег, или ако ти се прикаже светлост... Буди пажљив и опрезан! Не допусти себи да поверујеш било чему, немој показати саосећање и сагласност, не предај у брзоплетости своје поверење томе виђењу, макар оно било истинско и добро; буди хладан према њему и туђ, стално чувајући ум свој без вида, тако да не ствара од себе никаву представу и не носи на себи печат било какве представе. Онај који је нешто утледао у мисли или на чулан начин, макар то било и од Бога, и који то брзоплето прихвата, лако пада у прелест, или бар показује своју наклоност и способност да буде прелешћен, као неко ко виђења прихвата брзо и лакомислено. Новак мора да обраћа сву пажњу само на срдачно дејство, и да једино то дејство сматра непрелестним; све остало не сме да прихвата пре него што наступи време у коме ће ступити у бестрашће. Бог се не гневи на онога ко, бојећи се прелести, пазећи на себе са крајњим опрезом, чак и не прими нешто што му је од Бога послано, пошто то што му је послано није брижљиво размотрио; напротив, Бог таквога хвали са благоразумности његове» (О првом начину пажње према молитви, Добротољубље, део 1.).

Свети Амфилохије, који је од младости ступио у монаштво, у зрелим годинама удостојио се да у пустињи води отшелнички живот. Затварајући се у пештеру, упражњавао је безмолвије, и достигао велики напредак. Када се навршило четрдесет година његовог анахоретског живљења, једне ноћи јавио му се Анђео, говорећи: Амфилохије! Иди у град и напасај овце духовне. Амфилохије, међутим, пребиваше у стражењу над собом, и не обрати пажњу на заповест Ангела. Следеће ноћи Анђео се поново јави, и понови заповест, додавши да је од Бога послан. И опет се Амфилохије не покори Ангелу, бојећи се да како не буде прелешћен и сећајући се речи Апостола да се и сатана претвара у Ангела светлости (2Кор. 11, 14). Треће ноћи Анђео се поново јави и, пруживши веродостојно сведочанство о себи славословљењем Бога, Кога духови одбачени не могу трпети, узе старца за руку, изведе га из келије и доведе до цркве што се налажаше у близини. Врата црквена отворише се сама од себе. Храм би обасјан светлошћу небеском; у њему се беше сабрало мноштво светих мужева у белим одеждама са лицима сјајним попут сунца; они рукоположише Амфилохија за епископа града Иконије (Четји Минеји, 23. новембар). – Поневши се потпуно супротно, Преподобни Исаакије и Никита Печерски, као нови и неискусни у анахоретском живљењу, претрпели су ужасне невоље, пошто су исувише брзо поверовали привиђењу. Првом се јавило мноштво демона у светлости великој: један демон узео је обличје Христа, а остали – обличје светих Ангела. Другога је демон прелестио најпре миомиром и гласом који наликоваше на Божији, да би затим предстао пред њега у виду Ангела (Печерски патерик). Монаси искусни у монашком животу, који су достигли у истинску светост, много се више боје прелести и много више не верују себи неголи почетници, особито они међу новацима који су обузети огњеном жудњом за подвигом. Преподобни Григорије Синаит са срдачном љубављу упозорава на прелест безмолвника коме је наменио своју књигу. «Желим да имаш конкретну представу о прелести; то желим из разлога како би могао да се сачуваш од прелести, како приликом стремљења које није осветљено ваљаним виђењем не би себи нанео велику штету, како не би упропастио душу своју. Слободно хтење човеково лако се приклања општењу са противницима нашим, нарочито хтење оних који немају искуства, који су нови у подвигу, као они који су још у власти демона» (Печерски патерик). Како је то тачно! Наше слободно хтење приклања се и стреми ка прелести; јер свака прелест ласка нашем самомњењу, нашој сујети, нашој гордости. «Демони су близу, и они окружују новаке и оне склоне самовољи, распростирући мреже помисли и погубних маштарија, устројавајући бездане пада. Град почетника (читаво биће свакога од њих) још увек је под влашћу варвара... Зато немој по лакомислености својој брзо поверовати ономе што ти се приказује, него пребивај у непомичности, задржавајући оно што је добро са великим приспитивањем и одбацујући зло... Знај да су дејства благодати јасна; демон није кадар да их пренесе: он не може подарити ни кротост, ни благост, ни смирење, ни мржњу према свету; он не кроти страсти и сластољубље, као што то чини благодат». Дејства демона јесу: надимање, охолост, високоумље, поношење, једном речју, све врсте злобе. По дејству ћеш моћи познати каква је светлост која је засјала у души твојој: да ли је од Бога, или од сатане» (Добротољубље, део 1.: О прелести и остало). Ваља имати на уму да је овакво преиспитивање својствено само узнапредовалим монасима, а никако не почетицима. Преподобни Синаит, истина, разговара са почетником, али почетником у безмолвију, који је и по пребивању у монаштву, и по телесном узрасту био старац, као што се из књиге види.

Ученик: Јеси ли имао прилике да видиш некога ко је доспео у демонску прелест због пуштања на вољу маштаријама приликом упражњавања молитве?

Старац: Имао сам. Један чиновник који је живео у Петрограду упражњавао је појачан молитвени подвиг, и због тога је доспео у необично стање. О своме подвигу и његовим последицама он је казивао тадашњем протојереју цркве Покрова Мајке Божије у Коломни. Тај протојереј, када је посетио један манастир у Петроградској епархији, замолио је једног монаха да поразговара са чиновником. «Ово необично стање, у које је чиновник дошао од подвига, лакше ће моћи протумачити они коjи живе у манастиру, јер боље познају подробности и околности аскетског подвига», говорио је протојереј, са пуним правом. И монах се сложно. После извесног времена тај чиновник дође у манастир. И ја сам био присутан његовом разговору са монахом. Чиновник одмах поче да говори о својим виђењима – да на «молитви свагда види светлост од икона, да осећа миомир, у устима му је необична сласт, и тако даље.

Саслушавши чиновниково казивање, монах га упита: «Да вам није можда долазила помисао да се убијете?» – «Како да не!» – одговори чиновник. «Већ сам се био бацио у Фонтанку, али су ме извукли». Испоставило се да је тај чиновник прибегавао оном начину молитве који је описао Свети Симеон, да је распалио своју уобразиљу и крв, при чему се постаје веома способан за појачан пост и бдење. Вољно одабраном стању самопрелешћености ђаво је додао своје дејство, адекватно томе стању, и људско самопрелешћење прешло је у очигледну демонску прелест. Чиновник је светлост видео телесним очима; миомир и сласт што их је осећао такође су били чулне природе. За разлику од тога, виђења Светих и њихова натприродна стања у потпуности су духовне природе (Свети Исаак Сиријски, Слово 55); подвижник за њих не постаје способан све док му се благодаћу Божијом не отворе очи душе његове, при чему оживљују и друга чула душе, која су пре тога пребивала у неделању (Преподобни Симеон Нови Богослов, Слово о вери; Добротољубље, део 1.); у благодатном виђењу учествују и телесна чула Светих, али тек када из страсног тело пређе у бестрасно стање. Монах поче наговарати чиновника да напусти онај начин молитве коме је прибегавао, објашњавајући и његову неисправност, и неисправност стања које тај начин узрокује. Чиновник се озлојеђено успротиви томе савету: «Како да се одрекнем тако очите благодати!», говорио је. Док сам слушао чиновниково казивање о себи, осетио сам необјашњиво сажаљење према њему, али ми се истовремено он учинио и некако смешним.

Примера ради, монаху је поставио овакво питање: «Када ми се од преизобилне сласти у устима умножи пљувачка, она почиње да капље на под: није ли то грешно?» И заиста: они који се налазе у прелести демонској изазивају сажаљење као људи који нису своји и који су, умом и срцем, робови лукавог, одбаченог духа. Они су и смешан призор: а подсмеху их излаже лукави дух што њима влада, који их је и довео у стање унижења, прелестивши их таштином и високоумљем. Прелешћени људи не схватају ни своју поробљеност, ни необичност свога понашања, ма колико та поробљеност и необичност биле очигледне. Зиму 1828–1829. проводио сам у Плошчанском манастиру (Орловска епархија).

У то доба онде је живео старац који се налазио у стању прелести: одсекао је себи шаку, мислећи да тако испуњава заповест еванђелску, и свакоме ко је хтео да га саслуша приповедао је како су од његове одсечене шаке настале свете мошти, како се она чува и чествује у Симоновом манастиру у Москви, и како он, иако се налази у Плошчанском манастиру, на пет стотина врста од Симоновог, осети када архимандрит Симоновог манастира и братија целивају руку његову. Старац би почињао да дрхти, при чему би стао и да гласно сикће – и то је сматрао за плод молитве; али посматрачи су у томе видели само деградацију, достојну сажаљења и смеха. Деца која су живела у манастиру као сирочад забављала су се на рачун тога и опонашала старчево понашање на његове очи; старац би се разгневио, бацао се час на једног, час на другог дечака, вукао их за косу... Нико од уважених монаха те обитељи није успевао да убеди прелешћеног старца да се налази у лажном стању, у душевном растројству.

Када је чиновник отишао, упитао сам монаха: како му jе уопште дошла на ум идеја да га запита за покушај самоубиства? Монах одговори: «Као што усред плача по Богу наилазе тренуци необичног успокојења савести, у чему се и састоји утеха оних који плачу, тако се и усред лажне насладе, коју причињава демонска прелест, јављају тренуци у којима као да се прелест обличује и пружа могућност да се окуси онаквом каква она јесте. Ти су тренуци ужасни! Тескоба и очајање коју она изазива су неподношљиви! И управо на основу тога стања у које прелест човека доводи најлакше је препознати је и предузети мере за исцељење свога бића. Али авај! Почетак и корен прелести јесте гордост, као што је и плод њезин преизобилна гордост. Онај ко је прелешћен држи за себе да је сасуд благодати Божије и презире спасоносна упозорења ближњих својих, као што је приметно Свети Симеон. Али, у међувремену напади очајања постају све силнији и силнији: на крају очајање се претвара у потпуну махнитост и завршава самоубиством.

Почетком овога века у манастиру Св. Софронија (Курска епархија) подвизавао се схимонах Теодосије, који је са свога строгог и узвишеног живљења био задобио уважавање и братства и мирјана. Једном му се приказало како је био вазнет у рај. Када се виђење завршило, отишао је настојатељу, веома подробно исприповедао о том чуду и додао да му је жао што је у Рају угледао само себе, а никога од братије. Настојатељ, међутим, није обратио пажњу на тај детаљ: сазвао је братију и скрушена духа им пренео схимонахово виђење, подстичући их на усрдније и Богу угодније живљење. Пошто је прошло неко време, у понашању схимонаха почеле су се испољавати необичне ствари. А све се завршило тиме што је нађен удављен у својој келији».

Мени се догодио овакав случај, достојан особите пажње. Једном приликом посетио ме је јеросхимонах са Свете Горе, који је у Русију дошао ради прикупљања прилога. Сели смо у моју пријемну келију, и он ми каза: «Помоли се за мене, оче: много спавам и много једем». Док ми он ово говораше, осећао сам како од њега исходи некаква врелина, због чега узвратих: «Не једеш и не спаваш много; али да ниси у себи приметно нешто необично?». Замолих га да уђемо у моју унутарњу келију. Идући испред њега и отварајући врата келије, у мислима сам се молио Господу да подари корист гладној души мојој од сусрета са јеросхимонахом са Атоса, уколико је он истински слуга Божији. И стварно: приметио сам у њему нешто необично. У унутарњој келији поново седосмо да разговарамо, и почех га молити: «Учини милост, научи ме молитви. Ти живиш на првом монашком месту на земљи, окружен хиљадама монаха: на таквом месту и у тако бројном сабрању монаха неизоставно се морају наћи и велики молитвеници, који знају молитвено тајнодејство и преносе га ближњима, угледајући се на Григорија Синаита и Паламу и на многа друга светила Светогорска». Јеросхимонах без оклевања пристаде да буде мој учитељ, и – о, ужаса! – са највећом распаљеношћу поче да ми излаже већ навођени метод егзалтиране, фантазијама праћене молитве. Видим: страшно се распалио! Распалили су му се и крв, и уобразиља. Био је у стању самодовољности, усхићености собом, самопрелешћености, прелести! Допустивши му да искаже своје, почех му помало, као онај ко прима поуке, предочавати учење Светих Отаца о молитви, упућујући га на Добротљубље, и молећи да ми то учење објасни. Светогорац дође у потпуну недоумицу. Видим: он уоште није упознат са учењем Отаца о молитви! Док смо тако разговарали, рекох му: «Пази, старче! Будеш ли живео у Петрограду, никако немој узимати собу на спрату, него обавезно буди у приземљу». «А зашто?» – упита старац. «Зато», рекох, «што ако Ангели, пошто изненада дођу по тебе, зажеле да те однесу из Петрограда на Атос, па те вазнесу са спрата и испусте, убићеш се: а узму ли те из приземља и испусте, само ћеш се угрувати». «Замисли само», одговори Светогорац, «колико ми је већ пута, док сам стајао на молитви, наилазила жива мисао да ће ме ангели вазнети и пренети на Атос!» Испоставило се да јеросхимонах носи вериге, скоро уопште не спава, једе мало и у телу осећа такву топлину да му зими није потребна топла одећа. При крају разговора дошло ми је на ум да поступим на следећи начин: почео гам да молим Светогорца да, као постник и подвижник, испроба на себи метод који су нам оставили Свети Оци, а који се састоји у томе да ум на молитви буде потпуно слободан од било какве маштарије, да се сав погружава у смисао речи молитве, да се затвара и смешта, како говори Свети Јован Лествичник, у речи молитве (Лествица, Слово 28, гл. 17). При томе срце обично садејствује уму душеспасоносним осећањем жалости због греха, како говори Преподобни Марко Подвижник: «Ум који се моли без лутања притешњује срце: срце скрушено и смирено Бог неће одбацити (Пс. 51, 19)» (Добротољубље, део 1., гл. 34).

„Када то испробаш на себи», рекох Светогорцу, «кажи и мени какви су плодови таквог искуства; а мени самом такво искуство је недоступно због неуређености мога живљења». Светогорац је радо прихватио мој предлог. Кроз неколико дана долази он к мени и жали се: «Шта си то учинио са мном?» – «А шта?» – «Па чим сам пробао да се молим са пажњом, затварајући ум у речи молитве, сва виђења моја нестадоше, и више нисам кадар да им се вратим». И касније у разговору са Светогорцем нисам видео оно самопоуздање и ону дрскост који су приликом првог сусрета у њему били веома приметни, а који се обично виде код људи што пребивају у самопрелешћености, људи што мисле за себе да су свети или да су духовно узнапредовали. Светогорац је чак изразио жељу да почује мој убоги савет. Када сам му саветовао да се по спољашњем живљењу не разликује од других монаха, јер такво разликовање одводи у високоумље (Лествица, Слово 4, гл. 82, 83. Преподобни Варсануфије Велики, одговор 275. Житије и поуке Преподобног Аполоса, Азбучни патерик), он скиде са себе вериге и пружи ми их. Кроз месец дана поново је дошао к мени и казао да је врелина из тела његовог ишчезла, да му је потребна топла одећа, и да спава знатно дуже него раније. При томе је говорио да на Светој гори Атонској многи, чак и међу онима који уживају славу светости, примењују онај метод молитве који је и он својевремено користио, поучавајући њему и друге. И то уопште није необично! Свети Симеон Нови Богослов, који је живео пре осам столећа, казује да се пажљивом молитвом баве само малобројни (О трећем начину молитве. Добротољубље, део 1.). Преподобни Григорије Синаит, који живљаше у XIV веку по Рођењу Христовом, дошавши на Свету Гору нађе да њено многобројно монаштво нема никакве представе о умној молитви, него упражњава само телесне подвиге, свршавајући молитве само усмено и гласно (Житије Преподобног Григорија Синаита, Добротољубље, део 1.). Преподобни Нил Сорски, који је живео крајем XV и почетком XVI века, а који је такође посетио Свету Гору Атонску, сведочи да је у његово доба број пажљивих молитвеника био крајње умањен (Предговор Предању или Уставу Скитском).

Старац архимандрит Пајсије Величковски преселио се на Свету Гору Атонску из Молдавије 1747. године. Он се у најкраћем упознао са свим манастирима и скитовима, разговарао је са многим старцима, који су на Атосу били општепризнати као веома искусни и свети монаси. Када је те монахе почео да испитује о књигама Светих Отаца везаним за умну молитву, испоставило се да не само што нису знали за постојање таквих списа, него им чак нису била позната ни имена светих писаца; у то доба Добротоубље још није било штампано на грчком језику (Одломак из писма старца Пајсија старцу Теодосију. Списи Пајсија Величковског, издање Оптинског манастира). Пажљива молитва захтева самоодбацивање, а на тај корак малобројни се одлучују. Онај ко је пажњом затворен у себе, ко пребива у стању недоумице због виђења своје греховности, ко није сиособан за многословље и уопште за афекат и глуму онима који не познају његов тајанствени подвиг чини се некако чудним, загонетним, недовољним у сваком погледу. А зар је лако растати се са мишљењем света! И опет – како да свет позна подвижника истинске молитве, када сам тај подвиг уопште није познат свету? Потпуно је другачије са оним који пребива у самопрелешћености: не једе, не пије, не спава, зими ходи само у раси, носи вериге, има виђења, све поучава и обличује са дрском безобзирношћу, без икакве исправности, неразумно и без смисла, са распаљивањем крви, вештаства, страсти, и из разлога тог жалосног и погубног распаљивања. Али, то је светац, и тачка! Одавно је примећено да људи гаје наклоност према таквима, да их такви привлаче: «Подносите», пише Апостол Павле Коринћанима, «ако вас неко поробљује, ако вас неко ждере, ако вам одузима, ако се надима, ако вас по образу бије» (2Кор. 11, 20).

Даље Свети Апостол приповеда како, док се налазио у Коринту, није могао да се влада дрско и безобзирно: његово је владање носило на себи печат скромности, кротости и благости Христове (2Кор. 10, 1). Велики део подвижника Западне Цркве, проглашених у њој за највеће светитеље – након њеног отпаднућа од Источне Цркве и након одступања Духа Светога од ње – молили су се и стекли виђења, разуме се, лажна, иримењујући метод који сам поменуо. Ти тобожњи светитељи били су у језивој демонској прелести. Прелест се већ и природно рађа из богохулства којим је код јеретика изопачена догматичка вера. Понашање подвижника римокатолицизма, обузетих прелешћу, било је увек егзалтирано услед необичног вештаственог и страсног распаљивања. У таквом се стању налазио Игнацио Лојола, оснивач језуитског реда. Његова уобразиља била је до те мере разбуктана и развијена, да му је, по властитом признању, било довољно да само пожели и уложи мали напор, па да му се пред очима јави ад или рај, већ према његовој жељи.

Јављање раја и ада није се савршавало само деловањем уобразиље људске; деловање уобразиље није довољно да би се ово постигло. То се јављање савршавало деловањем демона, који су своје обилато деловање дометали оном људском, недовољном, сједињујући једно деловање са другим, допуњујући једно другим на основу слободне воље људске, која је одабрала и определила се за лажни пут. Познато је да се истинским Светима Божијим виђења даривају искључиво благовољењем Божијим и Његовим дејством, а не по вољи човековој и његовим властитим напорима; даривају се неочекивано, веома ретко, у околностима нарочите потребе, по чудесном Промислу Божијем, а не случајно (Свети Исаак Сиријски, Слово 36). Појачани подвиг оних који пребивају у прелешћености обично стоји напоредо са великим развратом. Разврат служи као мерило процене онога огња којим су распаљени прелешћени. Ово потврђују и историјска казивања, и сведочанства Отаца. «Онај ко је видео духа прелести у јављањима које он нуди човеку веома често трпи јарост и гнев», казује Преподобни Максим Капсокаливит и додаје: «Миомир смирења или молитве, или истинских суза, нема у њему места. Напротив: такав се стално хвали својим врлинама, одаје се таштини и злим страстима без страха и занавек» (Разговор Преподобног Максима са Преподобним Григоријем Синаитом).

Ученик: Неправилност тог начина молитве и његова повезаност са самообмањивањем и прелешћу су јасни; упозори ме и на друге видове неправилне молитве и лажно стање везано за њих.

Старац: Као што неправилно дејство ума води у самообману и прелест, на исти начин у њих води и неправилно дејство срца. Неразумном гордошћу испуњени су жеља и стремљење да се духовна виђења примају умом који није очишћен од страсти, који није обновљен и изнова рођен десницом Духа Светога; истом таквом гордошћу и неразумношћу испуњени су жеља и стремљење срца да се наслади светим, духовним, божанским осећајима, када оно још уопште није способно за такве насладе. Као што нечисти ум, желећи да гледа божанска виђења, а немајући могућности да их гледа, ствара за себе виђења из себе самог, њима обмањује и прелешћује себе, тако и срце, настојећи да окуси од божанске сласти и да позна друге божанске осећаје,а не налазећи их у себи, ствара те осећаје из себе самог, њима се прелешћује, обмањује, упропаштава, улазећи у сферу лажи, у општење са демонима, потчињујући се њиховом утицају и потпадајући под њихову власт. У невидљивом Богослужењу може бити употребљен само један од свих осећаја срца у његовом стању палости – туга због грехова, због греховности, због палости, због своје погибли, која се назива плачем, покајањем, скрушношћу духа. То је посведочено и у Светом Писму. «Јер жртве нећеш: ја бих је принио; за жртве паљенице не мариш» (Пс. 51, 16); и сваки срдачни осећај за себе, и сви заједно, нису угодни Теби, јер су оскврњени грехом и изопачени падом. «Жртва је Богу дух скрушен: срце скрушено и смерно Бог неће одбацити»

(Пс. 51, 17). Та је жртва – одрична; приношењем те жртве природно се укида приношење осталих жртава: приликом покајања сви други осећаји замиру. Да би жртве осталих осећаја постале благоугодне Богу, потребно је да се претходно благовољење Божије излије на наш Сион, потребно је да се претходно обнове зидови нашег разореног Јерусалима. Господ је праведан, свесвет: и једино су праведне, чисте жртве, за које је природа људска способна тек по обновљењу своме, благопријатне Городу праведном и свесветом. За жртве и паљенице оскврњене Он не мари. Постарајмо се да се очистимо покајањем! «Тада ће Ти бити миле жртве правде, принос и жртве паљенице; тада ће метати на жртвеник Твој теоце» (Пс. 51, 19) – новорођене осећаје човека обновљеног Духом Светим.

Прва заповест коју је Спаситељ света дао читавом човечанству, без изузетка, јесте заповест о покајању: «Поче Исус проповиједати и говорити: Покајте се, јер се приближило Царство Небеско» (Мт. 4, 17). Та заповест обухвата, садржи, у себи сjедињује све остале заповести. Људима који нису поимали значај и силу покајања Спаситељ је не једанпут говорио: «Идите и научите се шта значи: Милост хоћу, а не жртвени принос» (Мт. 9, 13). А то значи: Господ је, сажаливши се на пале и у погибао строваљене људе, свима подарио покајање као једино средство за спасење, јер су сви обузети палошћу и строваљеношћу у погибао. Он не тражи, чак и не жели од њих жртве за које нису способни, него хоће да се смилују на себе, да постану свесни своје беде, да се ослободе од ње покајањем. Поменутим речима Господ је додао страшне речи: «Нисам дошао да зовем праведнике но грјешнике на покајање». Ко је назван праведницима? Они несрећни, заслепљени грешници, који, будући обманути самомњењем, не налазе да им је покајање насушно потребно, те га зато или одбацују, или су немарни према њему. О, какве несреће! Због тога се таквих Спаситељ одриче, и они губе ризницу спасења. «Тешко оној души», поручује Преподобни Макарије Велики, «која, услед велике, безмерне озлеђености злобом не осећа ране своје, и која мисли за себе да јој је свака озлеђеност злобом потпуно страна. Такву душу не посећује и не исцељује добри Лекар, јер је она хотимично ране своје оставила без старања, мислећи да је здрава и непорочна. «Не требају», говори Он, «здрави љекара него болесни» (Мт. 9, 12)» (Слово шесто о љубави, гл. 16). Ужасна је суровост према себи одбацивање покајања! Ужасна је хладноћа и нељубав према себи немар према покајању. Онај ко је суров према себи не може да не буде суров и према ближњима својим. Ко се смиловао на себе прихватањем покајања постаје истовремено милостив и према ближњима. Из овога се види сва погубност грешке одузимања срцу онога што му је заповедно Сам Бог, осећања покајања које му је суштаствено и логички неопходно и напрезања да се у срцу развију – супротно од поретка, супротно од заповести Божије – они осећаји који се сами по себи у њему морају јавити након очишћења покајањем, али који су потпуно другачијег карактера (Свети Исаак Сиријски, Слово 55). О том духовном карактеру телесни човек не може стећи никакву представу, зато што се представа о осећају увек заснива на осећајима већ познатим срцу, док су духовни осећаји потпуно страни срцу коме су знани само телесни и душевни осећаји. Такво срце чак ни не зна за постојање духовних осећаја.

Свима је познато каква је душевна невоља настала за јудејске књижевнике и фарисеје због њиховог неправилног душевног настројења; они не само што су постали туђи Богу, него су постали и најогорченији непријатељи Његови, богоубице. Сличну невољу трпе подвижници молитве који су из свога подвига избацили покајање, који се упињу да у срцу разгоревају љубав према Богу, да осећају насладу, одушевљење; они свој пад стално продубљују, чинећи се туђим Богу, ступајући у општење са сатаном, испуњавајући се мржњом према Духу Светоме. Тај вид прелести је ужасан; он је подједнако душегубан као и први, али је мање очигледан; он се ретко завршава лудилом, самоубиством, али засигурно изопачује и ум и срце. По стању ума које производи Оци су га назвали мњењем (Преподобни Григорије Синаит, гл. 108, 128. Добротољубље, део 1.; Свети Јован Карпатијски, гл. 49. Добротољубље, део 4.).

На ту врсту прелести указује и Свети апостол Павле, говорећи: «Нико да вас не обмањује тобожњом понизношћу и служењем анђелима, упуштајући се у оно што није видјео, и узалуд надимајући се тјелесним умом својим» (Кол.2:18). Онај ко је у власти ове прелести мисли за себе, ствара за себе «мњење» да поседује многе врлине и вредности, па чак и да обилује даровима Духа Светога. Мњење настаје од лажних представа и лажних осета; по томе својству оно у потпуности спада у сферу ђавола као оца и представника лажи. Онај ко се моли, упињући се да у срцу развије осећаје новог човека, а немајући за то никакве могућности, њих замењује осећајима које је сам измаштао, кривотворинама, којима се без оклевања придружује дејство палих лухова. А пошто те неисправне осећаје, своје и демонске, прихвати као истинске и благодатне, он стиче и представе саобразне оваквим осећајима. Ти осећаји, бивајући стално прихватани од срца и јачајући у њему, потхрањују и умножавају лажне представе; природно је да се од оваквог неисправног подвига образују самообмана и демонска прелест – «мњење». «Мњење не може бити умишљено» (Слово 4, на крају и Слово 3), казао је Свети Симеон Нови Богослов. Онај ко за себе мисли да је бестрасан никада се неће очистити од страсти; ко мисли да је испуњен благодаћу никада неће задобити благодат; ко мисли да је свет, никада неће достићи у светост. Најједноставније речено: ко приписује себи духовна делања, врлине, вредности, благодатне дарове, ко себи ласка и чини себи задовољство «мњењем», заграђује тим «мњењем» улазак у своје биће и духовним делањима, и хришћанским врлинама, и благодати Божијој, отварајући широм врата греховној зарази и демонима. У онима који су заражени «мњењем» више нема никакве способности за духовно узрастање: они су ту способност уништили, приневши на олтар лажи и саме темеље човекове делатности и његовог спасења – представу о истини. Код оних који пате од овакве прелести присутна је необична извештаченост: они као да су опијени собом, својим стањем самообманутости, видећи у њему благодатно стање. Они су прожети и испуњени високоумљем и гордошћу, при чему се многима који суде по лицу, а који нису кадри да суде по плодовима, као што је заповедио Спаситељ (Мт. 7, 16; 12, 33), а утолико пре по духовном чулу које помиње Апостол (Евр. 5, 14), они чине смиренима. Пророк Исаија живо је предочио дејство прелести «мњења» у палом арханђелу, дејство које је прелестило и у погибао одвело тога архангела. «Говорио си», обраћа се Пророк сатани, «у срцу свом: изаћи ћу на небо, више звијезда Божијих, подигнућу пријесто свој, и сјешћу на гори зборној на страни сјеверној. Изаћи ћу у висини над облаке, изједначићу се с вишњим. А ти се у пакао сврже, у дубину гробну» (Ис. 14, 13–15). Зараженог «мњењем» Господ обличује овако: «Говориш: Богат сам, и обогатио сам се, и ништа ми не треба; а не знаш да си несрећан, и јадан, и сиромашан, и слијеп, и наг» (Откр. 3, 17). Господ прелешћеноме саветује покајање; оно што је неопходно, а из чега се састоји покајање, Он предлаже да се купи од Њега Самог (Откр. 3, 18). И та куповина насушно је потребна: без ње нема спасења. Нема спасења без покајања, а покајање од Бога примају само они који, да би га задобили, продају све имање своје, односно, одрекну се свега што су лажно прихватили посредством «мњења».

Ученик: Јеси ли имао прилике да се сретнеш са онима који су заражени описаним видом прелести?

Старац: Заражени прелешћу «мњења» срећу се веома често. Свако ко нема скрушена духа, свако ко себи приписује ма какве врлине и заслуге, свако ко се стриктно не држи учења Православне Цркве, него произвољно, по своме нахођењу, или по неком инославном учењу, расуђује о било ком догмату или предању, налази се у тој прелести. Степен прелести одређује се на основу степена одступања и упорности у том одступању.

Слаб је човек! У нас се неизоставно поткрада «мњење» у било ком облику, и, прожимајући наше ја, удаљава од нас благодат Божију. Као што, по запажању Светог Макарија Великог, нема ниједног човека који би био потпуно слободан од гордости, тако нема ниједног човека који би био потпуно слободан од деловања на њега перфидне прелести назване «мњење». Оно је плело замке чак и апостолу Павлу, и лечило се тешким допуштењима Божијим. «Нећемо, браћо, да не знате о невољи нашој која нам се догоди у Азији, да сувише бијасмо оптерећени, преко моћи, тако да смо били у недоумици и за живот; чак сами у себи осуду на смрт доживјесмо, да се не бисмо уздали у себе него у Бога Који подиже мртве» (2Кор. 1, 8–9). Из тога разлога неопходно је будно стражити над собом, како не бисмо себи приписали неко добро дело, неку похвалну особину или нарочиту природну способност, или чак благодатно стање, уколико је човек у њега узведен, једном речју, да не бисмо сматрали да ми сами поседујемо било какву вредност. «Шта ли имаш», казује Свети Апостол, «што ниси примио» (1Кор. 4, 7) од Бога? Од Бога имамо и битије, и нови живот (цсл. пакибитије), и сва природна својства, све способности, и духовне, и телесне. Ми смо дужни пред Богом! Дуг наш не може се исплатити! Из таквог гледања на себе образује се само по себи такво стање нашега духа које је супротно «мњењу», стање које је Господ назвао сиромаштвом духа, које нам је заповедио да имамо и које је назвао блаженим (Мт. 5, 3). Велика је невоља удаљити се од догматског и наравственог учења Цркве, од учења Духа Светога било каквим умовањем! То је преузношење, које се противи разуму Божијем. Такво умовање ваља обарати и покоравати на послушност Христу (2Кор. 10, 4–5).

Ученик: Постоји ли некаква веза између прелести првог типа и оне другог типа?

Старац: Веза између та два тина прелести свакако постоји. Први тип прелести увек је сједињен са прелешћу другог типа, са «мњењем». Онај ко замишља прелешћујуће представе посредством природне способности имагинације, који посредством уобразиље (фантазије) те представе склапа у очаравајућу слику, који читаво биће своје покорава снажном прелешћујућем утицају те «уметности», неизоставно, по несрећној неопходности, сматра да се та «уметност» ствара дејством благодати Божије, и да су срдачни осећаји који се подстичу тим сликама благодатни.

Други тип прелести – «мњење» у правом смислу – делује без стварања прелешћујућих слика: оно се задовољава стварањем кривотворина благодатних осећаја и стања, из којих се рађа лажна, варљива представа о целокупном духовном подвигу уопште. Онај ко се налази у прелести «мњења» стиче лажно гледиште на све што га окружује. Он је обманут и у себи, и споља. Уобразиља снажно делује у онима који су прелешћени «мњењем», али искључиво у области апстрактног. Она се или уопште не бави, или се ретко бави «живописањем» у уображавању раја, вишњих обитељи и одаја, небеске светлости и миомира, Христа, Ангела и Светих; она стално измишља тобоже духовна стања – блиско пријатељевање са Исусом («О угледању на Христа» Томе Кемпијског, књ. 2, гл. 8), унутарњи разговор са њим (исто, књ. 3, гл. 1), тајанствена откривења (исто, књ. 3, гл. 3), гласове, насладе, на њима заснива лажну представу о себи и о хришћанском подвигу, ствара уопште лажни начин мишљења и лажно расположена срца, доводећи час у опијеност собом, час у распаљеност и еуфорију. Ти разноврсни осети јављају се од деловања перфидне таштине и сладострашћа: од тога деловања крв се покреће на греховни, прелешћујући начин, који се приказуjе као благодатна наслада.

Таштина и сладострашће подстичу се високоумљем, тим нераздвојним пратиоцем «мњења». Ужасна гордост, слична гордости демонској, представља доминантно својство оних који су попримили и једну и другу прелест. Оне који су обманути првим типом прелести гордост доводи у стање очите умне помаме; код оних који су обманути другим типом она је, премда такође изазива озледе ума, које се у Писму називају изопачењем ума (2Тим.3:8), мање приметна, прекривена је маском смирења, побожности, мудрости, али се познаје по горким плодовима својим. Они који су заражени «мњењем» о сопственим врлинама, особито о својој светости, способни су и спремни на све сплетке, на свако лицемерје, лукавство и обману, на свако злодело.

Такви одишу непомирљивим непријатељством против служитеља истине, са махнитом мржњом устајући на њих када ови у прелешћенима не желе да признају оно стање које прелешћенима приписује њихово сопствено «мњење» и које «мњење» предочава заслепљеном свету, на срамоту његову.

Ученик: Постоје, међутим, и духовна стања која производи благодат Божија, као што је оно стање у коме се задобија окушај духовне сласти и радости, стање у коме се откривају тајне Хришћанства, стање у коме се у срцу осећа присуство Духа Светога, стање у коме се подвижник Христов удостојава духовних виђења.

Старац: Свакако, постоје, али само у оним Хришћанима који су достигли у савршенство хришћанско, који су претходно очишћени и припремљени покајањем. Постепено деловање покајања уопште, које се изражава свим видовима смирења, нарочито молитвом узношеном из сиромаштва духа, из плача, постепено слаби деловање греха у човеку. За то је потребно знатно време. И оно се дарује истинским, добронамерним подвижницима по промислу Божијем, који неуспављиво бдије над нама. Борба са страстима је од необичне користи: она, пре свега, доводи до сиромаштва духа. Ради суштаствене користи наше, Судија и Бог наш дуго нас трпи и не свети се брзо супарнику (Лк.18:7) нашем – греху. Када страсти веома ослабе – а то се највише збива поткрај живота (Житије Теофила, Пимена Болешљивог, Јована Многострадалног; Патерик Печерски), тада се, мало по мало, почну појављивати духовна стања што се бескрајно разликују од стања која су производ “мњења“. Најпре, у одаје душе улази благодатни плач, омива је и обељује да би примила дарове који ће уследити за плачем, онако како је духовним законом установљено. Телесни човек никако, ни на који начин, не може чак ни замислити духовна стања, нити може имати било какву представу о благодатном плачу: познање тих стања не задобија се другојачије него опитом (Св. Исаак Сиријски, Слово 55). Духовни дарови раздају се са премудрошћу Божанственом, која пази на то да словесни сасуд, коме ваља примити у себе дар, узмогне поднети без штете по себе снагу тога дара. Од новог вина продиру се мехови стари (Мт. 9, 17)! Приметно је да се у данашње време духовни дарови раздају са највећом умереношћу, саобразно оној раслабљености којом је хришћанство у целини обузето. Ти дарови удовољавају једино насушним потребама спасења. Насупрот томе, “мњење“ растаче своје дарове у безмерном обиљу и са великом журбом.

Општа одлика духовних стања јесте дубоко смирење и смиреноумље, сједињено са давањем предности свим ближњима над собом, са расположењем, са еванђелском љубављу према свима ближњима, са тежњом ка непознатом, ка удаљавању од света. “Мњењу“ је ту мало места: јер се смирење састоји у одрицању од свих властитих вредности и врлина, у суштаственом исповедању Искупитеља, у налажењу у Њему свег уздања и ослонца, док се “мњење“ састоји у присвајању за себе оних вредности које су од Бога дате, и у измишљању својих непостојећих врлина. Оно је сједињено са уздањем у себе, са хладним, површним исповедањем Искупитеља. Бог се прославља ради властитог прослављења, онако како Га је славио Фарисеј (Лк.18:11). Они који су поробљени “мњењем“ углавном се одају сладострашћу, иако себи приписују веома узвишена духовна стања, беспримерна у исправном православном подвижништву; мало се њих уздржава од грубог служења сладострашћу, и то једино због тога што у њима преовладава грех над греховима – гордост.

Ученик: Могу ли се од прелести која се назива “мњење“ рађати некакве опипљиве, видљиве несрећне последице?

Старац: Из овог типа прелести настале су погубне јереси, расколи, безбожништво, богохулство. Најнесрећнија видљива последица њена јесте делатност неисправна и штетна и по себе и по ближње – зло које се, без обзира на његову јасност и велике размере, слабо опажа и тешко схвата. Са делатницима молитве зараженим “мњењем“ дешавају се и несреће које су свима очигледне, али ретко, јер “мњење“, премда доводи ум у ужасну заблуду, не изазива помахниталост, као што је случај са растројеном уобразиљом. На Валаамском оству, у једној удаљеној и осамљеној колиби, живео је схимонах Порфирије, кога сам имао прилике да видим. Он је упражњавао подвиг молитве. Какве је врсте тај подвиг био – не знам тачно. Његова неисправност да се, међутим, наслутити по омиљеном штиву тога схимонаха: он је веома ценио књигу западног писца Томе Кемпијског “О угледању на Христа“ и њоме се руководио. Та је књига написана у стању “мњења“. Једне јесење вечери Порфирије је посетио старце у скиту који се налазио близу његове колибе. Када се опраштао од њих, упозоравали су га, говорећи: “Немој да ти падне на ум да пређеш по леду; лед тек што се ухватио, и веома је танак“. Порфиријева колиба била је од скита удаљена једним дубоким заливом Ладошког језера, који је требало обићи. Схимонах је танким гласом, са спољашњом скромношћу, одговарао: „Већ сам постао лак“. И отишао је. После извесног времена зачуо се очајнички крик: скитски старци у узбуђењу истрчаше напоље. Био је мрак; дуго им је требало да нађу место на коме се десила несрећа, а није им скоро пошло за руком ни да пронађу утопљеника: извукли су тело из кога се душа већ била удаљила.

Ученик: За књигу “О угледању на Христа“ велиш да је написана у стању самообмане; али она је нашла мноштво читалаца чак и међу чедима Православне Цркве!

Старац: Ти читаоци усхићени су њеном вредношћу, и изричу своју оцену о тој вредности, не разумевајући ово. У предговору руског преводиоца књизи “О угледању на Христа“ (издање из 1834. године, штампано у Москви) говори се: “Један високопросвећени муж, Рус, православац, говорио је: када би се тражило моје мишљење, смело бих одмах после Светог Писма ставио Кемпијског, О угледању на Исуса Христа“ (стр. 37). У овом, тако категоричном суду, инославном писцу даје се предност у односу на све Свете Оце Православне Цркве, а своје гледиште фаворизује се у односу на суд читаве Цркве, која је на светим Саборима списе Светих Отаца прогласила богонадахнутима и завештала читање њихово не само ради душевне поуке свим чедима својим, него и као руководство приликом решавања свих питања црквених. У списима Отаца сачувана је велика духовна, хришћанска и црквена, ризница: догматичко наравствено предање Свете Цркве. Очито да је књига “О угледању на Христа“ поменутог мужа довела у оно стање у коме се усудио да изрекне тако брзоплет, тако погрешан, тако жалостан суд (иначе, када се појавила, књига “О угледању на Христа“ била је осуђена чак и од Римокатоличке цркве и прогоњена од Инквизиције. Касније је тај прогон прекинут, и прешао је у покровитељство када се видело да та књига служи као добро оруђе пропаганде међу људима који су изгубили истинско поимање хришћанства, сачувавши површан однос према њему. Под папском пропагандом подразумева се ширење оне представе о папи коју папа жели да наметне човечанству о самом себи, то јест представе о врховној, апсолутној, неограниченој власти папе над светом. Пропаганда, која то има за циљ, обраћа мало пажње на квалитет учења које шири: њој иде на руку све што доприноси остваривању њеног циља – па чак и вера у Христа без напуштања вере у идоле). То је самообмана! То је прелест! Ова књига састоји се од лажних представа; лажне представе производ су неправилних осећаја изазваних том књигом. У књизи живи и из књиге одише помазањем злог духа, који ласка читаоцима, поји их отровом лажи, заслађених финим зачинима од високоумља, таштине и сладострашћа. Књига директно води читаоца у општење са Богом, без претходног очишћења покајањем, због чега и изазива посебну наклоност код страсних људи, који нису упознати са путем покајања и који нису упозорени на чување од самообмане и прелести, нити упућени на ваљано живљење учењем Светих Отаца Цркве Православне. Књига снажно делује на крв и нерве, узбуђује их, и зато се нарочито допада људима који су у власти чулности: њоме се може наслађивати без одбацивања грубих чулних наслада. Високоумље, перфидно сладострашће и таштина у књизи се приказују као дејства благодати Божије.

Када помиришу блуд свој у његовом перфидном дејству, телесни људи доспевају у стање заноса због насладе, због опијености до које се дошло без напора, без самоодбацивања, без покајања, без разапињања тела са страстима и жељама (Гал.5:24), са ласкањем стању палости. Вођени слепилом својим и гордошћу, они радосно прелазе са постеље животињске љубави на постељу љубави која је још преступнија, а која влада у кући блуда одбачених духова. Једна особа, која је по свом земаљском положају припадала највишем и најобразованијем слоју, и која је споља била члан Цркве Православне, на следећи начин изразила се о некој умрлој протестанткињи коју је та особа сматрала светом: “Она је страсно љубила Бога; мислила је само на Бога; видела је само Бога; читала је једино Еванђеље и “О угледању на Христа“, које је друго Еванђеље“ (иначе, тај усхићени исказ изречен је на француском језику, толико подесном за сцену: “Elle aimait Dieu avec passion; elle ne pensait qu’a Dieu, elle ne voyait que Dieu; elle ne lisait que l’Evangile qui est un second Evengile”). Тим је речима изражено управо оно стање у које доспевају читаоци и поштоваоци дела “О угледању на Христа“.

Са овом је реченицом у бити истоветан исказ познате француске списатељице, госпође де Севиње, о чувеном француском песнику Расину старијем. “Он воли Бога онако како је раније волео своје наложнице“, дозволила је себи да каже госпођа де Севиње (“Il aime Dieu, comme il aimait ses maitresses“). Познати критичар Ла Гарп, који је најпре био безбожник, а затим се обратио у неправилно схваћено и изопачено хришћанство, одобравајући исказ госпође де Севиње, казао је: “Срце којим се љуби Творац и твар једно је, иако се последице међу собом разликују онолико колико су различити сами објекти“ (“C’est avec ie meme coeur, qu’on aime ie Createur, ou la creature, quoique les effest soient aussi differente, quo les objets“). Расин је са разврата прешао на прелест која се зове “мњење“. Та прелест потпуно јасно долази до изражаја у двема последњим песниковим трагедијама – “Јестири“ и “Годолији“. Узвишене Расинове хришћанске мисли и осећања нашли су себи широк простор у храму Муза и Аполона (Музе и Аполон су божанства древних пагана, Грка и Римљана; тим демонима пагани су приписивали покровитељство над лепим уметностима), побравши у позоришту аплаузе и изазвавши усхићење.

“Годолија“, трагедија која се сматра за најбоље Расиново дело, била је приказана четрдесет пута заредом. Дух те трагедије истоветан је са духом “Угледања“. Верујемо да у срцу човечијем постоји животињска пожуда, унета у њега греховним падом, која је у вези са пожудом палих духова; верујемо да у срцу постоји и духовна тежња, са којом смо створени, којом се природно и исправно љуби и Бог и ближњи, која се налази у хармонији (у сазвучју, у сагласности) са тежњом Светих Ангела. Да би се заволео Бог и у Богу ближњи, неопходно је очистити се од животињске пожуде. Очишћење Дух Свети савршава у човеку који својим животом показује вољу за очишћењем. У наравственом смислу заправо се срцем и назива жеља и остале душевне снаге, а не срце као телесни уд. Те снаге усредсређене су у овом уду, тако да је општом употребом назив пренет са уда на стециште снага.

За разлику од осећаја телесних људи, духовни мужеви, пошто помиришу злосмрадије зла које се заогрнуло обличјем добра, одмах осете одвратност од књиге која одише оваквим злосмрадијем. Старцу Исаији, монаху који је живео у безмолвију у Никифоровском манастиру (Олоњецка или Петрозаводска епархија), узнапредовавши у умној молитви и удостојивши се осењења благодати Божије, био је једном приликом прочитан одломак из “Угледања“. Старац је истог трена провидео смисао књиге; он се насмејао и узвикнуо: “О! Ово је писано у стању мњења. Ту нема ничег истинитог! Све је ту лажно! Све измишљено! Тома је описао духовна стања, која није познавао из искуства, онако кавим су се она чинила и каквима их је замишљао“. Прелест, као несрећа, представља жалостан призор; али као апсурд она је смешан призор. Архимандрит Новојезерског манастира Светог Кирила (Новгородска епархија), познат са свога строгог живљења, који је у простоти срца најпре упражњавао скоро искључиво телесни подвиг, док је о духовном имао веома скромну представу, особама које су се са њим саветовале и које су се налазиле под његовим руководством најпре је предлагао да читају “О угледању на Христа“, али је неколико година пред смрт почео да забрањује њено читање, говорећи са светом простотом: “Раније сам за ту књигу мислио да је корисна душама, али ми је Бог открио њену штетност“. Исто мишљење о “Угледању“ имао је јеросхимонах Леонид, познат по свом делатном монашком искуству, који је поставио темељ наравственом благоустројству у Оптинском манастиру (Калушка епархија). Све поменуте подвижнике лично сам познавао. Неки спахија, васпитан у духу православља, који је имао прилике да накратко види такозвани “велики свет“, односно највише слојеве друштва, приметио је једном књигу “О угледању на Христа“ у рукама своје кћери. Забранио јој је да чита ту књигу, рекавши: “Не желим да се поводиш за модом и да кокетираш пред Богом“. То је и најтачнија оцена ове књиге.

Ученик: Постоје ли још неке врсте прелести?

Старац: Све парцијалне врсте самообмањивања и прелешћености демонима спадају у два горепоменута основна типа, и њихово је порекло или у неправилном деловању ума, или у неправилном деловању срца. Нарочито је широко деловање “мњења“. Не без основа у стање самообмане и прелести увршта се и душевно настројење оних монаха који се, пошто су одбацили упражњавање Исусове молитве и умно делање уопште, задовољавају само спољашњим мољењем, односно непропуштањем црквених служби и стриктним испуњавањем келијског правила, које им се састоји искључиво од псалмопојања и усмених и гласних молитвословља. Они не могу избећи “мњење“, како то објашњава већ поменути старац Василије у предговору књизи Светог Григорија Синаита, позивајући се превасходно на списе Преподобних – Григорија и Симеона Новог Богослова. Показатељ скривеног “мњења“ у тим се подвижницима испољава када мисле за себе да проводе пажљив живот, када због гордости презиру друге, лоше се изражавају о њима, држе за себе да су достојни, по своме мишљењу, да буду пастири оваца и учитељи њихови, наликујући на слепца који би да покаже пут другим слепцима (О другом начину пажње и молитве. Добротољубље, део I).

Усмено и гласно мољење плодоносно је када је повезано са пажњом, што се среће веома ретко, јер се пажњи учимо превасходно при упражњавању молитве Исусове (Предговор схимонаха Василија).

“Нико да вас не обмањује тобожњом понизношћу“ (Кол.2:18), поручује Свети Апостол Павле. Итинско смиреноумље састоји се у послушању и идењу за Христом (Флп.2:5–8). Истинско смиреноумље јесте разум духовни. Оно је дар Божији; оно је дејство благодати Божије у уму и срцу човековом. Постоји и хотимично смиреноумље: њега измишља за себе душа ташта, душа прелешћена и обманута лажним учењем, душа која самој себи ласка, душа која иште ласкање од света, душа која свецело стреми земаљском напредовању и земаљским насладама, душа која је заборавила на вечност, на Бога.

Хотимично смиреноумље, проистекло из властите уобразиље, састоји се од многих и разноврсних лукавстава којима се гордост људска упиње да ухвати славу смиреноумља од заслепљеног света, света који љуби своје, света који велича порок када је прекривен маском врлине, света који мрзи на врлину када се та врлина показује његовом погледу у светој простоти својој, у светој и непоколебивој покорности Еванђељу.

Ништа није толики непријатељ смирењу Христовом као својевољно смирење, које је одбацило јарам послушања Христу и које под покровом лицемерног служења Богу служи сатани у светотатству.

Будемо ли непрестано погледали на грех свој, будемо ли се трудили да га сагледамо до најситнијих подробности, нећемо у себи наћи никакве врлине, нећемо наћи ни смиреноумље.

Истинским смирењем прикрива се истинска, света врлина: тако целомудрена девојка покривалом скрива лепоту своју, тако се и Светиња над светињама завесом скрива од погледа народа.

Истинско смиреноумље јесте еванђелски карактер, еванђелска нарав, еванђелски начин мишљења.

Истинско смирење јесте тајна Божија: оно је недоступно за познање поступка људског. Као најузвишенија премудрост, оно се телесном разуму приказује као лудост.

Тајну смирења Господ Исус открива верном ученику Своме који непрестано седи крај ногу Његових и пажљиво прати животворне речи Његове. И када је откривена, она пребива скривена: речима и језику земаљском она је недокучива. Телесном је разуму несазнајна: несазнајно се разумом духовним познаје, и, будући познато, пребива као несазнајно. Смирење је небеско живљење на земљи. Благодатно, чудесно виђење величанства Божијег и неизбројивих доброчинстава Божијих човеку, благодатно познање Искупитеља, идење за Њим са одбацивањем себе, виђење бездана погибли у коју се стровалио род људски – то су невидљива обележја смирења, то су прве одаје ове духовне палате коју је Богочовек створио.

Смирење не види за себе да је смирено. Напротив: оно у себи види много гордости. Оно се стара за то да пронађе све гране те гордости; и тражећи их, види да му ваља још много тражити.

Преподобни Макарије Египатски, кога је Црква прозвала Великим због изузетности врлина његових, а особито због најдубљег смирења, знаменити и духоносни Отац, у својим узвишеним, светим, тајанственим беседама казао је да и најчистији и најсавршенији човек у себи има нешто гордо (Беседа 7, гл. 4).

Тај је угодник Божији достигао највиши степен хришћанског савршенства; живео је у времена у којима беше мноштво Светих, имао прилике да види највећег међу светим монасима Антонија Великог, и рекао да није видео нити једног човека који би у потпуности и у правом смислу те речи могао бити назван савршеним (Беседа 8, гл. 5). Лажно смирење пак себе види смиреним: на смешан и жалостан начин оно се теши тим виђењем, варљивим и погубним по душу.

Сатана узима на себе обличје светозарног Ангела; апостоли његови узимају обличје Апостола Христових (1Кор. 9, 13–15); његово учење узима обличје учења Христовог; стања која производе његова прелешћивања изгледају као духовна, благодатна стања; гордост његова и таштина, и њима узроковане самообмана и прелест приказују се као смирење Христово.

Ах! Камо се скривају од несрећника заокупљених маштаријама, жалосно задовољних собом, својим стањем самообмане, и испуњених мишљу да ће се наслађивати и у блаженству пребивати, камо се скривају од њих речи Спаситеља: “Блажени који сте гладни сада, блажени који плачете сада, и тешко вама који сте сити сада, тешко вама који се смијете сада“ (Лк. 6, 21–25).

Погледај пажљивије, погледај непристрасно на душу своју, љубљени брате!

Није ли њој примереније покајање од насладе! Није ли јој примереније да плаче на земљи, у тој долини туге, чије је назначење управо плач, него да измишља за себе превремене, прелешћујуће, апсурдне, погубне насладе!

Покајање и плач због греха пружају вечно блаженство: то је познато, то је веродостојно, то је обзнањено од Господа. Зашто се онда не би погрузио у та свештена стања, зашто не би у њима пребивао, а не да себи измишљаш насладе, да се њима насићујеш, њима задовољаваш, њима у себи гушиш блажену глад и жеђ за правдом Божијом, блажену и спасоносну тугу због греха својих и због греховности.

Глад и жеђ за правдом Божијом сведоци су сиромаштва духа; плач је израз смирења, његов глас. Немање плача, засићеност самим собом и наслађивање својим умишљено духовним стањем обличују гордост срца.

Побој се да због испразне и прелешћујуће насладе не наследиш жалост непролазну, коју је Бог обећао онима који су сада презасићени у свом самозадовољству, супротно од воље Божије.

Сујета и деца њена – лажне духовне насладе, које делују у души што није прожета покајањем – стварају илузију смирења. Том илузијом душа замењује истинско смирење. Илузија истине, испунивши свештене одаје душе, самој Истини заграђује све улазе у те одаје.

Авај, душо моја, Богом саздани храме истине! Примивши у себе илузију истине, поклонивши се лажи наместо Истине, постајеш храм пагански!

У том храму стоји идол: мњење смирења. Мњење смирења представља најужаснији вид гордости. Гордост се тешко изгони чак и када је човек свестан да је реч о гордости; али како да је изгони када му се она приказује као смирење?

У томе храму влада жалосна гнусоба опустошења! У томе храму осећа се тамјан кумирослужења, певају се песмопоји којима се весели ад. Тамо помисли и осећања душевна кушају од забрањене хране жртвоване идолима, напијају се вина помешаног са смртоносним отровом. Храм пагански, обиталиште идола и сваке нечистоте, недоступно је не само благодати Божијој, даровима духовним, него и било каквој истинској врлини, било каквој заповести еванђелској.

Лажно смирење до те мере чини човека заслепљеним, да га приморава не само да мисли за себе и да другима пружа наговештаје да је смирен, него и да то отворено говори, да то громогласно проповеда (О угледању, књ. 3, гл. 2).

Сурово нам се изругује лаж када је, будући њоме обманути, држимо за истину.

Благодатно смирење је невидљиво, као што је невидљив дародавац његов Бог. Оно је скривено ћутањем, једноставношћу, искреношћу, неусиљеношћу, слободом.

Лажно смирење увек је праћено измаштаном спољашњошћу: оно се јавно показује,

Лажно смирење воли сцене: њиме оно обмањује и друге и себе. Смирење Христово оденуто је у хаљине и доламу (Ин.19:24), ту најједноставнију одећу: заогрнуто том одећом, оно остаје непрепознато и незапажено од људи.

Смирење је залога у срцу, свештено, безимено својство срца, божанствена навика која се неприметно рађа у души од испуњавања заповести еванђелских (Преподобни ава Доротеј, Поука 2).

Дејство смирења може се упоредити са дејством страсти среброљубља. Онај ко је заражен слабошћу вере и љубави према трулежном благу, што га више стиче, постаје све незаситији и грамзивији. Што се више богати, то се већма самом себи чини сиромашнијим и јаднијим. Тако и онај ко је вођен смирењем – што се више богати врлином и духовним даровима, постаје све оскуднији и ништавнији пред сопственим погледом.

То је природно. Када човек још није окусио од највишег добра, тада његово властито добро, оскврњено грехом, представља за њега вредност. А када постане удеоничар божанског, духовног добра, тада његово властито добро, сједињено и измешано са злом, нема за њега никакве вредности.

Убожјаку је драгоцена кеса са бакарним парицама које је дуго сакупљао са трудом и напором. Али када богаташ неочекивано у недра његова изручи мноштво сребрњака, овај ће са презрењем одбацити кесу као бреме које му представља само терет.

Праведни, многострадални Јов, пошто је поднео љута искушења, удостојио се Боговиђења. Тада је у надахнутој молитви казао Богу: “Ушима слушах о Теби, а сада Те око моје види“. Какав је то плод израстао у души праведниковој од Боговиђења? “Зато поричем“, наставља и завршава Јов молитву своју, “и кајем се у праху и пепелу“ (Иов. 42, 5–6).

Желиш ли да задобијеш смирење? Заповести еванђелске испуњавај: са њима ће се у срце твоје настањивати и његова својина постајати свештено смирење, односно својства Господа нашег Исуса Христа.

Почетак смирења јесте сиромаштво духа; средина његова јесте узрастање у њему, које превазилази сваки ум и познаје мир Христов; крај и савршенство његово јесте љубав Христова. Смирење се никада не гневи, не угађа људима, не одаје се тузи, ничега се не плаши.

Може ли се тузи предавати онај ко је унапред за себе познао да је достојан сваке патње?

Може ли се невоља устрашити онај ко је унапред себе осудио на патње, ко на њих гледа као на средство свога спасења?

Угодници Божији узљубили су речи благоразумног разбојника који беше распет крај Господа. Они су у патњама својим навикли да говоре: Примамо по својим делима као што смо заслужили; сети нас се, Господе, кад дођеш у Царству Своме (Лк. 33, 41–42; 27, 34). Сваку патњу они дочекују са признањем да су је и заслужили (Преподобни ава Доротеј, Поука 2).

Свештени мир улази у срца њихова са речима смирења! Он приноси чашу духовне утехе и болеснику на одру, и сужњу у тамници, и ономе кога људи прогоне, и ономе који је од демона гоњен. Чашу утехе рука смирења приноси и ономе који је на крсту разапет; свет му пак може донети једино оцат помешан са жучи (Мт. 27, 34).

Човек смирен није способан да гаји у себи злобу и мржњу: он нема непријатеља. Ако га ко од људи вређа, у томе човеку он види оружје праведног суда, или промисли Божије.

Смирењем испуњен човек свецело се предаје вољи Божијој. Он не живи својим властитим животом, него Богом.

Смиреном је туђе свако уздање у себе, и стога он непрестано иште помоћи Божије, непрестано пребива у молитви.

Плодовита грана приклања се к земљи под теретом мноштва плодова својих. Бесплодна пак грана расте увис, умножавајући своје бесплодне изданке.

Душа богата еванђелским врлинама погружава се у смирење све дубље и дубље, и у дубинама тога мора налази бисере многоцене – дарове Духа.

Гордост је сигуран знак испразности човекове, робовања страстима, знак душе у којој учење Христово није нашло никаквог приступа.

Немој судити о човеку према спољашњости његовој; немој закључивати о њему да је горд или смирен. “Не судите по изгледу“; “по плодовима њиховим познаћете их“ (Ин. 7, 24; Мт. 7, 16). Господ је заповедио да се људи познају по ономе што чине, по владању њиховом, по последицама које проистичу из онога што чине.

“Знам гордост твоју и злобу срца твога“ (1Цар. 17, 21), говораше Давиду ближњи његов; али Бог посведочи за Давида: “Обретох Давида слугу Свога, јелејем светим Мојим помазах га“ (Пс. 89, 21). Човек не гледа онако како гледа Бог: јер човек погледа на лице, а Бог на срце (1Цар. 16, 7).

Заслепљене судије често смиреним сматрају лицемера и ниског човекоугодника: он је бездан таштине.

Насупрот томе, те незналице које суде сматрају гордим онога који не тражи похвале и награде људске, и који зато не пузи пред људима, док је он истински слуга Божији; он је осетио славу Божију, која се само смиренима открива, осетио је смрад славе људске, и одвратио од ње и очи, и чуло мириса душе своје.

“Шта значи веровати?“ – упитали су једног великог угодника Божијег. Он одговори и рече: “Веровати значи пребивати у смирењу и милости“ (Алфабетски патерик. О авви Пимену Великом).

Смирење се узда у Бога, не полаже наду на себе и на људе, и зато је у владању своме једноставно, непосредно, непоколебиво, величанствено. Заслепљени синови света то називају гордошћу. Смирење не цени земаљска блага, не удостојавајући трулежност и пустошност ни пажње, ни погледа. Свештену хладноћу према трулежности и пустошности синови трулежности, слуге пустошности, називају гордошћу.

Постоји свештено поклоњење од смирења, од уважавања ближњег, од уважавања лика Божијег, од уважавања Христа у ближњем свом; и постоји порочно, користољубиво, човекоугодљиво и уједно човекомрзачко, богопротивно и богомрско поклоњење: сатана је молио Богочовека да му ода овакво поклоњење, нудећи му за њега сва царства овога света и славу њихову (Лк.4:7).

Колико је и данас оних који узносе овакво поклоњење како би задобили земаљска преимућства! Они којима се овакви поклањају хвале смирење њихово.

Буди пажљив и посматрај: да ли онај који ти се поклања чини то из поштовања према човеку, из осећања љубави и смирења, или његово поклоњење само потхрањује твоју гордост, изнуђујући од тебе некакву привремену корист?

Погледај, великашу земаљски, како пред тобом пузе таштина, ласкање, подлост! Чим достигну циљ свој, оне ће ти се изругивати, и издаће те првом приликом. Милост своју никада немој изливати на ташта човека: јер такав, колико је низак пред оним што је изнад њега, толико је охол, дрзак, нечовечан према онима нижим од себе (Лествица, Слово 22, гл. 22). Таштог човека познаћеш по његовој нарочитој способности ласкања, услужности, лагања, спремности на све што је подло и ниско.

Пилата је увредило Христово ћутање, које му се учинило гордим. “Зар мени не одговараш? Не знаш ли да имам власт да те распнем и власт имам да те пустим?“ (Ин.19:10). Своје ћутање Господ је објаснио јављањем воље Божије, чији је Пилат био слепо оруђе, премда је мислио да је делање његово независно. Због сопствене гордости Пилат није био способан да разуме да пред њим стоји свесавршено смирење – очовечени Бог.

Узвишена душа, душа испуњена небесним надањем, презиром према трулежним добрима овога света, није способна за ситно угађање људима и клањање њима. Такву душу погрешно називаш гордом, јер она не удовољава захтевима страсти твојих.

Амане, поштуј благословену, богоугодну гордост Мардохејеву! То што је у очима твојим гордост заправо је свето смирење (Књ. о Јестири, гл. 4–7). Аман, Македоњанин, беше љубимац и први велможа Артаксеркса, цара Персијског. Мардохеј, Јудеј, био је један од слугу царевих, али, будући дубоко прожет благочастивошћу, није допуштао себи угађање људима, па није пузио пред оним који само привремено влада. Такво Мардохејево понашање изазва Аманов бес, и он спреми висока вешала да би на њима погубио мрског му човека који се издвајао из свеопштег поклањања. Али услед несталности дела земаљских околности су се измениле, и Аман је био обешен на вешалима које је својевремено био приправио Мардохеју.

Смирење је еванђелско учење, еванђелска врлина, тајанствена сила Христова. Бог се јавио људима обукавши се у смирење, и ко се од људи обуче у смирење, постаје сличан Богу (Св. Исаак Сиријски, Слово 33).

“Ако хоће ко за Мном ићи, нека се одрече себе, и узме крст свој и за Мном иде“ (Мт. 16, 24), објављује свето Смирење. Другачије није могуће бити ученик и следбеник Онога Ко се смирио до смрти, до смрти на крсту. Он је сео са десне стране Оца; Он је нови Адам, Родоначалник светог племена изабраних. Вера у Њега уписује међу изабране; изабраност се прима светим смирењем, и бива запечаћена светом љубављу. Амин.

Шта може бити лепше и слађе од љубави према ближњем?

Љубити значи имати блаженство; мрзети значи пребивати у муци. Сав закон и пророци почивају на љубави према Богу и према ближњем (Мт. 22, 40).

Љубав према ближњем јесте стаза која узводи у љубав према Богу: јер је Христос благоволио да се на тајанствен начин обуче у сваког ближњег нашег, а у Христу Бог (1Ин.).

Немој мислити, љубљени брате, да је заповест о љубави према ближњем тако блиска палом срцу нашем: заповест је духовна, а нашим срцем овладали су тело и крв; заповест је нова, а срце је наше старо.

Природна љубав наша озлеђена је падом; њу ваља умртвити – то заповеда Христос – и из Еванђеља поцрпсти свету љубав према ближњем, љубав у Христу.

Нови човек мора имати све нове особине; никакво старо својство му не пристаје.

Нема вредност пред Еванђељем љубав од буктања крви и осећаја телесних.

И какву она може имати вредност, ако, када се крв у човеку распали, даје заклетву да ће живот за Господа положити, а после неколико часова, када се крв охлади, куне се да Га не познаје (Мт. 16, 33, 35, 74)?

Еванђеље одбацује љубав која зависи од буктања крви, од осећања телесног срца. Оно поручује: “Не мислите да сам дошао да донесем мир на земљу; нисам дошао да донесем мир него мач. Јер сам дошао да раставим човјека од оца његова и кћер од матере њезине и снаху од свекрве њезине. И непријатељи човјеку постаће домаћи његови“ (Мт. 10, 34–36).

Пад је срце потчинио владавини крви, и, посредством крви, владавини онога који свет држи у власти својој. Еванђеље ослобађа срце од те поробљености, од тог насиља, и приводи руководству Духа Светога. Дух Свети учи свештеној љубави према ближњем. Љубав запаљена и одржавана Духом Светим јесте огањ. Тим се огњем гаси огањ природне, телесне љубави, озлеђене греховним падом (Лествица, Слово 15, гл. 3).

“Онај који казује да је могуће поседовати и једну и другу љубав сам себе прелешћује“, казао је Свети Јован Лествичник (Слово 3, гл. 16).

У каквој је палости природа наша! Онај ко је по природи способан да са топлином љуби ближњег дужан је да се приморава на нешто необично – да га воли на онај начин на који то заповеда Еванђеље.

Огњена природна љубав лако се претвара у одвратност, у непомирљиву мржњу (2. Сам.13:15). Природна љубав говорила је и бодежом. У каквим се само гнојним ранама налази природна љубав наша! Како је тешка на њој рана пристрашћености!

Срце којим влада пристрашћеност способно је за сваку неправду, за свако безакоње, само да би удовољило болесну љубав своју.

“Лажна су мјерила мрска Господу, а права мјера угодна Му је“ (Притч.11:1).

Природна љубав пружа ономе кога воли само земаљско; на небеско ни не помишља.

Она војује против Неба и Духа Светога; јер Дух захтева распињање тела. Она војује против Неба и Духа Светога; јер њоме управља дух лукави, дух нечисти и у пропаст строваљени.

Приступимо Еванђељу, љубљени брате, погледајмо се у томе огледалу! Огледајући се у њему, одбацићемо старе хаљине, у које нас је обукао грехопад, украсићемо се хаљинама новим, које нам је Господ уготовио.

Та хаљина нова јесте Христос. “Ви који се у Христа крстисте, у Христа се обукосте“ (Гал.11:27). Нове хаљине јесу Дух Свети.

Обући ћете се у силу с висине (Лк.24:49), казао је за те хаљине Господ. Хришћани се облаче у особине Христове дејством свеблагога Духа.

Хришћанину је могућно да стекне овакву одећу. “Обуците се у Господа Исуса Христа; и старање за тијело не претварајте у похоте“ (Рим.13:14), поручује Апостол.

Најпре, управљајући се по Еванђељу, одсеци непријатељство, злопамтивост, гнев, осуђивање и све што је непосредно супротстављено љубави.

Еванђеље заповеда да се молимо за непријатеље, да благосиљамо оне који нас куну, да чинимо добро онима који нас мрзе, да ближњем отпуштамо све што против нас учини.

Постарај се, ти који желиш да се на Христа угледаш, да све заповести ове уистину испуњаваш.

Није довољно само са задовољством прочитати заповести еванђелске и задивити се високој моралности у њима садржаној. На жалост, многи се задовољавају само тиме.

Када приступиш испуњавању заповести Еванђеља, томе испуњавању жестоко ће се успротивити владари срца твога. Ти су владари: твоје сопствено телесно стање, у коме си потчињен телу и крви, и пали духови, који владају телесним стањем човековим.

Телесно мудровање, његова правда и правда палих духова захтеваће од тебе да не изгубиш част своју и друга пропадљива преимућства, да их заштитиш. Али ти храбро издржи невидљиву борбу, будући вођен Еванђељем, будући вођен Самим Господом.

Жртвуј све ради испуњења заповести еванђелских. Без такве жртве нећеш моћи да их испуњаваш.

Господ је казао ученицима Својим. “Ако хоће ко за Мном ићи, нека се одрече себе“ (Мт. 16, 24).

Када је Господ с тобом, надај се победи: Господ не може да не буде победник.

Измоли у Господа победу себи, измоли је постојаном молитвом и плачем. И неочекивано ће дејство благодати доћи у срце твоје: изненада ћеш осетити сладосну опојност духовне љубави према непријатељима.

И још ти предстоји борба! Још ти ваља бити мужанственим! Погледај на објекте љубави твоје: да ли ти се много допадају?

Да ли је срце твоје много привезано за њих? Одреци их се!

Такво одрицање од тебе захтева Господ, законоположник љубави, не да би те лишио љубави и оних које волиш, него да би ти, одбацивши телесну љубав, оскврњену примесом греха, постао способан да примиш љубав духовну, чисту, свету, која је врховно блаженство.

Онај ко је осетио љубав духовну са омразом ће гледати на љубав телесну као на наказно изопачење љубави. Како се одрећи оних објеката љубави који као да су за само срце прирасли? – Кажи за њих Богу: “Они су, Господе, Твоји, а ко сам ја? Немоћно саздање, које никаквог значаја нема“.

“Данас још туђинујем на земљи, могу нечим бити користан онима које волим; сутра ћу можда нестати са лица њеног, и за њих сам – ништа!“

“Хтео-не хтео, долази смрт, наилазе разноразне околности, насилно ме одвајају од оних које сам сматрао својима, и они више нису моји. У самој ствари они и нису били моји; постојао је само некакав однос између мене и њих; заваравајући се тим односом, називао сам их својима, држао их за своје. Да су заиста моји, остали би да ми занавек припадају“. “Саздања припадају једино Саздатељу: Он је њихов Бог и Владика. Твоје, Господе мој, предајем Теби: себи сам их присвајао погрешно и узалудно“.

За њих је сигурније да буду Божији. Бог је вечан, свудаприсутан, свемогућ, безмерно добар. Ономе ко је Његов Он је најсигурнији, најблагонадежнији Помоћник и Покровитељ. Бог даје човеку оно што је Његово: и људи Му постају своји, привремено по телу, занавек по духу, када Бог благоволи да тај дар пружи човеку.

Истинска љубав према ближњем заснована је на вери у Бога: она је у Богу. “Да сви једно буду“, говорио је Спаситељ света Оцу Своме, “као Ти, Оче, што си у Мени и Ја у Теби, да и они у Нама једно буду“ (Ин.17:21).

Смирење и привољеност Богу убијају телесну љубав. А то значи: она живи самомњењем и неверовањем. Онима које волиш чини све што им је на корист и све што ти закон допушта; али их вазда поверавај Богу, и слепа, телесна, неразумна љубав постепено ће се претворити у љубав духовну, разумну, свету.

Ако је пак љубав твоја пристрашће противно закону, одбаци је као гнусобу.

Када срце твоје није слободно, то је знак пристрашћености. Када је срце твоје поробљено, то је знак безумне, греховне страсти. Света љубав је чиста, слободна, сва у Богу. Она је дејство Духа Светога, Који делује у срцу по мери очишћења његовог.

Одбацивши непријатељство, одбацивши пристрашћеност, одрекавши се телесне љубави, стекни љубав духовну; “клони се ода зла и чини добро“ (Пс. 34, 14).

Одај поштовање ближњем као лику Божијем – поштовање у души твојој, невидљиво другима, видљиво једино савести твојој. Нека делатност твоја буде на тајанствен начин саобразна твоме душевном настројењу.

Одај поштовање ближњем, не разликујући узраст, пол, звање, па ће се постепено у срцу твоме почети рађати света љубав. Узрочник ове свете љубави није тело и крв, нити привлачење осећања, него Бог.

Они који су лишени славе хришћанске нису лишени друге славе, задобијене приликом стварања: они су лик Божији.

И ако лик Божији буде бачен у страшни огањ адски, и тамо сам дужан да га поштујем.

Шта је мени до огња, до ада! Онамо је лик Божији бачен по суду Божијем; моје је да сачувам поштовање према лику Божијем, и да се тиме сачувам од ада. И слепоме, и губавоме, и разумом оскудноме, и дојенчету, и злочинцу, и паганину одај поштовање као лику Божијем. Шта је теби до њихових немоћи и недостатака! Стражи над собом, да ти љубави не недостане.

У Хришћанину одај поштовање Христу, Који је на поуку нашу поручио, и опет ће поручити приликом одлучивања о нашем уделу у вечности: “Кад учинисте једноме од ове Моје најмање браће, Мени учинисте“ (Мт. 25, 40).

У своме поступању са ближњима држи на уму те речи из Еванђења, и постаћеш миљеник љубави према ближњем. Миљеник љубави према ближњем кроз њу улази у љубав према Богу.

Али ако мислиш да љубиш Бога, а у срцу твоме живо је непријатно расположење ма и према једном човеку, знај да си у жалосној самообмани. “Ако ко рече: Љубим Бога, а мрзи брата својега, лажа је“, казује Свети Јован Богослов. “Ову заповијест имамо од Њега: Који љуби Бога, да љуби и брата својега“ (1Ин. 4, 20–21).

Јављање духовне љубави према ближњем знак је обновљења душе Духом Светим. “Ми знамо да смо прешли из смрти у живот, јер љубимо браћу“, поручује опет Свети Јован Богослов, “јер ко не љуби брата својега остаје у смрти“ (1Ин.3:14).

Савршенство Хришћанства је у савршеној љубави према ближњем. Савршена љубав према ближњем састоји се у савршеној љубави према Богу, за коју нема савршенства, за коју нема краја у узрастању. Узрастање у љубави према Богу је бесконачно: јер љубав је бесконачни Бог (1Ин.4:16). Љубав према ближњем је темељ у здању љубави. Љубљени брате! Иди да у себи откријеш духовну љубав према ближњем; ушавши у њу, ући ћеш у љубав према Богу, кроз капију васкрсења, кроз двери Царства небеског. Амин.

Љуби Бога онако како је Он заповедио да Га љубимо, а не онако како самообманути фантазери мисле да Га љубе.

Не измишљај себи усхићења, не усковитлавај нерве своје, не распаљуј се пламеном вештаственим, пламеном крви твоје. Жртва благопријатна Богу јесте смирење срца, скрушеност духа. Бог се са гневом одвраћа од жртве која се приноси са уздањем у себе, са гордим мишљењем о себи, па макар то била жртва паљеница.

Гордост усковитлава нерве, распаљује крв, буди склоност маштаријама, оживљује палост; смирење пак успокојава нерве, укроћује киптање крви, уништава маштарије, умртвљава палост, оживљава живот у Христу Исусу.

“Послушност је пред Господом боља од жртве, и покорност је боља од претилине овнујске“, говорио је Пророк цару Израиљском који се био усудио да Богу принесе жртву криву (1Цар.15:22): желиш ли да Богу принесеш жртву љубави, немој то чинити својевољно, по непромишљеној тежњи својој, него са смирењем, у оно време и на оном месту када је и где је Господ заповедио.

Духовно место на коме је једино заповеђено приносити жртве духовне јесте смирење (Алфабетни патерик. Казивање Преподобног Пимена Великог).

Господ је сигурним и тачним обележјима означио оне који Га љубе и оне што немају љубави к Њему. “Ако Ме неко љуби, ријеч Моју држаће. Ко Ме не љуби, ријечи Моје не држи“ (Ин. 14, 23–24).

Желиш ли да се научиш љубави Божијој? Уклањај се од сваког дела, сваке речи, помисли, осећаја које Еванђеље забрањује. Мржњом својом према греху, толико мрском Свесветоме Богу, покажи и докажи љубав своју према Богу. Сагрешења у која ти се деси да паднеш по немоћи својој без оклевања исцељуј покајањем. Али боље настој да строгим стражењем над собом не допушташ себи ни таква сагрешења.

Желиш ли да се научиш љубави Божијој? Брижљиво изучавај у Еванђељу заповести Господње и настој да их испуњаваш на делу, труди се да еванђелске врлине претвориш у навике, у своје особине. Ономе ко љуби својствено је да савршено испуњава вољу онога кога љуби.

“Љубим заповијести Твоје већма него злато и драго камење. Тога ради заповијести Твоје држим да су вјерне, на сваки пут лажни мрзим“ (Пс. 129, 127–128), казује Пророк. Овакво је владање неопходно за очување верности Богу. Верност је неизоставни услов љубави. Без тога услова љубав се раскида.

Сталним уклањањем од зла и испуњавањем еванђелских врлина – у чему се састоји целокупно еванђелско наравствено учење – достижемо у љубав Божију. То је уједно и средство путем кога пребивамо у љубави према Богу: “Ако заповијести Моје одржите остаћете у љубави Мојој“ (Ин.15:10), каза Спаситељ.

Савршенство љубави састоји се у сједињењу са Богом; напредак у љубави везан је за недокучиву духовну утеху, насладу и просвећење. Али у почетку подвига ученик љубави дужан је да издржи жестоку борбу са самим собом, са дубоко озлеђеном природом својом: зло, које је греховним падом постало прирођено јестаству, постало је за њега закон, који војује и подбуњује против Закона Божијег, против закона свете љубави.

Љубав према Богу темељи се на љубави према ближњем. Када се у теби избрише злопамтивост, тада си близак љубави. Када срце твоје буде осењено светим, благодатним миром према читавом човечанству, тада си крај самих двери љубави.

Али те двери отвара једино Дух Свети. Љубав према Богу јесте дар Божији у човеку који је себе припремио за примање тога дара чистотом срца, ума и тела свог. Мера тога дара саобразна је степену припреме: јер је Бог и у милости Својој праведни судија.

Љубав према Богу потпуно је духовна: “Што је рођено од Духа, дух је“ (Ин.3:6).

“Што је рођено од тијела, тијело је“ (Ин.3:9): телесна љубав, као она која се рађа телом и крвљу, има вештаствена, пропадљива својства. Она је непостојана, изменљива: огањ њен у потпуности зависи од вештаства.

Чујући речи Писма да је Бог наш огањ (Евр. 12, 29), да је љубав огањ, и осећајући у себи огањ природне љубави, немој мислити да су та два огња истоветна. Не! Та два огња непријатељи су један другоме и гасе се један другим (Лествица. Слово 3 и Слово 15). “Служимо угодно Богу са поштовањем и страхом. Јер је Бог наш огањ који спаљује“ (Евр. 12, 28–29).

Природна љубав, пала љубав, распаљује крв човекову, усковитлава нерве његове, буди склоност маштаријама; љубав која је света хлади крв, успокојава и душу и тело, нагони унутарњег човека на молитвено ћутање, погружава га у опијеност смирењем и слашћу духовном.

Многи подвижници су, прихвативши природну љубав за духовну, распалили крв своју и разбуктали маштарије. Стање распаљености веома лако прелази у стање помаме. Оне који се налазе у стању распаљености и помаме многи су сматрали испуњенима благодаћу и светошћу, док су они били несрећне жртве самообмане.

Много је таквих подвижника било у Западној цркви од онога доба када је упала у папизам, у коме се човеку богохулно приписују божанска својства и у коме се човеку одаје поклоњење које припада и доликује Богу Јединоме; ти су подвижници у стању распаљености написали мноштво књига у којима су помамно самопрелешћивање представљали као љубав божанску, и у којима је њихова растројена уобразиља стварала мноштво виђења што су годила самољубљу и гордости њиховој.

Сине Цркве од Истока! Уклони се од читања таквих књига, уклони се од идења за поукама самопрелешћених!

Руководећи се Еванђељем и Светим Оцима истините Цркве, са смирењем усходи ка духовној висини љубави Божије посредством чињења заповести Христових.

Знај засигурно да је љубав према Богу највећи дар Духа Светога, а човек се једино чистотом и смирењем може припремити за примање тога великог дара, којим се мењају и ум, и срце, и тело. Залудан је труд, бескористан и штетан, када иштемо да у себи пре времена откријемо узвишене духовне дарове: милостиви Господ подаје их у своје време постојаним, трпељивим, смиреним испуњавањем заповести еванђелских. Амин.

Под знамењем светога крста водим вас, браћо, да вам духовно виђење откријем. Нека нас у овоме управља велики међу угодницима Божијим Антоније, пустиножитељ Египатски. Он је једном приликом, по дејству откривења Божијег, угледао мреже ђаволске, по читавом свету раширене ради ловљења људи у погибао. Видевши неизбројиво мноштво тих мрежа, он са плачем упита Господа: “Господе! Та ко може мимоићи мреже ове и стећи спасење?“ (Скитски патерик, Преподобни авва Доротеј, Поука 2).

Погружавам се замишљено у разматрање мрежа ђаволских. Оне су распрострте и изван човека, и у унутрашњости бића његовог. Једна је мрежа примакнута другој; понегде су мреже постављене у неколико редова; на другим местима има широких отвора, али кроз које се опет долази до многобројних набора мрежа, од којих се избављење чини већ немогућим. Гледајући на те мреже пуне замки, горко ридам! И нехотице понавља се у мени питање блаженог пустиножитеља: “Господе! Па ко се може избавити од тих мрежа?“

Мреже за ум мој распрострте су у различитим књигама које себе називају светлошћу, али које садрже учења таме и које су написане под отвореним или прикривеним утицајем мрачног и свезлобног владара овога света; њихово је извориште разум озлеђен грехопадом “обманом људском, и лукавством ради довођења у заблуду“ (Еф. 4, 14), по речима Апостола, од писаца који се “узалуд надимају тјелесним умом својим“ (Кол.2:18). Ближњи мој, у љубави према коме сам дужан тражити спасења, постаје за мене мрежа што ме лови у погибао када је ум његов уловљен мрежама лажних и прелешћујућих учења и мудровања. Мој властити ум носи на себи печат палости, застрт је покривалом мрака, затрован отровом лажи: он сам, прелешћиван од владара овога света, шири мреже себи. Још у рају он је неразумно и неопрезно тежио да стекне знање по њега погубно и убиствено. Након пада постао је још неразумнији и брзоплетији: дрско се опија чашом отровног знања, и тиме коначно у себи уништава укус и жељу за божанском чашом спасоносног знања. Колико је само мрежа пред срцем мојим! Видим грубе и танане мреже; које да назовем опаснијим и страшнијим? У недоумици сам. Ловац је вешт; ко успе да умакне грубим мрежама, уловиће га у оне танке. Крај лова је, међутим, у оба случаја исти: погибао. А мреже су на све могуће начине прикривене, веома вешто. Палост је заоденута у све врсте ликовања; човекоугађање, лицемерје, сујета – у све видове врлине. Обмана и мрачна прелест прикривене су маском духовног, небеског. Душевна, често порочна, љубав прикривена је спољашњошћу свете љубави; лажна, измаштана сласт приказује се као духовна наслада. Владар света настоји свим средствима да човека задржи у његовој палој природи: и без грубих греховних падова то је довољно да човека учини туђим Богу. Груби греховни падови у потпуности ће, по тачним прорачунима ловца, бити замењени гордим мишљењем о себи хришћанина који се задовољава врлинама пале природе и који се приклонио самообмани, чиме се отуђио од Христа.

Колико је само мрежа за тело! И каква је мрежа оно само! Како тек њих користи владар овога света! Посредством тела, снисходећи његовим понижавајућим наклоностима и жељама, приближавамо се подобију (прилици) стоке бесловесне. О, какве провалије! Каквог удаљавања, каквог падања са висине прилике Божије! У ту дубоку, од Бога страшно удаљену провалију строваљујемо се када се одајемо грубим телесним насладама, које, према њиховој греховној тежини, називамо падовима. Али ни мање грубе плотске насладе нису мање погубне. Ради њих се напушта старање о души, заборавља се Бог, небо, вечност, назначење човеково. Владар овога света настоји да нас посредством телесних наслада држи у непрестаном немару и помрачености. Преко чула, тих врата што уводе у душу, посредством којих она општи са спољним светом, он непрестано у њу уводи чулну насладу и од ње неодвојив грех и поробљеност. На гласовитим концертима громогласно се разлеже музика која изражава и постиче најразличитије страсти; те су страсти приказане на позорницама земаљским, усковитлане на весељима земаљским; човек се на све могућне начине доводи до наслађивања злом које га је погубило. У својој опијености њиме он заборавља божанско добро што га спасава и Крв Богочовекову којом смо искупљени.

Ето овлаш урађене скице мрежа које је владалац овога света раширио како би ловио хришћане. Скица је тек овлаш насликана, али мало је вероватно да није у вама, браћо, с правом изазвала ужас, и тешко да се у душама вашим није родило питање: “Ко онда може избећи овакве мреже?“ Језива слика, међутим, још није завршена. Кичица моја добија нове и нове подстреке за живописање.

Шта казује реч Божија? Она обзнањује предсказање које се на наше очи испуњује, предсказање да ће у последња времена, због умножења безакоња, охладнети љубав многих (Мт. 24, 12). Истинита реч Божија, стаменија од неба и земље, објављује нам умножење у последња времена мрежа ђаволских и умножење броја оних који ће у тим мрежама пропасти.

Тако је! Посматрам овај свет и видим: мреже ђаволске умножише се, у поређењу са временима ране Цркве Христове, умножише се бесконачно. Умножише се књиге у којима су садржана лажна учења; умножише се умови лажним учењима испуњени, који их другима преносе; умањио се до крајњих граница број следбеника свете Истине; порасло је поштовање према приридним врлинама, приступачним и Јудејима, и незнабошцима; појавило се уважавање чисто паганских врлина, противних и самој природи, која на њих погледа као на зло; ослабиле су представе о врлинама хришћанским, да и не говорим колико је ослабило, чак и нестало, испуњавање њихово на делу; узнапредовало је живљење вештаствено; нестаје живљења духовног; на насладе и бриге телесне одлази све време; нема се када ни помислити на Бога. И све се то претвара у обавезу, у закон. Од умножења безакоња охладнеће љубав многих, и оних који би се задржали у љубави према Богу када зло не би било толико свеопштег карактера, када се мреже ђаволске не би умножиле до такве безбројности.

Основана је била туга блаженог Антонија. Утолико је основанија туга хришћанина данашњег времена при погледу на мреже ђаволске; основано је питање ридањем пропраћено: “Господе! Ко од људи може мимоићи мреже ове и задобити спасење?“

На питање преподобног пустиножитеља уследио је од Господа одговор: “Смиреноумље ће мимоићи те мреже, и оне га се не могу ни дотаћи“.

Божанствени одговор! Како он од срца удаљава сваку сумњу, и у мало речи приказује сигуран начин победе над противником нашим, начин раскидања, уништавања густо испреплетених замки његових, које је устројио захваљујући своме дугогодишњем и многозлобном искуству.

Оградимо смирењем ум свој, не допуштајући му да се неразумно, брзоплето устремљује стицању знања, ма колико новина њихова и важност назива њихових привлачиле знатижељу нашу. Сачувајмо га од искушења лажних учења, прикривених именом и маском учења хришћанскога. Смиримо га на послушност Цркви, кажњавајући сваку помисао што устаје против разума Христова (2Кор. 10, 5), разума Цркве. У почетку је тегобан уму тесни пут послушности Цркви; али он изводи на широко поље и слободу разума духовног, пред којим нестају све тобожње нелогичности што их телесни и душевни разум налази у прецизном покоравању Цркви. Не допустимо му да о духовним стварима чита друга штива осим књига написаних од писаца из Цркве истините, за које је и сама Црква посведочила да су органи Духа Светога. Онај ко чита свете писце неприметно постаје заједничар Духа Светога Који обитава у њима и говори кроз њих; читалац списатеља јеретичких, макар они својим већем јеретичким и били одликовани називом светих, постају заједничари лукавог духа прелести (Свети Петар Дамаскин. Добротољубље. О расуђивању): због непослушања Цркви, у чему је гордост, он упада у замке владара овога света.

Како поступити са срцем? – накалемимо на ту дивљу маслину гранчицу од плодне маслине, накалемимо на њу одлике Христове, научимо га смирењу еванђелском, насилно га приморавајмо да прихвати вољу Еванђеља. Угледавши његово размимоилажење са Еванђељем, непрестано противречење, непокорност Еванђељу, сагледајмо у томе противљењу, као у огледалу, палост нашу. Сагледавши палост нашу, заплачимо због ње пред Господом, Саздатељем и Искупитељем нашим, ожалостимо се спасоносном тугом; у тој тузи пребивајмо докле не угледамо спасење наше. “Срце скрушено и смерно Бог неће одбацити“ (Пс. 51, 19) предавши га непријатељу да му постане улов. Бог је Саздатељ наш и Владика: Он је кадар обновити срце наше. Срце које Му неотступно вапије плачем и молитвом претвориће од грехољубивог у богољубиво и свето. Чувајмо телесна чула наша, не пуштајући кроз њих грех у клет душевну. Обуздајмо знатижељно око и знатижељно ухо своје; чврсту узду ставимо на мали уд тела нашег, али који изазива силне потресе – на језик наш; смиримо бесловесна стремљења тела уздржањем, бдењем, трудовима, честим сећањем на смрт, пажљивом и постојаном молитвом.

О, како су краткотрајне телесне насладе! Каквим се смрадом оне завршавају! Насупрот томе, тело ограђено уздржањем и чувањем чула, сузама покајања умивено, честим молитвама освештано, на тајанствен начин у храму Духа Светога, Који све нападаје непријатељске на човека осујећује.

“Смиреноумље ће мимоићи све мреже ђаволске, и оне га се не могу ни дотаћи“. Амин.

Наступиће оно страшно време, доћи ће онај страшни час у који ће сви греси моји предстати у свој наготи својој пред Богом – Судијом, пред Ангелима Његовим, пред читавим човечанством. Ужасом се испуњавам, предосећајући стање моје душе у томе језивом часу. Под утиском живог и снажног предосећања, са трепетом хитам да се погрузим у разматрање самога себе, хитам да у књизи савести моје проверим онамо унета сагрешења моја учињена делом, речју, помишљу.

Књиге које одавно нису биле читане, које су дуго стајале у ормарима, пуне се прашином, разједају их мољци. Онај ко узме у руке такву књигу наићи ће на велике тешкоће при њеном читању. Таква је и моја савест. Пошто одавно није била прегледана, веома сам је тешко отворио. А пошто сам то учинио, не налазим у њој очекивано задовољење. Само крупни греси виде се у њој прилично јасно; ситна слова, којих је велико мноштво, скоро су сасвим избледела, и сада се не може разабрати шта су означавала.

Бог, једино Бог може избледелим словима вратити боју и очистити човека од зле савести (Евр. 10, 22). Једино Бог може подарити човеку виђење греха његових и виђење греха његовог – његове палости, у којој је корен, семе, клица, укупност свих сагрешења људских.

Призвавши на помоћ милост и силу Божију, призвавши их на помоћ најтоплијом молитвом, сједињеном са благоразумним постом, са плачем и ридањем срца, поново отварам књигу савести, изнова се загледам у количину и каквоћу грехова својих; желим да видим какви су плодови сагрешења што их учиних?

Видим: “Безакоња моја изађоше врх главе моје, као тешко бреме отежаше ми, има их више него косе на глави мојој“ (Пс. 39, 5; 40, 12). Каква је последица ове греховности? “Стигоше ме неправде моје, да не могу гледати; срце ме моје остави“ (Пс. 40, 12). Последица греховног живота јесте слепило ума, озлојеђеност, неосетљивост срца. Ум окорелог грешника не види ни добро, ни зло; срце његово губи способност за духовне осете. Уколико се, пошто напусти греховни живот, такав човек обрати на пут благочастивих подвига, срце његово, као да је туђе, неће саосећати његовом стремљењу ка Богу. Када се дејством благодати Божије подвижнику открије мноштво сагрешења његових, тада није могућно да он не доспе у стање крајње недоумице, да се не погрузи у најдубљу тугу. “Срце моје јако куца, остави ме снага моја, и вид очију мојих, ни њега ми нема; јер сам изнутра пун огња“, то јест, делатност је моја пуна спотицања због навике на грех, која насилно одвлачи у нова сагрешења; “усмрдјеше се и загнојише се ране моје од безумља мојега“, односно, греховне су страсти са мном остариле и стражно ме озледиле услед непажљивог живљења мога; “и нема здрава мјеста на тијелу моме“, што значи: нема исцељења искључиво посредством мојих властитих напора читавом бићу моме, које је побеђено и заражено грехом (Пс. 38, 10; Пс. 7:5, 7).

Свешћу о гресима мојим, покајањем због њих, исповедањем њиховим, жаљењем због њих, сво мноштво њихово препуштам пучини милосрђа Божијег. А како бих се за убудуће припазио од греха, загледаћу се, погрузивши се у осами у себе самога, како противу мене делује грех, како ми он приступа, шта ми казује.

Прилази ми као лопов; прикривено је лице његово; речи су му блаже од уља (Пс. 55, 21); казује ми лаж, нуди безакоње. Отров је у устима његовим; језик му је жалац смртоносни.

“Наслади се!“, шапуће ми тихо и ласкаво. “Зашто би ти била забрањена наслада? Наслади се! Какав је у томе грех?“ – и нуди ми, злочинац, да нарушавам заповести Свесветога Господа.

Не би требало обраћати никакву пажњу на речи његове; знам ја да је он лупеж и убица. Али ме некаква непојмљива слабост, слабост воље, побеђује. Обраћам пажњу на речи греха, погледам на забрањени плод. Узалуд ме савест опомиње да је кушање од тога плода уједно и кушање од смрти.

Ако нема забрањеног плода пред очима мојим, он ми се изненада приказује у уобразиљи мојој, живописно, као да је насликан руком очаравања.

Осећања срца привлачи саблажњива слика, налик на блудницу. Спољашњост је њена очаравајућа; из ње све одише саблазнима; заогрнута је у многоцено, раскошно рухо; смртоносно дејство њено брижљиво је прикривено. Грех тражи жртву од срца, када ту жртву не може принети тело, услед одсуства самог предмета.

Грех у мени делује греховном мишљу, греховним осећајем, осећајем срца и осећајем тела; делује преко телесних чула, делује кроз уобразиљу.

До каквог ме закључка доводи овакво гледање на себе? До закључка да у мени, у читавом бићу моме, живи озлеђеност греховна, која саосећа са грехом што ме напада споља и потпомаже га. Сличан сам сужњу окованом тешким ланцима: свако коме се то дозволи хвата тога сужња и повлачи га куд му се прохте, јер сужањ, будући да је окован ланцима, није кадар да се одупре.

Грех је, некада давно, продро и до вишњег раја. Онде је праоце моје понудио да окушају од забрањеног плода. Онде их је прелестио; онде је прелешћене вечном смрћу погубио. И мени, потомку њиховом, непрестано понавља ту исту понуду; и мене, потомка њиховог, непрестано настоји да прелести и погуби.

Адам и Ева одмах након сагрешења беху прогнани из раја и строваљени у земљу жалости (Быт. 3, 23–24); ја се родих у тој земљи плача и невоље! Али то ме не оправдава; овамо ми је рај донео Искупитељ и усадио га у срце моје. Грехом сам изагнао рај из срца свога. Сада је тамо мешавина добра и зла, тамо је љута борба добра са злом, тамо је судар безбројних страсти, тамо је мука, предокушај вечне муке адске.

У себи видим доказ да сам син Адамов: чувам његову наклоњеност злу, пристајем на предлоге прелеститеља, премда знам засигурно да ми се нуди обмана и да ми се припрема убиство.

Узалуд бих окривљавао праоце за грех који су на мене пренели: Искупитељ ме је ослободио из ропства греховног, и сада већ у грехе не упадам насилно, него хотимично.

Праоци су у рају једанпут преступили једну заповест Божију, а ја, налазећи се у крилу Цркве Христове, непрестано нарушавам све божанске заповести Христа, Бога и Спаса мога.

Деси се да се душа моја усковитла гневом и злопамтивошћу. У уобразиљи мојој сјакти се сабља над главом непријатеља и срце се опија задовољеном осветом чија је слика створена у машти. Или замислим свуда расуте гомиле злата! Одмах потом ничу слике велелепних палата, вртова, свих предмета раскоши, сладострашћа, гордости који се златом задобијају, и ради којих се грехољубиви човек клања томе идолу – средству остваривања свих пропадљивих жеља. Или се прелешћујем почастима и влашћу! Устављам се и идем за маштаријама о управљању људима и земљама, о пружању њима пропадљивих добара, а себи пропадљиве славе. Или, замишљам да, као пред рођеним очима, видим столове са јестивима која се пуше и тако дивно миришу! Смешно и истовремено жалосно наслађујем се прелестима које ми се указују. Или изненада угледам себе као праведника, или, тачније речено, срце се моје испуњава лицемерјем, упиње се да присвоји за себе праведност, ласка само себи, стара се за похвале људске, како да их привуче себи!

Страсти се, такмичећи се међу собом, боре за мене, непрестано ме преотимају једна од друге, ковитлају ме, онеспокојавају.

И не видим своје жалосно стање! На уму моме је непрозирна завеса мрака; на срцу ми је тешки камен неосетљивости.

Хоће ли доћи к себи ум мој, хоће ли зажелети да се управи ка добру? Противи му се срце, које је навикло на насладе греховне, противи му се тело моје, које је стекло пожуде животињске. Изгубила се у мени чак и представа да је тело моје, будући да је за вечност створено, способно за жеље и покрете божанске, да су животињска стремљења његова недуг унет у тело падом греховним.

Различити делови мога бића – ум, срце и тело – расечени су, разједињени, делују несагласно, противе се један другом; у тренутном, богопротивном сагласју делују само онда када служе греху.

Такво је моје стање! Оно је смрт душе за живота тела. Али ја сам задовољан својим стањем! Задовољан сам – не из разлога смирења, него због слепила мога, због озлојеђености моје. Душа не осећа своју умртвљеност, као што је не осећа ни тело, од душе разлучено смрћу.

Када бих осећао умртвљеност моју, пребивао бих у непрестаном покајању! Када бих осећао умртвљеност моју, старао бих се за васкрсење!

Сав сам заокупљен бригама овога света, слабо ме брине патња моје душе. Строго осуђујем и најмања сагрешења ближњих мојих; а сам сам препун греха, заслепљен сам њиме, претворен у окамењени стуб попут жене Лотове, нисам способан ни за какав двиг духовни.

Нисам наследио покајање, јер још не видим грех свој. Грех свој не видим из разлога што још греху служим. Не може угледати грех свој онај који се грехом наслађује, онај који себи допушта да од њега куша, макар и само помислима и саосећањем срца. Грех свој може угледати само онај ко се одлучном вољом одрекао сваког пријатељевања са грехом, ко бодро стражи на капијама дома свога са исуканим мачем речи Божије, ко тим мачем одбацује и сече сваки грех, у коме год облику да му се приближи.

Ко саврши велико дело – успостави непријатељство према греху, насилно уклонивши од њега ум, срце и тело, томе ће Бог подати велики дар – виђење греха свога.

Благо души која је угледала грех што се у њој гнезди! Благо души која је у себи угледала пад праотаца, старост старога Адама! Такво виђење греха свога јесте духовно виђење, виђење ума, исцељеног од слепила благодаћу Божијом. Света Црква од Истока учи да се са постом и преклањањем колена измољава у Бога виђење греха свога.

Благо души која се непрестано поучава у Закону Божијем! У њему она може угледати слику и лепоту Новога Човека, и по њима сагледати и исправити недостатке своје.

Благо души која је купила поље покајања умртвљивањем себе за греховне подухвате! На томе пољу наћи ће бесцен-благо спасења.

Ако си стекао поље покајања, бризни у детињи плач пред Богом. Немој молити, уколико можеш да у Бога ништа не молиш; одбацивши себе, предај се вољи Његовој.

Схвати, осети да си ти саздање, а Бог је Саздатељ. Приволи се без размишљања вољи Саздатељевој, принеси му само детињи плач, принеси му срце испуњено ћутањем, спремно да следи вољу Његову и носи на себи печат воље Његове.

Ако због неопитности твоје ниси у стању да се погрузиш у молитвено ћутање и плач пред Богом, изговори пред Њим смирену молитву, молитву за опроштај грехова и исцељење од страсти греховних, тих страшних наравствених недуга који настају од хотимичних сагрешења што се понављају дуже време.

Благо души која је схватила да је потпуно недостојна Бога, која је себе осудила као свејадну и грешну! Она је на путу спасења; у њој нема самопрелешћења.

Насупрот томе, онај ко сматра да је спреман да прими благодат, ко сматра да је достојан Бога, ко очекује и моли се за тајанствени долазак Његов, говорећи да је спреман да прихвати, чује и види Господа, обмањује себе и ласка себи; тај је достигао високу стену гордости, са које се пада у мрачни бездан погибли (Свети Исаак Сиријски, Слово 55). Тамо се строваљују сви који су се погордили спрам Бога, сви који се усуђују да бестидно себе држе за достојне Бога, и да из тога самомњења и самопрелешћености Богу казују: Говори, Господе, чује слуга Твој!

Пророк Самуило, док још бејаше дете, почу Господа где га зове; не мислећи да је достојан разговора са Господом, он оде своме престарелом учитељу, иштући у њега поуке како би се имао владати. И други пут зачу Самуило исти тај глас где га призива, и опет отиде к учитељу. А учитељ разумеде да је глас који га призива био глас Божији, те заповеди детету да, када опет зачује слично призивање, одговори: “Говори, Господе, чује слуга Твој!“ (1Цар. 3, 1–9).

Исто ово усуђује се да говори сладострасни и надмени фантазер, кога нико не призива, него је опијен таштим мњењем, те у себи измишља гласове и утехе, и њима ласка надменом срцу своме, њима обмањује себе и лаковерне следбенике своје. У већ поменутом делу западног писца (Томе Кемпијског), књига трећа, глава друга (Москва, 1834) распаљеност, самомњење и самопрелешћеност тако су упечатљиво и живописно приказани да сматрамо како неће бити наодмет да пажњи читалаца предочимо и сам текст: “Говори, Господе, чује слуга Твој. Ја сам слуга Твој; уразуми ме и познаћу откривења Твоја. Привиј срце моје к откривењима Својим; нека падну као блага роса на њега. Народ Израиљев говораше некад Мојсију: Говори нам ти, и слушаћемо; а нека нам не говори Бог, да не помремо. Моја молитва није таква, Господе; напротив, ја Те преклињем покорном молбом, као пророк Самуило, говорећи: Говори, Господе, чује слуга Твој. Нека ми не говори ни Мојсије нити који други пророк: него ми говори Ти, Господе, Боже мој, Ти Који си светлост свих пророка, и дух који их је надахњивао. Ти можеш Сам, без њих, прожети душу моју Својом истином; а без Тебе они ништа не би могли. Они могу изговарати речи, али им не могу дати духа. Њихов говор је прекрасан; али ако Ти ћутиш, неће загрејати срце. Они разлажу; али Ти откриваш смисао. Они објашњавају тајну; али Ти ломиш печат који је скрива. Они објављују Твоје заповести; али Ти помажеш да се оне врше. Они показују пут; али Ти дајеш снаге да се по њему ходи. Они делају само споља; али Ти расветљујеш и поучаваш срца. Они заливају; али Ти дајеш плодност. Њихове речи звоне у ушима; али нам Ти дајеш да разумемо шта говоре. Зато нека ми не говори Мојсије, него Ти, Господе Боже мој, вечна истино! Говори ми, јер се бојим да не умрем, и да не слушам без користи, ако, обавештен само споља, нисам побожан у души; јер се бојим да не нађем своју осуду у Твојој речи, ако је чујем а не извршим, познам а не узљубим, поверујем а не покорим јој се. Говори, Господе, чује слуга Твој: Ти имаш ријечи вјечнога живота“. Дрскост овог раскошног красноречја и празнословља на душу, васпитану учењем Православне Цркве, наводи ужас и дубоку тугу. Ту нема покајања! Нема скрушености духа! Ту је апсолутно све стремљење према што ближем и што тешњем сједињењу са Богом. Такво је и уопште настројење западних аутора у области аскетике. Један од њих, изражавајући своје неправилно поимање достојанства Мајке Божије, своје егзалтирано крсноречје завршава на следећи начин: “Бацимо се, дакле, у загрљај Мајке Божије!“. Ово је расположење супротно настројењу које чедима својим преноси света Источна Црква. “Када не бисмо имали свете молитвенике Твоје“, казује она у једноме од песмопоја својих, “и доброту Твоју што нас милује, како бисмо смели, Спасе, Тебе певати, када Те непрестано Ангели славослове“ (Тропар на Великом повечерју).

У другом песмопоју она поручује. “Усрдно притекнимо сада к Богородици ми грешни и смирени, и припаднимо покајнички вапијући из дубине душе: Владичице, помози, сажаливши се на нас; похитај, пропадамо од мноштва сагрешења; не отпусти Твоје слуге празне, јер Тебе имамо као једину наду“ (Молбени канон Пресветој Богородици). Стање самопрелешћености и демонске прелести непојмљиво је онима који нису васпитани духовним подвигом по предању Православне Цркве: такви ово жалосно стање држе за апсолутно правилно и благодатно. Онај који се потрудио да са латинског преведе на руски “О угледању“, на крају књиге дао је своје поуке читаоцима. Указујући на 2. поглавље 3. књиге, тај живописни приказ самопрелешћености и самомњења, он саветује да се пре сваког благочастивог читања читалац доводи у стање приказано у томе поглављу. Очигледно је да се таквим настројењем пружа слобода да се Свето Писмо тумачи произвољно и укида обавеза да се следи тумачење дато од Светих Отаца и прихваћено од Цркве. То је догмат протестантизма. Сине Цркве од Истока, једине свете и истините! У своме невидљивом подвигу руководи се поукама Светих Отаца Цркве твоје: они заповедају да се одвраћамо од сваког гласа, од сваког виђења изван и унутар бића нашег, пре но што се обновимо очигледним дејством Духа Светога, као од сигурног повода за самопрелешћивање (Преподобни Григорије Синаит, О прелести и остало. Добротољубље, део 1. Свети Калист и Игњатије Ксантопули, гл. 73. Добротољубље, део 2).

Ум чувај без виђења; одгони све маштарије и мњења што му се приближавају, којима је пад заменио истину. Обучен у покајање, са страхом и трепетом предстој пред Богом Свемогућим, Који је кадар очистити грехе твоје и обновити те Пресветим Духом Својим. Када дође Дух Истине, увешће те у сву истину (Ин.16:13).

Осећање плача и покајања једино је потребно души која је Господу приступила са намером да од Њега стекне опроштај грехова својих. То је онај добри део! Ако си њега изабрао, нека се не одузме од тебе! То благо немој заменити неким пустошним, лажним, насилним, тобоже благодатним осећајима, немој себе стровалити у погибао ласкањем себи.

“Ако су неки од Отаца“, казује Преподобни Исаак Сиријски, “написали да постоји чистота душе, да постоји здравље душе, бестрашће, виђење душе – нису то написали да бисмо их тражили пре времена и са ишчекивањем. У Писму се казује: “Царство Божије неће доћи на видљив начин“ (Лк.17:20). Они у којима је живо ишчекивање задобили су гордост и пад… Тражење високих дарова Божијих са ишчекивањем Црква Божија је одбацила. То није обележје љубави према Богу; то је недуг душе“ (Свети Исаак Сиријски, Слово 55).

Сви Свети сматрали су себе недостојнима Бога: тиме су пројавили своју достојност, која се састоји у смирењу (Свети Исаак Сиријски, Слово 36).

Сви самопрелешћени сматрали су себе достојнима Бога: тиме су пројавили гордост која је обузела душе њихове и прелест демонску. Неки од њих прихватили су демоне који су им се јавили у обличју ангела и кренули за њима; другима су се демони приказивали у своме правом обличју, градећи се да су побеђени молитвом њиховом, чиме су их уводили у високоумље; неки су распаљивали своју уобразиљу, разбуктавали крв, у себи изазивали усковитланост нерава, прихватали то као благодатну насладу и пали у самопрелешћеност, у потпуно омрачење, уврстивши се духом својим међу духове одбачене.

Ако имаш потребу да разговараш са самим собом, немој приносити себи ласкање, него самоукоравање.

У нашем стању палости корисни су нам горки лекови. Они који ласкају себи већ су примили на земљи плату своју – своје самопрелешћење, похвалу и љубав света, који је непријатељ Божији; и у вечности немају се чему надати изузев осуди.

“Грех је мој стално преда мном“ (Пс. 51, 5), казује за себе Свети Давид: грех његов био је предмет непрестаног његовог сагледавања. “Признајем кривицу своју, и тужим ради гријеха својега“ (Пс. 38, 18).

Свети Давид упражњавао је самоосуђивање, обличавање греха свога када му је грех већ био опроштен, и када му је дар Духа Светога већ био враћен. И то није све: обличио је грех свој, исповедио га да чује сва васељена (Пс. 51).

Код Светих Отаца Источне Цркве, нарочито пустиножитеља, када би достизали у висине духовних упражњавања, сва та упражњавања сливала су се само у покајање. Покајање је обузимало читав живот њихов, читаву делатност њихову: оно је било последица виђења свога греха.

Упитали су једног великог Оца у чему би ваљало да се састоји делање осамљеног монаха. Он одговори: “Умртвљена душа твоја предстоји погледу твоме, а ти ли питаш какво ваља да буде делање твоје?“ (Свети Исаак Сиријски). Плач је суштаствено делање истинског подвижника Христовог; плач је делање његово од ступања на пут подвига до његовог савршења.

Виђење греха свога и покајање што га оно рађа јесу делања која немају краја на земљи: виђењем греха буди се покајање; покајањем се пружа очишћење; постепено очишћавано око ума почиње да сагледава такве недостатке и озледе у читавом бићу људском, какве раније, у омрачењу своме, уопште није ни запажало.

Господе, дај нам да видимо своја сагрешења, како би ум наш, свецело привучен пажљивом испитивању наших властитих погрешака, престао да види погрешке ближњих и на тај начин све ближње угледао као добре. Дај срцу нашем да напусти погубне бриге о недостацима ближњег, да сва старања своја сједини у једно старање о стицању чистоте и светости што си нам их Ти заповедио и уготовио. Нама, који оскврнисмо ризе душевне, дај да их снова убелимо: јер оне су већ биле омивене водама крштења, а сада, по оскврњењу, потребују омивење водама сузним. Подари нам да угледамо, у светлости благодати Твоје, многоврсне недуге што у нама живе, уништавајући у срцу сваки духовни двиг и уносећи у њега ускомешаност крви и ковитлања телесна, која су непријатељи Царства Божијег. Подари нам велики дар покајања, коме претходи и кога рађа велики дар виђења греха својих. Сачувај нас великим тим даровима од бездана самопрелешћења, које се у души рађа од незапажене и несхваћене греховности њене; рађа се од дејства од ње незапажених и несхваћених сладострашћа и таштине. Сачувај нас тим великим даровима на нашем путу према Теби, и подари нам да достигнемо Тебе, Који позиваш грешнике свесне греховности своје и одбацујеш оне што мисле да су праведни, да вечито славословимо, у блаженству непролазном, Тебе, Јединога Истинитога Бога, Искупитеља заробљених и Спаситеља пропалих. Амин.

Превод са руског:

др Ксенија Кончаревић

Прелести се не треба бојати... Она се дешава онима који су се погордили... који почињу да мисле да су, чим се топлина спустила на срце, већ достигли савршенство. А то је тек почетак, и то можда несигуран, јер и топлина и смирење срца могу бити и сасвим природни, односно – плод усредсређивања пажње. А потребно је трудити се и трудити, чекати и чекати, док оно природно не буде замењено благодатним. Свакако да је најбоље од свега ако никада не мислимо да смо нешто постигли и да себе увек сматрамо ништавним, нагим, слепим и потпуно рђавим.

Творити Молитву Исусову, као што смо сви ми навикли да је творимо, јесте добро дело. У манастирима се она налаже као дужност. А да ли би то било наложено уколико би било опасно? Опасна је она умешност коју су измислили и приписали овој молитви. Она некога баца у прелест маштања, а некога, чудно је и да се каже – у постојано стање пожуде. Такви се стога морају одговарати (од ње) и она им се мора забранити. Свакоме, међутим, треба саветовати, и свакога треба упућивати, да у чистоти срца призива најслађе Име Господње.

Ако неко, ко нема молитву, присиљава себе једино на молитву не би ли задобио молитву благодатну, а при том се не присиљава на смиреноумље, љубав и очување других заповести Господњих, онда му се, понекад, по мољењу његовом, и даје благодатна молитва, донекле чак и у смирењу и радости, док нарав његова остаје и даље слична онаквој каква је и раније била: он нема кротости јер није напорно трагао за њом, нити се припремио да буде кротак; он не поседује смиреноумље, јер за њега није молио, нити је себе на њега присиљавао; нема љубави према свему, јер се није о томе старао, нити је напорно тражио у својим молитвама. Свакоме ко себе – чак и противно жељама свог срца – присиљава и приморава на молитву, потребно је, како је написано, да са радошћу присиљава себе и на љубав, и на кротост, и на сваку трпељивост и великодушност; на тај начин потребно је присиљавати се и на понизност, на то да себе сматрамо горим и нижим од свих, да не разговарамо о бескорисном, већ да се свагда поучавамо речима Господњим и изричемо их устима и срцем. Такође је потребно принудити себе на негневљење, као што је речено: Свака горчина и гнев и љутина и вика и хула са сваком злобом, нека су далеко од вас (Еф. 4;31), да би на тај начин Господ, видевши човекову добру вољу, дао му да без напора и присиљавања може очувати све оно што је раније, услед греха који живи у њему, тешко могао очувати и уз присиљавање самога себе. Сви ови зачеци врлина као да на неки начин постају део његове природе, јер му, коначно, прилази сам Господ – прилази и борави у њему, и Сам у њему твори Своје заиовести, без напора и испуњавајући га духовним плодовима.

Ако смиреноумље и љубав, простодушност и благост не буду у нама тесно повезани са молитвом, онда нам сама молитва, или, боље да кажемо, та маска молитве, може донети мало користи. Ово не тврдимо само за молитву, већ и за било који други подвиг и труд: девственост или пост, бденије, псалмопојање, или служење, или за било какво делање које се предузима ради врлине. Ако у себи не видимо плодове љубави, мира, радости, кротости, а уз све то и смиреноумље, простодушност, искреност, веру, и, уколико је потребно, великодушност и дружељубивост, онда ћемо се бескорисно трудити, јер напор и прихватамо зато да бисмо се могли користити плодовима. Када се у нама не показују плодови љубави, тада је, несумњиво, и наше делање бескорисно. Због тога се такви ни по чему не разликују од пет лудих девојака, које су, стога што у срцу још нису имале духовног јелеја, тј. духовног деловања горе наведених врлина, и биле назване лудима, и жалосно биле остављене изван царске брачне ложнице, немајући никакве користи од подвига девствености. Као и при обрађивању винограда, сав труд се улаже у нади да ће бити плодова; ако не донесе плода, онда је сав труд био узалудан; тако и ми, уколико у себи, дејством Духа, не запазимо плодове љубави: мир, радост и све остало што је набројао Апостол (Гал. 5;22), и ако их не можемо несумњиво и по духовном осећању препознати у себи, онда ће и подвизи девствености, молитве, псалмопојања, поста или бдења бити сувишни, будући да се ови напори и ови подвизи, духовни и телесни, морају, као што смо рекли, упражњавати са надом у духовне плодове; плодови врлина су духовно наслађивање неоскрнављеним задовољством, које се у срцима верних и смирених ствара неизрецивим деловањем Духа. Због тога труд и подвизи морају бити сматрани за оно што они уистину јесу, тј. за труд и подвиге, док се плодови – морају сматрати плодовима. Ако, међутим, неко, због оскудности знања, своје делање и подвиг сматра за дарове Духа, испоставља се да он очигледно греши, обмањује самога себе и, таквим својим мишљењем, лишава се великих и истинских плодова Духа.

Истински почетак молитве јесте топлина у српу, која спаљује страсти, а непоколебивом љубављу настањује у срцу весеље и радост, и утврђује га у вери без сумње. Све што долази у душу, кажу Свети Оци, било да је чулно или духовно, чим срце у њега сумња и не прихвата га – није од Бога, већ је послано од ћавола. Када, исто тако, увидиi да је твој ум изван себе или да га нека непозната сила одвлачи у висину, немој јој поверовати и немој дозволити да твој ум буде одвучен, већ га истог часа приморај да се врати на своје дело. Што је од Бога, долази само од себе, каже Св. Исаак, и ти не знаш када ће се то десити. Мада би ђаво хтео да и оно што је у бедрима привидно покаже као духовно, приказујући једно уместо другог – уместо топлине преплављујући неприличном успаљеношћу, уместо весеља побуђујући неразумну радост и сласт истечења, и успевајући да се тим прелестима сакрије од неискусних – време, искуство и осећање обично га разоткривају пред онима којима нису непознате његове зле преваре. Грло куша јело, каже Св. Писмо (Иов. 34; 3). Тако и укус духовни све јасно приказује онаквим каквим јесте, не подлежући прелести.

Ево какав је узрок помислима! Слушали сте празне речи и запамтили сте их. Ђаво узима те нити памћења и од њих плете мрежу пред очима ума Вашега како би га спутао. Сиђите тада у срце, одвративши очи од варљивих приказа ђаволских и завалите Господу.

Да бисте напредовали у молитви и да бисте избегли прелест, нужно је самопожртвовање које је научило да у молитви тражи једино усредсређеност. Тада ће молитвени подвиг постати поједностављен и олакшан, а олакшаће и искушења, која су, међутим, сапутници сваког подвига. Ако се неко пре времена труди да у себи открије дејства срдачне молитве, томе се, говори Преп. Нил Сорски, као и други Св. Оци, допуштају тешка искушења демонских сила која превазилазе наше снаге. Основа таквог стремљења јесу несхватљиво узношење и охолост, које се приказује као усрдност.

Многи тврде да након упражњавања Молитве Исусове увек, или скоро увек, следи прелест и строго забрањују бављење том молитвом.У прихватању такве помисли и у таквој забрани садржано је страшно богохуљење и сажаљења достојна прелест. Наш Господ Исус Христос јесте једини Извор и једино Средство нашега спасења. Његово људско име позајмило је од Његовог Божанства безграничну, свесвету моћ да нас спасе; како се онда та сила, која делује на спасење, та јединствена сила која дарује спасење, може изопачити и радити на нашој пропасти? То је – бесмислица! То је жалосна, богохулна, душегубна заблуда. Прихватити такав начин размишљања сигурно значи бити у демонској прелести и бити обманут лажним разумом који је потекао од сатане.

Размотри читаво Свето Писмо: видећеш да се у њему на сваком месту велича и хвали Име Господње и високо узноси сила Његова, спасоносна за човека. Размотри писања Отаца: увидећеш да сви они, без изузетка, саветују и налажу упражњавање Молитве Исусове, називају је оружјем од кога моћнијег нема ни на небу ни на земљи и богомданим, неотуђивим наслеђем, једним од коначних и највиших завета Богочовека, најслађом и љубављу обилном утехом, поузданим залогом. Најзад, обрати се и законодавству Православне Источне Цркве и увидећеш да је она, за сву своју неписмену децу – и монахе и мирјане – утврдила да се псалмопојање и молитвословље по келијном правилу замени Молитвом Исусовом. Шта онда, пред једногласним сведочењем Светог Писма и свих Светих Отаца, пред законодавством Васељенске Цркве о Молитви Исусовој, значи противуречење неких слепаца, које су славили и славе исти такви слепци?

До безумља због Молитве Исусове може доћи само онда када они који творе ту молитву не одступају од својих грехова и грешних навика, када их осуђује сопствена савест. При том се унутар (таквог човека) дешава дубок расцеп који из срца прогони сваки спокој. Тако се може помутити разум, а мишљење постати пометено и збуњено.

Каже се да умна молитва спасава, али и сама умна молитва нужно захтева да буде усмеравана, док год је самоделатна или стечена трудом. Управо у случајевима где се умна молитва упражњава без управљања искусном руком и долази до скретања са пута.

Прелест, међутим, која је многима разумљива по својим очигледним последицама, мора се проучавати и схватити на самом свом почетку: у погрешној мисли која служи као основа сваке заблуде и жалосном душевном стању. У погрешној мисли ума већ постоји читаво здање прелести, као што и у зрну већ постоји она биљка која се мора развити из њега након што оно буде посађено у земљу.

Снажно оруђе против непријатеља имају они који на молитви скрушено плачу како не би запали у надменост због радости коју даје молитва. Ономе ко чува ту радост-жалост не може се нанети никаква штета. Истинска је, а не прелестна она молитва која, заједно са Молитвом Исусовом, полаже ватру на земљу нашег срца и као огањ спаљује страсти. Она осењује душу весељем и миром, и не долази јој здесна или слева, па чак ни одозго, већ буја из срца, као извор воде из Животворног Духа. Само њу такву заволи и поревнуј да је очуваш у срцу; нека се ум твој никада не препушта маштањима. Са таквом молитвом немој се ничега плашити, јер је са нама управо Онај Који је рекао «Не бојте се, ја сам с вама, не платите се». Онај ко се тако усмерио, живи праведно и непорочно, и њему ће бити страно човекоугађање и охолост; њему ништа неће нашкодити ако би, чак, и легион демона устао на њега и изложио га безбројним искушењима.

Они који ревнују на душевном животу, пише Сиерански, почињу са «Господе, помилуј!», али се то за њих, као и за нас, убрзо прекида. Ватра која је једном запаљена гори сама од себе и нико не зна чиме се она храни. У томе и јесте тајна. У својим мислима ћеш поново пронаћи то «Господе, помилуј » истог тренутка када дођеш себи.

Ово су речи те Молитве: «Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме!» или «Исусе, Сине Божији, помилуј ме». Ватра, о којој се говори, неће се разгорети одмах, већ после приметног напора, када се разгори топлина у срцу, која постојано јача и разгорева се током умне молитве. Дубока молитва Господу побуђује топлину. Искусни очеви строго разликују обичну, телесну топлину до које долази када се пажњом и напором снаге усредсреде на срце; топлину телесну, похотну, коју понекад подржава и уз њу се привија сам ђаво, и топлину духовну, трезвену и чисту. Постоје две врсте ове (друге) топлине: природна, до које долази услед сједињавања ума са срцем, и благодатна. Опит нас поучава како да их разликујемо. Та топлина је сладосна, и пожељно је да се она потпомаже, како зарад саме те сладости, тако и ради тога што чини добро васцелом унутрашњем бићу. Онај, међутим, ко се присиљава да одржи ту топлину једино зарад сладости, тај у себи развија духовно сластољубље. Због тога трезвеноумни настоје да се, занемаривши ту сладост, утврде једино у стајању пред Богом, потпуно се препустивши Њему и као да се предају у Његове руке; не ослањају се, међутим, на сладост, која потиче од топлине, нити на њу обраћају пажњу. Могуће је, исто тако, и привезати пажњу за њу и, уљуљкавши се ту као у топлу одају или топлу одећу, само њу и потпомагати, не управљајући мисли навише. Неправославни мистици нису ишли даље од тога: они су то стање и сматрали најузвишенијим; ту су налазили савршено одсуство мисли, погружено у неку пустош. Такво је сазерцање мистика.

Не прелешћуј се унутрашњим сладостима: без крста, оне нису постојане и опасне су.

Сваког човека сматрај бољим од себе. Без ове мисли свако је, макар и чуда творио, далеко од Бога.

Питате одакле долазе прелести током молитве Исусове? Оне не долазе од ње, већ од начина на који се она твори, и то управо оног који је описан у Добротољубљу. Тај начин мора се разрадити са учитељем који га добро познаје, тј, (неопходно је бити) пред очима учитеља. А ко сам посегне за овим делом, једино на основу онога како је оно описано, њега неминовно чека прелест. Тамо је описан само спољашњи изглед тог дела, док се оно што се при том добија од старца који бди над испуњењем унутрашњег бића, не може видети. Упуштање у такво дело, без присуства искусног водича, остаје, природно, само спољашње: строго се испуњава оно што је проgисано у вези са положајем тела, дисања и гледања на срце. Како поступци те врсте и природно могу довести до извесног степена усредсређености пажње и топлине, онда он, немајући уз себе искусног водича, који би му указао каквог су порекла промене које се у њему збивају, долази на помисао да је управо то оно што је тражио, тј. да га је осенила благодат онда када је још увек нема; и мисли да је задобио благодат, а да је, у ствари, уопште не поседује. То и јесте прелест која ће након тога преокренути и све наредне токове његовог унутрашњег живота. Ето зашто и данас видимо како старци саветуј у да се никако не латимо таквог поступка због опасности која се у њему крије. Сами по себи, они не могу дати ништа благодатно, јер се благодат не везује за нешто спољашње, већ нисходи на унутрашње устројство. Унутрашње устројство које се тога удостојило и без њих ће привући дејство благодати. То је оно устројство које при Молитви Исусовој корача у присуству Божијем, разгорева осећања побожности и страха Божијег, ни у чему не повлађује себи, увек и у свему слуша своју савест и чува је чистом и мирном, а читав живот свој – и унутрашњи и спољашњи – предаје у руке Божије. Из ових духовних кретања до којих долази у своје време, благодат Божија, сливши их у једно, пали у срцу духовну ватру, која и сведочи о присуству благодати у срцу. Тим путем је тешко постати надмен. И тада је, међутим, боље да буде присутан учитељ, који би видео лице и чуо глас, јер ово двоје откривају шта је унутра.

Читалац ће из Добротољубља, из беседа Симеона Новог Богослова, сазнати о трима врстама молитве, а у Беседи Светог Никифора монаха и у спису Ксантопуловом – поуке о умешном увођењу ума у срце уз помоћ природног дисања или, другачије речено, о механизму који омогућује да се достигне умна молитва. То учење Отаца представљало је и представља тешкоћу за многе читаоце, док ту, међутим, нема ничега тешког. Вољеној браћи саветујем да не очекују да у себи открију тај механизам уколbко им се не откријс сам од себе. Многи су, пожелевши да га спознају опитом, оштетили плућа а да ништа нису постигли. Суштина је у томе да се ум и срце сједине при молитви а то, у своје време које одређује Бог, извршава Божија благодат. Поменути механизам у потпуности се замењује лаганим изговарањем молитве, кратким застанком након сваке молитве, тихим и спорим дисањем, «закључавањем» ума у речи молитве. Посредством таквих могућности, ми сигурно можемо достићи известан степен усредсређености. Са усредсређеношћу ума током молитве врло брзо почиње да саосећа срце. Саучествовање срца уму постепено почиње прелазити у сједињавање ума и срца, и механизам, који предлажу оци, јавља се сам од себе. Сва механичка средства, вештаствена по свом карактеру, а која налажу оци, служе једино као средство за најлакше и најбрже достизање усредсређености при молитви, а не као нешто од суштинског значаја. Суштинско, нужно својство молитве јесте усредсређеност. Без усредсређености нема ни молитве. Истинска, благодатна усредсређеност јавља се услед умртвљавања срца у односу на овај свет. Средства увек остају само средства... Сједињење ума са срцем јесте сједињење духовних помисли ума са духовним осећањима срца.

«Три ствари треба да очуваш више но било шта друго», каже Симеон Нови Богослов, «нестарање за било шта, макар било то и благословено, а не само за оно што је неблагословено и ништавно. Другачије речено, треба постати умртвљен за све; чисту савест у свему, како те не би ни због чега оптуживала, и непристрашће, како се твоје помисли не би приклониле ниједној овоземаљској ствари. Нека твоја усредсређеност буде унутар тебе самога (не у глави, већ у срцу)».

При том, Св. Самсон указује на неке поступке који једне саблажњавају и одвраћају од делања, док код других заклањају и само делање. Будући да такве поступке, када нема искусног учитеља, могу пратити рђаве последице, а да при том нису ништа друго него спољашња помоћ унутрашњем делању и ничему суштински не доприносе, ми их овде изостављамо.

Суштина је у томе да се стекне навика стајања умом у срцу и то у чулном срцу, али не на чулан начин.

Потребно је да се ум из главе спусти у срце и тамо укорени, или, како је то рекао неки од стараца, да се ум сусретне са срцем.

Како се то може постићи?

Тражи и наћи ћеш. Најлакше ће се достићи корачањем пред Богом и молитвеним трудом, а нарочито долажењем у цркву.

Треба, међутим, запамтити да је наш само труд, док је само то дело, тј. сусретање ума са срцем, дар благодати, који се даје онда и онако како то Господ хоће. Најбољи је пример Максим Капсокаливит – Погорелац.

Немојте се обазирати на неке спољашње поступке при умној Молитви Исусовој. Они су другима неопходни, али вама нису. Време је истекло. Ви морате спознати место срца о коме се тамо говори. Осталог се не дотичите. Дело Божије је једноставно – то су речи детета упућене Оцу, без икаквих формалности, Господ вас је умудрио на спасење!

Ко још није нашао пут унутар себе, томе путовања по светим местима помажу, али за оног ко га је нашао, погубна су: она из средишта изводе напоље. Усавршавајте се сада у пребивању унутра, а оставите оно што је спољашње.

Онај ко је стекао и прихватио несрећно предубеђење према Молитви Исусовој, нипошто са њом није упознат кроз њено правилно и дуговремено упражњавање и било би далеко разумније и далеко безопасније ако би се уздржао да расправља о њој и био свестан свог неоспорног незнања о том посвећеном подвигу, него да прихвата на себе обавезу да проповеда против упражњавања Молитве Исусове, да проглашава да та свесвета молитва служи као узрок демонске прелести и душевне погибељи. Сматрам да је, предострожности ради, нужно да им кажем даје хуљење на молитву названу Исусовим именом или приписивање штетног дејства том имену равно оној хули којом су фарисеји дочекали чуда Господња... Неуко богохулно умовање против Молитве Исусове у потпуности има особине јеретичког умовања.

Ви читате Добротољубље – то је добро. Не упуштајте се у чланке Игњатија и Калиста, Григорија Синаита и Никифора. Питајте некога да ли има житије старца Пајсија Немачког. Тамо су објављени предговори неким деловима Добротољубља, које је саставио старац Василије. Ови чланци у многоме разјашњавају значај технике Молитве Исусове. Они ће и вама помоћи да све схватите како треба. Већ сам помињао да вама та техника није неопходна. То, што она даје, ви већ поседујете истог тренутка када сте призвани. Немојте стећи погрешно уверење да је дело ваше молитве већ окончано. Узрастању у молитви нема краја. Ако прекинете ово узрастање, то значи да сте прекинули живот. Нека вас Господ спасе и помилује! Може се изаћи из пожељног стања, а онда сећање на њега сматрати за само то стање. Спаси од тога, Господе!

Осећате ли расејаност мисли – причувајте се! То је веома опасно. Демон хоће да вас нагна у било какву забит и да вас тамо погуби. Мисли почињу да блуде услед умањења страха и хлађења срца. Постоји много узрока за хлађење срца. Најважнији су самозадовољство и надменост. Они су вам веома блиски. Будите опрезни и похитајте да се страх Божији поново појави и загреје душу.

Сви списи грчких Отаца достојни су дубоког уважавања по обиљу благодати и разума духовног који у њима живе и њима одишу, али су нам дела руских Отаца, по изузетној разумљивости и једноставности излагања, као и по временској блискости, приступачнија него списи грчких Светитеља. Нарочито се списи старца Василија могу и морају сматрати за прву књигу на коју треба да се упуте они који у наше време желе да са успехом упражњавају Молитву Исусову. То и јесте њен циљ. Старац је своје списе назвао путоказима, предговорима или штивом које служи као припрема за читање грчких Отаца.

Није без основа названо самообмањивањем и духовном прелешћу стање оних монаха који се, одбацивши упражњавање Молитве Исусове, као и умно делање уопште, задовољавају само спољашњим прозбама, тј. неизоставним учествовањем у црквеним богослужењима и испуњавањем келијног правила искључиво састављеног од псалмопојања и молитвословља изговорених устима и грлом. Они не могу избећи надменост, како то објашњава поменути старац Василије у предговору књизи Св. Григорија Синаита, позивајући се превасходно на писања преподобних – самог Григорија и Симеона Новог Богослова. Обележје прикривене «надмености» код подвижника се испољава тиме што мисле да воде усредсређен живот и због (своје) гордости презиру друге... Мољење устима и гласом корисно је онда када је повезано са усредсређеношћу, што се веома ретко среће, јер се усредсређености превасходно учимо упражњавањем Молитве Исусове.

превод са руског:

Антонина Пантелић

Узрок прелести је поверење у себе

Св. Јован Лествичник

Сви људи се налазе у извесном стању прелести која проистиче из њиховог поверења у себе саме. Ми смо врло склони томе, јер свака самоообмана ласка нашем самомњењу, частољубљу и гордости.

Кушач се ослања на ово стање самообмане, труди се да нас завара, усталасава наше страсти, распаљује славољубље и похлепу и покушава да нас покрене на задовољење свега овога.

Прелест делује најпре на наш ум; без противљења прихваћена, она изопачује ток наших мисли и покрете срца, узима целога човека под своје и шири се на сву нашу делатност.

Прелест прети свакоме који се труди да стекне врлине, нарочито када се ради о највишој међу њима – молитви. Јер демон овде примењује сваку лукавост да би ревнитеље ухватио у своје мреже. Прелести најчешће падају у плен они молитвеници који, верујући у себе, жуде да што пре достигну што више степене молитве. Уместо да стоје у смирењу пред Богом и да се труде у вршењу Његових заповести, они употребом спољашње технике и стреме ка духовним доживљајима. Међутим, једино будна пажња, срдачно покајање и смирење, чине основу и циљ молитве.

Највише се бој – високог мишљења о самом себи

Св. Теофан Затворник

Застрањења код Исусовс молитве зависе од тога где се налази пажња. Ко само у глави стоји пред Богом, не може да се сабере; он има стално да се бори против напада помисли и страсних нокрета. Ко, пак, у срцу пред Њим стоји, налази се ван опасности; али још је сигурнијс, ко у дубоком покајању срца тежи Богу и моли се за заштиту од сваке прелести.

Ти у молитви стојиш пред Богом-Срцевидцем. Не дозволи себи никада да Га искушаваш и да лакомислено, без трепетног поштовања, у сумњи или неверујућој радозналости, обављаш Исусову молитву. Моли се са пажњом, у страхопоштовању и унутарњем напору, као изгубљеник који у животној опасности вапије за спасом који само Бог може да дарује.

Не ослањај се никада само на спољашња правила или технику молитве. Ко се задовољава само тиме да «тачно испуни» пада лако у самозадовољство и охоли се – слично фарисеју – пред собом и другима. Али, тиме његова молитва губи сваку вредност пред Богом. Пази: правила и техника обављања молитве су само нужна помагала-скеле док се између њих подиже здање (молитве) у срцу. Обрати стога сву пажњу на своје срце (Св. Теофан Затворник).

Обављај Исусову молитву у миру и смирењу. Стражи брижно над тим и никад не ревнуј жустро и неумерно у вршењу срдачне молитве. Немогуће је и опасно је ако се духовна молитва хоће да изнуди кроз пренапрезање телесно-душевних сила.

Истинску молитву Бог поклања у своје време – и то не гордом телесно-душевном ревнитељу, већ духовном осећању најдубљег смирења и срдачног покајања, а при умереној, сталној и марљивој молитви (старац Агапије Валаамски). Ако се Исусова молитва обавља у смирењу, она се усељава у нас; али чим ум падне у самоувереност, он оставља молитву или пада у прелест. Искусни молитвеници скрећу строгу пажњу на опасне последние: зашто тражиш преурањено виша стања молитве, зашто ревнујеш кроз спољашњи механизам дисања, да би задобио дејство благодати? Тиме само откриваш своју гордост која те лишава правих плодова молитве (Св. Игнатије Брјанчанинов).

Мало нам користи духовна наслада без бола и страдања. Обављај своју молитву и пази пре свега на своје грешке и слабости које су тако многобројне као песак у мору, и страдај због њих. Само по мери свога смирења ближи се Божија благодат (Преп. Макарије Оптински).

Из тога јасно следи да је крајње опасан подухват превремено тражити стицање Божије благодати; то се противи реду саме молитве. Тако је исто надувено и бесмислено за почетника да користи помоћна средства која искусни молитвеници предвиђају за поодмакле на путу умно-срдачне молитве.

Држи се молитвеног поретка и напредуј од степена до степена. Тако ћеш сам да победиш своје страсти, ограничићеш утицај искушења и доспећеш, уз помоћ Божије благодати, из стања самообмане и неслободе у истину и слободу.

Прелест је пропаст човекова кроз лаж.

Св. Игнатије Брјанчанинов

Све врсте прелести проистичу од погрешног коришћења ума. Предуслов прелести јесте гордост. Људска гордост као самопрелешћивање нуди ђаволу угодно обиталиште, а он на ово само додаје своја лукавства. Самообмана или прелест прети сваком гордељивцу који самоуверено тежи надчулном, мистичком доживљају.

У молитви човек треба пажљиво и трезвено да стражи над својим душевним животом, да своју свест и слободу поклони Богу, и да стоји пред Њим у покајању срца. Све воље фантазије и сањарења треба одбацивати, и све невољне помисли или виђења која се јављају у свести човековој, треба строго одсецати. Јер помисли и маштарије узнемирују душу, распирују у њој страсти и онечишћују молитву. Виђења заводе незрелога човека ка заблуди и опсени: пре свога обновљења Духом Светим човек је нечист; у таквом стању он је некадар да општи са чистим и светлим духовима (Ангелима). Он се још увек налази као заробљеник у области духова таме (демона)... Ако демони примете да човек има високо мишљење о себи, онда му се они приказују у облику Светих Ангела, чак и у виду Самога Господа, и прелешћују му душу (Св. Игнатије Брјанчанинов).

Стога духовни закон захтева да се пре очишћења душе, све надчулно, онострано строго избегава, јер то нужно води у област палих духова и у прелест.

Горд човек не обраћа пажњу на овај духовни закон и прихвата варљиве маштарије и прелестна виђења као истину. Из помањкања страхопоштовања и из самоуверености, он сматра себе, иако неприпремљенога, позваним на више степене молитве, ревнује у спољашњем механизму молитве и наваљују умом у унутарњост срца – премда је његов ум страстима упрљан. Духовно неспособан да опажа духовне ствари, овакав нечисти ум уместо правог виђења неопажено испреда сам себи самодопадљива привиђења, заварава самог себе и доспева под утицај лажи и демона.

Најчешћа и најопаснија изопаченост такве молитве почива у томе да се за време мољење стварају било какве слике из Светога Писма које ласкају сопственој самодопадљивости, сујети, тобожњој умности или гордости. Ко таква заводничка привиђења обликује помоћу маште и прихвата их, почиње, прелешћен, да их сматра неопходним за дејствовање Божије благодати. Он пада у лажно иступљење (екстазу), а његове представе се телесно распаљују. Он се заварава привиђењима која проистичу из његове неочишћене природе и не представљају никакву стварност. Ђаво користи ову самообману и разбуктава је, кроз ласкаве помисли и привиђења, претварајући је у ђаволску прелест.

Безумна гордост се показује на делу. Човек је непоколебљиво убеђен у истинитост својих помисли и привиђења, пун самодопадљивости и слепе самоуверености. Он себе тада сматра за благодатног, изабраног, изванредно ревнујућега, не да се поучавати, хоће свакога да учи – и уз то пада, без страха у сваки порок.

Усред лажног задовољства које ђаволска прелешћеност нуди, долазе и часови духовног пробуђења. Горчина и очајање оваквих тренутака су страшни. Они се временом појачавају и доводе човека често до лудила или се завршавају самоубиством (Св. Игнатије Брјанчанинов).

Да би се заслепљеност и прелест избегли, одбацуј свако уображавање, слику и привиђење, јер снови, фантазије и јака душевна узбуђења ометају молитву и збуњују душу. Само они који уз помоћ Духа Светога задобију савршенство ума, могу да их савладају (Преп. Нил Сорски)

Ко уобрази да је благодатан – неће никада благодат задобити

Св. Игнатије Брјанчанинов

Нездрав душевни живот води самомњењу или самообмани. Гордо срце се испуњава лудом похотом за уживањем у светим, божанственим, духовним осећањима, за које је оно сасвим неспособно. Место да тежи кроз молитву мукотрпном самопознању – а то је једини што нам је потребно – нечисто срце ревнује да се наужива у божанском блаженству. У тежњи да произведе осећања «новог човека», за које је оно при својој острашћености потпуно неспособно – срце их замењује изналажењем лажних осећања, којима се придружује утицај демона. Такав човек има високо мишљење о себи самом и држи да има многе врлине, и да поседује дарове Духа Светога. Као жртва прелести, он се осећа преблажено, опијен је својим стањем, непрестано измишља побожна духовна стања и погружава се у њих. То долази из похлепе сједињене са саможивошћу, које узбуђују крв човекову, стварајући лажно благодатно стање и производећи сатанску надменост. Иако су овакви најчешће подложни гневу и чулности, они, с обзиром на своју гордост, с напором избегавају грубе грехе и држе себе споља високоморалним.

Али, ко замишља да је бестрасан, неће се никад од страсти очистити; ко себи уобрази да поседује благодат, никад је неће задобити. Кратко, ко себи приписује духовне дарове, себи тиме ласка и у тој самоуображености ужива, тај затвара себи приступ Духу Светом. Он уништава у себи сваку способност да у Духу Светоме живи, пошто је принео истину на жртву заблуди.

Ова врста прелести задовољава се уживањем у лажним побожним и лажним благодатним осећањима. Из тога проистичу погрешне представе о свим духовним делатностима, лажни појмови о свему унутрашњем као и спољашњем.

Прелешћеном говори Господ: «Ти говориш, богат сам и ништа не потребујем; а не знаш да си несрећан, невољан, слеп и го» (Откр. 3, 17).

Облагодаћеност – дарује смирење.

Прелест храни самодопадање и гордост

(Св. Јован Кронштадски)

Деловање благодати је лако разликовати од прелести. Прелест се никада не приближује као слободна сила, већ само као заводница која тражи од човека сагласност, и тек кроз њу она добија своју моћ над њим. Човек може увек одбити од себе прелест. Њу срце увек сусреће са сумњом; тек кад јој неко сасвим падне у ропство, онда не сумња више у њу. Прелест никад не смањује узаврелост крви, не води никад ка самопознању и покајању срца. Сасвим супротно, она буди сањарије, узбуђује крв, нуди одвратна уживања, ласка, надува се у самоуверењу, поставља сопствено ја као идола душе (Св. Игнатије Брјанчанинов).

Благодатне мисли, покрети душе или виђења, као и топлота, светлост – јасно се разликују од оних прелестних. Благодатни душевни покрети – ֫испуњавају човека увек дубоким смирењем, мукотрпним самопознањем и сиромаштвом духа. Благодатна виђења откривају се у тихој светлости и поклањају души дубоки мир. Покрети прелести – насупрот повећавају високоумље. Привиђења се појављују у «ружичастом светлу», изазивају радозналост, распаљују и стварају немир и пометњу. Често унутрашња топлота која прати молитву, постаје повод за прелест. Постоји једна природна топлота као последица унутрашње сабраности у срцу; а онда тек долази благодатна топлота која човека испуњава блаженством и унутрашњим добрим осећањем. Постоји такође и једно телесно загревање настало кроз неумерену ревност у молитви. Прелест почива у томе, кад неко ово загревање, ту природну топлоту, прихвати за ону духовну, благодатну топлоту, и тако се подвргне високом мишљењу о себи – као да је већ све постигнуто и стоји се на врхунцу савршенства. Телесно загревање разликује се кроз своје плодове од духовне топлоте благодати. Плодови телесног загревања су уображеност, неумерено самоповерење, преуздизање или гордост. Плодови, пак, духовне топлоте према Богу су – срдачно покајање, смирење и мукотрпно самопознање (Св. Игнатије Брјанчанинов).

Ко тражи унутарњу топлоту само ради њеног блаженства, развија духовно сладострашће. Они који се трезвено моле, теже да ту сладост брзо прођу и да једино у срдачном покајању пред Богом пребивају. Лажни мистици напротив везују сву своју пажњу за ову топлоту, почивају у њој као у неком топлом велу, одржавају њено блаженство и утапају се у томе као у празнини. Не допусти да кроз унутрашњу сладост будеш преварен. Без крста, она је колебљива и опасна.

Као што је гордост узрок прелести, самообмане – тако и смирење представља – као супротна врлина – једини сигуран заклон од тога. Смирење је уништење свих страсти (Преподобни Јован Лествичник). А где су страсти побеђене, нестаје и прелести. Јер она долази од страсног уображења. Пред смиреним ђаво узмиче, јер он не може да поднесе смирење срдачног покајања. (Преподобни Григорије Синаит).

Ако призивамо Бога, ми онда немамо ничега да се бојимо нити да сумњамо. Ко у смирењу и послушности пред Богом стоји и Њега само тражи, а самодопадање и преузношење избегава, њему не може ни цела војска ђавола ништа да нашкоди. Самоуверени и самовољни који само на себи зидају, нужно падају у сваку прелестну заслепљеност и самообману.

са немачког:

Митрофан Хиландарац

Св. Теофан Затворник

...Трећи окови духа потичу од сатане и његових духова. Они су невидљиви и већином се подударају са узама самоугађања и света, које сатана својим утицајем само учвршћује и преко њих држи човеков ум у помрачености. Ипак, постоји и нешто што непосредно потиче од сатане. У питању је нека неодређена страшљивост и снебивљивост, која у свако доба смућује грешникову душу, а понајвише онда када смера неко добро. То је готово исто као кад господар узме да прети слуги, чим овај стане да чини нешто мимо његове воље и планова. Од ђавола долазе разне духовне прелести (обмане). Код једних је то нека претерана и неоснована нада у милосрђе Божије, која не отрежњава него све више и више погружава у грехољубље. Код других, насупрот томе – очајање. Код овог – сумња и неверје, код оног – самоувереност и самооправдавање. Да, много, уистину много тога зависи од сатане, али га је тешко тачно одредити. Ипак, њему као извору треба приписивати све греховно, јер је он цар грешнога света. Једна од његових лукавих подвала јесте то што се скрива, тј. грешнике наводи на уверење да он, ђаво, ни не постоји, услед чега тако самовољно и бесни у грешниковој души, пребацујући греховне тежње, које му улива, на природу и подстичући га да ропће на Бога, зато што му Он тобоже забрањује оно што произилази из људске природе и налаже оно што нема снаге да достигне. Уразумљујућа божанствена благодат неретко је отрзала грешнике из чељусти адских осрамоћењем сатане. Излагала га је јавној срамоти и извргавала подсмеху, огољујући његову немоћ и глупост и раскринкавајући лукавства. Тако је ђаво био посрамљен у лицу мага Симеона, Кипријана Антиохијског и многих других. Све такве случајеве пратило је обраћење и уразумљење не малог броја заслепљених. У дане Господа на земљи, беси – који су извор сумње и неверја, постајали су проповедници вере. И свети Мученици су силом Свемогућег Бога често принуђивали и оца и децу лажи да кроз кумире и идолопоклоничким храмовима проговоре Истину. Такво разоткривање сплетки лукавога уверава грешника да се налази у пакосним и непријатељским рукама и да се оне, на зло њему самом, са њим шегаче и преварно га воде неким мрачним путем у пропаст та да би се тој пропасти радо порадовале. Ово неизбежно рађа дубоко осећање страха за сопствено добро, опрезност, подозрење и одвратност како према лукавцу тако и према његовим «изналасцима» – пророцима и страстима, и целокупном ранијем своме животу. Одавде па до преласка источнику истине, добра и блаженства – Богу, више нема много.

То су, ето, путеви и средства којима Божија благодат делује на човеков дух, отржући га од уза несвојственог му живота и суочавајући га са другим, бољим животом, у коме су његови радост и спокојство. Али, очигледно је да су сви они, сами по себи некако непотпуни, као да не доричу ствари до краја. Нпр. родила се човеку жеђ за бољим – али где да то боље тражи, и како да га достигне? Или, некога је потресао страх од смрти и суда, шта да чини да се избави од зла? Тако и у свим другим случајевима.

* *

Због тога покајник који се обратио Богу од првих тренутака новог живота неминовно ступа на пут подвига, борбе, труда, и почиње да носи бреме, јарам. То је тако природно, да Сви Свети за једино исправан пут врлиновања сматрају његову мукотрпност и напорност, док је томе супротна лакоћа одлика лажног пута: «Царство Небеско с напором се узима и подвижници га задобијају» (Мт. 11, 12). Ко није у борби, у подвигу, тај је у прелести. Тако и Апостол говори: ко не трпи, тај није син (Евр. 12, 8).

* *

Онај ко ступа на пут духовног живота може се упоредити са човеком који креће на путовање у уобичајеном, свакодневном смислу. Пошто нам је тај пут непознат, неопходно је да нас неко прати. Било би сувише самоуверено зауставити се на мисли да можемо и сами. Не, ту не помаже ни звање, ни ученост. Није мање самоуверен ни поступак да неко без крајње нужде, имајући, дакле, могућност да пронађе духовног учитеља, таквога не тражи, помишљајући да ће га Бог непосредно водити. И заиста, узвођење ка савршенству припада Господу, Који нас је прихватио, али под руководством духовног оца. Духовник нас не узводи на степене савршенства, али доприноси да будемо узвођени од Бога. У уобичајеном поретку ствари Бог руководи нама преко других, уразумљујући нас, очишћујући и саопштавајући нам вољу Своју. Ко остане сам са собом налази се у крајњој опасности, да и не говоримо о томе да ће такав човек тумарати у месту без икаквог плода. Не познајући ни подвиге, ни духовна занимања, ни дужног поретка у њима, он ће много шта узалудно чинити, будући да се дела латио без потребног умећа. Из овог разлога неретко се многи заустављају, хладе се и губе ревност.

Али, највећа опасност долази од унутарње неустројености и сатанске прелести. Код почетника је у души магла, као од смрадних испарења, а њу стварају страсти, неправда, оскврњене снаге. Та магла, ређа или гушћа, својствена је свакоме, у зависности од степена искварености. Како у тој магли јасно и поуздано разазнавати предмете? Ономе ко је изгубљен у магли неретко се и слабо растиње причињава као шума или село; исто тако почетнику у духовном делању много шта се привиђа онде где у суштини нема ничега. Само искусно око може да разабере и разјасни у чему је ствар. Даље, овакав човек је болестан, па како би онда могао да самога себе лечи? Он ће себе усмртити и угушити из љубави према себи самом; а познато је да ни лекари себи самима не поверавају лечење свога тела. Али највећа опасност у овоме делу прети од сатане. Пошто је он сам превасходно самовољан, међу људима највише воли оне који се руководе сопственим умом, и управо их у томе понајвећма смућује и упропашћује. Могло би се казати да баш ово својство даје сатани приступ до нас, односно пружа му могућност да нас одвуче у пропаст. Ко, пак, не верује своме разуму и срцу, већ, напротив, све што постоји у његовим чувствима и мислима препушта суду другога, неће пострадати, макар му ђаво и посејао у мисли и чувства нешто опасно и погубно, пошто ће искуство и разум другог човека разгонити прелест и сачувати га. Због тога се и каже: ко има духовног учитеља и повери му се, сатана му неће приступати, како не би вазда био посрамљиван и како се не би разоткриле све замке његове. И обрнуто: сатана не одступа од човека који верује искључиво себи и који се у свему ослања једино на свој разум. Таквога ће, стварајући му у уобразиљи свакакве лепе призоре, делујући на његову машту, непријатељ рода људскога водити по разним беспућима, све док га, најзад, у потпуности не одведе у пропаст.

Из ових разлога, који се свакако морају уважавати, почетник мора да се сагласи са неопходношћу да има духовног руководитеља, и дужан је стога да га изабере и да му се преда. Са њим је безбедан, као под кровом или унутар ограде, јер ће духовник и пред Богом, и пред људима одговарати за све пропусте. Чудесно је и сваке хвале достојно то што онај који искрено иште неизоставно и задобија истинског духовника. А духовник, ма ко то био, увек даје правилно и поздано руководство, чим му се његово духовно чедо преда свом својом душом и са искреном вером. Сам Господ чуваће онога који се тако савршено предао своме духовном оцу. Моли се, и Господ ће те упутити на духовног руководитеља и показати га; предај му се, а Господ ће га поучити како да те води.

* *

Помисао да је могућно живети као Хришћанин и држати се овога света и његових норми испразна је и прелестна. Ко живи овако, научиће се само фарисејству и претварању, што значи да ће бити Хришћанин само у својој уобразиљи, а не и на делу. У почетку ће такав једном руком рушити оно што је другом саградио, односно оно што је стекао удаљивши се од света изнова ће проћердати чим му се опет приближи; а одатле до умишљености није далеко. Оно што се изгубило из срца може још увек да се задржава у памћењу и уобразиљи. Сећајући се и замишљајући какав је био раније, човек може да мисли да је и на делу остао такав, док је, међутим, све одавно ишчилело и оставило само траг у сећању. Такав ће мислити да поседује оно чега заправо нема. Ево му суда: «А од онога који нема, и што има узеће се од њега» (Мт. 25, 29). Од умишљености до фарисејства само је један корак. А дубоко укорењено фарисејство је ваистину ужасно стање.

* *

Додир благодати Господње слађи је од меда и шећера и више крепи од свих укрепљујућих духовних средстава. Али, ваља имати на уму да је он у потпуности дар Божији, и да од Самог Господа зависи када ће га, коме и како подарити. Хришћанин треба да га прихвата са страхом Божијим и радошћу, веселећи се ако га се удостоји; али не треба се напрезати да до тога дође, не измишљати могућне начине за постизање тога, не испитивати да ли је до тога дошло и да ли је оно што се осећа заиста дотицај Господњи. Ово препоручујемо да би се избегло преузношење и да би се предупредила прелест.

* *

Постоје помисли, жеље и страсти које нас силовито нападају на махове, изазивајући краткотрајно смућење, али и оне сталне, које трају данима, месецима и годинама. Ове прве су лакше, али ни према њима се не сме односити са презиром, него их треба пажљиво посматрати и уочавати којим се редом јављају. Непријатељ се држи правила да не отпочне напад изненада од страсти, него од помисли, и да ту помисао често понавља. Помисао коју са мржњом одгонимо први пут може се други или трећи пут снисходљиво прихватити; затим се рађа жеља и страст, а одатле је само један корак до њеног прихватања и спровођења у дело. Дуготрајне помисли тешке су и убиствене; управо се те помисли обично називају искушавајућим помислима. У вези са њима ваља знати да оне нису од наше природе, премда су јој сродне, већ су увек од непријатеља. Господ их допушта са особитом намером, ради нашег очишћења, да би искушао и утврдио нашу верност, веру, постојаност и наше умеће да у себи изградимо унутарњег човека. Зато смо дужни да их благодушно подносимо, па макар оне сувише озлеђивале наше ново, благодаћу испуњено срце, као што бива са хулом, очајањем, неверовањем. Најважније је ни у једном трену не пристајати на такве помисли, не држати их за своје и чувати срце слободним од њих, одвајајући их од свога бића и од своје слободне воље мислено и са вером.

Помисли са којима нам се ваља борити нису увек рђаве; неретко су наизглед и добре, а често су неутралне. На рђаве се односи једно правило – одагнати их истог трена, док о другима ваља расуђивати и испитивати их. Овде спада и од свих хваљено умеће разликовања помисли, односно одлучивања које ћемо одбацити, а које прихватити. За ово не можемо дати неко одређено правило: нека свако учи на свом властитом искуству, јер људи нису исти, и нешто што је добро за другога не мора бити примерено и нама. Најбоље је поступати овако: када прихватиш одређени поредак, држи се њега, а све што се јавља као ново, ма колико се чинило благовидним (наизглед добрим), одагнај од себе. Ако нека помисао не предочава ништа рђаво ни по себи, нити по својим последицама, опет је боље не сагласити се одмах са њом, већ извесно време трпети, али не бити брзоплет. Неки су и по пет година чекали, испитујући помисао. Основни је закон – не веруј своме разуму и срцу, и сваку помисао поверавај своме духовнику. Кршење овог правила увек је представљало и данас представља узрок великих падова и прелешћивања.

Рђава помисао искушава, док благовидна (наизглед добра) прелешћује. Онога ко се заноси рђавим помислима сматрамо за палог, говоримо да је сагрешио, док је човек под влашћу благовидних помисли прелешћен. А да ли је могуће представити све прелести са њиховим одликама и својствима? Њихово основно својство је да човек са сигурношћу и убеђењем држи себе за другачијег него што заправо јесте, рецимо, сматра се призваним да уразумљује друге, способним за необично живљење, и слично. Њихов извор јесте једна фина, танана мисао: ја нешто значим, ја сам неко и нешто, и то не макар ко. Ништаван човек замишља да је неко и нешто. Ту скривену гордост користи непријатељ његовог спасења и хвата га у замку. Поред тога, и свака танана рђава помисао коју не примећујемо држи нас у прелести, када мислимо да смо вођени добрим и благочастивим помислима. Због тога можемо да тврдимо да ни минут не живимо без прелести; живот нам протиче у илузијама, оне нас поробљавају час у једном, час у другом облику. Разлог томе је чињеница да се зло још увек крије у нашем бићу, да није из њега испарило, док је добро на површини: пред очима нам је стога нешто попут магле од испарења.

са руског:

Весна Никчевић,

др Ксенија Кончаревић

Преп. Макарије Оптински

Колико ја могу да схватим њену болест, или боље, њено тешко душевно стање – пала је у најтежу прелест, чији се утицај огледа на њој. Дошавши у манастир, предала се молитвама и другим подвизима како би угодила Богу и тако је била преварена, јер о смирењу, трпљењу и самоукоревању ни мало није бринула.

Написаћу вам нешто из поука молдавског старца Василија, који је био старац старца Пајсија. Пишући о онима који чине добродетељи разумно, који су знали како коју добродетељ да творе, каже: «Неки пак, који су обузети страстима и неразумни... узревноваху у посту и труду, али не по добром разуму и како ваља. Ђаво који вреба као пас у лову, убаци у њих семе задовољства из кога узрасте унутрашњи фарисеј. Такве обузима потпуна гордост; ње ради Бог допушта искушавање од стране сатане.»

Оваквих примера има много. Недавно је једна девојка, још мирјанка, од 19 година, узела на себе претежак подвиг: молила се, постила и остало, и после годину-две растројила се тако да родитељи сада не знају шта с њом да раде: тугује, потиштена је, досађује се, плаче, вришти, ништа од раслабљености не може да ради, још мање да слуша савете; мука је ако нешто није по њеном. Ето какве су последице самовољних уображених подвига. Пишем јој о разлозима њеног растројства: да је неразумно отпочела безмолвије; наводим јој отачко учење о томе; такође, предочавам јој да је на путу спасења неопходно општење са људима као и трпљење. За исцелење јој није потребно да се удаљи од света, већ да позна своју немоћ...

са руског:

Младен Станковић

Преп. Силуан Светогорац

Неки говоре да од молитве долази прелест. То није тачно. Прелест долази од самообмане, а не од молитве. Сви су се Светитељи молили и то исто су свакоме саветовали. Молитва је најбоље занимање душе. Молитва нас уздиже до Бога; молитвом се задобија смирење, трпљење и свако добро. Ко говори против молитве јасно је да тај никада није осетио колико је благ Господ и колико нас Он много воли. Од Бога не долази зло. Сви су се Свети непрестано молили; они ни за тренутак нису били без молитве.

Душа која је изгубила смирење, изгубила је и благодат и љубав према Богу; тада се гаси пламена молитва. Но када се душа умири од страсти и стекне смиреност, Господ јој даје Своју благодат и тада се она моли за непријатеље као за саму себе и за цео свет се моли са горким сузама.

Ко жели да се непрестано моли треба да је храбар и мудар и да за све пита свог духовног оца. А ако сам духовник у тој области нема неког искуства ипак нека га пита. За његову смиреност Господ ће се смиловати и сачуваће га од сваке невоље. А ако будеш мислио да ти је духовник неискусан, да је уображен и да ћеш се сам по књигама руководити, на опасном си путу и ниси далеко од прелести. Знам много таквих које су њихове мисли обманиле и ради узношења над духовницима нису успели. Они заборављају да кроз Свете Тајне делује благодат Духа Светог Који нас спасава. Тим путем ђаво вара подвижнике само да би их спречио да постану молитвеници, док Дух Свети умудрује душу када слушамо савете својих пастира.

Двапут сам пао у прелест. Први пут, на самом почетку, због мог недовољног искуства, када сам још био млад послушник, али тада ми се Господ брзо смиловао. А други пут због гордости и тада сам се много намучио пре но што ме је Господ исцелио по молитвама мог духовника. То се догодило после једног виђења. Четворици духовника сам испричао о томе виђењу и ни један од њих ми није рекао да је оно долазило од ђавола, па ипак сујета ме је победила. Касније сам и сам увидео своју погрешку јер су ђаволи почели поново да ми се јављају и то не само ноћу него и дању. Дух их види, али их се не боји, јер сам осећао са собом и милост Божју. Тако сам ја много година страдао од њих; и да ми Господ није дао да Га познам Духом Светим и да ми није помогла пресвета и блага Владичица, ја бих очајавао за своје спасење; али сада се душа моја чврсто узда у милосрђе Божје, иако сам по својим делима заслужио муку и на земљи и у аду.

Дуго нисам могао да схватим шта се са мном збива. Мислио сам: никога не осуђујем, рђаве мисли не примам, послушање добро вршим, умерен сам у храни, молим се непрестано, зашто су се онда ђаволи окомили на мене? Видео сам да сам у нечем погрешио али нисам знао у чему. Молио сам се и – ђаволи су за неко време одлазили, а затим су поново долазили. И моја је душа дуго била у тој борби. Говорио сам о томе неколицини стараца, али они су на све то одговарали ћутањем. Био сам у великој недоумици.

И једном када сам ноћу седео у својој ћелији ђаволи су наишли и испунили собицу. Молио сам се усрдно: „Господе отерај их!» – али они су наново долазили. Тада сам устао да вршим метаније пред иконом, али ђаволи су стали око мене, а један испред, тако да нисам могао да се клањам икони, већ је изгледало као да се њему клањам. Тада сам поново сео и рекао:

– Господе, видиш да хоћу да Ти се молим чистим умом, али ђаволи ми не дају. Кажи ми шта треба да радим да би они отишли од мене?

И у души се чуо одговор Господњи:

– Горди увек тако страдају од ђавола.

Тада опет рекох:

– Господе, Ти си милостив и Тебе зна душа моја; кажи ми шта треба да радим да бих стекао смирење?

– Држи ум свој у аду и не очајавај, био је одговор.

Човек пада у прелест или из незнања или због гордости. Ако је због неискуства, Господ ће човека брзо исцелити, али ако је због гордости имаће дуго да се мучи док се не научи смирењу и тек тада ће га Господ исцелити.

У прелест падамо када мислимо за себе да смо мудри и искуснији од других, чак и од духовника. Тако сам ја из неопитности помислио и због тога сам се намучио, али сам веома благодаран Богу што ме је тиме смирио и умудрио и није ми одузео Своју милост. Сада знам да се без исповедања своме духовнику не може човек сачувати од прелести, јер је духовницима Господ дао власт да везују и разрешују.

Кад ти се јави светлост, било у теби или споља око тебе, не веруј јој, ако са том светлошћу не осећаш у себи умилење и љубав према ближњима; али не бој се него се понизи и светлост ће ишчезнути.

Ако имаш какво био виђење или сан не веруј му, јер ако је оно од Бога Господ ће ти то и јавити. Душа која није опитом познала Духа Светог не може да разликује одакле долази виђење. Ђаво даје души неку посебну насладу, помешану са славољубљем по чему се прелест и распознаје.

Свети Оци кажу да приликом прелести душа осећа неку пометеност. Међутим, само смирена душа која себе не сматра достојном виђења, осећа при ђаволском дејству пометеност и страх, док сујетан човек не осећа ни страх, чак ни збуњеност, јер он и жели да има виђења и сматра себе достојним тог дара и зато такве ђаво лако вара.

Небесно се познаје Духом Светим, а земаљско – умом; ко хоће да позна Бога умом кроз науку, тај је већ пао у прелест, јер се Бог познаје једино Духом Светим.

Ако духом будеш видео ђаволе, смири себе и покушај да их више не виђаш, али што пре иди духовнику или старцу коме си се предао. Све кажи духовнику и Господ ће ти се смиловати и избећи ћеш прелест. А ако помислиш да имаш више знања у духовном животу од твог духовника и престанеш да му се повераваш, због те гордости сигурно ће Бог допустити да паднеш у прелест не би ли се уразумио.

Против демона се бори смирењем. Када осетиш да се с твојим духом бори неки други дух, смири се и борба ће престати...

Ако паднеш у прелест и зажелиш да се избавиш од ње, немој очајавати, јер Господ воли људе и даће ти да се поправиш и ослободиш од мисли које ти намеће ђаво. Али да би душа нашла мир од демона треба се смирити и говорити: «Гори сам од сваког; гори сам и од зверова», и исповедати се свештенику, и зли дуси ће отићи.

Као што и људи улазе и излазе из куће, тако и зле мисли долазе и одлазе и опет се враћају, само ако их прихватиш.

Ако ти мисао шапће: „укради» или „буди прождрљив», и ти је послушаш, сам си дозволио ђаволу да те победи. И тако, ако тобом завладају страсти, постаћеш боравиште демона. Но, ако се покајеш као што и треба, уплашиће се и биће принуђени да оду.

са руског:

Гордана Жујовић

Монах Горазд

13. октобра 1991. године на 150 телевизијских и 350 радио-станица била је пуштана емисија о фатимском указању; ту емисију је направила немачка добротворна организација «Aid to the Church in Need” («Помоћ Цркви у невољи»). Несумњиво, многи су чули да се тобож Богородица јавила многим лицима римокатоличке вероисповести на разним местима. Али како се према тим збивањима односити – то остаје нејасно, такође, многима.

Неки могу да из свега извуку закључак да, ако се Мајка Божја јавила римокатолицима, њихова црква јесте истинита и благодатна. То уверење појачава се и тврдњом да су се на местима ових указања збивала чуда и излечења. Нарочити интерес међу једноставним људима изазвало је тзв. «фатимско чудо». Шта је оно јавило Русима? Указање је било пророштво о будућој судбини Русије у отворено антикомунистичком смислу, што је замаглило његову неправославну суштину.

Какав мора бити наш однос према сличним појавама и каквим се критеријумима морамо служити да бисмо себи објаснили истинску суштину виђења ван Православне Цркве? Надамо се да ће оно што следи у нашем чланку помоћи у схватању таквих феномена. Свети Оци су, знајући да сатана може узети обличје снага светлости, саветовали да се буде веома опрезан и неповерљив према свим јављањима из оностраног света.

Преподобни Григорије Синаит каже: «Ти, пак, ако ли тихујеш добро, никада не примај, видиш ли, чулно или духовно, унутра или споља, макар то био лик Христов, или Ангела, или некога Светитеља, или ако би ти се привидела светлост, отискујући се у ум. Ум и сам по себи има природну силу уобразиље и може лако да саздава привидне ликове онога што се жели код оних који на ово пажљиво не мотре, и на тај начин сами себе озлеђују. Бог не негодује на онога који пажљиво мотри на себе, ако се он, због избегавања прелести, одлучи да не прими то што је од Њега, без испитивања и дужног истраживања».

Томе можемо додати да ће Господ Бог, ако Му тако буде по вољи, дати потпуно осведочење о датом јављању. Ако је таква обазривост потребна, чак, у оквиру Православне Цркве, како ли смо тек дужни да будемо опрезни кад је реч о „визијама“ ван Православља?

Једини могући критеријум који се да допустити ради оцене и провере истих јесте – како се такве визије и јављања односе према Православљу. Ако у било каквој мери, кад оценимо таква виђења, чистота православног учења није сачувана, та «откривења» морају бити одбачена, макар да су 99% православна, а 1% се удаљавају од учења Цркве. Господ не може порицати Самога Себе или проповедати неистинито учење.

Ради правилног поимања ових догађаја, упознајмо се са случајем из Фатиме, нарочито занимљивим за Руски народ, јер виђење пророкује о Русији и њеној улози у судбини човечанства.

«Пред крај I светског рата, у Португалу, у Фатими, између маја и октобра 1917. године, троје деце-пастирчића, две девојчице и малишан, имали су виђење које су прихватили као указање Мајке Божје... У току шест месеци, кад су се јављања збивала, Луцији је било речено да ова виђења учини познатима пре или касније. Она су се, углавном, тицала неопходности поштовања розарија (римокатоличких бројаница) и непорочнога срца Мадоне, и неопходности да се живот човечанства промени. Ако се промена не деси, стићи ће гнев Божји...» (Studies in Comparative Religion, A Question Concerning the II Vatican Council” by Verak).

У децембру 1940, измоливши за то нарочито разрешење, сестра Луција, редовница-кармелићанка, једина која је остала жива од оно троје деце, писмом се обратила папи: «1917, својим речима, које смо ми назвали «тајном», Пречиста нам је прорекла крај рата који је у то време уцрњивао Европу, предсказала други рат и рекла да поново треба настојати на томе да се Русија посвети њеном пренепорочном срцу... 1929. године у новом јављању она је изразила жељу да се Русија посвети њеном пренепорочном срцу, обећавајући да ће због тога спречити ширење лажних учења по Русији и да ће помоћи обраћењу Русије. Различитим тајним упливима Господ не престаје да настојава на тој жељи, обећавши недавно да ће, ако Ваша Светост саизволи да свет посвети Маријином пренепорочном срцу, са нарочитим поменом Русије, Он скратити дане невоље, за које му је било угодно да њима покара народе због недела њихових» («Повеcт о Фатими – највећем чуду нашега времена», Брисел, 1962. године).

Неопходно је напоменути да под «обраћењем Русије» римокатолици подразумевају обраћење исте у римокатолицизам (подвлачење наше, прим. прев.). Ево шта о томе пише часопис «Fatima Crusader» (Фатимски крижар») бр. 17 за 1985. годину: « Врло је могуће да је обраћење неколико Руса на римокатоличку веру део Божјег плана припреме за обраћење целе Русије, ако се Папа и бискупи повинују молбама Божје Мајке Фатимске да јој се посвети Русија, како је било предсказано Господом”/.../ узрок због кога је Господ то указање дао Папи и бискупима објаснити се може тиме да је Он хтео да сва црква призна посвећење Русије као тријумф пренепорочног срца Девице Марије...»

Сестра Луција пише у писму, датованом 18. маја 1936. године: «Тајно сам разговарала са Господом о том предмету и питала сам Га – зашто Он не обрати Русију без посвећења светога оца папе. Господ ми је одговорио: Зато што хоћу да сва моја црква прими то посвећење као тријумф непорочног срца Девице Марије, и ради тога да би се тај култ, ширећи се, сјединио са поштовањем мога светога срца».

Треба рећи неколико речи објашњења о неправославном виду поштовања светога срца Исусовог и непорочног срца Маријиног о којима је реч у овим визијама. Култ «светога срца» везан је са именом папске калуђерице Марије (Маргарите) Алакок, која је умрла 1690. године. Сматра се да је она имала виђење Исуса Христа који јој је показао своје срце како се топи од љубави, и заповедио јој да шири нарочито поштовање истог. Та «откривења» првобитно су забележена у њеном животопису, који је сачинио бискуп-језуита Ланже. Изазвала су такав скандал да је сав тираж животописа био уништен. Пошто су се «виђења» рашчула, папа Клемент осудио их је 1772. године, и то јавно. Па ипак, култ је под покровительством језуита наставио да постоји, и постепено ушао у римокатолички религијски живот («Пастирско богословље», архимандрит Константин, Џордановил 1961, стр. 16).

«Слике «светога срца” и поштовање истог постали су главни део савремене римокатоличке духовности и папе које су биле покровитељи тог култа у својим енцикликама обећаваху индулгенције за његово држање. Појавиле су се друге групе, које нису желеле да заостану, па су говориле о новим јављањима Маријиним, и истакле идеју поклонења «непорочном срцу Маријином». Срце Мадоне каткада се изображава заједно са срцем Исусовим; касније је изображење тужног срца Маријиног, са пет или седам мачева који га пробадају, постало најпопуларније... Било би немогуће осудити римокатолицизам за то да одбацује Божанску природу Христову, али он, очито, раздељује јединство Његових природа, наглашавајући Његову људску природу као нарочити предмет поштовања, каткад у грубој натуралистичкој форми. То нарушава једно од главних начела Васеленских Сабора који заповедају да се поштовање односи на Личност Христову, а не да се указује поштовање Његовим одвојеним природама, да и не говоримо о појединачним деловима тела. Разделење целосности природа Сина Божијег ствара тенденцију према несторијанству, то јест делови Тела Христовога не смеју бити предмет поштовања, и не смеју се изображавати сами за себе, на пример: срце у огњу, у трновом венцу, итд. Та иста правила морају се држати и кад је у питању поштовање Дјеве Марије» (Comparative Religion, “Roman Catholicism: Some Devotional Practices” by father George Mitchel).

Поменули смо ове форме религиозности код паписта да бисмо указали на понор који постоји између православног и римокатоличког духовног искуства.

Да се још зауставимо на «фатимском чуду» – игрању сунца – које задивљује својом необичношћу. Ево шта о том чуду које се збило у Португалиjи 13. октобра 1917. године (по новом календару) пишу сами римокатолици: «Одједном је киша престала и густи облаци, који су ту били од јутра, наједном су се разишли. Над главама је заблистало сунце, слично сребрном диску, које се могло гледати без бола, не жмирећи. Тај диск је био окружен светлуцавом короном, толико блиставом, да је сам диск изгледао таман (у односу на њу), како се дешава за време помрачења сунца. Одједном је сунце задрхтало, почело да кружи попут огњеног точка, бацајући на све стране снопове јарке светлости, која је повремено мењала боју. Небо, земља, дрвеће, степенице, деца, огромна маса народа – све се то повремено бојило у различите дугине боје, жуту, зелену, црвену, плаву, љубичасту. То је трајало неколико минута. Људи су падали на колена и молили се. Многи су плакали. Неки су се ударали у груди и кајали се, мислећи да је наступио последњи час. Небеско светило се зауставило и после неколико тренутака поново почело своју светлосну игру. Поново се зауставило, и поново је небески ватромет заблистао са незамисливом снагом. Одједном су сви људи који су гледали то небеско знамење јасно, као један човек, видели да се сунце одвојило од небеског свода и крећући се у цик-цак устремило се на њих, испуштајући огромну топлоту. «Чудо! Чудо!», кричали су једни... Међутим, сунце, изненада се зауставивши за време свог вртоглавог падања, цикцаколико се поново подигло на небо и, мало по мало, поново почело да сија својом обичном светлошћу на јасном своду. Маса је клекла на колена, и сви су као један запевали «Сгеdo» (латински «Символ вере»). Све у свему, «играње сунца» је трајало десетак минута» («Повеcт о Фатими», Брисел, 1962. стр. 22–23).

То је било управо оно чудо које је привид обећао да ће учинити, «да би људи у њу поверовали» (речено приликом јављања 13. јула 1917.) Заиста се нешто запрепашћујуће збило тог дана, али како оценити смисао тог чуда? У томе ће нам помоћи Епископ Игнатије (Брјанчанинов): «Фарисеји, незадовољни оним чудим а која је творио Господ, захтевали су од Њега нарочито чудо: знак са неба (Мк.8:12). Жељу знака са неба исказивао је понtкад и народ. Тако су, после чудесног умножавања пет хлебова и насићивања истим многољудног скупа, у коме је било око 5000 мушкараца, осим жена и деце, очевици тог чуда, учесници те трпезе, говорили Господу: »Какав, дакле, Ти знак показујеш, да видимо и да Ти вјерујемо? Очеви наши једоше манну у пустињи, као што је написано: Хљеб са неба даде им да једу« (Ин. 6, 30–31). За њих је било недовољно дивно умножавање хлебова у рукама Спасовим: оно се збило у тишини, са светим смирењем, којим су била прожета сва дејства Богочовекова, а њима је било неопходно да се небо прекрије густим облацима, да загрми гром и засевају муње, да хлеб падне из ваздуха (са неба)...» (Еп. Игнатије, «Сабрана дела», том 4, стр. 296–297).

Захтевање таквог знамења од Богочовека било је тежак грех, јер је исходило из телесног разума, који одбацује било какав духовни циљ ради спољњег ефекта. Господ је, чувши ово дрско и богохулно искање знамења, дубоко уздахнувши, рекао: «Зашто род овај знак иште? Заиста вам кажем: неће се дати знак роду овоме» (Мк. 8, 12, 13). То тражење знамења са неба било је тражење чуда, по характеру чуда сатаниног (подвукао аутор-уредник). Никакву нарочиту веродостојност знамење с неба није могло имати. Зашто је стога само знамење с неба могло да посведочи да је оно од Бога? Из Божанственог Писма се види сасвим обратно... Свето Писмо говори да је, по дејству ђавола, «огањ сишао са неба, и прождро овце и пастире» праведнога Јова (Јов.1:16). (погледај такође «Благовесник» на Мт. 16, 1). Очито је да се тај огањ формирао у ваздуху, тамо где се формирају и муње. Симон маг је чудима задивљавао ослепели народ, који је делатну силу сатане у њему називао «великом силом Божјом» (Еп. Игнатије, том 4, стр. 299–300).

Оно што је Христос одбио да учини – учиниће антихрист: даће знаке са неба, то јест знамења у ваздуху, где по преимућству господари сатана (Види – Преп. Јефрем Сиријски, Беседа 106, део други; Ефес. 2,2; 6, 12). Свети Јован Богослов каже да ће антихрист творити велика знамења, «чинећи да и огањ силази с неба на земљу пред људима». (Откр. 13, 13). На то нам знамење Писмо указује као на највише знамење антихристово, и место тог знамења – ваздух, биће величанствен и страшан призор. Оно ће деловати «највише на чуло вида, опчаравајући га и обмањујући» (Еп. Игнатије, т. 4, стр. 302).

„Људи неће схватити да његова чуда неће имати никакав добар, разуман циљ, никакво одређено значење, да су туђа истини, пуна лажи, да су она – чудовишна, свезлобна, смисла лишена глума, која настоји да задиви, доведе у недоумицу и самозаборав, да превари, привуче, чаролијом раскошног, пустог, глупог ефекта. ... Видевши та чудеса, људи ће, по слепоти својој, због тријумфа свог телесног разума, не часећи, деловања сатане преко истих прогласити највећом пројавом силе Божје» (Еп. Игнатије, т. 4, стр. 300, 302).

Из горепоменутог, православном читаоцу мора бити сасвим јасно да је «плес сунца» у Фатими истине лишено чудо, па је поверење у дотичну халуцинацију нешто што са собом повлачи велику духовну опасност.

У планинском сеоцету Сан Себастиан де Гарабандал у Шпанији је од 1961. до 1965. била друга серија јављања. Сведоци су биле четири девојке. Размотримо сада те појаве.

«Дјевица нам је често напомињала да посећујемо свете тајне (реч је о римокатоличком обреду поклоњења Светим Даровима). За време свог последњег јављања Девица ми је рекла: «Кончита, зашто чешће не посећујеш мог Сина у дарохранилици»? Кад сам видела Девицу, рекла сам јој да су у селу неки шпијуни, некакви протестанти. Одговорила је: «Све су то моја деца». Анђео се јавио и рекао: «Многи кардинали, бискупи и свештеници на путу су ка пропасти, и собом воде много душа. Све мање и мање значаја придају отајству (сакраменту) Еухаристије».

Занимљиво је уочити да су се код Кончите 1967. године јавиле сумње у погледу истинитости виђења: «Да, 1967, неко време после виђења, код мене су се јавиле сумње. Неочекивано се то десило 15. августа. Никад то нећу заборавпти. Око мене је било много људи и обузело ме осећање да сам те људе обмањивала и да се за то морам исповедити. Отишла сам свештенику и рекла му да је то била илузија, маштарија или прелест, да никад нисам видела Мадону, да сам све обмањивала, за све то време... Те сумње, и негирање јављања Дјевице трајаху пет или шест дана. Од тог часа налазим се у душевној пометености и у сумњама» (Miracle de Garabandal, by Conchita Gonzales and Harry Daley, Doubleday and Co., New York 1983).

Тај смо случај поменули ради тога да покажемо да иако сама сведокиња није уверена у своје виђење, ипак постоје људи који у њега несумњиво верују. Њих не узнемирава, чак, ни изјава једне од девојака: «После тога, од како су почела јављања, нисмо пропуштали дана Причести. Кад жупника није било у граду, обично би се јављао анђео да нас причести... Једном, жупник нас је научио да питамо како и на који нас то начин анђели причешћују, кад само свећеник може освећивати дарове. Питали смо, и Госпа је одговорила да анђео узима већ освећене дарове из дарохранилица других храмова».

Можемо да претпоставимо какву би збрку то изазвало у цркви из које би Дарови били узети. Да ли је уопште могуће да анђели узимају Дарове из цркава? У житију православнога Светог Онуфрија, Ангео је доиста доносио Причешће, али му није било неопходно да га узима из неке дарохранилице.

Трећи „чудесни» догађај који желимо да поменемо збио се у јуну 1981. у Југославији, у Међугорју. Тамошње привиђење је тврдило да ће његова откривења бити последња истинита откривења у свету. Новембра 1982. привиђење је тврдило: «Кад буду престала ова откривења, свет ће добити само неколико лажних откривења». То место је почело да привлачи све више и више људи са разних страна света, мада је месни римокатолички бискуп, надлежан за Мостар и околину, Павао Занић, поричући истинитост виђења, у име Југословенске бискупске конференције изјавио да није допуштено правити поклоничка путовања, мотивисана натприродним карактером појава које се збивају, тобож, у Међугорју.

Већ 1981. сведоци јављања су саопштавали: «На брду, где је указање било, ускоро ће бити, и сви ће то видети, стално видиво знамење. Стрпите се и мало причекајте».

И опет: «Знамење ће се јавити на празник Непорочног зачећа 1981, затим на Божић, на Нову годину»... Нема потребе ни казати да се знамење није појавило. За православног читаоца довољно је да чује неке екуменистичке изјаве које прате тобожња јављања Богородице, па да види да уопште није реч о Божјој Матери. Ево неких: «Пред лицем Господњим све су религије једнаке. Господ, као Цар, влада над свим тим религијама» («Conuter-Reformation Catholic, 201 Eng. Ed. Cf. Fr. Blaise, 500 Messages a Vivre, p. 370, Montreal, 1986).

«Код Бога ни поделе, ни религије немају значаја. Ви сте они који су поделе створили. Једини посредник је – Исус Христос. Поделе постоје зато што су се верници одвојили једни од других» (Apparition of the Virgin Mary of Medjugorje, Jan Urban in Czech., The Catholic Counter-Reformation in XX Century, Sept./Oct. 1987, Nov/Dec. 1985).

За неискусне, слична виђења су својеврсна саблазан, јер су веома сродна савременим екуменистичко-унитаристичким погледима на религију. Али, православни знају да је тврдња о тобожњој једнакости свих религија пред Богом исто што и порицање Христа, једине ваплоћене Истине. Зар нису Његове ове речи: «Ја сам Пут, и Истина, и Живот; нико не долази Оцу осим кроз Мене» Ин.14:6).

Не настојећи да дубље анализирамо смисао тих откривења, довољно нам је да себи објаснимо да је свако од тих привиђења које је тврдило да је Мајка Божја – признавало благодат римокатоличких сакрамената. После отпадања Запада од Православне Цркве у XI веку не може бити сумње да благодат из сакрамената римокатолика одсуствује. Свештеномученик Иларион (Тројицки) у свом делу «Нема Хришћанства без Цркве» каже: «Ево чему нас учи И правило Светог Василија Великог. Црква је јединствена и једна и само она има сву пуноту благодатних дарова Светога Духа. Ко год и на какав год начин одступи од Цркве –у јерес, у раскол, у самовољно збориште, он губи причасност благодати Божјој. Нема Хришћанства, нити Христа; нема благодати, нити Истине; нема живота, нема спасења – ничега нема без Цркве, и све то јесте само у једној јединој Цркви».

Чак и чињеница чудесног исцелења нису докази истинитости виђења. Излечење може да буде по вољи Божјој, из природних разлога, или по допуштењу Божјем од ђавола. Созомен је у својој «Свештеној историји» писао (књ. 2., глава 5): «Храм Ескулапа у Егису, храм Венере и Адониса беху потпуно уништени. Д... житељи су ове храмове веома много поштовали... јер су се тамо лечили од многих болести, пошто се демон тамо јављао ноћу и исцељивао их».

У «Vita Patrum» Светог Григорија Турског налази се житије Светога Фријардуса Затворника. Ево шта тамо пише: «У то време, док су они бденисали, јавио се саблазнитељ ђакону Секундулусу у лику Господњем и рекао му: «Ја сам – христос, коме се ви свакодневно молите. Ти си већ светац и твоје је име записано у Књизи живота. Напусти острво и почни да лечиш људе. Прелестивши се, Секунделус напусти острво, и када је полагао руке на болеснике у име Исуса Христа, они оздрављаху».

Наравно, ми не поричемо могућност јављања из другог света не само инославнима, него и незнабошцима. Епископ Игнатије (Брјанчанинов) у трећем тому својих «Аскетских огледа» каже следеће: «Дешавало се да су се по нарочитом промишљању Божјем светитељи јављали људима порочног живота, па чак и идолопоклоницима. Тим људима јављање Ангела није донело никакве користи, а оно и није било ради њих лично, и зато није ни служило као знак њиховог достојанства... Свети Ангели и покојни праведници неретко су варваре и разбојнике спречавали јављајући се истим да би их спречили да насрну на обиталишта угодника Божјих» (види, на пример, Житије Преп. Макарија Желтоводскога, 15. јуна).

Не искључујемо могућност да се чудесно излечење деси и инославцу. На пример, по молитвама Светог Јована Кронштатског лечили су се и они који су били ван окриља Цркве.

Али, када се на основу чудесних појава нуди било какво учење, неопходно је подробно размотрити његову суштину. Зато смо и имали јасан критеријум за оцену јављања из оностраности, а он је: Да ли су та јављања православна у сваком смислу? У три виђења која смо размотрили показали смо да она у себи имају елементе очито неправославне, и зато је јасно да ова виђења (фатимско, сансебастијско и међугорско, нап. прев.) нису од Бога.

Овде је умесно цитирати речи протојереја Бориса Молчахова: «Веома је важно да уочимо тај мало приметни закон у складу с којим свако лажно и лицемерно Хришћанство своје следбенике неизбежно води признању антихриста, или пак оном процесу који припрема појаву истог. У сваком лажном учењу, као и у фарисејском односу према Истини, крије се семе вечне пропасти. Залуду многи не придају довољно значења догматима. Тесну везу догмата вере са етичко-практичком делатношћу и подвигом спасења показали су Епископ Игнатије (Брјанчанинов) и блажењејши митрополит Антоније (Храповицки). По учењу Цркве, у делу спасења нема ничег важнијег од исповедања Богом откривене Истине. Сам Логос Божји сведочи да се Богу мора клањати у духу и истини, и да само такве поклонике Отац тражи за Себе (Ин. 4, 23–24). Истина уопште није таква мало значајна ствар, с којом се можемо понашати како нам се свиди. У истини реално присуствује и Дух Истине, «Који од Оца исходи». А у свакоj лажи реално присуствује и отац лажи – ђаво, и зато човек, који исповеда истину, прима и Духа Истине, а ко исповеда лаж, обавезно усваја и духа лажи, духа одбаченога. Ван једне и једине Православне Цркве нити има, нити ће се наћи, ни средстава за право препознавање антихриста, нити пак благодатних сила за стамено супротстављање њему и свим искушењима».

Не требају нам инославна виђења макар нас позивала на покајање, молитву и пост. Та виђења признају благодат римокатоличких сакрамената, првенство папе, подржавају неправославне форме побожности и лажни екуменизам. У наше тешко време, време суптилних искушења и тананих саблазни, кад расте број лажних чуда, виђења и привиђења, ми, православни Хришћани, морамо са страхом и трепетом ићи путем нашег спасења, крепко чувајући нашу свету православну веру, обраћајући се за савет и помоћ само Светој Православној Цркви.

(«Православна Русија» 23/1991

са руског:

Владимир Димитријевић

Ђакон Андреј Курајев

У религији се мисао оваплоћује у дела, теорија у праксу, а богословље удара снажан печат на антропологију. Човек је склон да се постепено уподобљава ономе у шта искрено верује. Стога религије потпуно свесно развијају одређене начине деловања на своје припаднике да би човек ускладио свој унутрашњи свет са оним нормама које су прихваћене у датој традицији. Дакле, разлика између религија није толико разлика између њихових теорија, тј. правоверја и кривоверја, колико разлика духовне праксе, тј. православља и инославља, ортодоксије и хетеродоксије. Разлика духовних традиција је пре свега разлика њихове молитве која на крају крајева води стварању различитих антрополошких типова вероисповести.

«Као што постоји правилно постављени глас, тако постоји и правилно постављена душа», писао је о. А. Јељчањинов¹. И постављање те душе пожељно је вршити у односу на изабрани камертон. А шта ако је камертон нетачан, ако је оно што се по навици сматра чистим звуком у једној традицији, неиздржљива какофонија с тачке гледишта друге? Истинска јерес, према томе, није толико ино-мишљење, колико ино-славље.

Пошто се човек не учи молитви из уџбеника, већ из искуства заједничког учешћа у молитви већ постојеће молитвене заједнице, сасвим је разумљива канонска забрана заједничке молитве с јеретицима. Она није повезана са бојазни да се пентакосталац, говорећи «Оче наш», обраћа ђаволу, већ са непожељношћу позајмљивања инославног начина богоопштења.

Има истине у речима А. Ф. Лосева: «Молити се са стеаринском свећом у рукама, наливши у кандило петролеј и намирисавши се колоњском водом, може само онај који је одступио од праве вере. То је јерес у истинском смислу, и овакве самовољне људе треба анатемисати»². И доиста то је јерес...

Уколико би се религија сводила на догматику, могла би се принудити скупина стручњака-богослова да направе споразум који помирује интерпретације еванђељских текстова. Али, начини молитве и изглед «унутрашњег човека», не могу се променити прихватањем консензуса стручњака. «Речи се могу супротставити речима, али шта се може оповргнути живот?» – питао се Св. Григорије Палама³.⁴

Толико је животно искуство разних религија различито, да се у њима, на крају крајева, рађају различите «унутрашњи људи». Ова разлика скривених антрополошких реалија (надам се да не треба објашњавати да духовна антропологија нема ничег заједничког са медицинском и расном) пројављује се, чак, и споља.

Облици вероисповести су различити. На позадини данашњих међурелигиозних и међуконфесионалних дискусија чини се да је између богословља Православља и баптизма минимум разлика. Али, погледајмо лица двојице људи од којих се сваки у својој конфесији сматра обрасцем сопственог хришћанског служења. Нека то буду, на пример, Били Грејем и о. Амвросије Оптински. Већ се по њиховим фотографијама примећује да духовно искуство ових људи нема готово ничег заједничког. У једнога од њих очи су упадљиво чисте и просветљене покајањем...

У Православљу правилно постављена душа рађа у себи такав поредак који се назива чудним изразом – радосна туга⁵. Ако постоји само туга, осуђивање и понижење самога себе – то је јерес. За таквог човека његов осећај сопствених немоћи и грехова засенио је Бога и Његову љубав.

Али, ако постоји само радост и нема покајничког уздаха који је саставни део скоро сваког даха – то је такође јерес. То значи да се човек толико занео проучавањем рекламно-евангелистичких летака, да је изгубио способност самоспознања. Некаква, не нарочито дубока, «идеја о Богу» засенила је таквом човеку самога Бога, што значи, зрак Светлости није могао да осветли помрчину његове сопствене душе. «Као што сунчев зрак, продирући кроз пукотину у кућу, осветљава у њој све, тако да се види и најситнија трунчица прашине која трепери у ваздуху, тако и када страх Господњи улази у срце, показује му све грехе» – читамо код Преп. Јована Лсствичника веома предањску православну метафору ⁶. Били Грејем је сам убеђен и убеђује хиљаде других људи да «поверовавши, ми више не грешимо». Доктрина гуши човекову савест, и он губи покајнички дар. Међутим, протестанте, који су проширили догмат о непогрешивости на све своје једноверце, треба подсетити да је први протестант, Мартин Лутер, у «Великом Катехизису» цитирао веома православне речи Бл. Јеронима: «Покајање је даска за коју треба да се ухватимо и на којој пловимо након бродолома према обали, када у Хришћанство долазимо»⁷. Покајање и јесте радосна туга: туга, зато што је оно увиђање својих грехова, а радост, зато што је њихово изношење пред Спаситељево Лице.

Још једна карактеристична православна реч која говори о истој способности да се обједине различити доживљаји душе, доживљаји који као да се узајамно искључују – јесте реч умиљење. С. Аверинцев је ову грчкословенску реч превео на руски језик као «љубав са уплаканим лицем».

Лествичник објашњава узрок радости молитвеника: ако присуство човека кога волимо видљиво све нас мења и чини нас веселим, радосним и безбрижним – тим пре весели присуство Небеског Владике који невидљиво силази у душу. «Тада и из његове спољашњости избија светлост душе» – закључује он ⁸.⁹

Много векова пре њега, Св. Игнатије Богоносац пише Тралијцима: «Образац ваше љубави добио сам и имам га у вашем епископу, чија је сама спољашњост веома поучна (Тралијцима, 3). Разумљиво, овде се не ради о епископовој одежди (тада се свештеничке одежде готово нимало нису разликовале од обичних), нити о дужини његове косе. Нешто унутрашње је светлело споља. Дакле, проповедати се може не само речју и не само са катедре. Монах који ћутке иде градом чини не мање за проповед Еванђеља, него најактивнији члан неке корејске мисије. А ево сведочанства о супротном устројству душе. «Погледајте Ничеа. Довољно је да човек погледа његово лице, па да одлучно каже да овај човек не воли Спаситеља» (свештеник Анатолиј Жураковски) ¹⁰.

Исти такав утисак изазива у Николају Гумиљову Франћабиђова слика:

Његове очи су подземна језера,

Напуштене царске одаје.

Обележен знаком највише срамоте,

Он никада не говори о Богу.¹¹

Наравно, ово је мишљење о очима атеисте. Али, и у хришћанском свету различита мера дубине и истинитости духовног искуства, такође удара сасвим видљив печат на људе. Говорећи о сликама које украшавају западне храмове, Св. Игнатије (Брјанчањинов) је писао: «Види се да су сликари били људи потпуно плотски, који нису имали ни најмање појма о духовном, никакво осећање духовног и зато нису имали никакву могућност да прикажу човека духовним сликарством. Немајући појма о томе какав положај попримају црте лица Светитеља који је задубљен у своју молитву, какав положај попримају његове очи, његова уста, његове руке, све тело његово, они стварају у својој неукој уобразиљи произвољну и неуку машту, у складу са том маштом постављају као модел мушкарца или жену, и вешта кичица приказује на платну савршену бесмислицу, исто онако као што би најкрасноречивији говорник нужно морао да изговори потпуно неразумљиви говор, ако би био приморан да говори о предмету који је њему потпуно непознат... Светитељ се не може приказивати у извештаченој пози, с покретима који приказују узбуђење, с романтичним и сентименталним положајем лица, отворених устију, забачене главе навише или погледа снажно упереног увис. Такође се не могу приказивати свете жене и девојке спуштених очију: девојка почиње тек онда да обара поглед, када се у њој јави греховни осећај; у својој невиности она гледа право»¹².

Разлика између слике и иконе није само разлика између двеју уметничких школа. У њој се одражава суштинско разилажење управо молитвеног искуства. По мишљењу Л. Успен- ског, пред «реалистичко-сентименталним» сликама можемо се молити не захваљујући њима, већ само упркос њима...

Сетимо се како је римокатоличку «спољашњост» доживео човек који је био зачетник руског екуменског покрета – о. Сергеј Булгаков. У доба свог младалачког атеизма доживео је религиозни потрес, посматрајући Сикстинску Мадону. Неколико десетлећа након овог, нашавши се поново крај ње, сада већ као емигрант и више не као млади нихилиста, већ свештеник, доживео је нови потрес: «Овде је лепота, само чудесна људска лепота, с њеном религиозном двосмисленошћу, али и... безблагодатност. Молити се пред овом сликом? – То је богохулно и немогуће! Због нечега су ми нарочито ишли на нерве ти анђелчићи и парфимеријска Варвара у отужној пози са кокетним полуосмехом... Некаква светогрдна фамилијарност: може ли се после виђења Божије мајке узимати такав тон? То није икона. То је слика. Чврстим људским кораком по густим, тешким облацима, као по мокром снегу, иде млада мати са пророчанским дететом. Ту нема Девства, а понајмање Приснодевства, напротив, преовлађује његово одрицање – женственост и жена, пол... Јасно сам схватио да ми је управо она, блистава мудрост православне иконе, огадила Рафаела, она ми је отворила очи да видим вапијући несклад између средстава и задатака... Лепота Ренесансе није светост, већ то двосмислено, демонско начело које прикрива пустош, и његов осмех игра на уснама Леонардових јунака...». Затим се Булгаков сећа како се још оштрије изразио о тој слици Лав Толстој: «Па шта онда – девојчура родила дете, и то је све – ничег посебног у томе нема». Тада је ово Толстојево мишљење запањило Булгакова, али – «сада сам схватио и осетио нецеломудреност Рафаелове слике, сладострашће његове кичице и његову богохулну нескромност»¹³.

Разлика између православља и римокатолицизма јесте различите повлачење границе између душевног и духовног: код нас се она пружа у различитим сферама. Оно што је у Православљу само природно стање, у римокатоличкој мистици се доживљава као већ благодатно. Западна слика и неточна икона видљиво показују ту разлику. Лосев испољавање тих унутрашњих разлика види у томе колико се «разликује ганутљиво виђење иконичког лика од непристојног пипања и чулног посматрања статуе»¹⁴.

И у богословљу, и у мистици, и у музици, много од онога што Запад приказује као «духовно-благодатно», Исток суздржано оцењује као «душевно», као нешто рукотворено-људско. Али то и јесте стање «уображења», прелести. Не осећа само строги аскета Св. Игнатије Брјанчанинов укус прелести у највишим пројавама западне мистике. И поменути Лосев пише о «очигледној и принципијелној прелешћености овог (римокатоличког) искуства тварју» ¹⁵.

Уџбеници богословља и теолошке студије обично врше поређење религизионих путева према њиховим периферијама – кроз упоређивање догматичких формулација. Узима се један катихизис и пореди се са другим. Скоро уопште нема поређења духовног искуства, искуства молитве.¹⁶

По мом мишљењу, најважнија разлика између Православља и латинства не налази се у хоризонту спорова о Filioque, или папском примату, већ у пракси молитве. Духовни ауторитети Запада упорно препоручују онај пут духовног делања који категорички забрањују духовни учитељи Истока (и то још у време црквеног јединства).¹⁷

Ради се о томе како треба да се влада човек за време молитве. Како човек да се заштити од тога да не почне неприметно да се моли... самоме себи. Још много пре Фојербаха и Фројда хришћанска мисао је знала да је човек у стању да ствара објекте свог религиозног поклоњења. Човек је у стању да пројектује своје страхове и наде «према споља», да их учини отуђеним од самог себе, сублимира и узнесе на «небеса». Човек може сам да испровоцира у себи таква психичка стања која ће бити склон да посматра као да су му дошла извана, као откривење и као благодатно похођење. Човек иступа као творац свог религиозног искуства.

У признању ове чињенице нема ничег чудног за религију. Наравно, религијска делатност је делатност човека и, према томе, као и свака делатност, она је потчињена законима човекове психе (рачунајући ту и законе несвесног, и законе социјалне психологије). Проблем је у другом – може ли се до краја објаснити сва сфера човековог религиозног живота искључиво човековим психизмом? Људска свест ствара своје слике о другом, те слике су људске. Али, значи ли то да друго у њима нипошто не присуствује, да све те људске представе не изводе човека ван оквира субјективности? Човек о свему говори људским језиком – али значи ли то да у бићу нема ничег осим људских речи?

Као и наука и као скоро свака философија, и богословље сматра да у људском искуству ипак постоји нешто што не ствара сам човек, нешто што је спољашње у односу на њега и што представља самобитну реалност. Поставља се питање: како уочити присуство не-људског у људcком искуству? Где је критеријум «објективности»?

Да би одговорила на ово питање философија је створила специјалну дисциплину – гносеологију (теорију сазнања). У православном богословљу овакве методолошке дисциплине нема (можда је за сада још нема). Оци свакако нису личили на Канта и нису писали «Критику чистог ума». Али, с друге стране, за њих питање грешке уопште није било теоријско питање. Требало је распознати обману и чувати се грешке не ради добијања докторске титуле, већ ради живота и спасења душе.

И зато су искуственим путем Оци дошли до неких конкретних савета који помажу да се разликује чисто људско искуство од оног искуства у којем се људско приказује као прожето божанским. Један од тих савета је не бавити се самоузбуђивањем. Не провоцирати у себи никакве снажне «религијски» доживљаје. Не тражити виђења и чудеса.¹⁸ Обуздавати уобразиљу. И зато се за време молитве треба строго уздржавати од било каквог замишљања било каквих видљивих слика.

Неточно Предање дозвољава, премда крајње опрезно, стварање слике у свом уму – али нипошто за време молитве. «Како замишљати Господа? Како седи на престолу или распетога? – одговара на питање Св. Теофан Затворник – Када размишљате о божанском, тада можете замислити Господа онако како треба. Али за време молитве никакве слике се не смеју имати»¹⁹. «Ако дозволите стварање слика, постоји опасност да почнете да се молите маштањима»²⁰.

У православној молитви не ликови, не слике, већ смислови које поима ум и које доживљава срце, постају предмет посматрања. «Замисли истину и моли се за њу, или је за време молитве држи у уму, и молитве састављај из ње. Доћи ће тренутак када ће ова истина ући у срце, и обузеће све биће душе, хранећи је и веселећи»²¹.

Насупрот овоме римокатоличка медитација претпоставља изазивање у уму и држање у сећању некакве видљиве слике. Игнације Лојола, оснивач језуитског реда и римокатолички светац²², предлаже, на пример, следећу медитацију: «Замислити огромне пламене језике и душе које као да су затворене у ужарена тела. Чути прекоре, плач и вапаје, проклињање Исуса Христа и Његових Светих. Осетити задах дима, сумпора, распадања и трулежи. Замислити да сами додирујемо тај огањ. Сетити се душа које пребивају у паклу, захваљивати Господу за то што ми није дозволио да завршим живот овде»²³...²⁴ Ова вежба се препоручује да се изводи један час пре вечере. Постоје свакако и други предмети медитације. Можемо замислити себе како осећамо миомирис Дјеве Марије у рају. Можемо себе замислити како стојимо поред Апостола на гори Преображења. Можемо себе замислити како идемо Via Dolorosa за Христом.

Интелектуална медитација Православља је ближа јеврејским изворима Хришћанства (у Библији је важнија реч, а не видљиви лик; у њој се сазрцавају заповест и смисао, а не лик Заповедника; у њој је разумевање, а не естетско виђење). Римокатоличка медитација са видљивом сликом ближа је не толико библијском наслеђу, колико скулптуралности грчке естетике. Али, ствар није у блискости овим или оним културним обрасцима. Ствар је у томе какви се плодови добијају. Сувише емотивна римокатоличка медитација доводи до тога да се у религијску облаcт, у правом смислу религијску, убацују људске емоције које је та медитација пробудила и којима уопште није место у религији (барем не у непреображеном облику). Резултат постаје с тачке гледишта православног светоотачког искуства просто застрашујући. А са тачке гледишта световне психологије – напротив, веома разумљив и познат, сасвим немистичан, па чак и веома светован... Погледајмо следећи пример:

Анђела (умрла 1309. године) у римокатолицизму названа блаженом, нарочито снажно замишља Христова страдања. «Једном сам стајала на молитви, и Христос ми је показао Себе јасније. И тада ме је позвао и рекао ми да целивам рану на Његовом боку. Чинило ми се да сам ставила своја уста и пила Његову крв која истиче из Његовог бока, те сам тако схватила да тиме Он мене очишћује. И од тада сам почела да доживљавам велику радост, иако сам од посматрања Његових мука доживљавала тугу»²⁵. «И крв Његова учинила ми се тако црвеном када тече из рана, као да је тек сада почела да се излива из отворених рана. Видела се тада на жилама благословеног тела таква разједињеност и растрзаност свих удова тела које су проистекле из свирепог и суровог иcтезања на дрвету крста девствених удова, да су се жиле и тетиве међу костима, чинило се, сасвим растегле и одступиле од одговарајуће хармоније читавог тела. Међутим, на кожи се није примећивало нарушавање јединства тела. Посматрајући сурово растрзање тетива тела и растезање удова, због чега су се све жиле чиниле растегнутим и разједињеним, а кости су могле да се преброје, бол је још јаче почео да ме пробада, него посматрање отворених рана.

И призор тако распетог тела благог и љубљеног Исуса, заиста је изазивао такво сажаљење, да су не само моја утроба, него и све моје кости и тетиве, како ми се чинило, осећале нови бол и изазивале нове јецаје и ужасан осећај патње у измученом духу и телу»²⁶. «Једном сам посматрала крст са Распетим на њему, и док сам посматрала Распетога телесним очима, наједном се моја душа распалила таквим пламеном љубави, да су је чак и удови мог тела осећали с великом радошћу и насладом. Видела сам и осећала да Христос грли моју душу руком која је била прибијена на крст, и радовала сам се највећом радошћу... Понекад се од тог чврстог загрљаја души чини да улази у бок Христов» ²⁷.

Интензитет овакве врсте сазрцања је такав, да на пример, мистични Анђелин сабеседник каже овој: «Био сам са Апостолима и они су Ме видели телесним очима, али Ме нису осећали онако као што ме ти осећаш»²⁸. Сама, пак, Анђела тако упечатљиво доживљава слике мука које се одвијају пред њеним очима, да је убеђена да, чак, ни Дјева Марија која је стајала крај Крста Свога Сина, не би могла да исприча о њима подробније од Анђеле²⁹.

Пут овакве врсте медитације и њихов резултат православyи мистик Преп. Симеон Нови Богослов описује овако: «Он узводи небу руке, очи и ум, замишља у свом уму божанске речи, небеска блага, чинове светих Анђела, насеобине Светих, укратко, сабира у својој уобразиљи све што је чуо у Божанском Писму, разматра то за време молитве и свим тиме узбуђује своју душу за божанску жељу и љубав, понекад пролива сузе и плаче. Тако се мало по мало његово срце горди, и он умишља да је све што му се догађа дело божанске благодати и на његову радост, и моли Бога да га увек удостоји да пребива у таквом делању. То је знак прелести» ³⁰.

Ово место свакако није једино. Св. Игнатије Брјанчањинов тумачи га потпуно праволинијски: сам начин такве молитве је «прелест». Али, Св. Теофан Затворник неретко је сматрао неопходним да улази у полемику са Св. Игнатијем. И у овом случају, стављајући превод (као и увек код Теофана је то пре препричавање) поуке Преп. Симеона у пети том свог «Добротољубља», вишенски Затворник даје блажу коначну оцену. У заградама он тврди: «То је (тј. тако неки мисле о овој врсти молитве) знак прелести».

У овом случају се испоставља да Преп. Симеон не види зло као такво у оваквом духовном подвигу. Он само назива прелешћу прихватање таквог стања као благодатног. То није демонско виђење, то је плод природне људске психологије – али управо као такав плод то стање мора бити схваћено и не сме му се приписивати ништа више. Прелест управо и јесте «умишљање»: човек, својом усрдношћу изазвавши себи неке сасвим психичке доживљаје, даје овима благодатно-узвишено порекло и сматра себе Боговидцем.

О вештачком пореклу плодова Лојолиних медитација налазимо сведочанство у прилично неочекиваном извору. Нико други до В. С. Печерин, један од најпознатијих руских римокатоличких мислилаца (који је прошао пут од професора Московског царског универзитета до свештеника-монаха реда редемпциониста), каже: «У духовним вежбама Игнација (Лојоле) људски ум личи на вола или бика који иде у круг и тако покреће воденицу. Вечно се у истом кругу врти, не помера се напред, нема ничег новог, нема прогреса. Те вежбе су најбоље средство за спутавање људског ума»³¹.

Постоје ли лажни духовни доживљаји и откривења? Очигледно, да – сетимо се барем откривења «Белог братства». Могу ли они бити изражени за Хришћанина уобичајеним осећањима, речима и мислима? Да, довољно је сетити се «Богородичиног центра». Али, онда ону снажну одбојност православних људи према неким пројавама инославне мистике не треба сматрати као нешто «неуко». Може се расправљати о мотивима те одбојности, али не може се не узимати у обзир сама чињеница те одбојности.

Характеристично је при томе да се у доживљају римокатоличке мистике од стране људи православног васпитања већ формирала потпуно одређена константа. Видљива и емотивно обојена представа предмета религиозног искуства доводи неке западне подвижнике у таква стања која изазивају сумњу у целомудрену чистоту њихових доживљаја.

Да бих поткрепио ово мишљење, навешћу неколико текстова који представљају како саме те за православно схватање саблажњиве моменте западног мистичног искуства, тако и реакцију православних на њих.

Ево карактеристичног примера Терезе Авилске: «Често ми Христос каже: Од сада сам Ја твој и ти си Моја. Ове нежности Бога мог бацају ме у неизрециву пометеност. У њима је истовремено и бол и наслада. То је најслађа рана... Угледала сам малог анђела. Дугачко златно копље са гвозденим врхом и малим пламеном на њему било је у његовој руци, и он га је заривао понекад у моје срце и утробу, а када га је вадио из њих, чинило ми се да с копљем вади и моју утробу. Бол од ове ране био је тако јак, да сам јецала, али и наслада је била тако јака, да сам желела да тај бол не престане. Што је дубље улазило копље у моју утробу, тим више је расла моја мука, и тим више је она била слађа» ³².

Наводећи ова Терезина откривења³³, Дмитриј Мерешковски коментарише: «Када би безбожна, али у полној љубави искусна жена угледала Терезу у том тренутку, схватила би, или би јој се чинило да схвата, шта све то значи, само би се питала где је Терези ту мушкарац». Ако се Терезин доживљај схвата као религиозан – онда му се мора приписати оно православној мистици познато стање «блудне прелести». То је оштра реч. Али, још је Алексеј Хомјаков морао да каже: «Нека се наша западна браћа не вређају због суровости мојих израза. Ја нисам у стању да се другачије изразим» ³⁴.

Ако се, пак, Терезино сведочанство посматра просто као психички документ – онда ће оно бити веродостојно и истинито, као што је веродостојно и немистично признање Цветајеве која открива «тајну жене»:

Тајну Еве од дрвета – ево:

Ја нисам ништа више до животиња,

Коју је неко ранио у стомак.

Уосталом, Тереза је цео свој живот имала непрестане проблеме са својим духовницима – њено искуство их је збуњивало³⁵. Сенке сумње имала је и сама Тереза, али их је врло вешто одбацивала: «Само се не збуњујте и не бојте – саветује она сестре – ако виђења и нису од Бога, у смирењу и доброј савести она вам неће нашкодити. Господ уме да извуче добро из зла, и на путу којим је ђаво хтео да вас погуби, ви ћете само добити. Мислећи да вас је Бог тако обдарио, постараћете се да Му угодите и непрестано Га се сећате. Један учен човек је говорио да је ђаво вешт уметник, и ако би му овај показао на јави лик Господа, он се не би ожалостио, јер би то изазвало у њему страхопоштовање и ђаво би био побеђен својим оружјем. Јер, колико год уметник био зао, ми ипак тај лик поштујемо» ³⁶.

Чак и данас је римокатолички богослов који безусловно брани истинитост Терезиног мистичног пута принуђен да призна да није баш тако тешко интерпретирати барем неке тренутке Терезиног душевног живота терминима другог, небогословског језика. «Екстатички доживљаји су понекад праћени појавама левитације, каталепсије, неосетљивости, који на телу стварају одразе богатства божанских дарова, датих души. Ови необични феномени могу довести у опасност живот, обично они погоршавају здравље, али понекад га, напротив, враћају. Овоме се могу додати патолошке појаве. Тереза говори о зујању у ушима. Јасно је да се мистик не постаје услед неуропатије, већ истински мистични живот може бити спојен са неуропатским стањем»³⁷.

Дакле, коментар Мерешковског није случајан. Тако се уопште на Истоку доживљава западни мистични сентиментализам:

«Али, најупадљивија и најсаблажњивија је молитвена пракса римокатолицизма... – каже А. Ф. Лосев – блажена Анђела се налази у слаткој љубавној чежњи, не може да се скраси од љубавних мука, крст при том она замишља као брачну постељу...

Шта може бити супротније византијско-московском строгом и целомудреном подвижништву од ових страсних посматрања Крста Христовог, Рана Христових и појединих удова Његовог Тела, то насилно изазивање крвавих белега на сопственом телу итд, итд... То свакако није молитва и није општење с Богом. То су веома снажне халуцинације на тлу хистерије, тј. прелест. И сви ти хистерични мушкарци којима се јавља

Богородица и храни их својим дојкама³⁸, све те хистеричне жене којима приликом јављања Христа радосна језа пролази по целом телу и, између осталог, грчи се матерична мускулатура, сав тај хаос еротоманије, демонске гордости и сатанизма – може се, наравно, само анатемисати. (Подвлачим да нисам навео оно најизразитије. Наводити најизразитије примере је и богохулно и одвратно). У молитви се искуствено доживљава сва неистина римокатолицизма... Православна молитва пребива у горњем делу срца, а не у доњем... Молитвеним и аскетским искуством Исток је познао да је увођење молитве у неки други део организма увек резултат прелешћености. Римокатоличка еротоманија је очигледно повезана с насилним дражењем и распаљивањем доњег дела срца. «Онај ко се труди да стави у покрет и распали доњи део срца, ставља у покрет снагу пожуде која, будући да су јој полни органи блиски, покреће те делове тела. Каква чудна појава! Споља изгледа да се подвижник бави молитвом, а бављење молитвом ствара похоту која би морала бити умртвљена молитвом» – наводи Лосев у закључку речи Св. Игнатија Брјанчањинова³⁹.

Да би овако оштра Лосевљева реакција била разумљивија, навешћу неколико места из Анђелиних откривења. Епитет «хистеруше» (а Св. Игнатије Брјанчањинов је неке западне мистике овог правца називао једноставно «западним лудацима») Анђела је стекла, очигледно, због описа својих стања попут следећих: «Када, пак, она сиђе (хостија причешћа), даје ми веома радостан осећај. Она је споља, на телу, приметна зато што ме приморава да снажно дрхтим, тако да само с великим напором могу да узмем чашу» ⁴⁰. «И викала сам без икаквог стида: “Љубави моја, још Те нисам познала! Зашто ме тако остављаш? “ Али више од тога нисам могла да кажем, већ сам само, вичући то, хтела да изговорим речи, али нисам могла: тако су ми глас и крик гушили реч. Овај вапај и крик се догодио приликом уласка у припрату цркве Франциска Асишког, где сам након одласка Божијег седела, мучећи се и вичући пред целим народом, тако да су они који су дошли са мном и моји познаници стајали подаље, црвенећи и мислећи да је томе други узрок. А ја сам од сладости Његове и од туге због Његовог одласка викала и хтела да умрем. И све жиле мог тела су се тада разјединиле» ⁴¹.

У Анђелиним виђењима је значајан и еротски призвук који заиста, с тачке гледишта источно-хришћанског искуства производи утисак нецеломудрености. У Крсту је видела брачну постељу⁴². Пожелела је да види Христа телесно, и «угледала Христа који спушта главу на моје руке. И тада ми он показа Свој врат и руке. Лепота Његовог врата је била толика да је то неизрециво. Он ми није показивао ништа осим тог врата најлепшег и најслађег» ⁴³. И поново, сада већ у цркви: «Видела сам и тело Христово често у различитим ликовима. Видела сам понекад Христов врат, који је тако сјајан и прекрасан да је сјај који излази из њега био већи од сјаја сунца. Оваква лепота ми несумњиво указује да је тамо Бог; премда сам код куће на том грлу или врату видела још већу лепоту, такву да нећу изгубити, како верујем, радост тог виђења врата или грла заувек»⁴⁴. Сам Христос даје Анђели љубавну изјаву: «Заиста сам се заљубио у тебе»⁴⁵.

Слично Лосеву, овакве утиске о мистичном анатомизму има и Б. В. Вишеславцев који је у целини далеко благонаклонији од Лосева према римокатолицизму: «У овим сладуњавим сликама прободеног срца има неког религиозног барока, некакве сентименталне позе, неприхватљиве народима са другачијим религиозним и естетским васпитањем. Неприхватљива је такође та мистика мучења (не трагизма!), мистика која се претвара у самомучење, толико карактеристично за римокатолицизам и која је упадљиво изражена у литургијским обрасцима култа Sacre Coeur; али свакако су најнеприхватљивији ти штедри опроштаји грехова за извесни број молитава, изговорених пред сликом Sacre Coeur...

Код Маргарите-Марије Алакок (чија су виђења и постала темељ поштовања Sacre Coeur) мистика срца је веома примитивна: то је љубавна патња заједно са Божанским Жеником, еротско самомучење. Нарочито су карактеристичне њене песме које представљају праве љубавне сонете и пружају класични материјал за психоанализу. Сублимација је овде неуспешна»⁴⁶. «Прелест је неуспех у сублимацији, увођење таквих слика које не сублимирају, већ 'профанишу́. И заиста, може се наћи мноштво таквих неуспеха у римокатоличкој аскетици и мистици. Schjelderup наводи безбројне примере у својој књизи „Аскетизам» ⁴⁷ – додаје философ у свом другом раду.

И Лав Карсавин који је сав свој живот посветио проучавању западне средњевековне религиозности, не може да прећути «ексцесе сексуалног карактера» који се догађају оној «мистичној љубави према Богу која је често праћена сексуалним афектнма»⁴⁸. Како он закључује, «римокатолицизам је религија људска, сувише људска, а мистика римокатолицизма уноси у односе према божанству људску прелест, земаљску еротику»⁴⁹. Он скреће пажњу и на околност да су након својих виђења Метхилда, Гертруда и Анђела толико убеђене у своје спасење, да сматрају да им, чак, ни предсмртна исповест више није потребна. Штавише, човек који је тако присно сједињен с Богом постаје – у свом сопственом доживљају – неспособан за било какав грех: «Бог-човек не може грешити. Човек не греши не зато што чини само добро, већ зато што греха нема. Све што он чини можда је, с људске тачке гледишта, и грешно, али је заправо, као чин Бога, божанско и свето»⁵⁰.

Римокатолички монах Печерин који је васпитан на Јовану Златоусту, током 25 година проведених у римокатоличким манастирима, никако није могао да постане истински једноверац Терезе Авилске. «Римокатоличка побожност је често захваћена необузданим пламеном земаљске страсти. Млада девојка обамире пред сликом пламтећег, трњем обавијеног, копљем прободеног срца Исусовог. Света Тереза у светлом виђењу види прекрасног дечака с крилима: он златном стрелом потпуно пробада њено срце... Ето, то је жена у правом смислу речи! Према томе, столећа су прошла узалуд: срце људско се није променило, оно је узнемиравано истим страстима и исте богове зове себи у помоћ, и древни пагански купидон у истом костиму и са истим стрелама јавља се у келији кармелитске монахиње 16. века» ⁵¹.

Да, наравно, свако сам себе куша, и спољашња слика само доприноси да на светло дана избије сопствена неиживљена нечистота. Али, зар се смисао сакралне уметности не састоји у томе да се не провоцира, већ напротив, да се сведочи о свету који је већ преболео похоту?

Искушења и падова има свугде – и на Истоку и на Западу. Проблем је у другом – где се пад болно признаје као пад, а где се он канонизује?

Подвижник доживљава и сам даје првобитну рефлексију свог искуства. Коначна рецепција његовог искуства од стране Цркве врши се по благослову јерарха. Али, између доживљаја мистика и канонског мишљења јерарха неизбежно стоји интерпретирајући и усклађујући напор богослова. Ту је максимум одговорности богослова. И зато Хришћанин не може никако да заобиђе нимало слатке речи Габријела Марсела: «Ми више не можемо себи да дозволимо данас сократовско трагање за истином, слободно и необавезно тумарање метафизичким просторима. У религиозном систему тзв. слобода мишљења не може се трпети: ту се решавају сувише важна питања. Теологова грешка може погубити душе хиљада људи. Хришћански позив на благодат неспојив је са сократовским стилом мишљења».

Разилажење традиција почиње управо на том месту: неко духовно искуство једног подвижника прихватају његови ученици, а одбацује остала заједница. Ако се благосиља искуство таквог једног духовног руководитеља, дакле, одобрава се и пут његове молитве којим је он дошао до својих стања. А ако је тај подвижник био у прелести, и његови ученици се у том случају, уколико се озбиљно позабаве истом молитвом, излажу опасности да се пре или касније, подигавши се на исту висину, сурвају у исту провалију.

Будући да сам приликом писања ове књиге навикао да се позивам на В. Розанова (шта да се ради, када се, упркос безброjним својим антицрквеним провокацијама, он, ипак, у Православље разумевао много боље од митроносних академика), навешћу његово запажање и сада: «Руску Цркву погађају многе слабости и немоћи; али она мање заслужује прекора на својим висинама, на узлетима. Њено страдање су њене јаме и јаруге, док су, на пример, у римокатолицизму патолошка управо брда»⁵². Цитиравши римокатолички текст у којем се еротска терминологија користи за описивање духовних доживљаја, Розанов пише:

«Ништа слично не познајемо у Православној Цркви; и ништа слично она не би дозволила. Ту се више не ради о ‘filioque’, ту је нешто што ’доиста́ поставља провалију између Православља и римокатолицизма. Управо такве каменчиће треба извадити са дна римокатоличког океана да би се он донекле схватио. А све то ' filioque’ и 'како пећи просфоре́ много је мање важно»⁵³.

Православyи често говоре о духу гордости која се одразила у проглашењу папске непогрешивости. Али, да ли је то једини случај продора гордељивог осећања у свет римокатоличке догматике и мистике? Нипошто не само политичари и господари западне цркве, већ управо подвижници и молитвеници такође почињу да се осећају као богољуди.

Сетимо се Франциска (Фрање) Асишког, омиљеног свеца руске (прозападне) интелигенције. Према тачном запажању М. Н. Лодиженског⁵⁴, на Франциска смирење наилази као у неким изненадним налетима усхићења. Други пут, он спокојно може да себе доживљава како страда заједно са Исусом за туђе грехе, да спокојно говори – «не знам никакав свој грех који не бих искупио исповешћу и покајањем», и чак може у виђењу да себе замишља заједно са Христом у виду двају стубова светлости. Управо је учење о заслугама онемогућило у њему разрастање свецелог смирења. На самртној постељи он не каже, попут отаца из Патерика – «нисам ни почео да се кајем», не моли за опроштај, већ каже – «опраштам свој својој браћи».

Његово светлосно виђење је заиста чудно: «За време моје молитве преда мном су се појавиле две велике светлости – једна у којој сам препознао Створитеља, а друга у којој сам препознао самога себе». Православyи богослов архиепископ Јован (Шаховској) примећује да у светом човеку мора бити исто толико светости, колико и несхватања своје светости⁵⁵. И сасвим је тачно запажање Лава Толстоја о духовној еволуцији «оца Сергија». Отац Сергије је мислио да је био светионик који гори, и што више је то осећао, тим више је осећао слабљење, гашење божанске светлости истине која гори у њему».

Црквени живот је деловит. Шта је израсло из чега – да ли је учење о «надмоћним заслугама светих» (и с њим повезане индулгенције) потекло од Францисковог осећања сопствене праведности? Или Франциско гаји ово за Хришћанина прилично необично осећање зато што је од детињства усвојио одговарајућу богословску теорију? У сваком случају, несумњиво је да у оваквом Францисковом расположењу срећемо нешто што је чудно за православну духовност, али зато прихватљиво за римокатоличку духовност. На пример, Метхилда је веровала да јој «није било потребно да се моли за опроштај својих грехова, као ни да чини добра дела. Огањ мистичне екстазе ју је обухватио. Пепео је спао, и она је стала пред Жеником, чиста и сјајна као злато које излази из огња. Сам Христос је уместо ње чинио добра дела. Зато је Метхилда била спремна да умре и без исповести: да ли светица треба да се каје, да ли треба чистити блиставо злато?» ⁵⁶.

Руски емигрант који је уочи рата примио римокатоличко свештенство, о. Всеволод Рошко једном је приметно да «чисто римокатоличко душекорисно штиво за нас није поучно, већ је пре одвратно, па је зато и саблажњиво. У Цветићима Франциска Асишког, који су нама уопште тако драги, чита се у глави 44. да је степен духовног савршенства у зависности од степена страдања које праведник доживљава размишљајући о распећу. Управо тада човек схвата да је пут Франциска за нас затворен. Ту постоји велика опасност за Руса који се налази међу римокатолицима: они обреди, оне мисли којима се хране римокатолици, сами по себи нису лоши, али нама су туђи. Неприпремљена душа упада у униније, у сету, а затим у равнодушност. Од рођених Руса, осим петорице-шесторице међу нашим римокатоличким свештенством, друге је боље и не помињати: у најбољем случају постали су неуростеници. То је масовна чињеница с којом се човек мора суочити... После 40 година мог општења са латинским подвижницима њихов молитвени пут ми је остао туђ» ⁵⁷.

Ова писма о. Всеволод је писао о. Александру Мењу. Али, о. Александар је ту видео само разлику националних темперамената. У сваком случају, у књижици «Практично руководство за молитву” о. Александар Мењ сматра да су западним и северним подвижницима били потребни медитација и напор уобразиље приликом молитве, зато што је њихов темперамент био сувише хладан, док су на Истоку медитације биле избачене из употребе, зато што је ватреној источној уобразиљи, напротив, требало ставити узде... Али, духовне поуке Египћана и Сиријаца касније су потврдили и руски православни подвижници. Да ли се соловецки или тројицки монаси могу сматрати људима темпераментнијим од шпанске Терезе? А они су такође упозоравали на опасности медитативног молитвеног пута. «Северњаци» се одавно чине «источњацима» сувише «ватренима»...

Било би сувише упрошћено објашњавати разлику у начину молитвености културним условима, особинама личног или националног темперамента. Данас се више не можемо скривати иза уљуљкујуће-екуменистичког русоизма. Не можемо се прикривати «теоријом друштвеног уговора» и говорити да се ти људи моле тако, зато што је «код њих тако уобичајено», а ови управо овако зато што је «код њих такав обичај». У Хришћанству више није остало «националних конфесија». Постоје Руси римокатолици и Французи православни. И независно од националних темперамената они прихватају оне начине молитвеног рада које им препоручују њихове наднационалне, конфесионалне традиције.

Уосталом, људи који су склони да не примећују разлику између Терезиног и Анђелиног молитвеног искуства, са једне, и Православља, са друге стране, радо се позивају на Преп. Симеона Новог Богослова. Он, кажу, такође користи еротску терминологију приликом описа духовног искуства, те зато, опис сједињења човека с Богом веома природно преузима слике брачне љубави. «И доиста се збива брак, неизрецив и божански. Он се склапа са сваким појединачно, и сваки се услед задовољства сједињује са Владиком» – пише Преп. Симеон Нови Богослов ⁵⁸. Али код Терезе само по себи није чудно коришћење брачне симболике – традицију «мистичног брака» посвећује и Библија, постоји она и у православној мистици. Па ипак, неке упадљиве, премда и тешко изразиве црте не дозвољавају нам да кажемо да је она еротика која прожима мистику римокатоличких подвижника, потпуно и свецело преображена. «Љубав ми се причињава као свесно одапета стрела. Ако стрела излеће свом снагом, тражећи самог Бога, она без икакве сумње наноси рану у груди самом Његовом Божанском Величанству. Забовши се тако у Бога, који је Љубав, она се од њега враћа са огромном коришћу» ⁵⁹. Овакви се текстови код Преп. Симеона ипак не могу наћи, узгред, и чистота богоопштења за њега није повезана са сладострасном муком. «Треба истаћи – пише најдубљи истраживач наслеђа овог црквеног оца – да се у виђењима Преп. Симеона, упркос свом његовом личном карактеру, Христос никада не јавља са видљивим људским цртама, већ као светлост или огањ у срцу, или, највише, као лик без лика или као безвидно виђење»⁶⁰. Због тога се и не може зближавати искуство Преп. Симеона са мистиком западних визионара.

Она «византијско-московска целомудреност» о којој говори Лосев, најбоље се може видети у разговору Преп. Серафима Саровског са Мотовиловом.

Колико има мудрости, живог искуства и трезвености у речима Преп. Серафима: «Ми се молитвом удостојавамо да разговарамо са Њим Самим, Богом и спасом нашим. Али и ту се треба молити само дотле, док Бог Дух Свети не сиђе на нас у Њему познатој мери Своје благодати. И када благоизволи да нас посети, тада се треба престати молити. Зашто да Му се тада молимо: 'Дођи и усели се у нас', када је Он већ дошао к нама. Објаснићу вам то на примеру: ето, када бисте ме ви позвали у госте, ја бих на ваш позив дошао код вас и хтео бих да поразговарам с вама. А ви бисте опет почели да ме позивате: молим вас, изволите, кажете ви, да дођете код мене. Тада бих ја и нехотице морао да се упитам: шта је то? Да није померио памећу? Ја дошао код њега, а он ме стално позива. Приликом силаска Духа душа треба да буде у потпуном безмолију, да слуша јасно и разговетно све речи вечног живота које Он тада благоизволи да јој саопшти. Треба бити при томе у потпуној трезвености и душе и тела и у целомудреној чистоти плоти» ⁶¹.

Што се тиче Преп. Симеона, код њега заиста постоји химна, где он отворено говори о присуству пола у богоопштењу. Наведимо «најсмелија» места из њега да бисмо осетили разлику. «Ми постајемо удови Христови, а Христос нашим удовима. И рука у мене несрећника и нога моја је Христос. Ја бедник јесам и рука и нога Христова. И на тај начин сви удови сваког од нас понаособ постају удови Христови, и све неблагообразне удове Он ће учинити благообразнима, украшавајући их лепотом и славом Свог Божанства. Сазнавши, дакле, да смо такви сви, зар си се уплашио или се постидео да признаш да је и мој прст – Христос, и детеродни уд, такође? Али, Бог се није постидео да Себе учини сличним теби, а ти се стидиш да постанеш сличан Њему» ⁶².

Овде се, прво, ради о захтеву за логичким промишљањем почетних, догматских премиса. Да ли је Христос постао човек? – Постао је. Да ли је све човечанско примио на себе? – Све, осим греха. Да ли је подела на мушкарце и жене грех? – Није. Дакле, Христос је био мушкарац, са свим оним обележјима која одређују мушки пол⁶³. И обрнуто – да ли се Бог, спасавајући човека, сједињује с њим? – Да. Да ли Христове речи «Дошао сам да целог човека исцелим» укључују нашу телесност у састав целовитости која треба да се преобрази? – Да. Дакле, божанском светлошћу бивају обухваћени не само срце, и не само мозак, него целог себе човек види преображеним и блиставим. Чега има нецеломудреног у овим сведочанствима Преп. Симеона? Можда је узрок томе недостатак мог увида, конфесионална пристрасност, или недостатак искуства – али ја не видим у овим речима Преп. Симеона сведочанство о доживљајима који су слични Терезиним.

Ко је постао другачији? Св. Теофан Затворник и Св. Игнатије Брјанчањинов се, ипак, могу замислити у Тиваиди; њихове књиге се могу замислити како их људи захвално читају у библиотеци Студитског манастира... Али, Тереза тешко да би нашла заједнички језик с мати Синклитикијом...

Шта би Преп. Серафим Саровски рекао о Францисковој мистици – не знамо. Али, имамо обрнуто сведочанство о томе. «Једном је једна млада жена која је била болесна, седела у врту и читала живот Франциска Асишког. Врт је био сав у цвећу. Владала је потпуна сеоска тишина. Читајући књигу, утонула је у лак сан. «Ни сама не знам како се то догодило – причала ми је она касније... – И гле, иде сам Франциско, а с њим, погрбљени, блистави старчић налик на патријарха» – рекла је она, истичући тиме његову старост и лепоту. Био је сав у белом. Она се уплаши. А Франциско јој приђе сасвим близу и рече: «Кћери моја, тражиш истинску Цркву, а она је тамо где је он: Она све подржава, а ни од кога не тражи подршку». Бели старац је ћутао и само се са одобравањем осмехивао на Францискове речи. Виђење се завршило и она се пренула. Тада јој је мисао због нечега дошапнула: «То је повезано са Руском Црквом». И мир је поново сишао у њену душу. Након два месеца поново сам био код њих: овога пута сам од саме жене која је имала виђење сазнао и следеће. Они су примили код себе руског радника. Посетивши његов стан и желећи да сазна да ли се добро сместио, она је видела код њега иконицу и препознала на њој оног старца којег је видела у лаком сну са Франциском. Изненађена и уплашена она је упитала ко је тај старчић? «Преподобни Серафим, наш православни Светац» – одговорио јој је радник. Тада је схватила смисао речи Св. Франциска да је «Истина у Православној Цркви” ⁶⁴.

Ентузијастички карактер римокатоличке мистике постао је родни појам римокатоличке побожности. Чини се да ова црта није могла да не никне у римокатолицизму, након што је западно богословље кренуло путем схоластике. Рационална дедукција категорија постала је делатност одвојена од духовног подвига у правом смислу. На крају крајева, богословска аналитика је остала без контроле од стране срца, а тежње срца су остале без цензуре од стране разума. Стога је, с једне стране, «на Западу схоластичка догматика често упадала у противречност са самовољном и неретко преласном, лажном мистиком, јер су се тамо оба ова правца духовне делатности развијала скоро независно један од другог. О томе имамо поражавајуће и искрено признање једног западног научника: «Кварење догмата мистиком и раскид са њом догодио се само на Западу, где су закључци једне изазивали одважно противљење друге⁶⁵. Али, с друге стране, између схоластике и егзалтиране мистике нису само владали међусобног одбацивања, него и везе узајамног дијалектичког стварања и допуњавања.

Како је дубоко приметио В. Кључевски, у историји римокатолицизма: «Жива и делатна истина се наизменично анатомира од стране схоластике и галванизује религиозним фурором, а вера тоне у море форми и утисака који распаљују машту и подстичу страсти срца» ⁶⁶.

Овај «религиозни фурор» није се смирио у римокатолицизму ни данас (иако је римокатоличко богословље епоху схоластике одавно оставило за собом). У последње време московска римокатоличка издавачка кућа је објавила књижицу са виђењима Гркиње Васуле из Александрије коју су православни одбили да признају, али је зато упорно препоручују римокатолици⁶⁷. Ова жена је једном открила да јој је оловка у руци одједном почела да сама од себе пише. Аутор астралне посланице се најпре представио као «анђео-чувар», а након неког времена као Христос. Затим је она замолила свог сабеседника да јој се јави у видљивом облику. Овај је испао симпатичан (ја бих рекао «ђаволски привлачан») и «с јамицама на образима, када се смешио»...

Римокатолици имају право да шире какву год хоће литературу. И, наравно, с моје стране не би било сасвим коректно да поредим духовне падове римокатолицизма с висинама Православља. Али, у томе и јесте ствар што ја говорим, користећи књиге које су сами римокатолици похитали да издају на руском језику за Русију. Дакле, они их и сами сматрају и најрепрезентативнијима за своју традицију, и најдуховнијима.

Ево књижице коју су бесплатно делили у московској римокатоличкој књижари. О. Луиђи Орионе којег је папа Јован Павле Други канонизовао, проповеда у њој: «Потребни су нам свештеници просвећенога духа, који имају непомирљив характер, одани папи. Свештеници дејства, молитве, самопожртвовања! Душе и Душе! Свештеници који чезну за спасењем душа, који предају све Христу, душама и папи. Свештеник овог типа... се бори, он излази на ватрену линију, високо подижући римокатоличку заставу, и спреман је да падне за свештена права Божије Крви и за слободу Цркве. Непријатељи збијају своје редове и заклињу се да ће срушити камење Ватикана, последњег бедема цивилизације и вере. А ми? Победници у борби за Христа, збићемо се крај престола који је највише изложен нападима, и борићемо се до последње капи крви! Победа ће бити наша! Тријумф ће бити наш! С нама Бог! Самопожртвовање и победа! Победа папе и за папу: то је наш поклич, то је наш пут, то је наш тријумф. Напред, увек напред!». То он пише у јулу 1892. године. Да ли ћемо и даље заједно са Берђајевом опчињено понављати да је православље колевка большевизма?⁶⁸

Књигу Игнација Лојоле нисам узео из одељка библиотеке посвећеног Средњем веку. Његове «Духовне вежбе» су испуниле цео број париског часописа «Симбол», чији је циљ упознавање православних са римокатоличком традицијом.

Колико год много тога зависило од националних услова и темперамента, ипак је у свим временима и на свим ширинама «Бог исти, и Јов исти, и сатана исти». И закони молитве, покајања и прелести свуда су једнаки... Не каже случајно Игнатије Брјанчањинов у својој расправи о «Подражавању Христу» Томе Кемпијског: «Не може се кокетирати с Богом»⁶⁹.

Римокатоличка молитва се, наравно, не своди на искуство уобразиљне медитације. Свет (чак и римокатолички) шири је од Рима, а сам Рим је шири од Терезе и Франциска. Говорећи о стигмама римокатоличких мистика (почев од Франциска неки римокатолички подвижници тако живо замишљају себе као гледаоце и учеснике Христовог распећа, да се код њих самих на телу појављују крвареће ране – стигме), архиепископ Василије (Кривошеин), сматра за потребно да објасни: «Међутим, ми овај феномен нипошто не поистовећујемо са општим духовним аспектом и богословљем ове цркве. За православне стигматизација је непотпуно, једнострано и умањено, и такво ватрено виђење хришћанске вере, као и из њега проистекли духовни живот, искуство и молитвене поступке велики учитељи светоотачког духовног делања – одбацују»⁷⁰.

Римокатолички духовни живот се не своди на егзалтирану мистику. Чак се и живот Франциска и Терезе, њихово искуство, њихове речи и њихове молитве не састоје само од оних момената који изазивају одбојност код човека православног Предања. У историји и у савремености римокатоличке цркве могу се срести људи са практично православним доживљајем духовног живота. Природна обдареност људи не зависи од места њиховог рођења и од тога у коју цркву иду њихови родитељи. И на Западу постоје људи који долазе на свет са 10 таланата, рачунајући ту и оне мистичне. И међу протестантима (а тим пре и међу римокатолицима) срећу се људи који по свом унутрашњем животу поседују духовни такт Православља.

Архиепископ Јован Шаховској једном је написао читав чланак на тему «О православнима у баптизму и о баптистима у Православљу»⁷¹. Још раније је Св. Теофан Затворник приметио исто: «Код протестаната има православних, али они су ипак протестанти. Који су то? То су они који се држе мишљења првих протестаната. Данашњи протестанти су се веома удаљили од првих и чистих протестаната, тј. оних који су потпуно сагласни са старима сада скоро и да нема... Они протестанти који се труде да се држе старих протестаната, ти су код њих и православни, али ипак су протестанти» ⁷².

Најзад, и од времена старе Цркве допире до нас глас који изражава овакав однос према људима који се формално налазе ван Православне Цркве. Св. Григорије Богослов каже да његов отац по пореклу није био православан, и дуго времена је припадао јудеохришћанској секти «ипсистарија» (са светковањем суботе они су повезивали поштовање ватре). Али, њега су Хришћани доживљавали као свога: «Иако још увек није био наш, он је већ био наш; јер нама је припадао по својој природи. Као што многи од наших нису наши, тако и многи од оних који нам не припадају јесу наши, јер добрим поступцима унапред стичу веру, и поседујући саму ствар, немају само име»⁷³.

Као што видимо не одгаја сваки члан јеретичке заједнице у себи јеретичко духовно искуство. Не сусрећу се сви римокатолици на свом духовном путу са еротском мистиком Анђелиног стила. Чак и оскудно јеретичко сунце доприноси да у њима никне чистота и мистичка осетљивост. Али, ипак, сувише утицајна, да не кажемо доминантна школа западне мистике осетно се разликује од искуства православног подвижништва. Ове њене својеврсне црте потврђене су традицијом, продиру у богословске теорије и у проповед. И на крају крајева, они западни подвижницп који се у свом личном искуству додирују са Православљем, «долазе у раскорак са богословљем и налазе се ван званичне доктрине своје цркве» ⁷⁴.⁷⁵

Ове разлике у молитви не нестају, иако о њима ћуте дипломати и богослови. А без њиховог поимања и, по могућности, уклањања, не може бити стечено духовно јединство. Наслеђе векова већ је створило «разилажење срдаца» (в. Розанов ⁷⁶).

Сликовита медитативност римокатоличке побожности, туђа хришћанском Истоку, «одразила се и у установљењу читавог низа православном укусу тако чудних «анатомских празника» – «тела Христовог», «срца Христовог», култа «пет рана» и «срца Маријиног», у молитвама «крви Христовој» итд. «Клањамо се теби, драгоцена Крви Исуса Христа, приносимо ти наше покајање и молимо опроштај преко срца Твоје пресвете Мајке» – карактеристичан је пример овакве врсте молитава из брошуре «Мистична ружа», узгред, прве римокатоличке књиге која је почела да се шири у Москви почетком «перестројке».

И данас – уза сву нашу спремност да захвално користимо философску, историјску и патролошку литературу Запада, управо практичне књиге и духовне поуке изазивају код православних оно осећање одбојности које је истицао о. Всеволод Рошков.⁷⁷ Човек узима у руке књиге Балтазара и Де Либака и осећа у њима истиниту и дубоку хришћанску мисао. Али, чим му доспе затим дневник неке Фаустине Ковалске, опет приликом самог помена «римокатоличке духовности» човеку просто бива мука⁷⁸.

Догматичке формулације се могу усагласити. Али, да ли римокатолик може да призна да му од духовних подвига на којима су васпитана поколења његових духовних предака прети прелест? Евентуално уједињење са савременим римокатолицизмом немогуће би било без критичког промишљања његове прошлости, и то не прошлости грешних политиканата којих је било много и у историји Православља, већ искуства оних који се сматрају светима. Јер евентуално сједињење са римокатолицизмом не би био просто савез са овим или оним симпатичним савременим јерархом. То не би био ни просто савез са оном скупином римокатоличких богослова која жели да мимоиђе схоластику и обрати се непосредно источним Оцима (па, ипак, не треба заборавити да таква скупина постоји – сетимо се Балтазара, Конгара, Данијелуа, Де Либака... – и она је многим стварима обогатила светско богословље у другој половини 20. века). То би био савез са огромном и веома разноврсном заједницом. То би био савез са огромним наслагама историје. Приликом евентуалног уједињења са римокатолицизмом морали бисмо да признамо као свето оно што они признају светињом. Морали бисмо да прихватимо Терезу и Анђелу, Метхилду и Маргариту Алакок... Римокатолици се никада не би усудили да се дистанцирају од «доктора Цркве» – Терезе Авилске⁷⁹. А православни никада неће бити спремни да се сложе са западним медитацијама – барем све док су још увек православни, а не само правоверни.